Makronova politika prema Africi

Makronova politika prema Africi

Istraživač Novog trećeg puta (dragoslavraseta@novitreciput.org)

“Neukaljana generacija”

Emanuel Makron je ubrzo po preuzimanju funkcije predsednika Francuske počeo sa sprovođenjem promena u politici Pariza prema afričkim državama. Intervenciju u Libiji je više puta okarakterisao kao “kobnu grešku”, dok je u svom govoru tokom posete Alžiru nazvao kolonizaciju “zločinom protiv čovečnosti” i osvrnuo se na brutalnosti i zlodela učinjena od strane francuskog kolonijalnog režima tokom Alžirske krize.

Ipak do zvaničnog izvinjenja nije došlo, iako se predsednik lično izvinio Žoseti Oden, supruzi stradalog matematičara i aktiviste Marijusa Odena, koji je nakon hapšenja 1957. mučen i ubijen od strane francuske vojske. Ovaj potez je “kod kuće” Makrona koštao par procenata podrške javnog mnjenja, ali nesumnjivo predstavlja veliki korak napred za francusko-alžirske odnose i konačno suočavanje Francuske sa svojom mračnom kolonijalnom prošlošću.

Makronova politika prema Africi
Makronova politika prema Africi

Prošlost će se možda pokazati i kao ključni adut Emanuela Makrona u pokušaju da rekonstruiše odnose Francuske sa Zapadnom Afrikom. Francuski predsednik je u politiku ušao iz sveta finansija i bankarstva, bez političkog “prtljaga” i bez veza sa afričkim diktatorima. Sama činjenica da je Makron rođen 1977, skoro 20 godina od kako su se zemlje AOF izborile za nezavisnost, omogućava mu da se predstavi kao nova generacija post-francafrique francuskih političara, koji će postupati u interesu afričkih naroda, a ne njihovih elita.

Promena francuske politike i Makron

Za razliku od Sarkozija i Olanda koji su se tradicionalno opredelili za Senegal, Makronova prva zvanična poseta zapadnoj Africi je bila poseta francuskim trupama stacioniranim u Maliju. Po ovom pitanju, Makron neće odstupati previše od Olandove politike. Francusko vojno prisustvo u Africi se neće dovoditi u pitanje. Operacija Barkhane u Sahelu, pojasu širokom više od 5.000km, i borba protiv islamskog ekstremizma se nastavljaju, što je potvrđeno sa dodatno uloženih 1,3 milijardi američkih dolara. Nešto manje od 4.500 francuskih vojnika ostaje stacionirano u Džibutiju, Gabonu, Senegalu i Obali Slonovače.

Obraćanje studentima u Uagadugu (Burkina Faso) tokom afričko-francuskog samita je predstavljalo neku vrstu vatrenog krštenja za francuskog predsednika. Konferenciji je prethodilo kamenovanje diplomatskih vozila, a samo par sati ranije i neuspešan pokušaj aktiviranja ručne bombe u francuskoj bazi.

U takvoj napetoj atmosferi, Emanuel Makron se ponovo poslužio istom strategijom kao u Alžiru. Govor mu je bio prožet citatima velikih afričkih boraca za oslobođenje (od Mandele do Tomasa Sankare) i više puta je ponovio da on ne pripada “generaciji koja će da vam priča šta da radite”. Obećao je mladim Afrikancima ono što i oni sami žele od Francuske: više poslova i ekonomskih ulaganja u obrazovni sistem, kao i pomoć u borbi protiv klimatskih promena. Projektom pod imenom Izaberi Afriku, Francuska će uložiti preko 2,5 milijardi evra (2018-2022) u mlada i inovativna afrička preduzeća. Pariz će takođe izdavati hiljadu pasoša godišnje za afričke istraživače, umetnike i preduzetnike i na taj način im omogućiti da u Francuskoj steknu iskustvo iz svojih stručnih oblasti.

Sukob Francuske i Kine u Africi

Razlog za promenu kursa prema Zapadnoj Africi je jednostavan: trenutno stanje je postalo ne samo nepovoljno, nego i ekonomski neizdrživo za Francusku. CFA i sistem koji je favorizovao francuske proizvode i omogućavao da održe monopolnu poziciju u Africi, postao je irelevantan nakon ulaska Kine, Nemačke i SAD na afričko tržište. Poređenja radi, kineske investicije za 2016. godinu su dostigle 36 milijardi evra, nasuprot francuskih 7 milijardi. Čak je i Nemačka pretekla Francusku u pogledu izvoza proizvoda u Afriku (8,3 milijardi evra u poređenju sa 5,6 milijardi evra Francuske u 2016. godini). Iako je Francuska i dalje lider u pogledu direktnih stranih investicija (FDI), ukupan nivo investicija se nije drastično promenio u periodu od 2013. do 2017, dok je Kina zabeležila rast od više od 50% u istom vremenskom periodu.

Na prvi pogled, Pariz se nalazi u nezavidnoj poziciji. Francuska se, jednostavno, ne može takmičiti sa ekonomskom silom kakva je Kina. Međutim, možemo uočiti zanimljiv trend koji bi Makronu mogao da ostavi dosta prostora za kontra udarac. U poslednje tri godine, izvesno je da Peking svoj fokus prebacuje sa Afrike na Latinsku Ameriku i Jugoistočnu Aziju, što za posledicu dovodi do stagniranja ulaganja u Afriku. Takođe, nicanje krhkih afričkih demokratskih režima, poput Etiopije i Burkine Faso dovodi do njihovog postepenog distaciranja od Kine, a izgleda da Emanuel Makron pokušava da iskoristi ovu novonastalu situaciju.

Po dolasku u Džibuti, Makron je više puta bocnuo Kinu, rekavši da Francuska nudi “i poštovanje i saradnju koja vas neće ostaviti u dugovima do guše, već podsticati razvoj lokalne ekonomije”. Ovo objašnjava i povećano interesovanje za afričke ekonomske teškaše i van frankofone zone, poput Nigerije, Gane i Etiopije. Makronovu svitu tokom ovih poseta čine francuske korporacijske gromade kao što su: Danone, EDF, GE Alstom i Total Group. Poruka je veoma jasna.

Tokom prve posete Keniji još od njenog sticanja nezavisnosti 1963, francuski predsednik je sklopio niz ugovora u ukupnoj vrednosti preko 3 milijarde evra sa liderom istočnoafričkog regiona. Ugovoreni su i projekti čiji će cilj biti jačanje saobraćajne mreže Kenije, uključujući i izgradnju putničke trase koja će spojiti Najrobi sa svojom centralnom železničkom mrežom. Broj francuskih kompanija u Keniji se gotovo utrostručio u poslednjih pet godina: giganti poput Pežoa, Loreala i Šnajder Elektrika uspostavili su svoje regionalne baze baš u ovoj državi.

Francuska danas najviše ulaže u države čija se ekonomija zasniva na proizvodnji i izvozu ugljovodoničnih oblika energije (nafta, ugalj i zemni gas), poput Nigerije i Angole, dok je francuski izvoz u Etiopiju dostigao rekordnih 830 miliona evra 2017.

I pored Makronove harizme, uloženih napora i lukave upotrebe meke sile, Francuska jednostavno ne može zameniti niti isključiti Kinu iz Afrike. Međutim, dosadašnja politika Makrona je dostigla mnogo više od pukog “zaustavljanja krvarenja”, omogućila je Francuskoj da se konsoliduje i aktivno suprotstavi rastućoj kineskoj sferi uticaja.

Bitni će biti predstojeći meseci, kada će francuski predsednik posetiti Angolu i Južnoafričku republiku, dok će ga kasnije u Bordou čekati nova francusko-afrička konferencija.

Makron u susretu sa francuskim vojnicima u Maliju (AFP)
Makron u susretu sa francuskim vojnicima u Maliju (AFP)

Frankofonija – nova Francafrique?

20. marta 2018, Emanuel Makron je potvrdio da je promocija francuskog jezika i frankofonije jedan od najvažnijih prioriteta francuske diplomatije. Zbog čega? Francuski jezik u frankofonoj Africi je često jezik administracije i nastave, ali retko kada i maternji jezik. U Africi desetine jezika mogu da koegzistiraju u istoj državi, a francuski u ovom kontekstu može da ispunjava povezujuću ulogu kao jezik dijaloga između različitih etničkih grupacija.

Ovo može biti možda i poslednja šansa da Francuska vaskrsne kao velika sila, kao što je Šarl de Gol nekada želeo. Kako?

Uporedimo francuski jezik sa engleskim. Engleski jezik danas govori više od milijardu i po ljudi širom sveta. Engleski je dominantan u biznisu, pop kulturi i nauci. Međutim za razliku od francuskog, engleski nije centralizovan jezik. Nijedna država nije de facto lider anglofonog sveta. Nijedna vlada, pa ni one u Vašingtonu i Londonu, ne mogu da koriste engleski jezik kao oruđe meke moći.

Ostale zemlje francuskog govornog područja, poput Švajcarske i Belgije, mogu biti bogate, ali je Francuska neprikosloveni lider francuskog govornog sveta. Danas, frankofonska zajednica broji 274 miliona govornika rasutih na pet kontinenata. Francuski se nalazi samo iza mandarinskog, engleskog, španskog, arapskog i hindu jezika. Makron je tokom svog obraćanja studentima u Uagadugu imao jednu veoma zanimljivu konstataciju, koja bi se mogla i ostvariti u budućnosti, a to je da “jezik Molijera” po primatu sustigne i prestigne “jezik Šekspira”.

Već 2050. procenjuje se da će više od 750 miliona ljudi govoriti francuski, što će prestavljati porast za 143%, dok će engleski jezik doživeti rast od samo 60%. Ovo će učiniti francuski najbrže rastućim jezikom na svetu, što je, pomalo, i neobična činjenica ako uzmemo u obzir da prirodni priraštaj Francuske i nije baš visok. Međutim, od 29 država u kojima je francuski zvanični jezik, 21 su države Podsaharske Afrike, koja u 21. veku doživljava i nastaviće da doživljava populacioni procvat. To znači da će sredinom ovog veka, četiri od pet govornika francuskog jezika biti Afrikanci.

Predstavnik UNESCO-a je 2019. godine rekao da čovečanstvo prosečno izgubi jedan autohtoni jezik mesečno, uglavnom jezike iz Latinske Amerike i Afrike. To je surova realnost, jezici od kojih nema koristi u naučnom i najbitnije, ekonomskom smislu, nestaju. Zato nije ni čudno kada francuski uzima maha čak i u afričkim državama engleskog govornog područja, poput Gane i Nigerije, koje su u potpunosti okružene frankofonim susedima, sve zarad bolje ekonomske saradnje. Makron planira da ulaganjem više stotina miliona evra u nerazvijene obrazovne sisteme afričkih država u cilju propagiranja “višejezičnosti” i promocije učiteljske profesije, udvostruči broj đaka i studenata koji će nastavu pohađati na francuskom jeziku.

Nesumnjivo je da ovakva politika može doneti rezultate, ali postavlja se pitanje koliki je domet ovakvog vida meke moći? Pariz bi potencijalno na ovaj način mogao steći sferu uticaja širu od one koju je imao tokom Franceafrique. Međutim, ovaj metod meke moći ne samo da je neisproban, već je i rizičan, mač sa dve oštrice. 2065. godine broj francuskih govornika bi trebalo da premaši milijardu ljudi, što bi definitivno i dovelo do pomeranja težišta frankofone zajednice bliže Zapadnoj Africi, kao i formiranje desetine novih dijalekata francuskog jezika, nad kojima bi Pariz imao dosta poteškoća da održi kontrolu.

Politika Makrona je dostigla mnogo više od pukog zaustavljanja krvarenja i omogućila je Francuskoj da se konsoliduje i aktivno suprotstavi rastućoj kineskoj sferi uticaja.Click To Tweet

Budućnost

Pored meke moći jezika, Francuska će morati da izgradi i viši stepen fizičke prisutnosti kako bi mogla da projektuje silu i ponovo uspostavi sferu uticaja u Africi kakvu je imala u 20. veku. Politika Francuske u Africi se narednih godina neće bitno menjati.

Makron će sudbinu CFA franka prepustiti Afrikancima, kako ne bi prizivao stare duhove “neokolonijalizma” i podizao nivo frankofobije koji je na ivici ključanja. Dokle god trećina francuske nafte pristiže iz Saudijske Arabije, Irana i Nigerije, Francuska će se zalagati za mir i stabilnost u Podsaharskoj Africi i na Bliskom istoku. To podrazumeva, kako borbu protiv islamskog radikalizma i Boko Harama u pojasu Sahela, tako i, nažalost, podržavanje opresivnog režima Idrisa Debija u Čadu. Na severu, Francuska će nastaviti da razvija bliske ekonomske odnose sa Tunisom i Marokom, dok će u Libiji francuska flota pod mandatom EU podržati kontroverznog Kalifa Haftara sa ciljem da obuzda i zadrži rasulo i sukobe unutar granica Libije.

Francuzi će nastaviti da snadbevaju Saudijski režim Leklerk tenkovima, kao i Egipat i Katar Rafal avionima lovcima, sve zarad očuvanja dobrih diplomatskih odnosa. U sukobu između Saudijaca i Irana, Francuska će tražiti umereno rešenje, budući da uvozi naftu iz obe države. U Zapadnoj i Centralnoj Africi nastaviće, najverovatnije nedovoljno uspešno, da se suprostavlja Kini i njenim interesima.

“Bez Afrike, Francuska kao velika sila nema budućnost u 21 veku”, bile su reči francuskog predsednika Fransoa Miterana još 1957. godine. “I dalje postoji kobna zabluda i opsednutost francuske političke elite idejom da je Francuska i dalje svetska sila”, napisao je Zbignjev Bžežinski, bivši savetnik za državnu bezbednost predsednika Lindona Džonsona i Džimija Kartera. Obojica su bila u pravu.

Prijavite se i ubuduće ćemo Vam slati sve novosti vezane za našu organizaciju na Vašu mejl adresu!

Komentar