Zapadna Afrika – od dekolonizacije do interesne zone

Zapadna Afrika – od dekolonizacije do interesne zone

Istraživač Novog trećeg puta (dragoslavraseta@novitreciput.org)

“Nezavisnost je reč puna plemenitosti; nezavisnost je sveta, ona se mora roditi u našem duhu istog dana kada strana sila zavlada u našoj zemlji. To znači da se poziv Afrike na nezavisnost nije rodio danas, već istog dana kada su strane sile otele afričkom narodu pravo na potpuno ostvarivanje sopstvenog suvereniteta!” rekao je davno Leopold Sengor, prvi predsednik nezavisnog Senegala.

Loi-cadre i zakasnela reforma

Posle perioda inertnosti u francuskoj kolonijalnoj politici, izbijanje nemira u Alžiru i strah da bi se oni mogli proširiti i na Podsaharsku Afriku, u kombinaciji sa talasom nezavisnosti koji se širio Zlatnom obalom, konačno su naterali vladu u Parizu da preispita organizacionu strukturu francuske Unije, kao i da postavi novi okvir za politički razvoj francuske “Crne Afrike”.

Zapadna Afrika - od dekolonizacije do interesne zone
Zapadna Afrika – od dekolonizacije do interesne zone

“Loi-cadre” Gastona Deferea je bio produkt tog preispitivanja. Donet 1956. godine, “Loi-cadre” je predstavljan kao zakon koji je bio zaslužan za izbegavanje krvoprolića u Zapadnoj Africi, međutim pre bi se mogao opisati kao proizvod veštog planiranja budućnosti od strane vlade koja se suočavala sa neizbežnim ishodom.

Šta više, možemo reći da je “Loi-cadre” već u vreme svog donošenja bio zastareo; delimični prenos vlasti afričkim parlamentima bio bi možda zadovoljavajuće rešenje deset godina ranije, ali 1956. posle konferencije u Bandungu, ostvarene unutrašnje autonomije od strane Togoa i Suecke krize, apetit Afrikanaca je bio daleko veći.

Priprema za nezavisnost i dalje nije bila u planu, naprotiv, osnovni cilj “Loi-cadre” je bio da Francuska zadrži teritorije “Crne Afrike” čvrsto u svojoj sferi uticaja, prenošenjem određenih nadležnosti na afričke političare koji su bili lojalni i prijateljski nastrojeni prema Francuskoj, ali svejedno smatrani legitimnim predstavnicima i vođama svojih naroda. Na ovaj način, oni su postajali deo francuskog političkog sistema i upoznavali se sa sistemom podrobnije.

Francuska zajednica/povratak De Gola

Kontinuirani pritisak radikalnih nacionalističkih pokreta, kao i pad Četvrte republike, ponovo su doveli u pitanje budućnost francuske Afrike. Srećom za Francusku, povratak De Gola na čelo države bio je pozdravljen od strane većine Afrikanaca i smatran novom šansom za ostvarivanje progresa u političkom smislu.

Afrikanci su se i dalje sećali De Golovog govora iz Brazavila i “očinske” retorike, za njih je francuski general i dalje bio “Vođa Slobodne Francuske” i “Osloboditelj Afrike”. Šarl de Gol će transformisati Uniju u francusku Zajednicu ustavom iz 1958, po uzoru na britanski Komonvelt, ali ona će biti kratkog veka.

Gvineja će referendumom izabrati nezavisnost umesto pristupanja Zajednici i pored pretnji ostrakacijom (koje neće ostati samo pretnje, Francuzi će izolovati Gvineju i uskratiti svaki vid pomoći kao kaznu) od strane de Gola. Već 1960. godine, nezavisnost će proglasiti: Kamerun, Togo, Dahomej (današnji Benin), Niger, Gornja Volta (Burkina Faso), Obala Slonovače, Gabon, Mauritanija, Čad, Republika Kongo, Centralnoafrička Republika, Mali i Senegal. Neke od ovih novonastalih država će istupiti iz francuske Zajednice, dok će druge ostati članovi.

Francafrique- pojam i mehanizmi

“France-Afrique” je kao termin prvi put upotrebljen od strane Ufue-Boanjia, sa ciljem da opiše bliske odnose Francuske i njenih bivših afričkih kolonija. Poznatija verzija ovog termina, “Francafrique” (a fric je francuski sleng za novac, keš) koju je popularizovao Fransoa Ksavijer Veršav u svojoj knjizi istog naziva, označava veze između afričkih predsednika i francuskih zvaničnika, kao i predstavnika multinacionalnih kompanija koje su postojale u sferi koja je koketirala između javnog i tajnog.

Na ovaj način je Francuska održavala svoj uticaj u Africi za vreme trajanja Hladnog rata. Za javnost, “saradnja” je bila ključna reč koja je opisivala novonastale odnose slobodne Afrike i Francuske. Staro kolonijalno ministarstvo je zamenilo ministarstvo saradnje; De Gol je u cilju propagiranja bliskih “porodičnih odnosa” sklopio niz sporazuma o saradnji sa bivšim zemljama AOF tokom prve polovine 60ih.

Na čelu malih, siromašnih, multietničkih država sa nerazvijenom ekonomijom, bez obučene profesionalne vojske, afričkim liderima je u interesu bilo održavanje bliskih odnosa sa Francuskom. Većina njih je svoje političke karijere gradila baš u metropoli za vreme Četvrte republike, kao poslanici u Parlamentu, a nekolicina njih se domogla i ministarske fotelje. Tokom tog perioda, oni su sklapali politička poznanstva i prijateljstva sa francuskim liderima i zvaničnicima, i nije im bilo u ličnom interesu da se istih odreknu.

Francuska, takođe, nije imala nameru da se odrekne svog uticaja u Africi. Iako De Gola nikako ne bismo mogli da nazovemo pobornikom kolonijalizma, Afrika je bila presudna za opstanak njegove vizije Francuske kao svetske sile. Trenutna situacija u svetu je, takođe, išla Francuskoj na ruku. Hladni rat je bio uveliko u toku i francusko prisustvo u Africi išlo je u prilog SAD, kojima je Afrika i dalje bila u velikoj meri terra incognita. Dok su SAD videle održavanje francuske sfere uticaja kao nužno za obuzdavanje komunizma u Africi, Francuska je u Africi tražila sredstva da parira “anglosaksonskoj alijansi”.

Britanskim vladama Zapadna Afrika nije bila strateški prioritet, što je za posledicu ostavljalo Francusku kao jedinu veliku silu u regionu. Tako je nastala podela odgovornosti sa kojom su bile zadovoljne i Francuska i SAD tokom Hladnog rata, ali se počela raspadati devedesetih godina dvadesetog veka.

Žak Fokar i Šarl De Gol (Nofi media)
Žak Fokar i Šarl De Gol (Nofi media)

Prvi čovek Afrike

“Predsedniče Pompidu, da li je istina da Francuska stoji iza svih ovih pučeva?”
“Ne bih znao, moraćete da pitate gospodina Fokara”.

Mrežu “Francafrique” organizovao je Žak Fokar, smatran najmoćnijim čovekom Pete republike posle Šarla de Gola. Fokar je zahvaljujući svojim vezama i kontaktima iz francuske tajne službe SDECE, ali i izvanrednoj privatnoj mreži ličnih kontakata imao monopol nad protokom informacija u Africi. Poznat kao “francuski Raspućin”, Žak Fokar je organizovao tajne sastanke afričkih političara koji su bili voljni da služe francuske interese sa de Golom, koordinisao rad tajnih službi na teritoriji Afrike i uklanjao nepoželjne šefove država organizovanjem vojnih pučeva i državnih udara.

Pojedini izveštaji sugerišu da su Ufue-Boanji i Fokar razgovarali telefonom svake srede po par sati, razmenjujući informacije i usklađujući zajedničke aktivnosti. Bez sumnje je Fokar smatrao predsednika Obale Slonovače svojim najvažnijim saradnikom. Njih dvojica su se krili iza intervencija u Gabonu 1964. i Čadu 1969. Iza kulisa, Fokar i Ufue-Boanji su bezuspešno pokušali da ubede de Gola da podrži Bijafrino otcepljenje od Nigerije.

Afričke šefove država uglavnom je birao Pariz, nakon dva sastanka, prvo sa Žakom Fokarom, a zatim sa predsednikom De Golom, ukoliko bi prvi bio uspešan. Sadržaji ovih sastanaka su ostajali tajni, a ovako “izabrani”, predsednici su uživali podršku Francuske u zamenu za povlašćeni pristup svojim sirovinama i tržištima, kao i za glasove u Ujedinjenim nacijama. Francuska je zauzvrat garantovala bezbednost i stalni tok monetarne pomoći. Dve petine ukupne zvanične razvojne monetarne pomoći (ODA) za Afriku je pristizalo iz Francuske. Ova sredstva su korišćena pri ucenjivanju afričkih država i neretko su završavala na privatnim računima koje su afrički političari posedovali u švajcarskim bankama.

Uprkos nezavisnosti, Francuska je zadržala visoki stepen vojnog prisustva u Africi. U periodu Hladnog rata, broj francuskih vojnika na afričkom kontinentu kretao se između 20.000 i 40.000. Za to vreme, Francuska je vojno intervenisala više od 30 puta, često u korist diktatorskih režima kao što je to bio slučaj u Gabonu 1964. godine (režim Leona M’be), Kongu devedesetih (režim Josefa Mubutua), pa čak i 2005. i 2009. u korist Idrisa Debija u Čadu.

Ekonomska zavisnost

U skladu sa Bretonvudskim sistemom, francuska administracija je 1945. izgradila monetarni sistem CFA (prvobitno Colonies françaises d’Afrique, a zatim Communauté française d’Afrique). Ovaj dogovor je dao stabilnu i robusnu valutu za 14 novonastalih država Zapadne Afrike, ali ih ujedno i obavezao da 50% svojih deviznih rezervi prilože francuskom trezoru, kao i dodatnih 20% na ime finansijske pasive. To znači da države članice CFA monetarnog sistema mogu da raspolažu samo sa 30% svog novca, pri čemu je valuta štampana pod nadzorom francuske nacionalne banke.

U slučaju da su članice CFA htele da pristupe svom novcu, morale su ga pozajmljivati od strane Francuske po fiksnom komercijalnom kursu. Do ovoga je zapravo i došlo tokom ekonomske recesije 2008. godine, kada države CFA zone nisu mogle podići kredite, jer je njihove monetarne rezerve držala Francuska, koja je potom kreditirala svoje bivše kolonije služeći se njihovim sopstvenim novcem. CFA franak je odmah po kreiranju podeljen na dve valute: Zapadnoafrički franak koji kao valutu koriste Mali, Niger, Benin, Senegal, Togo, Burkina Faso, Obala Slonovače i Gvineja Bisao, dok je centralnoafrički postao valuta Kameruna, Čada, Gabona, Centralnoafričke republike, Konga i Ekvatorijalne Gvineje.

Obe valute su bile efektivno zamenjive. Ovakav aranžman se pokazao posebno značajnim podsticajem za francuske banke i samu Francusku, nauštrb razvitka ekonomija afričkih država. Dokle god su im uskraćene osnovne političke institucije kojima bi upravljali samostalno svojom ekonomskom politikom, stečene nezavisnosti afričkih država su “okrnjene” prirode. Pošto je CFA franak vezan za evro još od formiranja valute Evrozone, Afrikancima je onemogućeno da određuju sopstvene kamatne stope i devalviraju valutu.

Na ovaj način dodatno se sabotira rast zapadnoafričkih ekonomija, koje su bazirane na izvozu neobrađenih sirovina, jer bi se devalviranjem CFA franka došlo do konkurentnijih izvoznih cena. Od 1994. rast BDP-a država Zapadne Afrike se kretao između 1,5% i 1,8%, što je razočaravajuća cifra čak i za nerazvijene afričke države. Analitičari među prednostima CFA franka navode stabilan kurs i nisku stopu inflacije, što jeste i bio jedan od razloga za njegovo uvođenje.

Proces spajanja CFA valute sa novom Eco valutom, koja bi i dalje bila vezana za evro, planiran je za 2020. Budućnost Eco valute je nesigurna, budući da i dalje većina zapadnoafričkih država ne ispunjava potrebne kriterijume (niska stopa inflacije, deficit do 3% BDP-a, javni dug manji od 70%, itd.)

Pripadnici legije stranaca kod Librevila u Gabonu
Pripadnici legije stranaca kod Librevila u Gabonu

Kolaps manipulativnog režima

“Francafrique“ politika je doživela svoj krah sredinom devedesetih godina prošlog veka iz više razloga. Jedan od njih su smrti dvojice protagonista ovog režima, Žaka Fokara i Feliksa Ufue-Boanjia. Iako je bio u poznoj starosti i mučio se sa Parkinsonovom bolešću, Žak Fokar je sve do dana svoje smrti bio aktivno uključen u rešavanje situacije u tadašnjem Zairu. Takozvani “Mr. Africa” bio je ekspert za afrička pitanja u kabinetima tri francuska predsednika: De Gola, Pompidua i Širaka.

Pad Berlinskog zida (čuveni govor predsednika Fransoa Miterana u La Bolu 1990.), veća angažovanost UN u rešavanju problema terorizma na području Sahela, kao i generalno slabljenje francuske moći i njena dalja integracija u Evropsku uniju, zajedno sa osudom javnog mnjenja posle debakla u Ruandi i podržavanja genocidnog režima Huta, kao i pojava novih “frique” poput “Canadafrique” i “Chinafrique” doveli su do postepenog slabljenja francuskog uticaja u Podsaharskoj Africi. Broj francuskih trupa danas je oko 4.000, od kojih je većina stacionirana u Maliju (Operacija Barkhane).

Dok su SAD videle održavanje francuske sfere uticaja kao nužno za obuzdavanje komunizma u Africi, Francuska je u Africi tražila sredstva da parira anglosaksonskoj alijansi.Click To Tweet

Budući odnosi

“Mi pregovaramo kao suverene države, jednake države, ako ne uvek po bogatstvu, uvek po statusu! Svaki put kada se pojavi strana pretnja koja može da ugrozi vašu nezavisnost, Francuska će biti na vašoj strani!” rekao je Fransoa Miteran pozivajući se na degolizam, u svom govoru posle pada Berlinskog zida.

Međutim, to ne znači da je ideja “Francafrique” zamrla. Šta više, svi predsednici od Miterana do Sarkozija su pokušali da se prikažu Afrikancima kao ponovo rođeni Šarl De Gol ili da uspešno rekonstruišu još jednom “France-Afrique” odnos kao što su nekada francuski lideri to uradili u Brazavilu ili donošenjem “Loi-cadre”.

U sledećem, poslednjem delu ove mini-serije, fokusiraćemo se na politiku i plan francuskog predsednika Emanuela Makrona i analizirati na koji način on pokušava da povrati francuski uticaj u bivšim državama AOF.

Prijavite se i ubuduće ćemo Vam slati sve novosti vezane za našu organizaciju na Vašu mejl adresu!

Komentar