Ko će biti glavni akteri, i kakva sudbina očekuje Izrael nakon izbora 23. marta?

Netanjahu – čudotvorac?

Nakon iznenadnog kolapsa vlade u decembru, izgledalo je da su Netanjahuu dani na poziciji premijera konačno odbrojani. “Bibi” se suočavao sa razjarenom pandemijom, oslabljenom ekonomijom kao i krivičnim tužbama (takozvani “Slučaj 1000” i “Slučaj 2000”) za korupciju, mito i zloupotrebu političkog položaja. Protesti su buktali širom zemlje, što protiv nepopularnih kovid mera i rastuće nezaposlenosti, ali i protiv premijera lično.

Međutim, ubrzo je postalo jasno da predaja nije u planovima Netanjahua i da će se izraelski premijer boriti svim snagama za peti uzastopni, odnosno šesti mandat. Zahvaljujući odličnim personalnim odnosima sa Tal Saksom iz Moderne i Fajzerovim Albertom Burlom, Netanjahu je u kratkom roku obezbedio više od 12 miliona vakcina. To je omogućilo Izraelu da počne sa masovnom vakcinacijom još 19. decembra prošle godine, daleko pre ostalih zemalja Zapada, što je ubrzalo oporavak izraelske ekonomije i vratilo Netanjahua u izbornu trku.

Iskusni Netanjahu je munjevito delovao i na političkom planu. U isto vreme je rasturio koaliciju Arapske liste, izdvojivši iz nje “Ra’am” Mensura Abasa kao potencijalnog koalicionog partnera. Sa druge strane radio je na ujedinjavanju manjih partija ekstremne desnice oko stranke “Religioznog cionizma“, kako bi osigurao ovoj političkoj struji 3,25% glasova potrebnih za ulazak u izraelski Kneset. Uz Bibija će tradicionalno stajati Ujedinjena Tora i Šas, te će prema poslednjim anketama pro-Netanjahu tabor osvojiti 51 mesto od potrebnih 61 za formiranje nove vlade.

Netanjahuov fokus u kampanji

Umesto fokusa samo na spoljnoj politici, koja je tradicionalno bila adut Netanjahua kroz njegovu političku karijeru, ovaj put se izraelski premijer tokom izborne kampanje usredsredio i na uspešnu vakcinaciju. Netanjahu je uvek bio veoma fleksibilan i “inovativan” po ovom pitanju.

Tokom izborne trke 2015. pomislili biste da mu je glavni protivkandidat bio Barak Obama, dok su prošle godine, Jerusalim i Tel Aviv vrveli od bilborda na kojima se nalazio Netanjahu “leđa o leđa” sa velikim svetskim političarima: Vladimirom Putinom, Narendrom Modijem i, naravno, Donaldom Trampom, uz sada čuveni natpis “Netanjahu – druga liga”, aludirajući na ugled i spoljnopolitičke veštine izraelskog premijera.

Nije tajna da su Tramp i Netanjahu bili veliki saveznici. Bivši američki predsednik je vešto tempiranim “poklonima”, kao što su bili premeštanje američke ambasade u Jerusalim ili američka podrška daljem izraelskom naseljavanju Judeje i Samarije, pružao nedvosmislenu podršku “Bibiju” pred izbore. Ovaj put, takva podrška je izostala. Netanjahu je na poziv iz Bele kuće čekao više od mesec dana, a Bajden je odlučio da ostane strateški rezervisan. COVID-19 je onemogućio Netanjahuu da poseti Jordan, Emirate i Maroko pred sam finiš izborne trke, ali glavni aduti premijera ostaju Abrahamovi sporazumi i uspešna vakcinacija, podvizi na koje prigovore nema ni opozicija.

Na drugoj strani, u kampu “samo-ne-Netanjahu”, nalazi se nesigurna koalicija koju predvode “Nova nada” Gideona Sara, bivšeg Netanjahuovog ministra, i Jair Lapidova “Stranka budućnosti”. Sar je Netanjahuu “ukrao” glasove ekstremne desnice, dok se oko Lapidove partije tradicionalno okuplja levi centar Izraela.

S obzirom da bi pružanje podrške vladi predvođene levicom u izraelskom klimatu bilo ravno političkom samoubistvu, Gideon Sar je od samog početka izborne trke jasno stavio do znanja da neće podržati Lapida kao kandidata za premijera, što je za posledicu dovelo do zategnutih odnosa između dvojice opozicionih lidera.

Prognozira se da će “anti-Netanjahu” blok u utorak osvojiti između 55 i 57 mesta u parlamentu, te da, kao i koalicija predvođena “Bibijevim” Likudom, neće imati dovoljno glasova za formiranje vlade. Da li će Izrael konačno formirati novu vladu ili ostati u političkoj paralizi, i ko će biti novi premijer, pitanja su na koja odgovore zna samo Naftali Benet, lider Jamine.

Naftali Benet – Kraljotvorac

Najbitniji akter ovih izbora neće biti Netanjahu, niti Jair Lapid i Gideon Sar, već Naftali Benet i njegova Jamina. Benet će zasigurno imati ulogu “kraljotvorca” s obzirom da bez Jamine, koja je politički najfleksibilnija od svih stranaka, ni “Bibi”, ali ni njegovi ljuti protivnici neće imati potrebnu većinu za formiranje nove vlade.

Izrael se našao u političkoj blokadi upravo zbog “ušančenosti” suprostavljenih frakcija. Sar i Lapid su više puta ponovili da neće biti koalicije sa Likudom, poučeni sudbinom koja je zadesila Benija Genca nakon pakta sa Netanjahuom. Na drugoj strani, “Bibi” je tražio od svojih koalicionih partnera, Šasa i Ujedinjene Tore, da polože zakletve i zakunu se da neće napustiti Likudovu struju.

Slična situacija je i na terenu među biračima. Malo je verovatno da bi glasač “Mereca” ili Lapida glasao u drugom krugu za Bibija i obrnuto, Likudovi glasači sigurno neće ukazati svoje poverenje levičarskoj vladi. Glasovi Arapa (sem potencijalnog Ra’am-a) su već decenijama “toksični” u političkom smislu, te ih ni jedna strana neće razmatrati za koalicionog partnera.

Dok se opozicija nedvosmisleno ogradila od trenutnog premijera, Benet nije isključio moguću saradnju sa Netanjahuom. Benet strpljivo čeka izborni dan, razmatra ponude i postavlja zahteve, dobro znajući da će vrednost njegove Jamine samo rasti iz dana u dan. Odbija da pristupi koaliciji koja bi imala Lapida kao premijera, dok od “Bibija” traži isti dogovor koji je Beni Genc dobio ranije, samo sa jednom “malom” promenom: u ovom slučaju bi Benet prvi bio premijer, a Netanjahu ulazio sa klupe.

Sudbina Beneta, Netanjahua, Sara i Lapida će umnogome zavisiti od rezultata 4 “cenzus” stranke: zelenog “Mereca”, Gencove “plavo- bele” partije, “Religioznog cionizma” i arapskog odmetnika Abasa i njegovog Ra’am-a. Sve stranke se bore za ostvarivanje magičnih 3,25% glasova, odnosno osvajanja 4 mesta u izraelskom Knesetu. Opoziciji koju predvode Sar i Lapid su potrebni “Merec” i “plavo-beli”, kako bi sa 8-10 mesta koja bi donela Jamina imali većinu, dok se Netanjahu nada suprotnom – kolapsu Genca i dobrim rezultatima cionista i arapske partije. Benet priželjkuje ulazak sve četiri stranke u Parlament kako bi Jamina mogla da donese pobedu i pro i anti Netanjahuovom taboru.

Ako uzmemo u obzir da je Naftali Benet više puta ponovio da se Izrael ne sme vratiti u stanje političke paralize, i da vlada mora biti formirana već u prvoj rundi pregovora, postaje izvesno da bi Benet mogao da “kruniše” sam sebe – da li će Sar i Lapid biti voljni da se odreknu premijerskog mesta ukoliko bi to dovelo do konačnog pada Netanjahua? I da li će “čudotvorac Bibi” pokušati da ponovi stari trik i nasamari Beneta kao što je pre njega Genca? Saznaćemo u sledećim danima.

Objava Šta očekivati od izbora u Izraelu? se prvo pojavila na Novi treći put.

Objava Šta očekivati od izbora u Palestini? se prvo pojavila na Novi treći put.

Objava Netanjahu i Izrael tokom mandata Bajdena se prvo pojavila na Novi treći put.

Ova ideja je bila prisutna i pre uspostavljanja i stvaranja cionističkog pokreta, međutim, potencijal za njegovo ostvarenje drastično je porastao stvaranjem ovog nacionalističkog pokreta u 19. veku u Istočnoj i Centralnoj Evropi. Nakon uspostavljanja nezavisne države Izrael, određeni politički i društveni događaji (Šestodnevni rat, brojni teroristički napadi, Intifade i sl.) uticali su i izazvali širenje anticionističkog diskursa i stavova. Politički pokreti koji se suprotstavljaju ideji o jevrejskom naseljavanju palestinske teritorije postojali su i pre uspostavljanja Izraela, ali fokus ovog teksta biće na savremenijim primerima iz poslednje dve decenije.

Savremeni antisemitizam

Antisemitizam je i dalje prisutan, a nasilje nad Jevrejima u svetu i njegova prisutnost se svakodnevno povećava. Profesor Alvin Rosenfeld je nagovestio da se antisemitizam menjao i transformisao zbog kauzalnog praćenja društvenih i političkih dinamika u savremenom svetu.[1] Štaviše, anisemitski akti su sve prisutniji u svakodnevici i njihova učestalost raste čak i u zapadnim liberalnim državama poput Velike Britanije, Francuske, itd.[2]

Pomenute društvene promene su alarmantne ne samo za jevrejsku zajednicu, već i za ostatak sveta. Stoga je anticionizam, sa svojim antagonističkim stavom prema izraelskoj državi i njenoj politici izgradnje nacija postao predmet analize mnogih studija koje se bave antisemitizmom poslednjih godina. Ipak, ne postoji konsenzus da li se anticionizam, posebno unutar jevrejskih zajednica u svetu, može tretirati i okarakterisati kao antisemitizam. Ovaj članak će, stoga, analizirati odnose između anticionizma i novog antisemitizma unutar jevrejske zajednice fokusirajući se posebno na argumente koje su koristili jevrejski akademici sa „Zapada“.

Štaviše, ovaj tekst je baziran na radu profesora Alvina Rosenfelda fokusirajući se na argumente i stavove jevrejskih akademika iz zapadnih zemalja.[3] Ovu ciljnu grupu karakterišu levičarski, liberalni i progresivni stavovi, koji su očigledno u sukobu sa osnovnim idejama na kojima se bazira izraelska država, njenim politikama i sredstvima za ispunjenje tih politika. Stoga, pokušaću da dekonstruišem i kritički se osvrnem na te argumente. Cilj ovog teksta je da postavi pitanje da li se diskurs anticionističkih jevrejskih akademika sa Zapada može okarakterisati kao antisemitski ili ne.

Pozicionirajući rad teoretski u pogledu koncepta antisemitizma, oslanjam se na definiciju koju je Međunarodna alijansa za sećanje na holokaust usvojila 2016. Prema ovoj definiciji, antisemitizam predstavlja: „… određenu percepciju Jevreja, koja se može izraziti mržnjom prema Jevrejima. Retoričke i fizičke manifestacije antisemitizma su usmerene prema jevrejskim ili ne-jevrejskim pojedincima i/ili njihovoj imovini prema jevrejskim zajednicama i verskim objektima“.[4]

Postojanje države Izrael i anticionizam

Uspostavljanje nezavisne države Izrael 1948. godine i proces koji je doveo do njenog osnivanja oduvek su problematični za anticionističke pokrete širom sveta. Samo postojanje države nije mnogo puta dovedeno u pitanje od strane anticionista, već proces njenog stvaranja, kao i političke i društvene situacije kroz koje je region prošao, a koje su prouzrokovane državotvornim procesom. Anticionisti su već dugo fokusirani na problematizaciji koncepta samoopredeljenja koji igra značajnu ulogu u izgradnji izraelske države.

Anticionističke grupe retroaktivno pristupaju procesu koji vodi upotrebi ovog zakonskog koncepta i na kraju ga primenjuju u trenutnoj situaciji u kojoj Palestinci traže isto pravo na samoopredeljenje. Štaviše, anticionistički diskurs o ovom pitanju naglašava položaj Palestine tokom stvaranja Izraela i trenutnu poziciju ove etničke grupe koja traži pravo na samoopredeljenje. Iz tog razloga, neki predstavnici ove levičarske grupe jevrejskih anticionista doživljavaju i predstavljaju proces izraelskog samoopredeljenja kao „nepravdu“ prema Palestincima čija je teritorija „okupirana“ i koji ni danas ne mogu steći pravo na samoopredeljenje na problematizovanim teritorijama pojasa Gaze i Zapadne obale.[5]

Cionizam kao politička ideologija i njegovi pokreti često se nazivaju pokretom jevrejskog samoopredeljenja. Međutim, neke organizacije, na primer Jevrejski glas za mir, tvrde da cionisti usko definišu ovaj koncept na način koji isključuje i odbacuje jevrejsku dijasporu i karakteriše ih u negativnim atributima.[6] Ovo bi moglo poslužiti kao savršen primer polarizacije jevrejske zajednice na levičarski anticionistički deo jevrejskih zajednica sa Zapada koje se protive više ortodoksnim pogledima Cionizma i koji su ujedno ostrakizovani od strane cionističkih izraelskih Jevreja. Međutim, anticionistički levičarski pripadnici jevrejske dijaspore dovode u pitanje postojanje izraelske države ne uzimajući u obzir trenutnu političku i društvenu dinamiku u svetu i rastući antisemitizam koji se može jedino podstaći tim optužbama i izjavama.

Pored toga, neke anticionističke organizacije i pokreti, kao što su Studenti za pravdu u Palestini, i već pomenuti jevrejski Glas za mir, protive se cionističkom projektu izgradnje nacije. Ovi pokreti karakterišu ovaj proces izgradnje nacije i samoopredeljenje jevrejskog naroda kao nešto što je jednako evropskom imperijalizmu.[7] Posmatrajući ovu izjavu, možemo videti da je neprijateljski narativ prema cionizmu i izraelskoj državi eksplicitno izražen i propagiran od strane jevrejskih anticionističkih pokreta u dijaspori.

Učinak ovih izjava mogao bi biti štetan za jevrejsku zajednicu uopšteno, a ne samo za izraelske Jevreje. Osnova ove argumentacije jeste ispitivanje etike procesa stvaranja izraelske države koji je, prema anticionističkom diskursu, nepravedan prema palestinskom narodu i samim tim nemoralan. Predstavljajući proces stvaranja Izraela kao nepravedan, anticionizam dovodi u pitanje legitimitet države i njenih postupaka koji mogu dovesti do mnogih političkih problema u zemlji, regionu i svetu. Ovo bi moglo biti posebno štetno za Izrael kada uzmemo u obzir gorepomenuti porast antisemitizma.

Pitanje koje ostaje otvoreno je da li se anticionističke tvrdnje i stavovi jevrejske dijaspore mogu okarakterisati kao antisemitski? Neki tvrde da je preispitivanje etike uspostavljanja države Izrael i pitanje prava jevrejskog naroda na samoopredeljenje antisemitsko, jer Jevrejima uskraćuje osnovno pravo da imaju svoju državu. Međutim, cionistički, etnonacionalni projekat uspostavljanja države, ostavlja mnogo problema iza sebe kada su u pitanju prava muslimanskog stanovništva Izraela i njihova prava na samoodređenje.

Ovi dugotrajni problemi, kao što je palestinsko pitanje, s druge strane legitimišu oprečne argumente koji dolaze iz anticionističkog pokreta u jevrejskoj dijaspori. Najveći problem se javlja kada se u anticionističkoj argumentaciji i diskursu jave negativni i antagonistički narativi kada se govori o državi Izrael i cionističkoj ideologiji. Konačno, ovi narativi, koji potiču iz jevrejske zajednice, mogu potencijalno podstaći i legitimisati antisemitske akcije i diskurse koji dolaze od desničarskih, antisemitskih organizacija.

Politika Države Izrael i anticionizam

Neposredno po uspotavljanju Države Izrael, političke i društvene dinamike u državi i regionu su bile poprilično turbulentne. Uz mnoge nasilne sukobe i nerešeni problem sa Palestincima, akcije izraelske države izazvale su kontroverze koju su kauzalno podstakle anticionističke i antisemitske pokrete i propagatore. Većina argumentacije i postojećeg anticionističkog diskursa o politikama izgradnje Države Izrael odnose se na postojeću represiju i nasilje nad Palestincima, posebno u spornim teritorijama Gaze i Zapadne obale. Anticionisti dovode u pitanje najpre moralnost pomenutih političkih akcija države i samim tim dovode u pitanje i legitimitet i etičnost same države, u čije su ime prvobitno te akcije i preduzete.

Najveći deo diskursa anticionista o politikama izraelske države je usmeren na nasilje nad palestinskim narodom koje se intezivira ostvarivanjem nezavisnosti izraelske države. U svom radu o novom talasu antisemitizma, profesor Alvin Rosenfeld izdvaja primere koji nam pokazuju da je narativ koji se vezuje za pomenutu grupu levičarkih anticionista poprilično problematičan.[8] U jednom od primera izdvojenih iz knjige profora Majkl Nojmana može se prepoznati jasan anti-izraelski narativ koji izraelske vojne akcije protiv Palestinaca karatkteriše kao „nadolazeće zlo“.[9] Štaviše, stradanje Palestinaca je naglašeno u ovim izjavama i drugi akter sukoba je često izostavljen u argumentaciji ili su izjave jednostavno zasnovane na nedovoljnim i neobjektivnim izvorima.[10]

Iste izjave koje problematizuju legitimitet izraleskih državnih politika i akcija mogu se naći u radu uglednih naučnika i akademika kao što su Džudit Batler, Noam Čomski i mnogi drugi.[11] Ove izjave se u najvećoj meri odnose na agresivnost izraelske države i njene iredentističke pretenzije koje ne mogu biti osnovne vrednosti i sredstva na kojima bi trebalo graditi nacionalnu državu, jer se u srži kose sa osnovnim načelima i duhom Jevreja.

Iz gorenavedenih razloga, cionizam u očima ovih akademika stvara ništa drugo nego lošu sliku o Jevrejima i Izraelu širom sveta, jer je proces stvaranja jevrejske nacije prema anticionistima sveden na represiju, agresiju i druge negativne karakteristike. Ove odlike diskursivno grade stavove koji na kraju utiču na pojedinačnu ili kolektivnu percepciju Izraela i Jevreja.

Najradikalniji diskurs o kritikama izraelskih političkih ili militantnih akcija se zasniva na argumentima o ukidanju jevrejske države. Ove primere izdvaja i Rosenfeld kada analizira izjave dvojice akademika Ahrona Koena i Džoela Kovela, koji podržavaju pomenute tvrdnje.[12] To je logičan ishod sadašnjeg anticionističkog i antiizraelskog diskursa koji propagiraju levičarski „progresivni“ jevrejski akademici sa Zapada. Ovakve izjave moraju biti predmet dalje debate u kojoj bi one bile problematizovane sa etičke strane. Analiza glavnog narativa i semantičke kontstrukcije ovih argumenata je poprilično bitna jer se ovakve izjave mogu olako okarakterisati kao antisemitske bez obzira na to koji akter ih propagira, bio on pripadnik Jevrejske zajednice ili ne.

Opšti problem koji je potrebno istaći u analizi anticionističke agumentacije u kritikama Izraela i njegovih politika je da u demokratskom uređenju te kritike treba da budu prisutne, ali semantička i diskursivna kontrukcija tih argumentana ne bi trebalo da se kosi sa opštim načelima antisemitizma. Koristeći samo negativne, animozne i militantne metafore i argumentacijske sheme za opisivanje izraelskih političkih akcija, anticionisti daju legitimitet i jačaju argumentaciju većeg dela antisemitksih grupa. Ovaj fenomen može da prouzrokuje veće potrese, ne samo u opštem odnosu prema Izraelu, nego i prema Jevrejima širom sveta tokom već alarmantnog porasta antisemitizma.

Anticionizam kao jednak antisemitizmu

Analizirajući odnose između jevrejskog anticionizma i antisemitizma, važno je spomenuti vrednost cionizma kao ideologije i kao projekta izgradnje izraelskog nacionalnog identiteta koji je predmet analize Dova Vaksmana u članku o izraelskim kulturnim konfliktima tokom devedesetih i na početku dvehiljaditih.[13] U ovom članku, Vaksman ističe važnost cionizma za izraelski nacionalni identitet objašnjavajući da je društvena polarizacija po liniji podržavaoca i protivnika cionizma determinisala društveni položaj individua.

Nivo podrške cionizma u Izraelu tokom devedesetih godina određivao je individualni nivo jevrejstva ili drugim rečima, napuštanje cionističke ideologije i njenog projekta rezultirao je otuđivanjem od jevrejskog nacionalnog identiteta. Uzimajući u obzir ovo tumačenje cionizma i njegovog značaja za izraelsko društvo, može se zaključiti da se kritike cionizma od strane jevrejske dijaspore u određenom obliku mogu tumačiti kao antisemitski. Ovaj vid percepcije pomenutih argumenata može biti validan ukoliko uračunamo učestalost poricanja izraelskog samoopredeljenja, napade na državnu politiku, kritiku samog postojanja izraelske države, krititku izraelskog odnosa prema susedima sa posebnim osvrtom na odnos i akcije prema palestinskom narodu.

Međutim, ova specifična veza između anticionizma i antisemitizma je deo široke rasprave u javnosti i akademiji. Sama debata pokušava da pozicionira anticionizam i da vidi da li se taj ideološki stav i diskurs oko njega mogu okarakterisati kao antisemitski. Iz tog razloga, jedan deo akademske zajednice ističe da moramo dovoditi u pitanje opšteprihvaćenu percepciju anticionizma kao intenzivnu i snažnu kritiku Izraela. Ključno je to učiniti jer je, prema njihovom mišljenju, anticionizam antisemitski i to je fenomen vezan samo za državu Izrael, a ne za bilo koju drugu državu koja je zasnovana na etnonacionalizmu.

Dakle, ovaj fenomen u svojoj suštini ima za cilj delegitimizaciju same države Izrael. Štaviše, isti deo ove debate naglašava još jednu karakteristiku anticionizma koja ga povezuje sa antisemitizmom i to je konstantno korišćenje istog diskursa koje je u istoriji bilo karakteristično za antisemitsku tradiciju. Stoga je ista antisemitska karakterizacija Izraela sačuvana i propagirana i uglavnom se odnosi na izraelsko-palestinski sukob. Neka mišljenja zasnivaju se na pretpostavci da anticionizam transformiše i maskira antisemitizam jer se razvijao i prevazišao rasno i religijsko zasnovanu mržnju prema Jevrejima nakon Drugog svetskog rata i počeo da se usmerava prema jevrejskoj državnosti i naciji.

Još jedan problem koji se pojavljuje u ovoj debati je pitanje ko ima legitimitet da bude anticionista. Iz prve perspektive, anticionistički levičarski Jevreji iz dijaspore dodeljuju sebi legitimitet da kritikuju Izrael i cionistički projekat samo zato što su deo šire jevrejske zajednice. Suprotno tome, postoje argumenti da su anticionistički levičarski Jevreji iz dijaspore uglavnom neaktivni članovi zajednice koji su često neuki kad je reč o jevrejskoj istoriji i tradiciji. Stoga je njihov negativan odnos prema cionizmu i Izraelu posmatran kao nelegitiman iz razloga što su oni, prema mišljenju pojedinih akademika, otuđeni od jevrejskog života i jevrejskog identiteta. Dakle, deo akademije pretpostavlja da su ove anticionističke levičarske grupe Jevreja iz zapadnog sveta otuđene od svog jevrejskog identiteta i samim tim ne mogu raditi u korist jevrejske nacije, već samo mogu proizvesti dalje probleme kako državi Izrael tako i Jevrejskoj zajednici uopšte.

Na drugoj strani ove rasprave, postoji argument koji tvrdi da moramo izbegavati generalizaciju i razlikovati anticioniste koji su otvoreno antisemiti i one koji to nisu. Štaviše, postoje mnoge varijacije i kombinacije ove dve ideološke pozicije koje komplikuju raspravu u mnogim aspektima. Osnovna pretpostavka koju su istakli ljudi najbliži ovom delu spektra je da anticionizam i antisemitizam nisu nužno koherentni pojmovi koji idu zajedno. Oba ova koncepta postoje zasebno, a njihovo vrednovanje i povezivanje zavisi od političkog i društvenog konteksta, kao i od diskursa koji se upotrebljava za izražavanje ovih ideoloških stavova. Zato je potrebno da postupak evaluacije bude precizan, kako bi nam pomogao da konstruišemo adekvatan odbrambeni mehanizam protiv antisemitizma koji se javlja u savremenom svetu.

[click_to_tweet tweet=“Oba koncepta postoje zasebno, a njihovo vrednovanje i povezivanje zavisi od političkog i društvenog konteksta, kao i od diskursa koji se upotrebljava za izražavanje ovih ideoloških stavova. | “ quote=“Oba koncepta postoje zasebno, a njihovo vrednovanje i povezivanje zavisi od političkog i društvenog konteksta, kao i od diskursa koji se upotrebljava za izražavanje ovih ideoloških stavova.“]

Zaključni stavovi

Namera ove analize nije bila da ponudi konačno rešenje i zaključke za postavljeno pitanje, već da u kratkim crtama pokaže neke od najčešćih argumenata obe strane ove debate. Rastući antisemitizam ne tiče se samo zapadnih društava, već celog sveta, i to daje značaj anticionističkom diskursu i ideologiji, jer je to najčešći deo šireg anti-izraelskog diskursa. Druga dimenzija su anticionistički stavovi, argumenti i diskursi koji dolaze iz jevrejske zajednice što jača, i potencijalno legitimiše, antisemitske stavove nejevrejskih desničarskih pokreta.

I na kraju, pravilno izgrađen anticionistički diskurs bez eksplicitne grupne stigmatizacije, oštrog, pogrdnog i antagonističkog jezika unutar jevrejskih zajednica nešto je što bi trebalo da služi kao indeks demokratske države i što pokazuje da je Izrael država sposobna da održi konstruktivnu raspravu o svom nacionalnom identitetu, prirodi države i svrsi koju ima za sve Jevreje koji su pod njenom zaštitom.

[1] Rosenfeld, Alvin H. „‘Progressive’ Jewish Thought and the New Anti-Semitism.“ In „Progressive“ Jewish Thought and the New Anti-Semitism, 1–29. American Jewish Committee, 2006.

[2] Wires, News. „Dozens of Jewish Graves Vandalized at Cemetery near Strasbourg.“ France 24. France 24, December 3, 2019. LINK.; Oster, Marcy. “Rabbi Beaten by Teens While Visiting London.” The Times of Israel, December 1, 2019. LINK.; Rosenfeld, Alvin H. „‘Progressive’ Jewish Thought and the New Anti-Semitism.“ In „Progressive“ Jewish Thought and the New Anti-Semitism, 4–7. American Jewish Committee, 2006.; „Antisemitism- Overview of the Data Available in the European Union 2007-2017.“ Antisemitism- Overview of the Data Available in the European Union 2007-2017. European Union Agency for Fundamental Rights, 2018.

[3] Rosenfeld, Alvin H. „‘Progressive’ Jewish Thought and the New Anti-Semitism.“ In „Progressive“ Jewish Thought and the New Anti-Semitism, 1–29. American Jewish Committee, 2006.

[4] „Working Definition of Antisemitism.“ International Holocaust Remembrance Alliance, 2016. LINK.

[5] Rosenfeld, Alvin H. „‘Progressive’ Jewish Thought and the New Anti-Semitism.“ In „Progressive“ Jewish Thought and the New Anti-Semitism, 8–9. American Jewish Committee, 2006.

[6] „JVP’s Approach to Zionism.“ Jewish Voice for Peace. Accessed December 11, 2019. LINK.

[7] Tanny, Jarrod. „In My Country There Is Problem.“ Jewish Review of Books, June 25, 2019. LINK.

[8] Rosenfeld, Alvin H. „‘Progressive’ Jewish Thought and the New Anti-Semitism.“ In „Progressive“ Jewish Thought and the New Anti-Semitism, 8–29. American Jewish Committee, 2006

[9] Ibid, 13.

[10] Ibid. 10-14.

[11] Bogdanor, Paul. „Chomsky’s Ayatollahs.“ In The Jewish Divide Over Israel: Accusers and Defenders, edited by Edward Alexander and Paul Bogdanor, 115–34. London & New York: Routledge, 2006.; Magid, Shaul. „Butler Trouble: Zionism, Excommunication, and the Reception of Judith Butler’s Work on Israel/Palestine.“ Studies in American Jewish Literature33, no. 2 (2014): 237–59. LINK LINK.; Strenger, Carlo. „Is Zionism Opposed To Jewish Values?“ HuffPost. HuffPost, March 16, 2013. LINK.

[12] Rosenfeld, Alvin H. „‘Progressive’ Jewish Thought and the New Anti-Semitism.“ In „Progressive“ Jewish Thought and the New Anti-Semitism, 27-28. American Jewish Committee, 2006

[13] Waxman, Dov. „From Conflict to Consensus: Cultural Conflict and the Israeli Debate Over Territorial Withdrawal.“ Israel Studies13, no. 2 (2008): 73–96. LINK.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Da li su anticionistički Jevreji antisemiti? se prvo pojavila na Novi treći put.