U istraživanjima su građani više nagrađivali želju za kompromisom, nego ideološki puritanizam. Posledice ovoga su osetili liberali nakon propalih pregovora sa zelenima i demohrišćanima oko vlade 2017.Dok su zeleni u anketama porasli zbog želje da se nađe rešenje, liberali su izgubili deo podrške zbog napuštanja pregovora.
Nemački birači su se pokazali kao konzervativni, umereni i ideološki ne naročito radikalni. Za razliku od Italije ili Francuske gde je obećanje o potpunoj promeni sistema bila glavna retorika svih stranaka, u ovoj državi tražio se dobar menadžer statusa quo. Angela Merkel je u potpunosti ispunjavala ta očekivanja, jer je nudila stabilnost, preuzimala popularne politike svojih protivnika i bila spremna za saradnju sa različitim strankama.
Međutim, nakon najave da se neće kandidovati za peti uzastopni mandat, javlja se evidentan liderski vakum. Kancelarka i danas ima visoku popularnost, sa čim se ne mogu naročito pohvaliti novi kancelarski pretendenti. Birači danas izvesno imaju identična očekivanja i postavlja se pitanje da li aktuelni kandidati mogu da ih ispune?
Izborna kampanja u Nemačkoj
Za razliku od nekoliko prethodnih izbornih ciklusa, na ovogodišnjim nemačkim izborima se pobednik zaista ne zna. Na osnovu ovogodišnjih anketa, glavne partije se periodično smenjuju na vrhu po rejtinzima. Najčešće su prvoplasirani bili demohrišćani, u aprilu i maju su privremeni proboj imali zeleni, dok sada socijaldemokrate dolaze blizu prvog mesta. Birači su definitvno nesigurni i primetno je da u talasima menjaju političko mišljenje.
Razlog za ovako dinamičnu promenu rejtinga je priroda ovih izbora i izborne kampanje. Prvi razlog je programska sličnost glavnih stranaka. Koliko god se kroz vreme programske razlike između umerenih stranaka na Zapadu smanjivale, na ovim nemačkim izborima gotovo da su najmanje. Nasleđe Angele Merkel da se pragmatično programski prilagođava javnom mnjenju, deluje da primenjuju sve partije koje ciljaju kancelarsko mesto.
Današnji glasač je siguran da ako izglasa demohrišćane, da će i oni brinuti o životnoj sredini, a da neće negirati LGBT prava. Takođe je siguran da ako izglasa socijaldemokrate, Nemačka neće nacionalizovati velike privredne gigante, a zna da će SPD voditi računa i o sentimentima konzervativnijih glasača. Ukoliko se odluči da svoje poverenje da zelenima, neće brinuti da će ekološke regulacije biti tolike da će ugušiti privredu, a zna i da spoljnu politiku neće voditi hipici.
Tri glavne partije u proseku nude ono što najvećim delom želi umerena većina birača. Dobar menadžment statusa quo sa nešto više ili manje umereno desnog, umereno levog ili umereno zelenog začina. To je donekle i očekivano, jer na sadašanjoj fragmentiranoj političkoj sceni, nema partije koja sama može sastaviti većinu. Od navedenih partija se očekuje da će koaliciono sarađivati, te je ideološki puritanizam u kampanji loša politička strategija, jer koalicione vlade podrazumevaju programski kompromis i prilagođavanje.
Ukoliko pitanje ovih izbora onda nije programsko, postavlja se šta je tema aktuelne kampanje? S obzirom da se velike debate ne vode recimo oko javnog duga, gde bi zeleni dozvolili malo više zaduživanja, a demohrišćani i liberali bi dug smanjili, arena političke borbe su ličnosti kancelarskih kandidata.
Kampanja za naslednika/cu?
Jedna od karakteristika ove izborne kampanje u Nemačkoj je velika fokusiranost na kancelarske kandidate i njihove personalne karakteristike. Debatuje se o njihovom iskustvu, obrazovanju, kompetentnosti da vrše kancelarsku funkciju, pa čak i tipu ličnosti. Kampanje su izrazito personalizovane, a prilično malo fokusirane na partije. Može se reći da su po ovoj karakteristici značajno “amerikanizovanije” nego u prethodnim izbornim ciklusima.
Da su ovi izbori pitanje ličnosti, a ne programa ili radikalnih preokreta, vidi se po reakcijama biračkog tela na različite situacije. Kada su zeleni lasirali svoju kancelarsku kandidatkinju, Analenu Berbok, ova partija je zabeležila odlučan rast. Demohrišani su bili u unutarpartijskom haosu i opterećeni sa nekoliko afera, a mlada kancelarska kandidatkinja je predstavljala dašak svežeg vazduha na političkoj sceni. Međutim, kako su pokrenuti ciklusi vesti koji su se kritički bavili njenom biografijom i sumnjama u odnosu na plagiranje, cenu toga u anketama platila je i ona i cela stranka.
Armin Lašet, koji ima iskustvo vođenja najmnogoljudnije savezne države, kao takav ostavlja utisak kompetentnog čoveka. Bez obzira na manjak konvencionalne harizme, glasanje za njega bi predstavljao kontinuitet vlasti Angele Merkel, kojom su glasači većinski zadovoljni. Sa druge strane, neoprezni gaf u julu ove godine poremetio je stabilnu prvoplasiranu poziciju cele stranke. Kobne poplave u julu pogodile su Nemačku i blizu 200 ljudi je poginulo u njima. Poslednje što bi jedan kanclearski pretendent želeo je da ispadne neempatičan prema žrtvama i bezobziran u odnosu na tešku situaciju.
Arminu Lašetu se desilo baš to, kada ga je kamera uhvatila kako se smeje u pozadini, dok je predsednik Štajnmajer slao poruke empatije i solidarnosti. Nakon ovog gafa, cenu je platio i lični rejting Lašeta i rejting cele partije. Takođe, na pitanje novinara o tri najvažnija pitanja ovih izbora, trećeg nije mogao da se seti. Koliko god ovo može delovati banalno, na visokopersonalizovanim izborima, svaka izjava se meri.
Nemačke birače trenutno ne zanima da li će kancelar biti crni, crveni ili zeleni, već da li će isporučivati rezultate i biti kompetentan kada dođe kriza.
U ovoj seriji nezgodnih događanja za kancelarskog kandidata Lašeta i kandidatkinju Berbok, socijaldemokrata Olaf Šolc pokazao se kao dobitnik. Svojom stabilnošću i pouzdanošću, Šolc je kroz vreme zidao imidž tako da ga danas sve više građana može zamisliti kao novog kancelara. Dok je u julu zaostajao u ličnom rejtingu u odnosu na Lašeta, a u maju u odnosu na Berbok, danas ima lični rejting duplo bolji od oboje. Ovaj personalni rejting se po prirodi prelio i na partiju, te je i ona sa trećeg mesta iz jula, došla do deljenja prvog mesta sa demohrišćanima (ankete INSA).
Ovaj razvoj događaja je još jedna potvrda starog pravila, a to je da je politika veština relativne, a ne apsolutne snage. Za kandidata nije nužno da je: najobrazovaniji, najharizmatičniji ili najkompetentniji, već samo da je iz ugla birača bolji od ostalih u ponudi. Olaf Šolc nema naročitu harizmu, ima prilično rezervisane reakcije (neretko poređen sa robotom), ima solidno obrazovanje, kao i solidno iskustvo vođenja Hamburga i državnog resora finansija. On nema upadjive pozitivne karakteristike, ali nema ni kobne mane. Šolc nema visoka akademska dostignuća, ali nema ni optužbe za plagijat poput Analene Berbok. Šolc nema adut harizme, ali nema ni gaf smejanja tokom tragičnih poplava.
U aktuelnoj kampanji i sa sadašnjom konkrencijom, stabilnost i utisak kompetetnosti su dovoljan relativan kvalitet socijaldemokrate Šolca. Ukoliko održi nivo u narednih mesec dana, socijaldemokrate mogu biti optimistični.
Izbori i očekivanja građana
Biračko telo u Nemačkoj nikada uravnoteženije nije bilo podeljeno između stranaka. Dok je u prošlom sazivu broj parlamentarnih partija bio rekordan, danas taj veliki broj stranaka deli biračko telo dosta ujednačenije. Demohrišćani, zeleni i socijaldemokrate su trenutno uravnotežene snage, a odmah ispod su liberali sa solidnim rejtingom od oko 12%. Desničarska Alternativa za Nemačku je na niskim dvocifrenim procentima, dok je Levica na oko 6% do 7%. U istraživanjima se čak pojavljuje stranka Slobodnih glasača, ne mnogo daleko od cenzusa (oko 3%).
Ovoliko disprezivno raspoređena podrška glasača u posleratnoj Nemačkoj nije nikada viđena. To kao posledicu podrazumeva sastavljanje komplikovanih izbornih koalicija, koje će zbog parlamentarne matematike izvesno morati da budu tročlane. Kao što je navedeno, to podrazumeva kompromis oko programa i adaptiranje ostalim koalicionim partnerima. Zato i ne čudi izborni fokus na ličnosti kandidata, jer balansiranje između tri različita politička interesa, za budućeg kancelara predstavlja dobrim delom i test njegove lične sposobnosti.
Ono što se bez obzira na rezultat izbora 26. septembra može zaključiti je da će kancelarski naslednik ili naslednica Angele Merkel imati težak izazov. Prvi izazov je manjak političke moći, s obzirom da će izvesno biti podeljena između rekordnog broja koalicionih partnera. Drugi izazov je popuniti veliki liderski vakum koji popularna kancelarka ostavlja iza sebe. Treći izazov je ispuniti očekivanja glasača koji žele nastavak inkrementalnog i sigurnog napretka.
Osim nezadovoljnih glasača iz istočnonemačkih devastiranih regiona, poput Saksonije, većina biračkog tela ipak želi stabilne korake u istom smeru. Koliko god možda kampanja bazirana na ličnostima lidera, više nego na konkrentim politikama, delovala površno, ima jasan rezon. U ovom momentu nemačke glasače ne zanima da li je mačka bela ili crna, već da li lovi miševe. Odnosno, birače ne zanima da li će kancelar biti crni, crveni ili zeleni, već da li će isporučivati rezultate i biti kompetentan kada dođe kriza.
Trenutno ljudi vide taj potencijal u Olafu Šolcu, te bi najradije aktuelnu kancelarku zamenili njenim vicekancelarom. Nije iznenađenje za glasače koji ne vole rizik, ali se trenutna kampanja pokazala kao vrlo dinamična, da bi se iko mesec dana do izbora proglasio za pobednika. Rezervisane reakcije Šolca na skok rejtinga nisu samo pitanje prirode njegove skromnije ličnosti, već i autentičnog straha da u ovogodišnjoj neizvesnoj kampanji ništa nije sigurno.
