Strateška važnost Arktika kroz istoriju

Strateška važnost Arktika kroz istoriju

Istraživač Novog trećeg puta (dragoslavraseta@novitreciput.org)

Arktički dualizam

Za analizu politike prema Arktiku ne samo SAD-a, već i drugih arktičkih i blizu-arktičkih država, potrebno je razumeti kako geopolitički i istorijski tako i ekološki značaj ovog regiona. Ovaj poduhvat je otežan čitavim nizom narativa i mitova koji se ciklično smenjuju već više od pola veka. Razlog njihovog postajanja je geopolitička ambivalentnost Arktika.

Sa jedne strane, imamo neizvesnost u regionu kao posledicu vojnog prisustva oličenog kroz postojanje sistema nuklearnog naoružanja, sa druge stabilnost zasnovanu na međunarodnoj, institucionalizovanoj saradnji između osam arktičkih zemalja.

Kao dva glavna suprostavljena diskursa se javljaju Arktik kao slobodna zona, fokusiran na specijalan položaj ovog regiona u svetskoj politici i Arktik kao nova zona nadmetanja misleći se na sukob interesa velikih sila u predstojećoj, neizbežnoj trci za prirodne resurse. Na arktičku geopolitičku situaciju dodatno utiču klimatske promene, dajući joj još jednu dimenziju i globalni karakter.

Narativi i trendovi

Kažu da je istinska i krajnja moć politike da omogući mogućem da se dogodi. Za ovo su potrebne samo dve stvari: politički sukob i vešta retorika. Na primer, fraza Arktik – zona mira koju je konstantno upotrebljavao sovjetski predsednik Mihail Gorbačov je uticala na poimanje geopolitičke situacije na Arktiku. Pojavljivale su se i druge fraze, naročito u periodu posle Hladnog rata, poput Zemlja otkrića, Skladište resursa i Ekološka osovina, pored dobro poznatih kao što su Terra nullus i Rezervat prirode.

Analizom različitih percepcija u arktičkom izveštaju o ljudskom razvoju (AHDR) 2004. su prepoznati i definisani glavni trendovi arktičkih međunarodnih odnosa u ranom 21. veku: veći stepen saradnje između autohtonih naroda i podnacionalnih vlada, ulaganje u pojedinačne regione od strane država i kreiranje nove vrste odnosa između Arktika i ostatka sveta. U 2020, svi ovi trendovi su i dalje relevantni, iako se kontekst blago promenio.

Ukoliko analiziramo samu istoriju regiona, uvidećemo veoma brzo da je geopolitički značaj Arktika shvaćen još odavno i da ova zona nikada zapravo nije bila zaboravljena niti zapostavljena.

Istorija i značaj arktičkih prolaza

Arktik je najseverniji region na svetu i zauzima nešto više od 8% površine Zemlje. Delimitiran Arktičkim krugom, region obuhvata ledom prekriveni Arktički okean i okolna mora i ostrva, koja pripadaju arktičkim državama: Kanadi, Danskoj, Norveškoj, Rusiji, SAD, Islandu, Švedskoj i Finskoj.

Ljudi su naseljavali Arktik još pre početka poslednjeg Ledenog doba (pre 30.000 godina), ali je malo podataka sačuvano o narodima iz tog perioda. Na Arktiku danas živi više od 4 miliona pripadnika autohtonih naroda, od toga najviše potomaka prvih Eskima (Inuita i Jupika), koji su emigrirali iz Azije na Aljasku preko Beringovog moreuza pre više od 5.000 godina.

Brojne drevne civilizacije su dolazile u kontakt sa ovim regionom. Prvi Evropljanin koji je stigao do obala Arktika (tačnije Islanda i Norveške) bio je grčki astronom Pitija, još u četvrtom veku pre nove ere. Pitija je ujedno i prvi zabeležio fenomen “Ponoćnog sunca” i detaljno opisao polarni led. Vikinzi su u zenitu svoje moći, od osmog do jedanaestog veka, kolonizovali delove Arktika, priobalne delove Grenlanda, Aljaske i Kanade. Najverovatniji uzrok ove ekspanzije je bila potreba za uspostavljanjem novih plovnih ruta i trgovinskih naselja usled populacionog procvata koje je društvo Vikinga doživelo krajem devetog veka.

Arktik je bio skoro u potpunosti zaboravljen sve do perioda evropske Renesanse, kada usled otvaranja i okretanja Evrope, kako prema Starom, tako i prema Novom svetu, pomorska trgovina i eksploracija preuzimaju primat. Potreba za neometanim pristupom novim tržištima Orijenta, naročito Kine i Indije, postaje sve veća i veća. Zbog toga, velike evropske pomorske sile su se otisnule u potragu sa ciljem da se pronađu rute koje će povezati Atlantski i Tihi okean: Severozapadni prolaz (SZP), koji se prostire uzduž obale Severne Amerike i kroz Kanadski arhipelag i Severoistočni prolaz (SIP) koji prati obale Norveške i Siberije kroz Arktički okean.

U narednim vekovima brojne ekspedicije će se sprovoditi u Arktičkom regionu, sa ciljem istraživanja, pronalaženja i dodatnog mapiranja ove dve rute. Džon Kabot je poslat sa naredbom Henrija VII da pronađe novi pomorski put do Kine. Ekspedicija se neuspešno završila budući da se Kabot iskrcao u Kanadi, tačnije Njufaundlendu. Ruska carska mornarica je imala više uspeha 1732, organizujući brojne ekspedicije duž obale Sibira. Na ovaj način je prvi put mapirano više hiljada kilometara ovog regiona. Istraživački uspesi su se ređali jedan za drugim.

Tokom 1776. engleski kapetan Džejms Kuk će tokom svoje poslednje avanture mapirati celu severozapadnu obalu Severne Amerike sve do Beringovog moreuza. Zatim 1819. oficir britanske mornarice, Vilijam Peri postaje prvi kapetan koji je ušao u vode Arktičkog arhipelaga. Konačno, 1878. ekspedicija predvođena finskim geologom Adolfom Nordeskoldom uspela je da pronađe rutu kojom se moglo stići do Kine preko severne obale Evroazije.

Sovjetski vojnik sa polarnim medvedom (imgur)

Arktik i teorije geopolitike

Industrijska revolucija, kolaps Meternihovog Evropskog koncerta koji je držao Evropu u relativnom miru skoro ceo vek, i uopšteno ratnohuškačka atmosfera u predvečerje Prvog svetskog rata, doprineli su da SIP i SZP preko noći postanu bitni geostrateški ciljevi. Zaslužan za pojačani interes svetskih sila za Arktik bio je i engleski geograf Halford Makinder. Halford je 1904. godine javnosti predstavio svoju Srce sveta teoriju, tvrdeći da geopolitički stožer istorije obuhvata prostor od Volge do Jangcea i od Himalaja do Arktika.

Po njemu, sila koja bi uspela da zavlada ovim prostorom, postala bi globalni hegemon i nova svetska pomorska sila. Iako se već ovaj prostor skoro u celosti nalazio pod vlašću carske Rusije, Halford je smatrao da Rusija nije postala suvereni vladar sveta zbog političke, socijalne i tehnološke inferiornosti. Halford je predviđao tri moguća scenarija: jedan u kojem Nemačka uspeva da izbaci Rusiju iz Istočne Evrope (“Ko bude vladao Istočnom Evropom, vladaće Srcem sveta”) smatravši da tehnološki napreci, gde je pre svega mislio na razvoj železnice, čine taj poduhvat konačno mogućim. Drugi scenario je predviđao da Rusija i Nemačka mogu biti privučene u vojni savez koji bi bio okrenut protiv demokratski uređenih država Zapadne Evrope. Treći, obavijen velom populizma i inspirisan tada aktivnim sukobima između Rusije i Japana, pretpostavljao je formiranje sino-japanskog saveza koji bi Rusiju postepeno potisnuo iz Azije.

Iako je teorija patila, kao i mnoge druge geopolitičke teorije, od geografskog determinizma, zapostavljajući trenutne odnose između Rusije i Nemačke, kao i Antantu između Francuske i Rusije, ako uzmemo u obzir vreme (1904) i tadašnje relacije između evropskih država, lako je uočiti zašto je ova teorija munjevito postala popularna, ne samo među javnim mnjenjem Zapadne Evrope i carske Rusije, već i u njihovim vojnim krugovima.

Drugi svetski rat i Hladni rat

U Drugom svetsku ratu, Arktik je doživeo transformaciju, i iz teorijske postao aktivna strateška zona. U Zimskom ratu (1939) Sovjeti su se borili za ključne delove Finske koji bi im omogućili potpunu kontrolu Severoistočnog prolaza. Sovjetski Savez je ključne zalihe (čelik i avione) tokom operacije Barbarosa dobijao od strane SAD (Lend Lease program) putem Severoistočnog prolaza, zahvaljujući bazama koje su Sovjeti imali u Karskom i Barencovom moru.

Arktički okean je bio bojište i između britanske i nemačke mornarice tokom bitke za Atlantik, u pokušaju da se Ujedinjeno Kraljevstvo izoluje i time oteža ulazak Sjedinjenih Država u sukob. Druge arktičke zemlje, poput Norveške i Danske, bile su napadnute od strane nacističke Nemačke ovim putem. Drugi svetski rat je dodatno podvukao važnost Arktika u vojno-strateškom smislu.

Dok su za vreme Drugog svetskog rata Norveško i Barencovo more bile vrele tačke sukoba, oblasti severnije od Arktičkog kruga su i dalje bile uglavnom neistražene, posebno sa vojne tačke gledišta, što će se promeniti za vreme trajanja Hladnog rata. Dve super sile, SAD i SSSR, postale su bliske arktičke komšije, i ironično, transverzala Sibir-Aljaska koja je nekad bila simbol saradnje između dve države saveznice za vreme Drugog svetskog rata, postala je ahilova peta za obe.

Za SAD trn u oku je predstavljala sovjetska arktička flota, još tada miljama ispred američke. Osnovana još 1931. sa ciljem pružanja podrške 14. armiji koja je bila zadužena za bezbednost ruskog severoistoka i održavanje pomorskih linija komunikacije sa ostatkom države. Sa sedištem u Severomorsku, arktička flota je imala neometan pristup toplim morima. Takođe, pružala je podršku tihookeanskoj floti koja je bila stacionirana u Vladivostoku.

Dve trećine svih sovjetskih nuklearnih podmornica su bile deo ova dva krila sovjetske mornarice (primera radi, 1984. u sklopu arktičke flote bilo je 180 nuklearnih podmornica), signalizirajući svoju važnost za vreme Hladnog rata. Arktik je bio posebno povoljno okruženje za podmornice, duboke vode su im omogućavale da ostanu pod vodom nedeljama i mesecima a specifični zvuci škripanja koji su bili proizvod pomeranja kranje ledene zone, činili su ih gotovo nevidljivim za rane radarske sisteme.

Američki odgovor je bio instaliranje DEW (Distance Early Warning) sistema zajedno sa Kanadom u periodu od 1954. do 1957. godine. Ovi protivbombarderski radarski sistemi prostirali su se od Aljaske, preko severa Kanade do Grenlanda, i sledećim decenijama bili dodatno ojačani tehnološki naprednijim sistemima.

Militarizovanim Arktikom su decenijama patrolirale podmornice, Amerikanci su obavljali nuklearna testiranja na ostrvu Amčitka u blizina Aljaske, dok su Sovjeti sproveli više od 260 nuklearnih probi na arhipelagu Nova Zemlja.

Militarizovanim Arktikom su decenijama patrolirale podmornice, SAD su obavljale nuklearne probe na ostrvu Amčitka, dok su Sovjeti sproveli više od 260 na arhipelagu Nova Zemlja.Click To Tweet

Smirivanje strasti

Za sprečavanje dalje militarizacije Arktika i dolaženja do neminovne eskalacije sukoba najbitnija su dva događaja: donošenje i ratifikacija Konvencije o pravu mora i raspad Sovjetskog Saveza.

Još 1987. je Mihail Gorbačov takozvanom Murmanskom inicijativom odlučio da ublaži stav u pogledu dalje militarizacije arktičkih oblasti. Sa raspadom SSSR na države naslednice, došlo je i do dugo željene demilitarizacije. Većina podmornica Severne flote je dekomisionirana, a DEW sistemi su vraćeni Kanadi, koja ih 1993. formalno deaktivirala. Tokom devedesetih godina dvadesetog veka, saradnja između nekada suprotstavljenih sila je doživela procvat i kulminirala formiranjem Arktičkog veća 1996. godine.

Pod okriljem Ujedinjenih nacija održane su tri konferencije o pravnom statusu mora: 1958, 1960. i 1962. Usled pojačane međunarodne zategnutosti odnosa, na njima je postignut limitirani napredak u pogledu kodifikacije prava mora: četiri ženevske konvencije su usvojene 1958. (Konvencija o teritorijalnom moru i spoljnomorskom pojasu, Konvencija o ribarenju, Konvencija o otvorenom moru i Konvencija o epikontinentalnom pojasu). Treća konferencija o pravu mora koja je, nakon višegodišnjeg rada i 11 zasedanja, usvojila 1982. Konvenciju o pravu mora, počela je sa radom 1973, u znaku saznanja da su pravila ženevskih konferencija zrela za reviziju.

Na ovaj način, došlo je do promena međunarodnog prava kako bi se došlo u sklad sa interesima većeg dela međunarodne zajednice, čiji interesi nisu bili ugrađeni u ranija rešenja koja su nastala najvećim delom običajnim putem. Konvencija sadrži dve grupe odredbi sa stanovišta odnosa tih odredbi prema pozitivnom pravu mora. Jedne preciziraju i kristalizuju institute pozitivnog prava mora, dok druge sadrže nova rešenja. Konvencija o pravu mora predstavlja jedan od najsvetlijih primera međunarodnog prava na delu i saradnje međunarodne zajednice zarad zajedničkog boljitka. Do sada je Konvenciju o pravu mora ratifikovalo 167 zemalja. U sledećem delu fokusiraćemo se više na praktičan značaj Konvencije o moru i na odnose arktičkih država u 21. veku.

Prijavite se i ubuduće ćemo Vam slati sve novosti vezane za našu organizaciju na Vašu mejl adresu!

Komentar