Iako su sankcije vrlo ograničene u sferi energetske politike i prometa energenata, prvi efekti ovog rata se u ekonomskoj sferi vide baš na tržištu energenata. Dok je ruska rublja po vrednosti drastično pala, cena barela nafte ili gasa na tržištu primetno raste. U takvim okolnostima, logično, fokus ka ekologiji i ekološkoj tranziciji biva skrenut na načelno prioritetnija pitanja. To naravno ne znači da rat neće imati veliki efekat i na ove procese, već vrlo izvesno baš suprotno.

Rat, Evropska unija i energetika

Poznata je činjenica da brojne evropske države zavise od ruskog prirodnog gasa. On se pokazao kao optimalno rešenje na srednji rok, jer predstavlja pragmatično međurešenje u tranziciji iz upotrebe uglja i drugih fosilnih goriva veoma štetnih po prirodu, do obnovljviih izvora energije poput vetrogeneratora i solarne energije. Visina zavisnosti od ovog ruskog energenta je veoma visoka kod vrlo politički važnih evropskih država. Među one politički najvažnije svakako spadaju Nemačka i Italija, koje su sem svoje političke važnosti i veličine, takođe prva i treća ekonomija zone evra po veličini.

Iz tog razloga, uz sve ostale političke i vrednosne faktore, ove države najmanje su želele bilo kakvu eksalaciju na evropskom kontinetu koja bi Rusiju i Evropsku uniju stavile na različite strane. Da je rat  svakako bio najmanje poželjna opcija, vidljivo je i po inicijalnoj rezervisanosti ovih država (i još nekih država članica EU). Ipak, onog momenta kada je Vladimir Putin „prešao Rubikon“, javio se više nego jasni zaokret u politici ovih država. U slučaju Nemačke, za manje od 10 dana, kancelar Olaf Šolc napravio je promene na koje američki predsednici nisu mogli da nateraju Berlin skoro 30 godina.

Nemačka je suspendovala Severni tok 2, kojim je inicijalno bilo planirano da budu dopremljene nove količine ruskog prirodnog gasa za ovu državu i druge evropske razvijene ekonomije poput Švedske, Finske ili Danske. Nemačka je uvela brojne sankcije Rusiji, najavila povećanje vojne potrošnje na 2% BDP-a, objavila želju za izgradnjom kapaciteta za američki tečni gas, a ponovo kruži ideja o vanrednom vraćanju ugašenih kapaciteta nuklearnih elektrana u funkciju. U evropskom slučaju, zaokret u energetskoj politici biće sa čisto ekonomskih kriterijuma fokusiran na dosta više politički uslovljene kriterijume. Glavni kriterijum te vrste biće što manja zavisnost od Rusije, odnosno korišćenje ruskog prirodnog gasa samo koliko je nužno. Nužno je, na veliku žalost evropskih lidera, dosta.

Određene privatne kompanije su prepoznale ove političke signale evropskih vlada i već su se povukle iz različitih projekata sa Rusijom. Neke od njih su Shell, British Petroleum i Exxon Mobil koje su to učinile u prethodna četiri dana, gde je britansko napuštanje svog udela vlasništva u ruskom Rosneft-a medijski najvidljivije. Logično, ovakva destabilizacija dovela je do potresa na tržištu energenata i rastu cena svih fosilnih goriva, od barela nafte, preko prirodnog gasa do uglja. To na nesreću ekologa ne znači da će biti manje korišćeni, već vrlo izvesno veću političku moć i uticaj proizvođaća fosilnih goriva u Evropi na neko vreme. To će sve manje biti oni ruski, zbog političkih pritisaka, ali će izvesno biti oni američki i bliskoistočni. Razvoj situacije u ovom smeru će pojačati i njihov uticaj u matičnim državama, a naročito SAD-u.

Energetska kriza i Rusija

Ruska ekonomija i državni budžet i dan danas u ogromnom procentu zavise od cene energenata na svetskom tržištu. Po različitim javno dostupnim procenama ruski gas i nafta su 2019. doneli čak 39% prihoda ruskom budžetu i činili su 3/5 celokupnog izvoza iste godine. Iz tog razloga, promene cene ovih energenata utiču na drastičnu promenu i veličine bruto domaćeg proizvoda ove države. Ukoliko su cene barela nafte ili kubnog metra gasa niske, ruska ekonomija dolazi u probleme i to se brzo vidi u političkoj sferi. Isto važi i suprotnim situacijama. 

Tokom ’90. kada se barel nafte merio na par desetina dolara, te je pred sam kraj vlasti Borisa Jeljcina bio i na skromnih 19 dolara, ekonomija ove države se nalazila u katastrofalnom stanju i u državi je vladao potpuni haos. Cena energenata nije bila jedini faktor te nestabilnosti, ali jeste bila važan faktor prazne državne kase koja je kao takva proizvodila dalje nestabilnosti. Nakon dolaska na vlast Vladimira Putina posle 2000. cena barela drastično je rasla i preko 100 dolara na svetskom tržištu, te se samim tim i državna kasa punila i novac redistribuirao. Ipak, nakon drastičnog pada cena barela posle 2014. primetno je da se ruska eknomija uz prateće sankcije našla ponovo u problemima. Ti problemi su doveli do odlaganja penzione reforme i redukovanja veće obnove vojnih kapaciteta.

Danas cena glavnih ruskih energenata bolje stoji na svetskom tržištu, ali to ne mora doneti nužno prosperitet Rusiji. Prvi faktor su brojne prateće sankcije, koje će ograničiti rusko poslovanje u svetu. Drugi faktor je što su evropski kupci najveći uvoznici ruskih energenata, jer po podacima EIA države EU članice su 2020. činile 48% finalnih destinacija ruskih energenata. Rusija nema drugog kupca koji bi mogao da otkupi tu količinu energenta, iako ni Evropska unija kratkoročno nema mnogo alternativa. Kineska kupovina čini malo manje od 1/3 izvoza energenata Rusije, a obavlja se po nešto nižim cenama zbog okolnosti pregovora 2014. kada je Rusija bila u goroj pregovaračkoj poziciji zbog tadašnjih zapadnih sankcija.

Ova zavisnost ruske ekonomije i državne kase od fosilnih goriva i njenog izvoza, zato ovu državu čini ranjivom. Gledano nominalno, ona je zbog toga i zapadnih sankcija danas manja od ekonomije Kanade i nešto veća od ekonomije Australije. Gledano po paritetu kupovnih snaga, njena ekonomija je veća od navedenih država, ali manja od Nemačke samostalno. Iz tog razloga, evropske ekonomske sankcije koje ne obuhvataju energente biće manje efikasne. Takođe, ovaj manjak energenata na tržištu koji nemaju ovaj vid „političke obojenosti“ će izvesno navesti određene evropske države da se ozbiljnije posvete obnovljivim izvorima energije, ali i da razmotre nuklearnu energiju kao takođe pragmatično rešenje. Kada se takvi glasovi čuju u Nemačkoj, u velikom broju država se izvesno brojne slične ideje pretvaraju u predloge javnih politika već danas.

Trenutna energetska kriza može imati i efekta na inflaciju, odnosno da je povećava širom sveta. Takav efekat je naravno vrlo politički nepopularan kod građana, a naročito onih najsiromašnijih.

Uticaj rata na inflaciju i političku popularnost

Ukoliko se analizira struktura inflacije u različitim državama sveta, može se pronaći jedna zajednička karakteristika. Radi se naravno o tome da je rast cene energenata najviše zaslužan za rapidan skok cena i rekordne procente međugodišnje inflacije u različitim državama sveta. Energenti čine skoro jednu trećinu doprinosa rastućoj inflaciji u Evrozoni, najveći doprinos čine i u Sjedinjenim Američkim Državama, pa čak i u Srbiji. Osim same prekopotrebne potrošnje ovih energenata od strane građana i privrede, rast njihove cene utiče na vidni rast drugih prozivoda, zbog uvećanih troškova transporta. To je naravno politički veoma nepopularno, te je i jedan od glavnih razloga nepopularnosti Džoa Bajdena, iako su ekonomski rast i zaposlenost u ovoj godini na odličnom nivou. Sve veće crvene cifre na reklamnim semaforima pumpi dosta su ubedljvije glasačima od drugih makroekonomskih podataka, pa čak i onih takođe jasno merljivih.

Kao rešenje za ovu krizu, različite države su posegnule za različitim merama prevencije. SAD su oslobađale svoje rezerve sa ciljem uvećanja dostupnih količina na tržištu i obuzdavanjem rasta cena. Japan se odlučio da iz svojih rezervi na tržište pusti oko 7,5 miliona barela da bi smanjio pritisak na cene. SAD i druge savezničke države će takođe u narednom periodu osloboditi nekoliko desetina miliona barela sa istim ciljem. Niko ne bi trebalo da bude iznenađen ukoliko administracija Džoa Bajdena privremeno olabavi regulacije industriji fosilnih goriva, jer faktori koji su bili analizirani u prethodnom teksu o frekingu, sada su još važniji i politički opasniji. Može se očekivati i pritisak na države OPEC-a da učine isto, kao vid olakšavanja situacije na tržištu, ali i otežavanja političkog položaja Rusije.

Ruska invazija na Ukrajinu danas predstavlja mnogo opipljiviji i jasniji politički eksterni faktor koji može političarima biti izgovor za manjak efikasnosti u suzbijanju inflacije. Dok je do ove krize to po pravilu bila COVID-19 pandemija, danas su sve vidljvije poruke koje govore efektima rata na rast cena kod kuće. Predsednik Bajden je bio među prvima koji je to rekao svojim građanima na samom početku ruske invazije, a brzo su ga pratili nemački lideri iz vladajuće koalicije. 

To takođe može imati i suprotan efekat, jer može stvoriti sasvim različiti sentiment kod građana ukoliko to političari budu loše komunicirali. Građani mogu umesto prihvatanja trenutnog stanja svog nižeg standarda zbog Rusije da pritiskaju domaće političare na otopljavanje odnosa sa Moskvom zbog svoje kupovne moći. U Americi ili baltičkim državama to ne deluje da je slučaj, ali se ne bi trebalo nužno kladiti kontra toga u pojedinim evropskim državama. Prvi kandidati za tako nešto mogu biti Italija ili Češka Republika, iako bi Nemačka verovatno delovala kao prva asocijacija.

Rat u Ukrajini – pauza za zelenu tranziciju?

Trenutno vanredno stanje u Evropi logično će preusmeriti pažnju svih vlada sveta sa ekoloških pitanja na politiku koja je najbliža ratnoj politici. Ostrakizovanje ruskih medija iz svojih informacionih prostra ili ruskih letova iznad svojih teritorija pokazatelj je da evropske države ovu situaciju shvataju najbliže ratnom stanju. Dopremanje arsenala ukrajinskoj vojsci takođe pokazuje da Brisel želi da pokaže spoljnopolitičke mišiće koji su joj falili u prethodnoj deceniji. Takva promena prioriteta logično kratkročno može staviti pitanje klimatskih promena i ekološke tranzicije na pauzu.

Trenutna potražnja za fosilnim gorivima na tržištu, koja neretko dobija i obilik paničnog ponašanja u Evropi, ne ide u prilog ekolozima i njihovoj političkoj agendi. Međutim, iako će gotovo sigurno pauziranje pritiska na prozivođače energenata i želja da se nafta i gas što pre nabave imati negativan uticaj na zelenu agendu, to može biti kratkoročni efekat. Evropske države će težiti da ostvare veći nivo energetske nezavisnosti od drugih sila, a očekivano naročito od Rusije. U tom poduhvatu domaći obnovljivi izvori energije ipak predstavljaju dugoročnije rešenje uz nuklearnu energiju, koja ipak zavisi od uvoza različitih sirovina poput uranijuma iz Kazahstana, koji se pokazao politički nestabilnim prošle godine.

Ekolozi će uprkos inicjalnom udarcu tokom početnog perioda reakcija na energetske efekte rata u Ukrajini, moći da računaju na veliku prednost u srednjem roku. Njihova argumentacija će biti pojačana sa dve važne stavke. Prva stavka je naravno spomenuta želja da se ostvari veći nivo nezavisnosti od drugih država i njihove političke stabilnosti, koja u slučaju autoritarnih poredaka može biti mač sa dve oštrice. Najčešće je ta stabilnost apsolutna, dok više ne bude, a tada nastaje haos koji može imati nepredvidive posledice. Domaći kapaciteti obnovljivih izvora energije su garancija da će ova varijabla uticati manje na situaciju na domaćem tržištu. 

Druga važna stavka koju će kao argument ekolozi moći da koriste nakon ove krize je svakako i sama priroda fosilnih goriva. Njihove rezerve su mnogo veće od onih koje su se procenjivale u 20. veku i nove tehnologije eksploatacije su te mogućnosti i dodatno proširile. Međutim, njihove fluktuacije cena na tržištu mogu biti toliko ekstremne da mogu proizvoditi posledice devastirajuće za određene države i njihove privrede. Za određene su te posledice devastirajuće kada je cena preniska, a za druge kada je ta cena previsoka. Obonovljivi izvori energije su dosta više predvidivi, uz sve druge mane koje postoje oko njihove pouzadnosti. 

Zbog navedenih razloga, ekološka zelena tranzicija će zbog rata u Ukrajini i pratećih nestabilnosti biti pauzirana. Međutim, svi koji tvrde da će biti trajno obustavljena se varaju. Na srednji rok, ova kriza ubrzaće zelenu tranziciju, a naročito u državama Evrope koje kriza ozbiljno pogađa danas i izvesno će pogađati u narednim mesecima.

Tekst je originalno objavljen na portalu Ekologika 05.03.2022.

Objava Kako će rat u Ukrajini uticati na energetiku u svetu? se prvo pojavila na Novi treći put.

Tada je nebo nad Ukrajinom još uvek bilo čisto, „republike“ Donjeck i Lugansk načelno sastavni deo Ukrajine, a ruske trupe i dalje ušančene na zapadnoj granici Rusije. Za Peking, besplatno je bilo saosećati se sa stavom Rusije prema širenju NATO-a na istok, a sasvim nešto drugo podržati agresorski rat i napad na samu Ukrajinu.

Putinova objava rata prouzrokovala je opštu paniku u Komunističkoj partiji Kine. U DŽongnanhaju, prizor kakav nije viđen gotovo 10 godina: Malo veće politbiroa, najvišeg organa Partije, zasedalo je više od nedelju dana pokušavajući da formuliše optimalan odgovor Kine.

Medijima i nižim zvaničnicima su date oprečne i šizofrene instrukcije: ne spominjati reči „agresija“ i „Ukrajina“, ali braniti teritorijalni integritet svih država, saosećati se sa Rusijom, ali i podsećati na ulogu iste u veku poniženja Kine i slaviti pola veka od posete predsednika Niksona i normalizacije odnosa sa SAD-om.

U petak je Kina konačno izašla sa nešto konzistentnijim stavom: ministar spoljnih poslova Vang Ji je izjavio da je teritorijalni integritet Ukrajine neosporiv, sam Si je savetovao Putina da se vrati pregovorima, a kineska podrška Rusiji u SB UN je izostala.

Jasno je da Kina, identično kao 2014. godine posle agresije na Krim, ne planira da bude uvučena u ekonomski ponor koji očekuje sankcionisanu i izolovanu Rusiju. Kinesko podržavanje Putinove vojne avanture bi trajno degradiralo odnose sa EU i SAD, glavnim globalnim silama.

Kina decenijama sanja istinski multipolaran svet, a ne rigidnu podelu na hladnoratovske blokove u kojoj bi ona završila sa najslabijim od 3 igrača. Predstava u Pekingu je upravo imala suprotne rezultate, predstavivši pakt Kine i Rusije daleko moćnijim od onoga što u suštini jeste – pakt o nenapadanju.

Odnos Rusije i Kine se percipira kao odnos dva jednaka partnera samo zato što Si Đinping smatra to najpovoljnijom formom, poučen kobnim greškama hijerarhijske strukture za vreme Staljina i Mao Cedunga. Ekonomija Rusije je šest puta manja od kineske; SAD i EU su kao ekonomski partneri su neupitno važniji za dalji razvoj ekonomije Kine.

Čak i sa rastom robne razmene između Kine i Rusije, ona i dalje više od 4 puta manja nego ona sa Sjedinjenim državama ili Evropskom unijom; a sama Rusija nije čak ni u prvih 10 najvećih trgovinskih partnera Kine.

Ne radi se samo o deterioraciji odnosa sa EU i SAD, već i odnosima u samoj istočnoj Aziji. Strategija „5 tačaka mirne koegzistencije“ legendarnog premijera DŽu Enlaja čini sam temelj spoljne politike Kine već 80 godina, koji bi trajno bio narušen direktnim podržavanjem ruske agresije.

Kinezi već nervozno osluškuju događaje u okruženju: rapidnu modernizaciju japanske vojske pod palicom premijera Fumia Kišide, novu percepciju Kine kao pretnje u južnokorejskim predsedničkim debatama i naravno Tajvan, gde Kina vidi sebe u ulozi Ukrajine, a ne Rusije ili ruskih separatista.

Na kraju, ne treba zaboraviti na dobre odnose koje Kina ima sa Ukrajinom. Kina je uložila desetine milijardi dolara u infrastrukturne i energetske projekte širom Ukrajine. Planirano je da država bude glavna karika evropskog dela Pojasa i puta.

Kina je i 2014. nedvosmisleno podržala teritorijalni integritet Ukrajine, a ove godine Si Đinping je lično čestitao predsedniku Zelenskom 30. godišnjicu bilateralnih odnosa ove dve države. Kina bi želela da održi strateško partnerstvo sa Rusijom, sačuva svoje ekonomske interese u Ukrajini, produbi saradnju sa EU, spreči da sankcije Zapada previše oslabe Moskvu – sve dok istovremeno radi na poboljšanju odnosa sa Vašingtonom. Ostvarivanje svakog od ovih ciljeva ponaosob je izvodljivo; ostvarivanje svih njih istovremeno je nemoguća misija za Kinu.

Tekst je originalno objavljen u dnevnom listu Danas 03.03.2022.

Objava Kina nema nameru da tone sa Rusijom se prvo pojavila na Novi treći put.