Okolnosti su išle na ruku Mateu Salviniju. Osim većih procenata u odnosu na izbore, istraživanja su govorila da bi Liga, uz malu ultra-desnu stranku Italijanska braća, mogla da ima većinu nakon potencijalnih izbora. Takođe, stranka koja je bila stožer vlade, Pokret pet zvezda, u istom vremenskom intervalu pala je sa 32% na ispod 18% u proseku. Takav povoljan momenat naveo je potpredsednika vlade da inicira obaranje vlade kojoj pripada, ne bi li nakon izbora obezbedio bolju poziciju za sebe i svoju stranku.

Međutim, ova politička kalkulacija nije dala rezultate. Iako netipično za italijanske političare, desilo se nešto sasvim suprotno. Deo političke elite je pokazao iznenađujuće visok stepen odgovornosti u delikatnoj situaciji za ovu državu.

Težak politički trenutak

Vest da se Italija nalazi u političkoj krizi svakako ne spada u retke vesti. Ono što razlikuje sadašnju krizu od prethodnih je nikada gora situacija italijanskih javnih finansija. Javni dug nalazi se na 132% BDP-a, a ova država je treća ekonomija Evrozone po veličini. Svaki potres u Italiji, predstavljao bi potencijalni okidač krize cele Evrozone. Takođe, globalno ekonomsko usporavanje već ima negativan uticaj na italijanski privredni rast. Krajem 2018. godine, ova država je jedina koja je unutar EU zabeležila tehničku recesiju. U slučaju nastavka ovakvog ekonomskog trenda, Italija ostaje kao najranjivija tačka unutar Evropske unije.

Zbog ovakvog ekonomskog konteksta, donošenje budžeta za 2020. predstavlja ključni potez i za Italiju i za Evropsku komisiju. Politički kontekst je moguće bio idealan za Salvinija i vanredne izbore, ali iz ekonomskog ugla gledanja, politička stabilnost je nikada potrebnija. U ovoj situaciji, ekonomski argument se pokazao kao važniji za Kontea, ali nedovoljno važan za Salvinija. Nemogućnost donošenja novog budžeta bi aktivirala povećanje PDV-a na 25%, kao mehanizam dogovoren sa Evropskom komisijom za ovakve slučajeve, što ne bi bilo ni popularno ni poželjno. Vanredni izbori i trošenje vremena u kampanji bi svakako otežalo donošenje budžeta pomoću kog bi se izbeglo ovakvo povećanje.

Nepopularna, ali moguća alternativa

Izbori nisu bili jedini mogući ishod. Većina Liga-Pokret pet zvezda imala je i alternative u parlamentu. Na prethodnim izborima, tada vladajuće demokrate osvojile su 19%. Sa tim procentom osvojenih glasova, opcija sastavljanja vlade sa Pokretom pet zvezda je sve vreme bila matematički moguća, ali ne naročito popularna. Obe partije su razmenjivale uvrede kroz istoriju, a antisistemski pokret Bepea Grila nastao je dobrim delom kao odgovor „političkoj kasti“, u koju je on ubrajao i Demokratsku partiju. Međutim, okolnosti su nametale drugačiji razvoj događaja i možda ne tako drago novo potencijalno partnerstvo.

Prve pozitivne signale o nužnosti saradnje između opozicione Demokratske partije i vladajućeg Pokreta pet zvezda poslao je bivši premijer i sentor demokrata, Mateo Renci. „Ako dođe do izbora, Demokratska partija možda osvoji ili ne osvoji 25%, ali ako ne donesemo novi budžet, ono što je sigurno je da će PDV biti na 25%. To nas sigurno vodi u recesiju i to moramo da izbegnemo po svaku cenu.“ rekao je Renci na konferenciji za novinare. Ubrzo se i partijski vrh demokrata odobrovoljio po pitanju saradnje sa bivšim protivnicima, te se otvorila realna mogućnost da pregovori možda i otpočnu. Dalji razvoj događaja u senatu, utabao je stazu da se to stvarno dogodi.

Konte kao pobednik u senatu

Đuzepe Konte je u vladu ušao kao anonimni profesor i kompromisno premijersko rešenje između Pokreta pet zvezda i Lige. Nakon sednice u senatu povodom krize vlade, Konte je prvi put izašao kao lider i pobednik. U svom obraćanju senatu, sa argumentima na račun Salvinijeve pohlepe za moći, zabeležio je dobro ocenjen i gledan nastup. Ovim potezom, njegova dalja saradnja sa Ligom je i simbolički završena. Oštri na račun Salvinija su bili i senatori iz Pokreta pet zvezda i Mateo Renci, fokusirajući se na stavljanje partijskih interesa iznad državnih.

Prve ankete nakon ovog okršaja u senatu, pokazale su promene u biračkom telu. Anketa GPF-a nakon ove sednice pokazala je da 60% građana smatra da je Konte pobedio u debati, naspram 27% koji su odgovorili da je to bio Salvini. Paralelno sa tim, Liga je krenula da gubi podršku i trenutno se nalazi na oko 32% u proseku, dok su i demokrate i Pokret pet zvezda zabeležili vidljiv rast na preko 20%. U istraživanju GPF-a o rejtingu političara u Italiji, Konte se našao na 61% pozitivnih ocena, što je značajno više od svih partijskih lidera koji se nalaze u proseku na oko 40% ili niže.

Nakon definitivnog prekida odnosa sa Ligom od strane premijera Kontea, stvorili su se uslovi za sastavljanje nove vlade i nove većine. Iako je lider demokrata Cingareti bio zainteresovan da aktuelnog premijera zameni neko drugi, to se nije ostvarilo. Posle kratkih, intenzivnih, i na momente vrlo teških pregovora, predsednik Serđo Matarela dao je novi mandat starom premijeru.

Kakva je nova vlada i šta je čeka

Nova vlada predstavlja jasan diskontinuitet sa prethodnom u programskom smislu. Ministarstvo ekonomije, koje će biti ključno u narednom periodu, ustupljeno je demokrati i evropskom parlamentarcu Robertu Gvaltjeriju. Ovo ministarstvo će biti ključno u budućim pregovorima sa Unijom, te je odabran političar koji će biti kooperativniji sa EU.

Takođe, ministarstvo policije koje je služilo za demonstraciju moći Salviniju i vođenje kampanje protiv migranata, biće manje u fokusu. Na ovo mesto postavljana je jedina nestranačka ličnost, koja bi trebalo da umrtvi pažnju koja se pridaje ovoj temi i resoru. Ostatak vlade predstavljaju visoki funkcioneri Pokreta pet zvezda, kompromisna rešenja raznih ideoloških frakcija demokrata i jedan ministar iz male levičarske grupacije Slobodni i jednaki, koja će ovoj vladi dodatno ojačati većinu sa svojom nekolicinom parlamentarnih predstavnika.

Konte će morati, sa jedne strane da u budžetu umanji troškove za 24 milijarde evra, a u isto vreme da nađe prostora za mere koje bi podstakle rast, ne bi li se izbegla recesija. Na svaku nepopularnu budžetsku seču ili primljeni migrantski brod, vlada će u opoziciji imati politički agilnog Salvinija i biće izložena populističkim plotunima. Osim napada na vladu, Salvini već sada sebe projektuje kao žrtvu establišmenta i evropskih birokrata, koje predstavlja kao ljude koji žele da unište Italiju i nastave prijem migranata. U takvim okolnostima, reformski rad će biti težak. Ne bi trebalo ni zaboraviti da se Pokret pet zvezda i Demokratska partija značajno programski razlikuju, te je pitanje kako će ova vlada funkcionisati u praksi.

[click_to_tweet tweet=“Ovaj put, deo italijanske elite se pokazao iznenađujuće odgovornim i u kriznoj situaciji je pronađeno političko rešenje koje bi izbeglo ekonomski krah. | “ quote=“Ovaj put, deo italijanske elite se pokazao iznenađujuće odgovornim i u kriznoj situaciji je pronađeno političko rešenje koje bi izbeglo ekonomski krah.“]

Pokazatelj političke odgovornosti

Bez obzira na manjkavosti, zaokret u ovoj državi predstavlja iznenađujuće odgovoran i pozitivan ishod. Mnogi italijanski političari su ovoj državi svojim potezima napravili ogromnu štetu, a najveći broj njih za to nije snosio nikakve posledice. Neki, poput Berluskonija, više puta su se vraćali na vlast.

Ovaj put, deo italijanske elite se pokazao iznenađujuće odgovornim i u kriznoj situaciji je pronađeno političko rešenje koje bi izbeglo ekonomski krah. Pokret pet zvezda će verovatno morati da žrtvuje svoj antisistemski identitet i da se transformiše u neki vid ekonomski leve, ekološke i prvenstveno južnjačke partije. Na drugoj strani, demokrate su dale legitimitet svojim bivšim ljutim protivnicima. Obe stvari su nepopularne, ali nužne za ovakav vid saradnje.

Na novim članovima izvršne vlasti je da dokažu političku odgovornost disciplinovanim sprovođenjem novog programa vlade. Glavni cilj Kontea definitivno mora biti podizanje međunarodnog kredibiliteta Italije, koji je tradicionalno nizak i koji je sa Salvinijem intenzivno dodatno urušavan skoro godinu dana. Koliko će Konte i njegova vlada biti efikasni u sprovođenju programa i da li će ga građani sve vreme podržavati, biće centralna pitanja u narednom periodu. Prvi pozitivan korak je učinjen i rizik je pretvoren u šansu, a to pravi lideri obično rade.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Kako je politička odgovornost trijumfovala u Italiji se prvo pojavila na Novi treći put.

Populistička vlast u trećoj ekonomiji Evrozone po veličini, a drugoj po javnom dugu (130% BDP-a), jeste stvorila paniku u umerenim evropskim krugovima. Po svim anketama, vladajuća koalicija se najčešće nalazi na oko 60% podrške italijanskih birača, gde se Liga Matea Salvinija sa 17% na izborima popela na oko 30%, usisavajući birače Berluskonija. Pokret pet zvezda ostao je na svojih 30-ak procenata, dok Demokratska partija u opoziciji stagnira na oko 18%. Međutim, postavlja se pitanje da li je diskurs protiv migranata i Evropske unije zaista plodotvoran za Italiju?

Za početak, sama struktura moći unutar vlasti je upitna. Kao što je čest slučaj u Italiji, formalni nosilac funkcije najčešće nije de facto odlučilac i nema realnu moć. U ovom slučaju je to anonimni pravnik Đuzepe Konte na mestu premijera, koji predstavlja marionetu mladog potpredsednika vlade Luiđija di Maja iz Pokreta pet zvezda, koji predstavlja marionetu de facto lidera ovog pokreta, komičara Bepe Grila. Međutim, iako je Liga manji partner ove koalicije, Mateo Salvini se relativno brzo nametnuo kao stvarni lider vlade sa pozicije ministra unutrašnjih poslova. Dok Pokret pet zvezda klizi ka političkoj bezličnosti, diskurs estradno atraktivnog Salvinija postaje centralni diskurs vlade, iako je kao takav isprazan i sporan.

Napadi na osnovu kojih Salvini stiče popularnost su neargumentovani na više nivoa, iako „lepo“ zvuče. Prvi način je napad na migrante i Rome, često pretvarajući ove grupe u bezbednosnu pretnju i opisujući ih kao kriminalce. Poslednji potez je odbijanje prijema broda sa oko 600 migranata u italijanske luke. Međutim, ukoliko izuzmemo pojedinačne slučajeve prekršaja imigranata, oni su daleko od ozbiljne kriminalne pretnje. Da li se dvocifren broj manjih prekršaja može porediti sa potpuno nesmetanim kriminalnim funkcionisanjem mafije u ovoj državi, koja ima godišnje profite približne godišnjem BDP-u jedne Mađarske (preko 100 milijardi dolara)? Procene su UNHCR-a da će broj pristiglih migranata u 2018. na nivou cele Evrope biti oko 80 000, a najveći doprinos u italijanskom slučaju dao je ministar unutrašnjih poslova Mario Miniti iz vlade Demokratske partije, koji je u libijskim pustinjama uspeo da nađe dogovor sa lokalnim faktorima, te je broj ilegalnih imigranta naglo opao. Salvinijevo pokazivanje snage nad jednim migrantskim brodom i projektovanje imigracije kao kriminalne pretnje najvećim delom je isprazno. Brojevi pristiglih su sve manji zahvaljujući prethodnoj vladi, u državi postoje daleko veće pretnje i po podacima italijanskog Državnog instituta za statistiku, broj kriminalnih dela opada iz godine u godinu.

Salvini krivi Evropsku uniju i evro za većinu ekonomskih problema. Iako može kriviti evro kao valutu precenjenu za italijansku privredu ili strogu štednju, ne može kriviti evro i štednju za višedecenijski neviđeni javašluk u javnoj upravi, suludu javnu potrošnju, nameštanje javnih nabavki, slabo ubiranje poreza, uvrežene interese, gubljenje ogromnih sredstava kroz korupciju i spomenuti kriminal. Takođe, povodom ovih stvari vlada nije navela plan rešavanja. Jedini plan je prejednostavno rešenje o smanjenju poreza kroz uvođenje proporcionalne poreske stope od 15%, koja bi trebalo da smanji sivu ekonomiju i izbegavanje plaćanja poreza. Osim što stvara procenjenu budžetsku rupu od ukupno 100 milijardi evra, veliko je pitanje da li će ovakva država bez reformi, koje se ne spominju, biti sposobna da realizuje u praksi ove teorijske pretpostavke. Kratkoročni dobitnik ove mere će biti biračka baza Lige na severu, gde su plate nominalno visoke, ali su visoki troškovi života. Koliko će ovaj eksperiment dugoročno koštati iste te građane će se tek videti. Sa druge strane, uvodi se i pseudo univerzalni osnovni dohodak sa godišnjom cenom od 17 do 30 milijardi evra za bazu Pokreta pet zvezda na jugu, a i poništava se prethodno povećanje starosne granice za odlazak u penziju. Velike su šanse da će populistička vlada rekordno brzo poništiti sav rad demokratskih vlada Rencija i Đentilonija koje su uspele da zaustave rapidan rast javnog duga koji se nalazi na oko 130% BDP-a, kao i da umanje državni deficit. Velike su šanse da će sledeća vlada naslediti javne finansije ruinirane od nekontrolisane potrošnje, koja će odlično poslužiti Ligi i Pokretu pet zvezda da dobiju još jedne izbore, verovatno vanredne, potrebne da Salvini duplirani rejting pretvori u mandate.

Demokratska partija je u poređenju sa ostalim italijanskim strankama po kvalitetu kadrova, tehnokratije, stručnjaka i programa „crveni ferari“. Italijanski populisti su u poređenju sa demokratama, naročito ako govorimo o Pokretu pet zvezda, neki stari model fijata 127. Ono što je razlika zbog koje ovaj fijat 127, koji u normalnim okolnostima ne bi prošao tehnički pregled, vodi u trci sa crvenim ferarijem, je što ima pun rezervoar i troši malo goriva. Dok populisti svoje političko gorivo stiču kroz populističke napade i eksploataciju strahova stanovništva, demokrate uprkos kvalitativnoj prednosti imaju prazan politički rezervoar i nemaju više privlačan narativ koji bi njihov tehnokratski potencijal pretvorio u glasove iz kojih bi njihov politički motor mogao da radi. Dok crveni ferari ne pronađe svoje gorivo, populistički fijat 127 jedino može zaustaviti kvar na putu, zbog niskog kvaliteta delova koji ga čine. Do tada, ne bih voleo da budem u koži italijanskih građana.

Tekst je objavljen u dnevnom listu „Danas“ 07.09.2018.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Isprazni italijanski populizam – ferari i fijat se prvo pojavila na Novi treći put.

Ko predstavlja političku ponudu na ovim izborima i zašto nijedna od ovih opcija neće moći da ponese titulu potpunog pobednika?

Koalicija oko Matea Rencija i Demokratske partije

Vladajuća Demokratska partija je kroz petogodišnji mandat prošla put od neubedljivog starta, preko vrhunca podrške sa preuzimanjem vlade od strane Matea Rencija, do pada rejtinga nakon ustavnog referenduma i unutrašnjih previranja. Ova stranka je uz velike probleme uspela da sastavi relativno stabilnu koalicionu vladu sa ostacima partije Montija i otcepljenim delovima demohrišćana Silvija Berluskonija. Iako je prilično neubedljivo započela vlast sa Enrikom Letom na mestu premijera, unutarpartijskim pučem Matea Rencija i njegovim preuzimanjem vlade u februaru 2014, Demokratska partija dolazi do istorijski visokih nivoa podrške. Na izborima za Evropski parlament u maju 2014. je ova partija bila prva sa osvojenih 40% i čak najveća samostalno po broju osvojenih poslanika na nivou Evropske unije. Ono što je karakterisalo vlast Matea Rencija je reformski pristup u pravcu sređivanje državne uprave uz pro-biznis mere radi podsticaja privrednog rasta, kao i socijalni liberalizam. Od 2014. do ovogodišnjih izbora, popularnost lidera i partije je značajno okrnjena. Visok priliv imigracije u ovom periodu prouzrokovao je da Pokret pet zvezda i Severna Liga napadima na vlast uspešno generišu dobitke u podršci, dok su reforme poput fleksiblizacije radnog zakonodavstva prouzrokovale unutarpartijske probleme.

Uprkos nepopularnim reformama, partija je imala sasvim solidne pozicije do referenduma o ustavnim promenama. S obzirom da je Mateo Renci ishod referenduma garantovao svojom ostavkom, kompletna opozicija je uspela da referendum pretvori u pitanje za ili protiv premijera. Glavno pitanje o reformi takozvanog „savršenog bikameralizma“ u funkcionalniji sistem, gde bi položaj izvršne vlasti bio popravljen u odnosu na vrlo jak senat, pretvorilo se u glasanje protiv premijera. Nakon neuspešnog referenduma sa rezultatom 60:40 za opciju „No“, Demokratska partija sve teže uspeva da održi pozicije i znatno oslabljena ulazi u ovaj izborni ciklus. Nakon referenduma su se iz stranke izdvojili levičarskiji elementi koji su pred izbore osnovali svoj savez „Slobodni i jednaki“. Renci je predao premijersko mesto Paolu Đentiloniju, dok je na unutarpartijskim izborima sa ubedljivom većinom potvrdio mesto predsednika.

Na ove izbore vladajuća stranka izlazi za rejtingom koji se kreće nešto iznad 20%, dok sa sitnim partnerima celokupna koalicija uspeva da u istraživanjima dođe od 26% do 29%. U kampanji se ne razbacuje prevelikim obećanjima, što je izdavaja od ostalih ozbiljnijih političkih igrača. Jasno se pozicionirala kao pro-evropska, obećava povećanje obima socijalne politike i uvođenje minimalne cene rada od 10 evra na sat. Ono što su hendikepi ove partije na izborima su delimično istrošen lider, otcepljeni levičarski elementi, osrednji ekonomski rezultati, povezivanje vlade sa nesposobnošću po pitanju rešavanja migrantske krize i ozbiljan poraz na regionalinim izborima na Siciliji u novembru 2017. Sa druge strane, prednosti koalicije su premijer Paolo Đentiloni koji je po istraživanjima najpopularniji političar u državi, jako zauzimanje centrističke pozicije sa koalicionim partnerima i prilično zdravorazumski politički pristup. Demokratska partija se od ostalih partija razlikuje sa solidnim brojem raznolikih i upotrebljivih kadrova. Pored većini prihvatljivog Đentilonija i energičnog Rencija, stranka ima i ministra unutrašnjih poslova Marija Minitija koji može gađati i desno biračko telo ili nešto levljeg ministra pravde Andrea Orlanda.

Koalicija oko Matea Rencija na izborima u nedelju najverovatnije može očekivati drugo mesto ispod ubedljive koalicije desnog centra ili u lošijem slučaju približno jednak rezultat sa Pokretom pet zvezda. Ukupan rezultat ove koalicije popravlja tradicionalna baza levih stranaka u regionima Emilija-Romanja, Marke i Toskana gde ova koalicija ima šansu da bude prva. Renci se po istraživanjima može najviše osloniti na najmlađi i najstariji deo populacije (studenti i penzioneri), kao i delove srednje klase. Demokratska partija će vrlo izvesno završiti kao gubitnik izbora, iako ima priliku da kroz postizborne dogovore Paolo Đentiloni ostane premijer Italije ispred neke prilično neobične nove koalicije.

Koalicija desnog centra (Berluskoni i Salvini)

Koalicije desnog centra su završavale kao najšečešće pobedničke koalicije na izborima u Italiji od 1945. do danas. Ono što je razlika danas je prilično pomeranje u desno partija članica ove koalicije. Ovaj savez se za izbore 2018. sastoji od „Forza Italia“ Silvija Berluskonija, Severne Lige (od skora samo Lige) Matea Salvinija, male ekstremno desne Italijanske braće i još manje koalicije sitnih umerenih konzervativaca. Iako je sastav sličan sastavu sa prošlih parlamentarnih izbora, vidljivo je jačanje desnijih partija iz koalicije. Na izborima 2013. je celokupni savez osvojio 29,18%, od čega je partija Silvija Berluskonija činila 21,56%, a Severna Liga 4% i Italijanska braća ispod 2%. U anketama iz februara 2018. se „Forza Italia“ nalazi na između 15% i 18%, dok Severna Liga zahvaljujući više faktora beleži rezultate od oko 14%, a Italijanska braća oko 4% do 5%.

Iako se u glavnim medijima ovogodišnji izbori spominju kao izbori na kojima će se Berluskoni vratiti, objektivna pozicija za njegov konkretni povratak je prilično teška. Osim što u septembru 2018. puni 82 godine, zakonski zbog prekršaja sa porezom on ne može da postane premijer. Partija koju vodi je ostatak bivše ujedinjene partije „Narod slobode“ koja se nakon kratkotrajnog pokušaja „velike koalicije“ sa Demokratskom partijom raspala na deo koji vodi Berluskoni u opoziciji i deo koji se otcepio i ostao u vladi. Znatno oslabljena partija u odnosu na prošle izbore nije neki naročiti garant za dobijanje premijerskog mesta, čak iako će izvesno koalicija desnog centra pobediti na izborima. Privremeno premijersko rešenje, do isteka zakonske kazne Berluskoniju, u vidu Antonija Tajanija ispred „Forza Italia“ je takođe manje izvesno. Zajednički rezultat koji bi doneo ispod 316 poslanika potrebnih za većinu, doveo bi do raspada bloka i samostalnog pregovaranja partija članica sa drugim strankama i koalicijama. Berluskoni i njegova stranka u ovom momentu nemaju samostalnu snagu koja bi im omogućila ozbiljniji pregovarački potencijal. „Forza Italia“ može samostalno očekivati tek par procenata više od Lige, ali manje i od Demokratske partije Rencija i od Pokreta pet zvezda.

Na drugoj strani, može se reći da se Liga u periodu između izbora značajno bolje pozicionirala u političkom polju. Migrantska kriza je ovoj partiji dala zamaha da napadima na vlast i strance dobije solidne nivoe podrške i čak triplira svoj rejting. Od partije sa izraženim regionalizmom, čak separatizmom u prošlosti, u poslednjim godinama ona je prilično marginalizovala taj deo svog identiteta. Fokus partijske politike se prebacio na društvena pitanja poput nacionanog identiteta, imigracije, evroskepticizama i anti-globalizacije. Čak je i za ovogodišnje izbore iz naziva partije na glasačkom listiću izbačeno „Severna“ ne bi li partija povećala svoj obuhvat na teritoriji cele Italije. U sadašnjem trenutku Liga više liči na razblaženiju formu francuskog Nacionalnog fronta, s obzirom da je zbog svojih koalicionih partnera ublažila svoj stav prema evru i Evropskoj uniji. Osim napadima na imigraciju, lider Salvini se pokazao kao estradno aktivan u cilju privlačenja pažnje. Ograničenje u daljem rastu ove stranke je njena ideološka pozicija, kao i prilično slab rejting na jugu, gde teško prelazi 7% i mahom je privezak Berluskoniju u ovim regionima. U slučaju dobrog samostalnog rezultata, ova partija ne isključuje koaliciju sa Pokretom pet zvezda, iako je ovaj vid saradnje na dugom štapu.

Ono što predstavlja glavnu prednost ove koalicije je ujedno i jedna od njenih najvećih mana. Dve glavne partije su efikasne u različitim delovima biračkog tela i pokazale su se kao vrlo uspešne zajedno na lokalnim izborima širom Italije. Liga ima ozbiljnu bazu na severu, uspešno se pozicionirala u regionima koji glasaju tradicionalno za levicu i osvaja solidne procente među radnicima. Na drugoj strani, „Forza Italia“ ima tradicionalnu biračku bazu koja glasa za umereno desne partije, a na lokalnim izborima se pokazala kao izuzetno jaka u južnim regionima. Heterogentost ove koalicije predstavlja i njen najveći rizik ako samostalno ne osvoji većinu, što se izvesno može dogoditi. Čak i da sastavi zajedničku vladu, međusobne programske razlike na ovim izborima su prilično velike. Partije se ne slažu po pitanjima društvenih sloboda, Evropske unije, kao ni po pitanju regulisanja pitanja poput poreske politike. Jedino zajedničko u poreskim planovima Salvinija i Berluskonija je što bi oba stvorila dodatni minus u budžetu koji se meri u više desetina milijardi evra. Analizirajući dubiozne italijanske javne finansije, deluje kao prilično neozbiljna platforma za potencijalno pobedničke partije. Bez obzira na realističnost izbornih platformi, ovaj savez će po svim procenama imati preko 35% glasova u zbiru, ali vrlo izvesno neće imati dovoljan broj mandata za većinu.

Luiđi di Majo i Pokret pet zvezda

Jedna od novijih partija u političkom životu Italije, koja ne pripada tradicionalnim stranačkim šinjelima, je Pokret pet zvezda. Na prvim parlamentarnim izborima na kojima se ova stranka pojavila 2013, postala je samostalno najveća u parlamentu sa osvojenih 25,5%. Iako je u međuvremenu komičara Bepe Grila na čelu partije zamenio mladi Luiđi di Majo, partija je i u anketama od početka 2018. samostalno prva po rejtingu. Pokret pet zvezda je uprkos visokom rejtingu vrlo teško ideološki klasifikovati. Svakako je jedina stranka koja donosi odluke glasanjem svog članstva na internetu, a zalaže se za slične modele direktne demokratije na državnom nivou. Partiju odlikuje i populistički pristup, antiestablišment diskurs i evroskepticizam, mada su i ti elementi ublaženi liderskom zamenom.

Na izbore 4. marta 2018. Pokret pet zvezda izlazi sa velikim šansama da ostvari pirovu pobedu. Rejting partije se meri između 26% i 29%, međutim plaća cenu zbog svog anti-establišement stava. Glavne stranke izglasale su konsenzualno novi izborni zakon koji će kao jednu od posledica imati negativan efekat na pretvaranje glasova za ovakav vid stranaka u mandate. Takođe, ovaj pokret se pokazao kao prilično nesposoban u vođenju vlasti u gradovima u kojima je nakon izbora preuzeo rukovođenje. Na primeru grada Rima, gde je Pokret pet zvezda preuzeo vlast 2014, može se videti operativna nesposobnost da se reše osnovni problemi poput iznošenja smeća. U jednom delu kampanje je tema svih partija bila fotografija svinje u đubretu pored prepunjenog kontejnera u Rimu, kao diskreditujuća referenca za ovu stranku. Iz ovih razloga je Pokret pet zvezda ograničen više kao pokret anti-establišmenta, a manje kao neko ko bi mogao da vodi državu. Negativna predizoborna uvertira za ovu partiju je i izgubljena serija lokalnih izbora, kao i tesan poraz na regionalnim izborima na Siciliji.

Međutim, ne bi trebalo zanemariti Pokret pet zvezda, s obzirom da je ova stranka u kratkom roku od svog osnivanja najčešće ili prva ili druga po rejtingu. Ukoliko se analizira biračka baza iz koje ova partija crpi svoju snagu, može se doći do zaključka da je određenim slojevima stanovništva glavna uzdanica i predstavlja jak protesni glas. Samostalno je ubedljivo najjača na Jugu, među radničkom klasom i nezaposlenima, kao i kod ljudi srednjih godina. Ograničena je time što je značajno manje glasaju penzioneri, stanovnici najsevernijih regiona i žene svih godina. Uprkos biračkom određenošću na specifične društvene grupe, stranka će gotovo sigurno biti samostalno najvećeg rezultata, ali moguće treća ili u boljem slučaju druga u odnosu na koalicije. Manevarski prostor u postizbornim razgovorima joj je takođe prilično ograničen.

Slobodni i jednaki (Pjetro Graso)

Ova stranačka koalicija nastala je mahom od levičarskijih delova Demokratske partije koji su se otcepili kao posledica centrizma Matea Rencija. Iako je bila deo vladajuće većine nakon otcepljenja, odlučila se da samostalno izađe na izbore. U svojoj politici ona se nalazi nešto lejvlje od koalicije oko Demokratske partije, naročito po pitanju radnog zakonodavstva i socijalnih programa. Na izborima će koalicija „Slobodni i jednaki“ po procenama iz anketa proći veoma loše sa osvojenih oko 20ak od 630 mandata. Iako je rascep nastao na ideološkim razlikama sa Demokratskom partijom, izlazak u dve kolone imaće kontru sinergetskom efektu. Italijanski birački su tokom istorije bili skloni da kažnjavaju kada levica ili desnica nisu ujedinjene, što se desilo desnici 90ih i levici 2000ih. Ono što za ovu partiju predstavlja problem je što se nalazi pritusnuta od strane Rencija iz pravca centra i od strane malih komunističkih stranaka iz pravca još izraženije levice. Vrlo izvesno će proći veoma loše.

Zaključak

Italijanski izbori su uz izbore u Švedskoj, poslednji koji se održavaju u nekoj od važnijih država Evropske unije. Za razliku od velike većine država gde su izbori održani tokom 2017, za ovu državu se može predvideti prilično maglovita postizborna situacija. Specifičnost je da nijedna partija ili koalicija neće moći da se proglasi za pobednicu bez obzira na rezultat. Mateo Renci i njegova koalicija levog centra neće završiti izbore sa mnogo lošijim rezultatom u odnosu na prethodne izbore, ali će jasno izgubiti izbore. Koalicija desnog centra ima vrlo velike šanse da ubedljivo pobedi na izborima u nedelju, ali i solidne šanse da nema natpolovičnu većinu, što bi dovelo do kraja koalicije i separatnih dogovora. Sa druge strane, Pokret pet zvezda će izvesno potvrditi da je samostalno najjača snaga, ali bez ozbiljnijih saveznika u političkom polju i moguće slabija od obe veće koalicije. „Slobodni i jednaki“ će izvesno proći kao ubedljivi gubitnik izbora sa vrlo niskim stepenom podrške.

Izvesni gubitnik će biti i građani Italije, s obzirom da postoji šansa da dugo čekaju na vladu, a kompletan politički folklor na ovim izborima bio je ispod nivoa karakterističnog za ostale evropske države. Dobar deo političkih platformi prevazilazio je realne mogućnosti italijanske privrede i javnih finansija, koje se ne nalaze u lošem stanju. Javni dug je na visini od preko 130% BDP-a, bankarski sistem opterećen lošim zajmovima, nezaposlenost preko 10%, a nezaposlenost mladih ide i preko 30%. Jedna od pozitivnih nasleđa vlasti Matea Rencija je početak konsolidacije na planu javnih finansija i funkcionisanja javnog sektora, kao i kakav takav privredni rast i pad nezaposlenosti. Glavno pitanje će biti način funkcionisanja buduće vlade i njen kapacitet da reformiše Italiju, a da na račun nepopularnih mera ne ojačaju partije sa ekstremno desne političke margine koje su vasrksle pred ovogodišnje izbore, trenutno sa vrlo slabom podrškom, ali velikom pažnjom javnosti.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Italijanski izbori – zašto niko neće pobediti se prvo pojavila na Novi treći put.