Dosadašnju vlast su činile dve najveće grupe sa parlamentarnom podrškom liberala, a najveća promena nakon ovih izbora biće to što narodnjaci i socijalisti neće imati natpolovičnu većinu. Da bi formirali buduću vlast, moraće da potraže partnera, najverovatnije, u liberalima ili u Zelenima, a vrlo moguće da će birati i široku koaliciju centra u kojoj bi bile sve četiri grupe.

Osim pomenutih grupacija, ozbiljniji pad su zabeležile i grupe levičara (GUE/NGL) i konzervativaca i reformista (ECR), dok je deo partija iz bivše grupe slobode i direktne demokratije (EFDD) zabeležila gotovo identičan rezultat kao i 2014. godine, ali će zbog dela uslova koji postoji za formiranje grupe (minimum 25 mandata iz 7 različitih zemalja) koji se odnosi na broj različitih zemalja iz kojih poslanici dolaze, verovatno ostati razdvojena.

Nedavno završeni izbori jesu pokazali trendove političkih kretanja u Evropi, ali pojedini procesi koji se odvijaju na nacionalnom nivou mogli bi da donesu nova iznenađenja već do kraja tekuće godine. U nastavku teksta pozabavićemo se važnim izborima koji nas očekuju do kraja 2019. godine, a koji mogu doneti jasniju sliku razvoja političke ponude u budućnosti.

Parlamentarni izbori u Grčkoj

Nakon ubedljivog poraza vladajuće Sirize na izborima za EP, premijer Grčke Aleksis Cipras je raspisao vanredne izbore za nacionalni parlament. Iako su ovi izbori svakako morali biti održani do kraja godine, Cipras je zbog pada svoje podrške i rasta podrške Kirjakosa Micotakisa i njegove Nove demokratije odlučio da ih raspiše odmah po objavljivanju prvih rezultata evropskih izbora. Iako je nakon više decenija spora između Grčke i BJR Makedonije problem konačno rešen, Cipras se ne može pohvaliti nekim značajnim rezultatima u sferi ekonomije. Nezaposlenost u zemlji danas je znatno niža, ali i dalje na veoma visokih 18%. Osim toga, ne može se reći da postoje drugi značajni rezultati, jer je javni dug i dalje na oko 180% BDP-a, životni standard se nije osetno poboljšao, a javni dug je, iako pod stalnom kontrolom, na ogromnih 395 milijardi dolara.

Kada su u pitanju istraživanja javnog mnjenja, još od pobede Sirize na vanrednim izborima u drugoj polovini 2015. godine, ova partija se uvek kotirala kao drugoplasirana. Nova demokratija je na ekonomskim temama, kao i na Prespanskom sporazumu uspela da mobiliše svoju staru bazu birača koju je na kratko izgubila. Danas, istraživanja pokazuju upravo ono što su pokazali i izbori za Evropski parlament – oko 35% za ND i oko 25% za Sirizu. Ako se u obzir uzme i činjenica da se na izborima raspodeljuje 250 mandata, a da dodatnih 50 dobija prvoplasirana partija, može se reći da je glavno pitanje ovih izbora – hoće li ND imati samostalnu većinu ili ne.

Da bi se ovo desilo, oni će morati svoju bazu da čuvaju do 7. jula za kada su zakazani izbori. Ukoliko Siriza uspe da spusti rejting Nove demokratije na 30-ak posto do samih izbora, a istovremeno se dogodi da veliki broj partija pređe cenzus koji je u Grčkoj na 3%, može se dogoditi da ND ne uspe u nameri da dobije samostalnu većinu. U tom slučaju bi moglo da dođe do problema: koalicioni potencijal.

Partije koje u ovom trenutku mogu da se nadaju cenzusu, osim Nove demokratije, Sirize i levocentrističkog KINAL-a, smatraju se gotovo nemogućim partnerima za koaliciju. Ekstremno desničarska Zlatna zora koja nema gotovo nikakav problem sa neonacizmom i Komunistička partija marksističko-lenjinističkog usmerenja svakako da nisu partneri sa kojima bismo mogli da vidimo neku od mejnstrim partija u koaliciji, a podrška im se kreće oko 11% u zbiru i nijedna od ove dve partije ne bi trebalo da ima problema sa prelaskom cenzusa. Osim njih, cenzus potencijalno mogu da imaju partija desnice i proruskog usmerenja Rešenje za Grčku i levičarski pokret Janisa Varufakisa, MeRA25, koji je na nedavno završenim izborima za EP imao 2,99%. Kako ni ove dve partije nisu preterano realni partneri mejnstrima, vrlo je upitno kako bi izgledao proces kreiranja buduće vlasti ukoliko Nova demokratija ne bude imala dovoljan broj glasova za samostalnu većinu.

U svakom slučaju, ovi izbori predstavljaće još jedan test za evropsku levicu nakon što su izbori za EP pokazali da je ova grupa u opadanju. Loš rezultat Melanšona u Francuskoj, Podemosa u Španiji, Levice u Nemačkoj i Sirize u Grčkoj mogu biti znak da je levica kakvu danas poznajemo na pragu izumiranja i da će biti potrebno približavanje centru koje je uglavnom rezultiralo pozitivnim rezultatom gde god se dešavalo.

Pokrajinski izbori u Nemačkoj

Iako se u poslednje vreme često govori da će Nemci ove godine ponovo izaći na parlamentarne izbore zbog potencijalnog povlačenja socijaldemokrata iz velike koalicije ili zbog odlaska Angele Merkel u evropske institucije, ono što će se sigurno dogoditi su tri regionalna izbora. Prvo će se glasati u Brandenburgu i u Saksoniji, a zatim i u Tiringiji. Ono što je karakteristično za ove tri pokrajine jeste da su to jedine tri regije gde je Alternativa za Nemačku osvojila više od 20% na parlamentarnim izborima 2017. godine, a u Saksoniji je čak bila i prva sa 27%.

Ovi izbori biće svojevrsni test za desničarski AfD: njihova pojava bila je pokretač desničarskih pokreta u Evropi, ali nikada nisu uspeli da prebace 15-ak procenata na izborima, čak ni u periodu najvećih migracija koji je bio najpogodniji za rast populista. Talas koji je pogodio ostale države, u Nemačkoj je izostao i Alternativa nikada nije uspela da zabeleži ekstremno dobar rezultat na nivou cele Nemačke.

Ovogodišnji pokrajinski izbori mogli bi još jednom da pokažu krizu ove partije. Slab rezultat na izborima za EP, nedovoljno dobar rezultat na regionalnim izborima u Bremenu, Hesenu, Bavarskoj i Donjoj Saksoniji, nedostatak prepoznatljivog i harizmatičnog lidera, kao i nedostatak tema na kojima lako može da se poentira biće veliki problem za ovu partiju. Ukoliko na ovogodišnjim izborima AfD ne zabeleži višestruko bolji rezultat od onog koji je ostvarila na saveznim izborima pre dve godine, a sva istraživanja govore da to ne može da se dogodi, vrlo je upitno kako će izgledati rezultat ove partije na nekim narednim izborima. Problem populista u globalu jeste to što je stvorena atmosfera da se od njih svaki put očekuju pobede i veliki pomaci, a to se u realnosti dešava retko. Takva je situacija i sa AfD: još jedna nedovoljno dobra izborna godina mogla bi da znači i trajno gubljenje podrške za ovu partiju.

Kada su ostale partije u pitanju, SPD nastavlja da beleži konstantni pad podrške od neuspešnog pokušaja Martina Šulca iz 2017. godine, kada je imao cilj da pretekne koaliciju CDU/CSU. Na konto SPD, rast u kontinuitetu beleže Zeleni, koji se danas po nekim istraživanjima čak pojavljuju i na prvom mestu na nivou cele Nemačke. Koalicija CDU/CSU, iako u padu u odnosu na ranije rezultate i sa promenjenim liderima, ipak je uspela da ublaži pad i istraživanja im daju između 25 i 30 procenata.

[click_to_tweet tweet=“Problem populista u globalu jeste to što je stvorena atmosfera da se od njih svaki put očekuju pobede i veliki pomaci, a to se u realnosti dešava retko. Takva je situacija i sa AfD: još jedna nedovoljno dobra izborna godina mogla bi da znači i trajno gubljenje podrške za ovu partiju. | “ quote=“Problem populista u globalu jeste to što je stvorena atmosfera da se od njih svaki put očekuju pobede i veliki pomaci, a to se u realnosti dešava retko. Takva je situacija i sa AfD: još jedna nedovoljno dobra izborna godina mogla bi da znači i trajno gubljenje podrške za ovu partiju.“]

Izbori za novog lidera Konzervativne partije

Premijerka Ujedinjenog Kraljevstva Tereza Mej je nedavno najavila svoj odlazak sa mesta predsednika Konzervativne partije i premijera UK. Nagli pad podrške premijerke i njene partije koji je ovekovečen najslabijim rezultatom na bilo kojim nacionalnim izborima ikada gde su konzervativci osvojili nepunih 9% i svega 4 od 73 mandata, pokreće novu eru britanskog političkog života. Duopol konzervativaca i laburista trenutno deluje kao istorija, a dve najjače partije na nedavno završenim izborima su liberalne demokrate i Bregzit partija Najdžela Faraža. Ove dve partije su na izborima za EP osvojile 50% glasova i skoro dve trećine mandata. Istraživanja javnog mnjenja na nacionalnom nivou trenutno daju gotovo podjednak broj glasova mejnstrim laburistima i konzervativcima, liberalima i partiji Najdžela Faraža.

O novom lideru konzervativaca i budućem premijeru već se uveliko nagađa već nekoliko meseci. Za glavnog favorita slovi Boris Džonson, bivši gradonačelnik Londona i bivši ministar spoljnih poslova. Iako je Džonson jedan od najzaslužnijih za to što su građani UK 2016. izglasali Bregzit, on je odbio tada da preuzme kormilo od Kamerona i prepustio je tu ulogu Terezi Mej, koja je u referendumskoj kampanji zagovarala opciju ostanka u EU. Džonson važi za „tvrdog bregzitovca“, harizmatičnog lidera i izvesno je da bi kratkoročno doneo neophodnu energiju konzervativcima.

Dugoročno gledano, Konzervativci moraju da analiziraju evropske trendove i da procene buduće kretanje dešavanja u UK. Ogroman broj ljudi se zalaže za nove parlamentarne izbore čim bude odabran novi lider Konzervativne partije. Osim toga, podrška opciji ostanka u EU konstantno raste, pa se često spominje opcija održavanja drugog referenduma o Bregzitu. Kada analiziramo trendove u evropskim državama, primećuje se pad podrške partija na desnom centru koje su skrenule previše udesno. Primer su Republikanci u Francuskoj i partija Silvija Berluskonija u Italiji. Republikanci su pokušali da se odvoje od centra, koji je zauzeo Makron, tako što su pokušali da uđu u biračko telo Marin Le Pen i Nikole Dipona-Anjana. U tome nisu uspeli i zabeležili su katastrofalan rezultat. Berluskoni je pokušavao konstantno da pravda Salvinija tokom kampanje, a više puta je čak izrazio i želju da na nivou EU bude napravljena desna koalicija u kojoj bi bili i EPP i EAPN.

Slična situacija mogla bi se desiti i u UK. Skretanje ka desnici i ulazak u biračko telo Najdžela Faraža rezultiralo bi potpunom gubitku „remain“ glasača, a preoteti „leave“ glasače od Bregzit partije bio bi pakleno težak zadatak. Umereniji lider mogao bi dugoročno da donese više dobrog Konzervativnoj partiji. Mogućnost da se prilagodi svakom ishodu Bregzita, bio to izlazak sa ili bez dogovora ili eventualni ostanak u EU, bila bi pogodnost u odnosu na Bregzit stranku Najdžela Faraža koja nakon procesa Bregzita faktički ostaje bez jedinog cilja koji ima i biće jako teško da se dalje pozicionira u skladu sa novim okolnostima.

U centru je u ovom trenutku gužva, ali je primetna fluktuacija glasača. Laburisti i dalje ne zauzimaju jasan stav po pitanju Bregzita i to ih je koštalo gubitka dela glasova koji je otišao pro-EU liberalima i Zelenima. Međutim, u slučaju da labursti počnu da zagovaraju opciju ostanka u EU ili barem novog referenduma, lako bi im se ti glasovi vratili. S obzirom na tu situaciju, deluje da bi se konzervativci lakše snašli u takvom okruženju gde bi na osnovu istorijskog značaja bili konkurentniji.

Izbor novog lidera će u mnogome odrediti budući značaj Konzervativne partije. Ukoliko vanredni izbori budu održani ove godine, vrlo je izvesno da konzervativci neće dati novog premijera. Za tu situaciju im je jako bitno da se dobro pozicioniraju i da zauzmu jasniji stav o budućnosti zemlje. Kao najjači protivkandidati Borisu Džonsonu spominju se Dominik Rab, koji je takođe „tvrdi bregzitovac“, Majkl Gouv, nešto umereniji u svojim stavovima, Džeremi Hant, umereni političar koji se zalaže za što mekši Bregzit, Sadžid Džajvid, umereni političar koji je zamenio Terezu Mej na poziciji ministra unutrašnjih poslova nakon što je ona postala premijer, Met Henkok, umereni ministar zdravlja, Rori Stjuard, verovatno i najumereniji u svojim pro-Bregzit pretenzijama, i Andrea Lidsom, doskorašnja bliska saradnica Tereze Mej, koja se takođe zalaže za sigurni Bregzit.

Izbori za predsednika Konzervativne partije funkcionišu po sledećem principu: svaki od kandidata mora da obezbedi podršku barem 8 poslanika za učešće u trci. Nakon toga, u prvom krugu, svi kandidati koji dobiju manje od 17 glasova poslanika Konzervativne partije ispadaju iz trke. U drugom krugu, svi koji osvoje manje od 33 glasa poslanika ispadaju iz trke. Ukoliko takvih ne bude, onaj kandidat sa najmanje glasova ispada. Ova runda se ponavlja dok ne ostanu dva kandidata od kojih članstvo Konzervativne partije bira lidera.

Sve su šanse da će Boris Džonson biti jedan od kandidata s obzirom na široku podršku „tvrdih bregzitovaca“ u parlamentu koji su pod kontrolom Džejkoba Ris Moga. Iako jedan od glavnih favorita, teško je zamislivo da drugi kandidat bude Dominik Rab s obzirom na slične stavove, već je realnije da to bude neko od umerenijih kandidata kao što su Džajvid, Hant i Gouv. U svakom slučaju, činjenica da Džonson u generalnoj populaciji i među konzervativnim poslanicima važi za favorita, ne mora nužno da znači da ima podršku članova Konzervativne partije.

Zaključak

Izbori za EP doneli su nam rast modernog centra (ALDE), levog centra (Greens/EFA), kao i desnih populista (EAPN). Nakon izbora koji su prethodno pomenuti u tekstu, videćemo kakva je budućnost evropske levice, desnih populista u Nemačkoj i šire, kao i britanske političke ponude. Trenutni trendovi ukazuju na to da u skorijoj budućnosti možemo očekivati sve slabije rezultate levice kakvu danas poznajemo, pad populizma u skladu sa nedostatkom izvanrednih rezultata i manjkom tema na kojima je lako poentirati, kao i kraj duopola mejnstrim partija u mnogim državama.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Tri važna izbora do kraja godine se prvo pojavila na Novi treći put.

Ova „zamalo decenija“ levice, a zapravo decenija izrazite desnice, posledica je političkih zabluda levih političara i mislilaca, koja se pretvara u loše politike i poteze, a oni u loše izborne rezultate. U poslednjim anketama pred izbore za Evropski parlament, sve leve grupacije će izgubiti mandate. Socijaldemokrate će pretrpeti ozbiljan udarac kao najveća grupa, a gubitke će pretrpeti i izrazita levica i zeleni. Glavno pitanje je kako je evropska levica u potpunosti promašila priliku i zašto se nalazi u drastičnom padu.

Veća Le Pen od Marin Le Pen

Ukidanje građanskih prava strancima.

Velika Britanija koja mora da se otarasi imigracije iz Istočne Evrope.

„Više bih voleo da dođe 10.000 doktora, nego unezverene mase“.

„Protiv sam politike otvorenih vrata prema imigraciji“.

Ukoliko mislite da su ovo citati Matea Salvinija, Stiva Benona ili nekog drugog političara ili mislioca sa desnice, varate se. U pitanju su samo neki od predloga, politika i citata najvećih političkih i intelektualnih nada savremne levice. Redom: Branka Milanovića, Pola Mejsona, Žana Lika Melanšona i Sare Vagenkneht iz nemačke Levice. Ukoliko se pitate zašto današnja levica odustaje od svoje prepoznatljive solidarnosti i kosmopolitizma, odgovor je bezidejnost u pristupu radnicima.

U fazi političkog očaja, značajan deo levičara odriče se danas dela svojih najvažnijih vrednosti, ne bi li se dodvorio kulturološki vrlo desnim radnicima. Koliko će uspešni biti u dokazivanju da su veća Marin Le Pen od same Le Pen, videće se na biračkim mestima. Na regionalnim izborima u Holandiji pre par nedelja, takva taktika Socijalista pokazala se kao fijasko. Austrijske socijaldemokrate nisu mnogo dobile 2017. od takve taktike, a češke i švedske socijaldemokrate istorijski minimum. Na izborima u Švedskoj u septembru 2018. socijaldemokrate su osvojile svoj istorijski minimum, iako su se takmičili sa desnim centrom i desnicom ko će više azilanata da deportuje.

Netrpeljivost prema imigraciji je samo deo kulturološki konzervativnog paketa zbog kog danas radnici više glasaju za Le Pen nego Melanšona ili više glasaju za Alternativu za Nemačku nego Levicu. Da bi levica bila uspešnija od izrazite desnice među radnicima, napadi na strance će teško pomoći.

Levica bi sa takvom taktikom morala da se odrekne odbrane prava LGBTQ osoba, spominjanja rodne ravnopravnosti ili Evropske unije. Stavovi radnika u proizvodnji su širom Evrope negativni po ovim pitanjima. Oportunističko kulturološko desničarenje tera visokoobrazovane urbane progresivne birače, a najverovatnije neće kupiti radnike.

Politički korektno izrečena ksenofobija i isterivanje migranata od strane levice će teško pobediti vulgarnu i eksplicitnu ksenofobiju i isterivanje migranata od strane salvinijevske desnice.

Anahrono gledanje na biračko telo

Usmeravanje samo na radnike u proizvodnji i nije najefikasnija taktika. Broj radnika u proizvodnji rapidno opada u EU zbog automatizacije. U Francuskoj, recimo, od 1999. do 2017. broj radnika u proizvodnji opao je sa 4,2 miliona na 3,2 miliona. U Švedskoj je od 2000. do 2016. zabeležen pad sa 750.000 na 500.000.

Fokusiranje isključivo na ovu grupu predstavlja fiksaciju, najvećim delom leve akademije, koja i dan danas posmatra svet kroz vizuru dijalektičkog materijalizma. Osim što je u smislu naučne dokazivosti ovaj pristup u rangu homeopatije ili tarot karata, tek nekakvu primenu je i mogao da ima u vremenu brze industrijalizacije, dok su u savremenoj Evropi trendovi suprotni. Radnici u proizvodnji čine u proseku tek od 10% do 20% radne snage i činiće sve manje. Struktura zaposlenih je danas složenija, te i preferencije tih raznorodnih manjih grupacija.

Levi intelektualci u EU, ali I u Srbiji, svoju analizu svode na klasni rat iz 19. veka i napade na „neoliberalizam“, termin koji bi trebalo da označava sve loše u tržišnoj privredi čega se dosete, a u suštini ne znači ništa.

Nije moguće ponoviti kejnzijansku državu blagostanja

Među levičarskim elitama često je evociranje kejnzijanske države blagostanja iz perioda nakon Drugog svetskog rata. Politika levice iz tog perioda pokušava da se ponovo iskoristi, usled nemanja novih rešenja, a to se predstavlja kao „vraćanje levice svojim pravim vrednostima“. Iako evropski političari i mislioci nisu ni blizu predloga „pravih levičara“, u Srbiji sa ekonomski analfabetskim predlozima, kao što je birokratsko povećanje minimalca na 108.000 dinara, skretanje u levi populizam je vidljivo.

Često se čuju Pol Mejson ili Džeremi Korbin kako romantizirano govore o periodu pre Margaret Tačer, ali se nikada ne čuju o razlozima zašto se ona pojavila. Pojavila se jer je u „kejnzijanskom raju“ bilo restrikcija struje, inflacije i Ujedinjeno Kraljevstvo je 1976. spasavao MMF od kraha.

Kao posledicu takve politike, levica u UK nije pobedila 18 godina, u Holandiji 17, a u Nemačkoj 15. Tek kada su socijaldemokrate svoje ekonomske platforme pomerili ka održivim i realističnim tokom 90ih godina, postali su najdominantnija snaga na nivou Evrope i mere su dale neke merljive rezultate. Dok su se levičari držali svojih „pravih vrednosti“, najveći broj građana glasao je za tržišnu tačerističku desnicu.

Realnost je da je evropska kejnzijanska država blagostanja postojala u vrlo specifičnim okolnostima i da je prilično brzo propala.

Evropske države su bile pod potpunom vojnom zaštitom SAD-a, te su vojne troškove mogle da smanje u korist socijalnih transfera. Sa sadašnjim tendencijama u SAD-u, takvo prebacivanje troškova odbrane Evropljana na SAD će biti sve manje moguće. Evropske ekonomije su bile zaštićene od slabe globalne konkurencije ogromnim carinama u odnosu na zemlje u razvoju, koje sa znanjem, tehnologijom i stepenom industrijalizacije nisu bile ni približne sadašnjem nivou. Dok su na početku osamdesetih zemlje sadašnje EU činile 1/3 globalnog BDP-a (PPP), danas su bliže 15%.

Kapital je pokretljiviji i znanje dostupnije. Dok su Francuzi u milionima protestovali kada je Manuel Vals hteo da ukine nedeljno radno vreme od 35 sati, u zemljama u razvoju iste poslove ljudi će raditi i više od 70 sati nedeljno, za mnogo manje novca i neretko efikasnije. Ne bi trebalo zaboraviti ni faktor prilično brzog starenja evropskog stanovništva i sve veće buduće troškove brige o starijim licima, što nije slučaj sa značajnim delom zemalja u razvoju.

Ni birači skoro nigde u EU nisu nagradili veće ekonomsko pomeranje ulevo. Nemački SPD konstantno se nalazi ispod 20%. Predsednički kandidat francuskih socijalista, Benoa Amon, je sa svojim gigantskim programom javne potrošnje dobio 5,7%. Holandski laburisti su pali sa 25% na 6%. Podemos se nalazi na istorijskom minimumu, a Siriza će najverovatnije izgubiti vlast. Jedini pozitivan primer je Džeremi Korbin, u okolnostima dvopartijske dominacije u većinskom sistemu, zbunjenosti oko Bregzita i najgore kampanje Konzervativaca u poslednjih pola veka.

Jedina EU država gde levica ubedljivo pobeđuje je Malta, gde laburisti Džozefa Muskata mudro kombinuju tržišnu privredu, dobro targetiranu javnu potrošnju i društveni progresivizam.

Levičarsko evociranje starih metoda i modela u 21. veku usled bezidejnosti nema operativnu utemeljenost. Potrebno je pronaći novu viziju socijalno odgovorne države, ove probleme rešavati globalno ili kroz multilateralno usklađivanje standarda. Sadašnje platforme su nerealne, anahrone i ne daju rezultate.

Oporezivanje bogatih nije magični štapić

Često se čuju ljudi koji govore kako je dovoljno da se povećaju poreske stope za najbogatije i da se time može sve platiti. Najčešći primer koji se čuje je čuveni porez od 91% iz vremena Ajzenhauera. Neki poput Žana Lika Melanšona u Francuskoj predlažu i stopu od 100%.

Ono što se ne čuje je da su taj porez i tada, najbogatijih 1%, uspešno izbegavali da plate i da danas sa nižim poreskim stopama plaćaju efektivno više. Spomenuti porez od 91% je i 60ih godina uspešno izbegavao svako, te ga je plaćalo samo osmoro ljudi.

Ne spominje se i da je sličnu politiku probao Fransoa Oland u Francuskoj, ne tako davno, sa stopom od 75%. Bogati su se preselili u druge države, a prihod je u prvoj godini iznosio 0,05% budžeta, a u drugoj godini 0,03% budžeta. Nedovoljno ni da se subvencioniše užina francuskim đacima, a kamoli da se plaćaju veliki programi redistribucije.

Preraspodela od bogatih ka siromašnima nije moralno problematična za većinu stanovništva, ali moralna „ispravnost“ je beznačajna bez činjenične utemeljenosti. S obzirom da ne postoji želja ili znanje da se pronađu nova rešenja za preraspodelu, pribegava se starim populističkim plotunima bez faktičkog utemeljenja.

[click_to_tweet tweet=“Politički korektno izrečena ksenofobija i isterivanje migranata od strane levice će teško pobediti vulgarnu i eksplicitnu ksenofobiju i isterivanje migranata od strane salvinijevske desnice. | “ quote=“Politički korektno izrečena ksenofobija i isterivanje migranata od strane levice će teško pobediti vulgarnu i eksplicitnu ksenofobiju i isterivanje migranata od strane salvinijevske desnice.“]

Maglovita budućnost

Evropska levica nalazi se u svojoj najvećoj krizi nakon Drugog svetskog rata. Radničko biračko telo skrenulo je ka izrazitoj desnici, dok urbana progresivna srednja klasa danas svoju podršku usmerava ka centristima. Deceniju od svetske ekonomske krize, levičari su proveli u zabludama i manjku želje da se usmere ka novoj realnosti. Levičari su se lako odrekli ekonomski realističnih platformi i društvenog progresivizma, a brzo se vratili neutemeljenom i već poraženom levom populizmu u manjku spremnosti da se posvete smišljanju novih rešenja u novim okolnostima.

U Srbiji je stanje levice još lošije i predstavlja upozorenje za Evropu. Levičarenje u Srbiji predstavlja hobi urbane srednje klase koju gotovo niko od radnika ne prepoznaje kao svoje predstavnike. Sa jedne strane ekonomski nerealne platforme u državi koja ima manji BDP po glavi stanovnika od Bocvane, a sa druge strane retorski radikalizam i gafovi poput lakog seksizma Jove Bakića koji smatra da su žene na čelu sindikata loša pojava, jer ih se niko ne plaši. Evropskoj levici se možda sprema budućnost levice u Srbiji. Društveno odrođena i arogantna manjina, koju niko od ljudi kojima se grupa prvenstveno obraća ne smatra za svoje predstavnike, u okruženju desničarske močvare.

Tekst je objavljen na portalu „Talas“ 10.04.2019.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Nestajanje evropske levice se prvo pojavila na Novi treći put.

Šta sadrži ugovor?

U javnosti se nedavno pojavio nezvaničan dokument koji navodno predstavlja odredbe oko kojih su Zaev i Cipras postigli dogovor. U ugovoru se kao najbitnije stavke ističu:
– zvaničan naziv nove države biće „Republika Severna Makedonija“, ili skraćeno „Severna Makedonija“
– nacionalnost državljana Severne Makedonije biće Makedonci, odnosno, državljani Republike Severne Makedonije i tako će biti zavedena u svim putnim ispravama
– zvaničan jezik Severne Makedonije biće „makedonski jezik“
– Makedonija, Republika Makedonija i Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija, postaće nevažeće fraze u zvaničnim dokumentima
– oznake za registarske tablice postaće NM (NMK) umesto dosadašnjih MK (MKD) koji će nastaviti da budu državne oznake za ostale svrhe
– BJRM se obavezuje da promeni pomenute odredbe u svom Ustavu
– države se obavezuju na podršku i ohrabrenje svojih poslovnih zajednica da iskreno rade na dostizanju zajedničkih ciljeva. Za implementaciju ove odredbe, biće formirana međunarodna grupa eksperata sačinjena od članova dve države i EU i uz doprinos UN i ISO. Ta grupa biće formirana 2019. godine na rok od tri godine
– BJRM treba, bez odlaganja, da prosledi Ugovor u parlament na ratifikaciju
– nakon ratifikacije Ugovora, obaveštava se Grčka
– BJRM, ukoliko odluči, može da održi referendum
– nakon zvaničnog ratifikovanja od strane BJRM, Grčka konačno ratifikuje sporazum
– Grčka se obavezuje da neće sprečavati aplikacije Severne Makedonije za članstvo u međunarodnim organizacijama i institucijama
– države priznaju različito shvatanje termina „Makedonija“ i „Makedonci“ jer pripadaju drugim istorijskim kontekstima i kulturnim nasleđima
– 6 meseci po stupanju Ugovora na snagu, Severna Makedonija treba da revidira imena spomenika, javnih građevina i infrastrukturnih projekata
– 6 meseci po stupanju Ugovora na snagu, Severna Makedonija se obavezuje da skine simbole sa starih zastava na svim javnim mestima
– Grčka i Severna Makedonija se obavezuju da trenutne „oficire za vezu“ prekomanduju u „ambasadore“
– ugovor potpisuju ministri spoljnih poslova dve države

Politička pozadina u BJRM

„Vreli“ politički kraj 2016. godine obeležili su parlamentarni izbori u BJRM na kojima je tadašnja vladajuća partija VMRO-DPMNE Nikole Gruevskog osvojila 51, a opozicioni SDSM Zorana Zaeva 49 od 120 mandata. Odmah nakon izbora bilo je jasno da će novi premijer biti onaj koji uspe da pridobije većinu predstavnika Albanaca u parlamentu koji su kroz četiri različite liste osvojili ukupno 20 mesta. Dobre veze Zaeva sa liderima EU bili su znak Albancima da u pregovore uđu sa ovom opcijom. Njihov uslov za ulazak u Vladu bio je prihvatanje Tiranske platforme. To je dokument potpisan od strane predstavnika 4 albanske liste koje su se našle u novom sazivu parlamenta, a koji za cilj ima postizanje pune ravnopravnosti u smislu: prihvatanja Albanaca kao državotvorno stanovništvo Makedonije, postizanja pune jezičke jednakosti, usvajanja Rezolucije o osudi genocida nad Albancima u Makedoniji od 1912. do 1956. godine, i rasprave o simbolima države tako da oni odražavaju multietničko društvo i etničku jednakost. Uz to, tekst platforme zahvata i temu ekonomije, vladavine prava, međuetničkih odnosa i integracije u NATO i EU.
Dva događaja obeležila su prethodni politički period u BJRM: sukobi u Sobranju i prvobitna odluka predsednika Ivanova da odbije da poveri mandat Zoranu Zaevu. Danas, rivalitet dve partije i dalje je prisutan u parlamentu u velikoj meri, ali sukoba kakve smo gledali pre godinu i po dana nema. Sa druge strane, Đorđe Ivanov, predsednik BJRM, izabran 2009. na predlog VMRO-DPMNE koja je danas opoziciona stranka, ovih dana po drugi put je dospeo u žižu svetske javnosti, jer odbija da potpiše ugovor o rešenju 25 godina starog problema. Prvi put je popustio pod pritiskom Evrope, ali i Makedonaca, kada je poverio mandat Zaevu. Međutim, postavlja se pitanje kakva je procedura sa potpisivanjem ugovora? Na ugovor svoje potpise stavljaju ministri spoljnih poslova dve države, a potom parlament BJRM glasa. Ukoliko ga odobri, Ivanov ima mogućnost da potpiše ili ne potpiše odluku parlamenta. Ukoliko ne potpiše, ugovor se vraća u proceduru glasanja. Ako predlog ponovo bude usvojen, Ivanov bi tada bio u obavezi da ga potpiše. Politički protesti koji potresaju Makedoniju s vremena na vreme, u ovom trenutku ne deluju kao da mogu da naruše integritet vlasti s obzirom da broj ljudi koji prisustvuje varira do maksimalne cifre od oko 5.000 ljudi.

Evopske integracije BJRM

Dosadašnji mandat Zorana Zaeva može se, iz perspektive stranog posmatrača, opisati kao ubrzani proces pridruživanja Makedonije NATO i EU. Rešenje spora sa Grčkom jedan je od osnovnih problema koji je BJRM sprečavao da aplicira za ulazak u međunarodne organizacije. Na ovaj način, Makedonci ne samo da neće imati veto od Grčke, već mogu računati i na iskrenu podršku prilikom apliciranjaza ulazak u EU i NATO, ali i ostale međunarodne institucije. Takođe, veoma je očigledno da Evropa ima ogromna očekivanja od Zaeva koji važi za njihovog „favorita“ na Balkanu. Činjenica da je Ivanov dobio „uslovnu kaznu“ EU zbog reakcije na dogovor BRJM-Grčka u vidu otkazanih sastanaka sa Borisovim i Zaharievom, kao i oštru rekaciju Johanesa Hana, jasan su znak podrške koju Evropa pruža sporazumu i politici koju Zaev sprovodi u Makedoniji. Evropski put za koji se opredelio i kojem je posvetio najveći deo energije mogu biti prekretnica u istoriji Makedonije, male države siromašnog stanovništva. Jens Stoltenberg, prvi čovek NATO, više puta je ponovio da je pitanje trenutka kada će Makedonija biti deo ovog saveza. Da bi do toga došlo, on je pozvao vlasti BJRM i Grčke da reše pitanje imena, da bi prijava za ulazak u savez bila moguća. Što se tiče Evropske unije, naredni cilj je integracija zemalja Zapadnog Balkana, među kojima u ovom trenutku Makedonija ima možda i najveći podršku Zapada. 2025. godina se spominje kao godina potencijalnog proširenja EU, a ostaje da se vidi da li je Makedonija sposobna da za 7 godina ispuni sve zahteve i pridruži se Uniji zajedno sa Srbijom i Crnom Gorom koje su već otvorile određeni broj poglavlja.

Oslabljena pozicija Aleksisa Ciprasa

Premijer Grčke bori se sa velikim nezadovoljstvom naroda zbog celokupnog ekonomskog stanja. Populistička ekonomska predizborna politika koja je Sirizu dovela na vlast u Grčkoj 2014. godine, vrlo brzo se ispostavila nesprovodivom u delo. Veoma popularni Janis Varufakis koji je, uz Ciprasa, važio za lidera Sirize i pokretača ideje te opcije, ubrzo je napustio Ciprasovu Vladu koja je potpisala novi paket pomoći EU, čije je odbijanje bio lajt motiv kampanje Sirize 2014. godine. Glavni konkurent Ciprasu svakako je Micotakisova Nova demokratija čija je prednost u odnosu na vladajuću Sirizu oko 15% prema najnovijim anketama, pa deluje da je novi mandat za Ciprasa krajem godine nemoguća misija. Uz to, Kirjakos Micotakis je najavio da će danas biti pokrenuta inicijativa za izglasavanje nepoverenja Ciprasovoj Vladi. Stav Ciprasovog koalicionog partnera je da sporazum sa Makedoncima ne treba da se potpiše ukoliko će nova država u svom imenu i dalje sadržati reč „Makedonija“, ali ostaje da se vidi da li će podržati inicijativu o nepoverenju.
I pored loših ekonomskih pokazatelja, čini se da nije ekonomija jedina stvar koja Grcima smeta. Jedan od protesta protiv dogovora sa BJRM okupio je najmanje sto hiljada ljudi u celoj Grčkoj. Naspram par hiljada Makedonaca, ova cifra zaista zvuči mnogo opasnije po dogovor i po budućnost pregovora dve države. Novi izbori u Grčkoj biće održani najkasnije u oktobru ove godine i na Ciprasu je da maksimalno ubrza svog kolegu u Makedoniji kako bi za vreme svog mandata uspeo da postigne dogovor o rešenju dugogodišnjeg problema i ostane upisan u istoriji. Uz to, bilo bi interesantno videti da li bi takav dogovor podigao rejting njegove partije i da li bi to bilo dovoljno da izborna trka postane interesantnija. Ukoliko do dogovora ne dođe za vreme Ciprasovog mandata, budućnost pregovora je pod velikim znakom pitanja jer je poznat negativan stav lidera opozicije o dogovoru oko novog imena.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Severna Makedonija – „šansa“ ili „šteta“ se prvo pojavila na Novi treći put.