Zašto je Iran postao islamska diktatura?

Zašto je Iran postao islamska diktatura?

Istraživač Novog trećeg puta (dragoslavraseta@novitreciput.org)
Pre 42 godine, održan je referendum koji je doveo i do zvaničnog pada šaha i Pahlavi dinastije ; 1. aprila 1979. godine, posle višemesečnih nemira (i višegodišnje unutrašnje krize) Iran je postao Islamska republika. Islamska revolucija je (uz terorističke napade koji su se desili 11. septembra 2001) događaj koji je umnogome zaslužan za trenutnu geopolitičku situaciju na Bliskom Istoku.
SAD su izgubile jednog od najbitnijih saveznika u regionu; Ormuski moreuz se našao pod kontrolom antiameričkog režima, došlo je do vrtoglavog rasta sektarijanizma, Saudi režim i Iran su započeli hladni rat koji traje više od četiri decenije a pitanje nuklearne proliferacije regiona i dalje nije rešeno.
S obzirom na ekonomsku krizu u kojoj se trenutno nalazi Iran, neuspehe umerene struje predvođene Ruhanijem i Zarifom kako na spoljnopolitičkom planu tako i u pogledu unutrašnjih reformi, i zdravstvene situacije u kojoj se nalazi vrhovni vođa Ali Himnej, postavlja se pitanje: da li Iran očekuje nova revolucija u bliskoj budućnosti?

Razlozi za revoluciju 1979.

Zašto je došlo do Revolucije 1979? Neposredni uzroci se mogu lako sažeti: ekonomska recesija do koje je došlo sredinom 1970-ih omela je šahove reforme i stvorila očekivanja koja država više nije mogla da ispuni. Sveprisutna represija od strane državnih organa i tajnih službi onemogućila je mirne proteste.
Američka podrška, neophodna šahu kao pokazatelj stabilnosti njegove vladavine, postala je nesigurna. Masovni protesti koji su izbili krajem decenije ogolili su surovu istinu: monarhistički režim je činio neodlučni i nesposobni državni aparat kome opstanak monarhije nije bio u prvom planu. Niko nije bio spreman da umre za šaha, a sam šah je umirao od leukemije.
Odlučni Ruholah Homeini uspeo je da ujedini raznoliku opoziciju iza svoje beskompromisne ličnosti, iako su na početku pobune, većina političkih frakcija bile spremne na pregovore sa režimom. Međutim, da bismo u potpunosti uvideli kako se naizgled moćna monarhija iznenadno raspala, potrebno je pratiti njen razvoj od 1941, odnosno od dolaska šaha na vlast kao i dublje analizirati ličnost poslednjeg šaha Irana, Mohameda Reze Pahlavija.
"
Ekonomska recesija sredinom 1970-ih je samo dodatno ubrzala proces, ali iranski narod je bio frustriran šahovom diktaturom i dok je ekonomija cvetala. Iran se u znak revolta ponovo okrenuo svojoj tradiciji i veri.
"

Nepoverenje u strane sile i rana vlast

Jedan od događaja koji su najviše uticali na formiranje ličnosti mladog vladara jeste svrgavanje njegovog oca sa prestola od strane svetskih sila. Šah je od rane mladosti bio nepoverljiv prema velikim silama, naročito Britaniji i SAD. Iako je Britanija relativno rano za vreme njegove vladavine izgubila većinu svog uticaja ne samo u Iranu nego i na Bliskom Istoku, a Sjedinjene države su konstantno, od Ruzvelta pa do Kartera, pružale nedvosmislenu podršku monarhističkom režimu, čak i u njegovim poslednjim satima, sumnja je postojala.
Šah je postao naročito paranoičan posle puča 1953; spavao je sa revolverom ispod jastuka, a u jeku borbe za nacionalizaciju iranske nafte zahtevao je od svog premijera da spava ispred njegovih odaja, u strahu od mogućeg napada. Pored paranoje, tragična sudbina njegovog oca dovela je do toga da šah bude opsednut snagom iranske vojske, iz godine u godinu povećavajući njen budžet i veličinu. Reza Šah je stvorio modernu iransku vojsku; njegov sin je bio odlučan da uloga vrhovnog komandanta ostane u rukama monarha. Sve do njegove bolesti, šah je redovno obilazio vojne baze širom Irana i često se pojavljivao u javnosti noseći vojnu uniformu.
Mohamed Reza Pahlavi je imao 21 godinu kada je preuzeo iranski tron. Ceo svet je bio u ratu, a Iran okupirana i siromašna zemlja. Iako ga je otac smatrao previše mekim, bilo bi nepravedno šaha opisati kao nekog mladog diletanta koga državna pitanja nisu zanimala. Šah je bio ambiciozni vladar, koji je imao viziju za budućnost monarhije; verovao je da Iran može napredovati jedino sa progresivnim autokratom na čelu države.
pahlavi i karter
Amerićki predsednik Džimi Karter i šah Mohamed Reza Pahlavi u Beloj kući
Od rane mladosti šah je iskazivao prezir prema demokratiji i demokratskim institucijama, i istinski je verovao da su promene moguće samo uz pomoć benevolentnog diktatora. Verovao je da ga je Bog lično izabrao za predvodnika iranskog naroda, i često pričao sa novinarima sa Zapada o božanskim pretkazanjima i vizijama koje su mu se ukazivale.
Ironično, za jednog božijeg izaslanika, šahu je često nedostajala prekopotrebna odlučnost. Za vreme kriznih situacija, šah bi se često povlačio u svoje odaje usled napada anksioznosti ili čak dobijao poriv da napusti državu. Bila mu je potrebna sposobna politička elita, spremna da preuzme kormilo kada bi on “nestao sa scene“. Ova protivrečnost je upravo i dovela do njegovog pada i pada Pahlavi dinastije; šah je želeo da bude apsolutni vladar, ali za to nije imao potrebne karakterne osobine.
U ovo doba, Iran je još uvek proizvodio vrhunske političare koji su bili sposobni da se nose sa šahom i istovremeno zaštite državne interese. Mohamed Ali Furugi je maestralnim politikanstvom uspeo da sačuva suverenitet Irana i natera saveznike da povuku svoje trupe posle okončanja Drugog svetskog rata. Ovo je bio veliki uspeh za državu čija je vojska poražena posle samo šest dana borbi, a prethodni monarh proteran zbog koketiranja sa Hitlerom.
Kasnije je jedan drugi premijer, Ahmad Kavam, nasamario Staljina za vreme azerbejdžanske krize i još jednom zaštitio teritorijani integritet Irana. Legendarni Mohamed Mosadek je odigrao ključnu ulogu u nacionalizaciji iranskih naftnih postrojenja, a poslednji veliki iranski premijer, Ali Amini upozorio je šaha da vladari koji vladaju umesto da predvode, na kraju ne rade ni jedno ni drugo. Šah nije uvideo vrednost ovakvih političara i od početka je podrivao njihov autoritet. Primera radi, šah je ukupno smenio 26 premijera u prve 24 godine njegove vladavine. Oni su za njega predstavljali samo prepreke koje su stajale na putu njegovoj autokratiji.

Apsolutizam

Šahova vlast dostigla je svoj vrhunac krajem 1960-ih godina prošlog veka. Parlament je davno prestao da kontroliše vladara. Respektabilne partije poput Mosadekovog Nacionalnog fronta su bile samo blede senke njihovih nekadašnjih izdanja. Štampa i radio nalazili su se pod kontrolom šaha.
Kako su političari starog kova izumirali, njihova mesta je popunjavao novi tehnokratski stalež, koji je veoma rano uvideo da je slepo izvršavanje šahovih naredbi predstavljalo najbrži put do uspeha. Vojska je bila glavni oslonac Pahlavi dinastije, ali njen vrh se sastojao od drugorazrednih oficira, koji šahu nisu imali ništa da ponude osim slepe lojalnosti.
Ipak šahov despotizam je imao i pozitivne strane. Iranski monarh je imao velike ambicije, a merilo uspeha mu je uvek bio industrijalizovani Zapad. Šahova “Bela revolucija“, uključivala je i obimnu agrarnu reformu koja je za cilj imala ne samo podrivanje statusa aristokratije, već je predstavljala i iskreni pokušaj šaha da popravi položaj ruralnog stanovništva. Šah je gradio luke i bolnice, škole i univerzitete, autoputeve i aerodrome. Žene su dobile pravo glasa, manjine uživale religijske slobode. Šah je transformisao Teheran iz uspavanog gradića u pravi centar Bliskog Istoka.
Šah je bio i vrsni poznavalac međunarodne politike. Nakon posete Moskvi 1965, uspeo je da razvije dobre odnose sa Sovjetskim savezom, dok se istovremeno čvrsto držao saveza sa SAD. Sredinom 1970-ih šah je postao najmoćniji vladar na Bliskom Istoku. Na istoku je imao dobre odnose sa Egiptom i Izraelom, širio je iranski uticaj u Libanu.
Šah je bio jedan od glavnih arhitekti OPEC-a, obilato je profitirao za vreme izraelsko-arapskih ratova i uspeo da se nametne kao dominatna sila u Persijskom zalivu. Šah je zaštitio Oman od građanskog rata, vešto se odrekao prava na Bahrein bez gubitka političkog kapitala, zauzeo strateška ostrva oko Ormuza, kontrolisao sve važne plovne puteve i tokove nafte.

Novi poredak bez temelja

Tokom 1940-ih godina prošlog veka Iran je bio feudalno društvo, ali društvo sa stvarnim političkim životom. Stari poredak je počivao na aristokratiji koja je držala velike zemljišne posede i kontrolisala većinski deo trgovine u državi. Iako je aristokratija živela u urbanim sredinama, pomno je pratila dešavanja u provinciji i predstavljala ključnu komunikacionu kariku između običnog stanovništva i vladajuće elite. Aristokratija bi “navodila“ ruralno stanovništvo tokom izbora, koji su bili neretko bili manipulisani.
Ovaj sistem je bio daleko od “Džefersonove demokratije“ ,ali elita je zaista verovala u svoje državne institucije; u Parlament kao zakonodavno telo, u vladu koja je istiniski bila odgovorna za državne poslove i u monarhiju koja je poštovala ustav i interese ovog staleža. Ali šah je bio vizionar koji je želeo da modernizuje Iran. Sanjao je o naciji fabrika, metropola i tehnoloških inovacija, zemlji koja bi dominirala svojim susedstvom i izazivala poštovanje na međunarodnoj sceni. Njegova je tragedija bila u tome što je verovao da ništa od ovoga nije moguće, ako ne koncentriše svu moć u svojim rukama.
Šah je neumorno napadao stari poredak, iznova i iznova. Proveo je veći deo svoje vladavine podrivajući autoritet ljudi i institucija koje su mu verno služile. Osakatio je Parlament koji je nekad bio sedište velikih ideja i odluka, uzurpirao slobodnu štampu i uništio nezavisne političke partije. Njegova opčinjenost prema svemu što je stizalo sa Zapada otuđila je klerikalni stalež koji je uvek stajao uz monarhiju. Večito je ulagao u oružane snage, ali nije mogao da toleriše čak ni kompetentni oficirski vrh. Stvorio je tajnu policiju koja je prikupljala ogromne količine informacija, ali bila previše nesposobna da ih koristi.
Šahov talas modernizacije promenio je lice Irana. Univerziteti su se stalno otvarali i širili; na hiljade studenata je otišlo u inostranstvo u potrazi za diplomama. Upravo oni su trebali biti šahova tehnokratska elita, ali im je bilo onemogućeno da iskažu svoje političke stavove. Pokazalo se da je ovakav sistem neodrživ, jer je većina Iranaca težila da živi u državi u kojoj su izbori i državne institucije bile slobodne. Ekonomska recesija sredinom 1970-ih je samo dodatno ubrzala proces, ali iranski narod je bio frustriran šahovom diktaturom i dok je ekonomija cvetala. Iran se u znak revolta ponovo okrenuo svojoj tradiciji i veri. Šiitski islam ubrzo je postao ideologija otpora.
Kada je revolucija konačno pokucala na vrata, nefunkcionalni sistem se urušio pod sopstvenom težinom. Kao što smo rekli, šah nije bio čovek za krizne situacije; bilo da je u pitanju azerbejdžanska kriza, nacionalizacija nafte, puč iz 1953. ili neke od pobune deceniju kasnije, uvek je bio tu neki Mosadek, Zajedi ili Ali Amin da istupi i preuzme komandu. Tokom 1978. godine više nije bilo sposobnih lidera koji bi preuzeli odgovornost, jer su oni postali prve žrtve šahovog novog sistema. Šah je bio previše human da naredi vojsci da izađe na ulice i uguši pobunu u krvi, a oružane snage nedovoljno obučene da uspostave red i mir. Monarhija se jednostavno urušila kao kula od karata.
Ono što se postavlja kao pitanje je da li današnjem Iranu preti sličan scenario? Ovo pitanje biće obrađeno u sledećoj analizi.

Budite u toku sa svetskim političkim trendovima!

Prijavite se na našu mejling listu i slaćemo Vam najsvežije analize o spoljnoj politici.

    Komentar