Kapitulacija Jermenije predstavljena kao mir

Kapitulacija Jermenije predstavljena kao mir

Istraživač Novog trećeg puta (dragoslavraseta@novitreciput.org)

Kraj sukoba

9. novembra mirovnim sporazumom potpisanim između jermenskog premijera Nikola Pašinjana i azerbejdžanskog predsednika Ilhama Alijeva, uz posredovanje Vladimira Putina, dogovoren je prekid vatre i okončanje ratnih operacija na području Nagorno Karabaha. Sukob koji je buktao od 27. septembra, u kojem je život izgubilo prema poslednjim proračunima oko 10 000 vojnika na obe strane, završen je porazom jermenskih snaga i jermenskog sna o slobodnoj republici Arcah.
Time je okončana samo još jedna epizoda ove kavkaske sage koja traje više od tri decenije. Kako se Jermenija, posle ubedljive pobede u ratu koji je okončan 1994, našla potpuno nadigrana u ovom regionalnom sukobu? Kakva budućnost očekuje Nagorno Karabah?

Koreni sukoba

Sovjetski savez, nekada najveća država na svetu i supersila Evroazije, sastojao se od 15 republika i mnogobrojnih autonomnih pokrajina, od kojih je jedna upravo bila Nagorno Karabah. Oblast, čije stanovništvo su većinski činili Jermeni, a nalazila se pod teritorijalnim suverenitetom Azerbejdžana. Iako su region od davnina pratile etničke nesuglasice, Jermeni i Azeri su u NKO živeli u relativnom miru. Dolazak Mihaila Gorbačeva na vlast i započinjanje prekopotrebnih reformi u SSSR (Perestrojka i Glasnost) dali su nadu Jermenima u Nagorno Karabahu da je ujedinjenje sa Jermenijom moguće, te su masovni protesti preplavili, kako Jerevan, tako i gradove Nagorno Karabaha. U Askeranu, usled etničkih nemira, dva azerbejdžanska mladića su postali prve žrtve sukoba.
Situacija se ubrzo pogoršala nakon masovnih kontramitinga u Bakuu, koji su kulminirali prvim pogromom u Sumgaitu (februar 1988), gde je život izgubilo oko 30 Jermena, a policija nije uspela da rasturi rulju i uspostavi red i mir više od tri dana. Vesti o pogromu i otvorenim pozivima obe strane na nasilje i progon, šokirale su Moskvu i svet izvan gvozdene zavese.
Sam vrh Komunističke partije je (pogrešno) za uzrok sukoba identifikovao nizak životni standard u regionu, te su započete određene ekonomske reforme, a na Kavkaz je poslat, da obuzda etničke sukobe, Viktor Polianičko, nekada glavni čovek Sovjeta u Avganistanu. Nagorno Karabah će se pokazati kao potpuno drugačija zver od Avganistana; pogromi i etnička čišćenja su nastavljeni na obe strane, a nakon još jednog pogroma koji se desio u Bakuu, kao i zbog jačanja Narodnog fronta koji je pretio da uzdrma Komunističku partiju u Azerbejdžanu, Gorbačev proglašava vanredno stanje u regionu. 20 januara 1989. Sovjetski tenkovi ulaze u azerbejdžansku prestonicu i protesti bivaju ugušeni u krvi.
U pograničnim regionima, sukobi se nastavljaju, a stanovništvo u velikim brojevima napušta svoja ognjišta pod naletom paravojnih grupacija. Do 1989. godine, više od 200.000 Azera će biti primorano da napusti Nagorno Karabah; ovaj broj će premašiti cifru od 700.000 do kraja 1994. Velika slika se takođe menjala, sovjetska mašinerija je počela da pokazuje prve ozbiljnije znake slabosti. Jermenija je proglasila nezavisnost 23. avgusta 1990. i odbila da učestvuje na referendumu sledeće godine. Na drugoj strani, predsednik Mutalibov odlučio je da svoj glas trampi za podršku Moskve u obračunavanju sa paravojnim formacijama u Nagorno Karabahu, u operaciji pod nazivom “Obruč”.

Operacija "Obruč"

“Obruč” je iskorišćen za sprovođenje terora nad jermenskom populacijom, i doveo je do kulminacije sukoba u septembru 1991, kada Nagorno Karabah proglašava nezavisnost i Jermenija i Azerbejdžan ulaze u, sada već, otvoreni rat.
Za razliku od sadašnjeg sukoba, Nagorno Karabah je 1991. bio u potpunosti opkoljen azerbejdžanskom teritorijom, te su se Jermeni brzo našli u defanzivi. Međutim, zbog oslanjanja na tvrdu moć Sovjetskog saveza u prošlosti, Azerbejdžan je imao logističkih i kadrovskih problema, te nije bio u stanju da preuzme inicijativu na terenu. Primera radi, Tadžidin Mehtijev, koji se tada nalazio na poziciji ministra odbrane, na raspologanju je imao manje od 50 oficira, a azerbejdžanska vojska oskudevala je u osnovnoj opremi (uniforme, čizme, municija).
Posle masakra u Hodžaliju, gubitka grada Šuše, neuspelih pregovora u Teheranu i dopuštanju Jermenima u Nagorno Karabahu da se povežu sa Jermenijom uz pomoć Lačin koridora, predsednik Mutalibov biva prisiljen da podnese ostavku, a vlast formira Narodni front (jun 1992), koji će uspeti da konsoliduje Azerbejdžan i krene u kontraofanzivu.
U jednom momentu Azeri će uspeti da steknu kontrolu nad gotovo polovinom Nagorno Karabaha, ali će ratni uspesi biti kratkog veka. Već u zimu 1992/1993, Jermeni će osvojiti Keldžabar zahvaljujući superiornoj vojnoj doktrini i fokusiranjem na taktičke operacije manjeg obima. Na ovaj način Jerevan je povezan sa NK i preko Lačin koridora i Keldžabar rute, stavljajući Jermeniju u dominantni položaj. Posle sukoba u Keldžabaru, Ujedinjene Nacije donose 4 UN rezolucije o prekidu vatre, dok Turska zatvara granicu sa Jermenijom, što za posledicu ostavlja samo gruzijsku granicu otvorenom i prisiljava Jerevan da deo trupa drži na granici sa Turskom, u strahu od moguće invazije.
Jermenske trupe osvajaju još 5 regiona oko same NK oblasti, dok vojni puč u Bakuu dovodi Hejdara Alijeva, oca trenutnog azerbejdžanskog predsednika, na vlast. Poslednji mesec rata je bio i najsuroviji; više od 5.000 vojnika je izgubilo život. Iznureni od višegodišnjih sukoba, Jermenija i Azerbejdžan sklapaju mirovni sporazum pod okriljem Rusije. Cena – više od milion izbeglih i 30.000 mrtvih.

Mirnodopski period

nagorno karabah
Narednih 20 godina prošlo je u neuspešnim pregovorima i potrazi za konačnim rešenjem statusa Nagorno Karabaha. Bilo da je u pitanju OEBS Minsk grupa 1997. (SAD, Rusija i Francuska kao stalni članovi), Samit u Lisabonu 1996. ili takozvani “Madridski principi” iz 2007, problem je ostajao isti: doći do rešenja kojim će biti zadovoljen i teritorijalni integritet Azerbejdžana, ali i pravo na samoopredeljenje jermenskog naroda u Nagorno Karabahu.
Nakon što su vlasti u Nagorno Karabahu odbile plan Minsk grupe koji je podrazumevao rešavanje statusa NK kroz nekoliko faza; od kojih bi prve uključivale UN mirotvorce, vraćanje osvojenih teritorija Azerbejdžanu i tek onda rešavanje samog statusa NK, Ter-Petrosijan, predsednik Jermenije i vođa jermenskog naroda za vreme rata, 1998. daje ostavku na svoju poziciju, smatrajući da se Jermenija neće naći u boljoj geopolitičkoj poziciji u budućnosti, i da do povoljnijeg rešenja neće doći ukoliko konflikt ostane zamrznut.
Prvobitna strategija Jermenije da sedam novoosvojenih “bafer” regiona oko Nagorno Karabaha vrati nazad Azerbejdžanu u zamenu za nezavisnost republike Arcah, uskoro je napuštena i od strane javnog mnjenja. Sredinom devedesetih godina prošlog veka, ova strategija je smatrana stožerom jermenskog pristupa NK problemu, dok samo deceniju kasnije, te oblasti su uveliko smatrane jermenskim, što je značilo da je mir postao i teoretski neostvariv.
Jermensko “odmaranje na lovorikama” i samouživanje u propagandi mitskih razmera, doveli su do toga da Jermenija preceni svoj geopolitčki značaj u regionu, kao i interese i snage regionalnih sila poput Rusije i Turske.

Ovogodišnji sukob

Iako se kroz međunarodnu zajednicu proširio narativ da je ovogodišnji sukob bio iznenadan, obe strane su se otvoreno pripremale za eskalaciju odnosa još od četvorodnevnog rata iz 2016. Jermenija je sklopila novi ugovor sa Rusijom u vrednosti od par stotina miliona dolara, dok se Azerbejdžan okrenuo uglavnom turskoj i izraelskoj tehnologiji.
U prve dve nedelje ratnih operacija, sukob je varljivo podsećao na prethodni, pa su mnogi pretpostavili da će i krenuti istim stopama. Očekivalo se da će Azerbejdžan zauzeti pretežno stepski južni i jugoistočni deo Nagorno Karabaha uz velike gubitke i ostati ukopan ispred linije Šuša – Askeran – Martakert, kada bi planinsko-šumski reljef omogućio dobro ušančenoj jermenskoj vojsci da krene u kontraofanzivu.
Tehnološki, protivnici su naizgled bili ravnopravni, dominirala je sovjetska oprema iz osamdesetih i devedesetih; na obe strane smo videli opšte poznate “klasike” poput (modifikovanih verzija) T-72, artiljerijskih komada poput drevnih D-44 i D-30, kao i MLR sistema BM-21 Grad i BM-30 Smerč. Azerbejdžan je napredovao uz ogromne gubitke (naročito oklopne jedinice), zahvaljujući odličnoj jermenskoj artiljeriji, koja je očigledno provela prethodnih 30 godina u mapiranju koordinata svake travke u Nagorno Karabahu.
Prevagu u sukobu i probijanje fronta biće ostvareno uz pomoć azerbejdžanske superiornosti u vazduhu. Obe strane su se uglavnom uzdržavale od korišćenja letelica sa posadom, pa je Azerbejdžan kontrolisao nebo uz pomoć dronova. Turski TB-2 i izraelski HAROP dronovi će tokom sukoba uništiti više od 70 T-72 tenkova, 3 S-300 sistema i više stotina artiljerijskih baterija. U poslednjoj nedelji rata dronovi su napadali pešadiju i obična transportna vozila usled nedostatka meta i ciljeva. Rat je okončan padom i predajom Šuše i slučajnim obaranjem ruskog MI-24 helikoptera od strane Azerbejdžana.
"
Jermensko “odmaranje na lovorikama” i samouživanje u propagandi mitskih razmera, doveli su do toga da Jermenija preceni svoj geopolitički značaj u regionu, kao i interese i snage regionalnih sila poput Rusije i Turske.
"

Mir i budućnost regiona - Rusija kao pobednik

Kao ultimativni pobednik iz ovog sukoba izlazi država koja u njemu nije ni aktivno učestvovala – Rusija. Posle “plišane” revolucije 2018. i dolaska Nikola Pašinjana na vlast u Jermeniji, koji je za posledice imao ne samo čistku proruskih kadrova iz jermenskih vojnih i obaveštajnih službi, već i postepeno, ali jasno distanciranje od Moskve, Putin ponovo drži region u šaci.
Prema sporazumu, 2.000 ruskih mirovnih vojnika biće stacionirano u Nagorno Karabahu na period od pet godina, nakon čega će se glasati o njihovom daljem angažmanu. Poučeni primerima iz prošlosti (Južna Osetija, Transnistrija i Abhazija), možemo zaključiti da se ruske čizme neće pomerati iz Nagorno Karabaha. Ruske trupe će osigurati bezbedno povlačenje jermenskih jedinica (nažalost i civilnog stanovništva), ali i imati kontrolu nad strateškim Lačin koridorom koji, kao što smo rekli, predstavlja “žilu kucavicu” između Jerevana i Stepanakerta.
Mirovni sporazum predstavlja potpuno povlačenje jermenskog uticaja iz, ne samo NK, već i šire. Azerbejdžan je uspeo da izdestvuje izgradnju koridora kojim će se povezati Nahičivan region sa ostatkom svoje teritorije, što će dovesti do jačanja azersko-turske moći. Ova odredba sporazuma jasno predstavlja način na koji je Putin uspeo da privoli Alijeva da stane kod Šuše i okonča rat. Azerbejdžan će zadržati sve osvojene teritorije, kao i Kelbadžar, Agdam i Lačin oblasti.
Azerbejdžan je možda pobedio na terenu uz pomoć Turske, ali do diplomatskog trijumfa Alijev je došao zato što je igrao po ruskim pravilima. Vojne operacije su bile ograničene samo na teritoriju NK (i pored provokacija Jermenije, kao što su bili balistički napadi na gradove u Azerbejdžanu) što je onemogućilo Jermeniji da se pozove na “pakt o prijateljstvu” sa Rusijom. Azerbejdžan nije zahtevao prisustvo turskih mirovnih snaga u Nagorno Karabahu, kao ni ustupanje delova NK koje azerbejdžanska vojska nije osvojila. Alijev je iskusno odlučio da ni na jedan način ne ugrozi ruske interese na Kavkazu, i po svemu sudeći nastaviće veoma promišljeno i odmereno da balansira između Moskve i Ankare.
Na drugom kraju klackalice, Jermenija se nalazi u potpunom rasulu. Što se tiče ljudskih gubitaka, (procentualno) ovaj sukob je koštao Jermeniju dva puta više nego rat u Vijetnamu Sjedinjene Američke Države. Kolaps državne propagande, prouzrokovan porazom u ratu, izveo je desetine hiljada građana na ulice Jerevana gde oni traže objašnjenje i krivca. Žrtveno jagnje bi mogao da bude premijer Nikola Pašinjan, koji je na meti, kako javnog mnjenja, tako i bivšeg režima. Pad Pašinjana, i eventualan povratak Serža Sargsjana na čelo države bi Jermeniju ponovo pretvorio u jednu od ruskih satelita, i doveo do kraha demokratskog, prozapadnog režima.
Još jedan deo Kavkaske trilogije je okončan, dok ćemo poslednji gledati najverovatnije za pet godina, kada bude istekla prva faza mirovnog sporazuma. Da li će Jermenija uspeti da se konsoliduje i “zaradi” naklonost Rusije, ili će Azerbejdžan prevagnuti? Ili će se jačajuća Turska pod Erdoganom drznuti da potisne Rusiju iz regiona?

Budite u toku sa svetskim političkim trendovima!

Prijavite se na našu mejling listu i slaćemo Vam najsvežije analize o spoljnoj politici.

    Komentar