fbpx

Novi treći put

Tag: neokonzervativci

Zašto je republikanski establišment ’’izdao’’ Trampa?

Zašto je republikanski establišment ’’izdao’’ Trampa?

Linkoln projekat – republikanski lobi protiv Trampa

“Moja država mi je mnogo važnija od moje partije”
U decembru 2019. godine, New York Times je objavio članak u kome četvorica političkih konsultanata, Džordž Konvej, Stiv Šmit, Džon Viver i Rik Vilson, objavili su početak rada komiteta političke akcije pod imenom Linkoln projekat. Jedini i glavni cilj ovog komiteta bio je jasan: sprečiti da Donald Tramp osvoji drugi mandat.
Ono što čini ovaj komitet zanimljivim je činjenica da su njegovi osnivači republikanci. Nezadovoljstvo Trampovom vladavinom bilo je očigledno u redovima Demokratske stranke, a pogotovo nakon nemira koji su izazvani policijskom brutalnošću i rasno motivisanim ubistvom Džordža Lojda. Za leve liberale među demokratama, Tramp je oličenje belačke supermacije i strukturalnog rasizma, a njegova politika u suprotnosti sa osnovnim načelima Ustava koji je zasnovan na slobodi i jednakosti svih pojedinaca kao opštim principima.
Međutim, deo republikanskog establišmenta je takođe pokrenuo kampanju podrške Džo Bajdenu, smatrajući da je Tramp izneverio sva načela na kojima počiva američko društvo, srozavajući time ugled same Republikanske stranke. Linkoln projekat vrlo simbolički novi naziv najvećeg američkog predsednika koji je oslobodio Afroamerikance ropstva donošenjem Proklamacije o emancipaciji 1863. godine. Na taj način se ograđuju od rasističkog diskursa Donalda Trampa i potvrđuju svoju privrženost načelima i idealima Republikanske stranke kakvu je Linkoln vodio.
"
Trampovo povlačenje iz svetske politike i indirektna podrška nedemokratskim režimima, za neokonzervativce je gubitak ’’suštine’’ koja daje smisao i veličinu američkoj naciji.
"
U isto vreme, Linkoln projekat je svojevrsan odgovor neokonzervativnog krila unutar Republikanske stranke na Trampovu nekonzistentnu i nepredvidivu spoljnu politiku. Konvej, Šmit, Viver i Vilson pripadaju onoj grupaciji republikanskih moralista koja se zalažu za odlučniju intervenciju Amerike u međunarodnim odnosima zarad odbrane svetskog poretka i liberalno-demokratskih vrednosti.
Konvej je službenik Ministarstva pravde koji je bio jedan od Trampovih užih kandidata za Glavnog tužioca SAD 2017. godine. Šmit je vodio predsedničku kampanju Džona Mekejna 2008. godine, dok je Viver učestvovao u Mekejnovoj kampanji 2000. godine. Vilson je upravljao terenske poslove u Floridi tokom predsedničke kampanje Džordža H. V. Buša (Džordž Buš Stariji) 1988. godine, a kasnije je radio kao savetnik Sekretara odbrane, Dik Čejnija za vreme mandata Džordža V. Buša (Džordž Buš Mlađi).
Uz pomoć ostalih saradnika i sponzora iz Republikanske stranke, ali i poznatih ličnosti, četvorica osnivača Linkoln projekta uspeli su da sakupe preko 70 miliona dolara za kampanju protiv Donalda Trampa. Glavni cilj bio je motivisati republikanske glasače da glasaju za Džo Bajdena i time onemoguće Trampov drugi mandat, za koji su smatrali da bi bio poguban po nacionalnu bezbednost SAD i očuvanje njene dominante uloge na globalnoj sceni.

Ko su neokonzervativci?

Kako bismo razumeli motive neokonzervativaca okupljenih oko Linkoln projekta, neophodno je razumeti suštinske ideološke i filozofske nesuglasice s Trampom, koje se prvenstveno tiču američke uloge u međunarodnim odnosima.
Neokonzervativna ideologija nastaje krajem 1960-tih godina kao odgovor na pacifističku i antiintervencionističku politiku Nove levice i Pokreta za građanska prava. Ona se javlja u krugovima liberala koji su tokom 1950-tih i 1960-tih podržavali progresivne politike, borbu za rasnu jednakost i građanske slobode, ali su smatrali da je američka intervencija u Vijetnamu opravdana kao način suzbijanja komunizma. Kako je Nova levica postala stožer kontrakulture, antiratnih protesta i kritike američke intervencije, veliki deo liberala i članova Demokratske partije se polako udaljava od takve ideologije.
Antiratna frakcija unutar Demokratske stranke dobija svoj vrhunac nakon završetka mandata Lindona Džonsona i kandiduje Džordža MekGaverna za predsedničkog kandidata 1972. godine. Jedna manjinska grupa okupljena oko demokratskog antikomuniste Henri Džeksona, koji se neuspešno kandidovao i 1972. i 1976. godine, postavila je temelje neokonzervativne politike.
Njihova centralna politička ideja bazirana je na verovanju u moralnu superiornosti ’’američkog načina života’’, kapitalizma i liberalne-demokratije. Džeksonove demokrate su smatrale da bi SAD trebalo da bude vođa slobodnog sveta u borbi protiv SSSR, a da su vojne intervencije u komunističkim zemljama opravdane radi uništenja komunizma. Za njih su komunistička ideologija i SSSR predstavljali ’’imperiju zla’’ koja uništava slobodu, individualnost pojedinaca i tržišnu ekonomiju na kojoj počiva razvoj čitavog sveta.

Moralni univerzalizam i Republikanska partija

Najveća teoretska i ideološka potpora neokonzervativnom pokretu bio je nemačko-američki filozof Lav Štraus. Kao izbeglica iz nacističke Nemačke, Štraus je duboko verovao u opravdanost svrsishodne nasilne borbe protiv zla. Smatrao je da zapadna civilizacija gubi svoj smisao ukoliko ne stane jasno u odbranu slobodarskih vrednosti, zalažući se za Vilsonijanski pristup međunarodnim odnosima: širenje demokratije i kapitalizma, multilateralizam i kolektivnu bezbednost.
Štrausovi principi postali su vodeća načela Džeksonovih demokrata koji kasnije prelaze u Republikansku stranku, a među kojima je bio i arhitekta američke intervencije u Iraku, Pol Volfovic.
Neokonzervativne ideje sele se u Republikansku stranku za vreme predsedništva Ronalda Regana, od 1981 do 1989. U jeku eskalacije Hladnog rata, Regan smatra da je borba protiv komunizma i urušavanje SSSR primarni cilj Amerike, kao vodilje slobodnog sveta.

Reganova doktrina

Takozvana ’’Reganova doktrina’’ podrazumevala je finansiranje i naoružavanje antikomunističkih gerila širom Latinske Amerike, Bliskog Istoka i Azije.
Pored hrišćanske moralističke ideje o pravednim ratovima, koja vuče korene iz srednjevekovne filozofije Svetog Avgustina, bitna komponenta Reganove politike bilo je realističko i geopolitičko shvatanje međunarodnih odnosa. Strategija ’’suzbijanja’’ (containment) sovjetskog uticaja i jačanja američke vojne dominacije bila je opravdana i državnim razlogom jačanja sopstvenog uticaja i vojne nadmoći kao najadekvatnijeg vida odbrane.
Ovakve doktrine dovele su do intervencija u Libiji, Nikaragvi i invazije Grenade, dok su širom Bliskog Istoka i Latinske Amerike finansirane ekstremne antikomunističke grupacije, uključujući mudžahedine, hrišćanske fundamentaliste i neofašiste. Veliki broj republikanaca koji su podržavali Regana nisu verovali u ’’širenje demokratije’’ i vrlo rado su podržavali diktatore i autoritarne vlasti, ukoliko oni mogu doprineti borbi protiv komunizma. Tako je, na primer, budući Bušov Sekretar odbrane, Donald Ramsfeld, podržavao Sadama Huseina tokom 1980-tih i pokretao inicijativu za naoružavanje Iraka za vreme rata sa Iranom.
Mnogi neokonzervativci su još uvek stasavali za vreme Reganovog mandata i bili su zaposleni na ključnim državnim mestima, gde su učestvovali u kreiranju spoljne politike. Tako je, Pol Volfovic, sa mesta Direktora političkog planiranja kritikovao Kisindžerovu politiku popuštanja prema Kini, kao i naoružavanje Saudijske Arabije, vođen principima superiornosti američke demokratije i antipatijama prema zatvorenim sistemima.

Invazije na Irak i rat protiv terorizma

Za zlatno doba neokonzervativne politike smatraju se mandat Džordža Buša starijeg (1988 – 1992) i dva mandata Džordža Buša Mlađeg (2000-2008). U tom periodu neokonzervatiovci dolaze na odlučujuće političke pozicije u spoljnopolitičkim i vojnim institucijama. Republikanski kongresmen, Dik Čejni, postaje Sekretar odbrane i lično pokreće invaziju na Panamu 1989 godine i na Irak 1991. godine.
Nakon pada Sovjetskog saveza, glavna pretnja postaju ’’odmetnute’’ države koje su tehnički sposobne da naprave nuklearnu bombu i time ugroze čitav globalni poredak, prvenstveno Irak, Iran i Severna Koreja. Čejni smatra da bi NATO trebalo da ponovo definiše svoju ulogu branitelja svetskog poretka. Iako su neokonzervativci izgubili uticaj i izvršne pozicije za vreme mandata Bila Klintona (1992 – 2000), mnogi od njih su podržavali NATO intervenciju u Jugoslaviji. Smatrali su da time NATO opravdava smisao svog postojanja, a da je uloga SAD kao zaštitnika potlačenih i protivnika autoritarnih sistema prirodna.
Dolaskom Džordža Buša Mlađeg na vlast, neokonzervativci se vraćaju na velika vrata. Nakon terorističkog napada na Kule bliznakinje, 9. septembra, 2001. godine, Buš objavljuje Rat protiv terorizma i otpočinje invaziju na Avganistan (2001) a potom i na Irak. (2003). SAD strategija je postala poznata kao ’’Buš doktrina’’ a sastojala se od unilateralnog delovanja i preventivnih napada na sve neprijatelje demokratije. Svrgavanje nedemokratskih režima bilo je pravdano teorijom o demokratskom miru po kojoj demokratske države ne ratuju međusobno, a ratove pokreću samo autoritarne i nedemokratske države. Glavni tvorci ’’Buš doktrine’’ upravo su potpredsednik SAD, Dik Čejni, Sekretar odbrane, Donald Ramsfeld i njegov zamenik Pol Volfovic.
Iako su ratovi nastavljeni i za vreme mandata Baraka Obame (2008-2016), agresivniji neokonzervativni talas je izgubio svoji potenciju. Njegov protivkandidat, Džon Mekejn, koji je bio predstavnik neokonzervativnog establišmenta, izgubio je izbore delom i zbog američkog nezadovoljstva povodom (ne)uspeha intervencija na Bliskom Istoku. Mnogi smatraju da se politika Hilari Klinton kao Državnog sekretara može definisati kao neokonzervativna, pogotovo u slučajevima intervencije u Libiji (2011) i Siriji (2013). S druge strane, ključna razlika u delovanju Buševog i Obaminog kabineta jeste u izraženijem multilateralizmu demokrata i oslanjanju na globalnu saradnju, nasuprot neokonzervativnim republikancima koji su Ameriku doživljavali kao ’’svetskog policajca’’.

Politika Trampa i neokonzervativci

U teoriji, neokonzervativna politika, dijametralno je suprotna Trampovom izolacionističkom principu ’’Amerika na prvom mestu!’’ U toku predsedničke kampanje 2016, Tramp je obećao da će povući SAD iz svih ratova i smanjiti finansije za odbranu i bezbednost Evrope, primoravajući ostale članice NATO da plaćaju više. Čitava kampanja građena je na retorici o američkom povlačenju sa pozicije svetskog ’’hegemona’’ i okretanje ka unutrašnjosti. Ovo je praćeno istupanjem iz svih velikih međunarodnih sporazuma, uključujući NAFTA-u, nuklearni sporazum sa Iranom i Pariski sporazum o klimatskim promenama.
Slične unilateralne tendencije su bile evidentne i za vreme Buševog mandata, kada se SAD povukao iz Kjoto sporazuma i razgovora o Sporazumu o antibalističkim raketama. Bitna razlika je to što je Bušova administracija, predstavljajući sebe kao najjaču vojnu silu, nameravala da ’’preuzme stvari u svoje ruke’’, lično se sukobljavajući sa nedemokratskim režimima. Tramp, na drugu stranu, obećava da će ove režime ostaviti na miru.
Jedna od najvećih nesuglasica Trampa i neokonzervativaca jeste i Trampov blagonaklon odnos prema autoritarnim i nedemokratskim liderima, pogotovo Putinu, koga su optuživali da je umešao prste u Trampovu pobedu 2016. S druge strane, Trampov lično dobar odnos sa evropskim autoritarcima Zemanom i Orbanom, kao i podrška brazilskom populističkom predsedniku Bolnasoaru, veliki je trn u oku neokonzervativaca.
Za razliku od Reganovog političkog realizma i neokonzervativnog moralnog univerzalizma, Trampova politika se može definisati kao neka vrsta paleokonzervativizma. Nasuprot Vilsonijanskom idealu o Americi kao predvodniku slobodnog sveta, Tramp se okreće izolacionističkim i nacionalističkim idejama Stare desnice. Veličina Trampove Amerike ne ogleda se u njenoj posvećenosti demokratskim i slobodarskim vrednostima, već u samodovoljnosti nacije.

Trampovo skretanje udesno

Uporedo sa idejama o ekonomskoj samodovoljnosti, carinskim ratovima i neintervenisanju, Tramp u velikoj meri mobiliše konzervativne snage među kojima se nalaze i otvoreni rasisti, neofašisti i hrišćanski fundamentalisti. Najveći ideali koje neokonzervativci pokušavaju da ’’izvezu’ u sveti, kao što su demokratija, tolerancija, jednakost, za Trampa predstavljaju svojevrsne neprijatelje američke nacije.
Kao predsednik srednjeklasnog konzervativnog belog Amerikanca koji veruje ’’u Boga i pištolje’’ (God and guns), Tramp u velikoj meri zanemaruje toleranciju prema rasnim, seksualnim i etničkim manjinama kao suštinsku vrednost američke nacije. Od zida za migrante do rasno-motivisanog nasilja desničara u Šarlotsvilu, ali i brutalnosti policije prema Afroamerikancima, Tramp je konstantno legitimisao sukobe i društveni polarizaciju kroz diskriminatornu retoriku.
Proglašenje ozloglašene, skoro pa i nedefinisane, grupacije Antifa za terorističku organizaciju, nerazumevanje za suštinske probleme zbog kojih se grupacije poput Black Lives Matter radikalizuju u gnevu prema sopstvenoj državi, samo su zabili klinove u sanduk liberalnih ideja za koje bi se neokonzervativci borili širom sveta. U neku ruku, Trampova politika neodoljivo podseća na politiku onih administracija protiv kojih bi neokonzervativci intervencije smatrali opravdanim.
Povlačenje iz svetske politike i indirektna podrška nedemokratskim i autoritarnim režimima, za neokonzervativce je gubitak ’’suštine’’ koja daje smisao i veličinu američkoj naciji. Amerika nije velika ukoliko nije zaštitnik i predvodnik slobodnog sveta. Zanimljiva je i činjenica da su protivnici američke intervencije u Drugom svetskom ratu koristili isti slogan, ’’Amerika na prvom mestu’’, smatrajući da nije posao Amerike da pomaže evropskim saveznicima u njihovom obračunavanju sa Hitlerom. Na isti način je i neokonzervativni republikanski establišment doživeo Trampovu spoljnu politiku.
tramp bus
Iako nije otpočeo nijedan rat, Tramp je nastavio sve započete ratove, uz nekoliko poteza koji su i tvrdokorni neokonzervativci, poput Čejnija, podržali. Subverzivne aktivnosti u Venecueli i pokušaj svrgavanja Madura i ubistvo iranskog komandanta Huseina Sulejmanija, s jedne strane su podržani kao akt američke odlučnosti da se sukobi sa autoritarnim režimima. S druge strane, očigledan nedostatak plana, strategije i nekonzistentnost u spoljnopolitičkom delovanju, bili su presudni da se Tramp definiše kao nedostojan pozicije predsednika, pa čak i opasan po nacionalnu bezbednost.
Sve veća polarizacija društva i odstupanje od liberalno-demokratskih vrednosti, kao i gubljenje međunarodnog ugleda, bili su najbitniji indikatori za neokonzervativni establišment da podrži Džoa Bajdena. Pored republikanaca okupljenih oko Linkoln Projekta, Bajdena su podržale i druge grupacije poput 43 Alumni for Biden, Never Trump, ali i bitni pojedinci, poput Džona Kejsika i porodice pokojnog Džon Mekejna.
Neki od njih su išli toliko daleko da su u svojoj kampanju Trampa predstavljali kao ruskog agenta čiji je cilj da umanji američki uticaj na globalnoj sceni. Jedna od reklama koju je Linkoln Projekat plasirao u toku svoje kampanje bile su i fotomontaže Trampa sa sovjetskim obeležjima i natpisima ’’Drug Tramp’’ i ’’Majka Rusija’’. Međutim, pored odsustva konstruktivne unutrašnje i spoljne politike, najveću odbojnost među svim konzervativnim republikancima predstavljali su Trampovo ’’laganje, okrutnost, narcisoidnost, odsustvo poštovanja bilo kakvih normi’’.

Spoljna politika Amerike posle Trampa?

Jedna od primarnih stvari za Bajdenov kabinet biće ponovno uspostavljanje ugleda Amerike kao pouzdanog partnera u međunarodnoj saradnji. Ako uzmemo u obzir podršku neokonzervativaca koju je Bajden dobio, kao i progresivne ideje njegove Demokratske partije, jasno je da se Amerika ponovo vraća na scenu kao ’’vođa slobodnog sveta’’.
Pored velikih izazova koje je proizvela pandemija COVID-19, Amerika će morati da ponovo uspostavi unutrašnje jedinstvo i povrati svoj međunarodni uticaj. Postizanje novog sporazuma o nuklearnoj oružju sa Iranom, kreiranje spoljne politike prema Kini, samo su neki od izazova sa kojima će se suočiti Bajdenov kabinet.
Postavljanjem Entoni Blinkena za Državnog sekretara, Bajden je poslao poruku svima da se Amerika neće ustručavati od intervencija u međunarodnoj zajednici i sučeljavanja sa autoritarnim režimima. Postavljanjem Džona Kerija za specijalnog predsedničkog predstavnika zaduženog za klimatske promene i vraćanje Amerike u Pariski sporazum ukazuje se na jasan diskontinuitet sa Trampovom politikom nemarnosti za najalarmantnije globalno pitanje. Postavljanje Kamale Haris za potpredsednicu, kao i balansirana rasna i rodna zastupljenost u kabinetu, takođe su pokazatelj američkom povratku liberalnim i progresivnim idejama.
Nije pogrešno reći da će Bajdenova spoljna politika predstavljati kontinuitet sa Obaminom, uz pojačanu odlučnost i samouverenost neokonzervativnih pristalica. Može se reći da su neokonzervatvci pronašli svoje dom u kabinetu Džo Bajdena, ali za razliku od Buševog perioda, moraće da podrede svoje metode progresivnom i liberalnom karakteru Demokratske stranke.

Budite u toku sa svetskim političkim trendovima!

Prijavite se na našu mejling listu i slaćemo Vam najsvežije analize o spoljnoj politici.