U medijima u Srbiji, narativ o stranim direktnim investicijama često se oblikuje kroz prizmu ekonomskog napretka i stvaranja radnih mesta. Članci koji se bave ovom temom često ističu dolazak stranih kompanija kao ključan faktor za podizanje standarda života i smanjenje nezaposlenosti u različitim manje razvijenim regionima Srbije. U ovom okviru, strane investicije se promovišu kao neophodne za privredni razvoj, pogotovo u industrijama poput automobilske, rudarstva, IT sektora i energetike. Značajan deo retorike koja dolazi od vlade i predsednika posvećena je ovom uglu gledanja, bilo da se radi o brojnim kineskim investicijama koje su bile u fokusu posete kineskog predsednika Ši Đinpinga Srbiji ili pitanju rudarskog projekta Jadar prilkom posete nemačkog kancelara Olafa Šolca. Deluje da je retorika Vlade u velikoj meri posvećena uokviravanju stranih investitora kao motora razvoja Srbije.
Međutim, u poslednje vreme u medijima se javlja i kritičniji ton prema stranim investicijama. Pitanja koja se postavljaju odnose se na uslove pod kojima strane kompanije posluju u Srbiji, uključujući poreske olakšice, ekološke efekte, subvencije, i radne uslove. Neki analitičari u opozicionim medijima ističu da strani investitori često dobijaju povlastice koje nisu dostupne domaćim firmama, čime se stvara nejednaka konkurencija. Takođe, u medijima se ponekad govori o političkom uticaju stranih direktnih investicija, gde se one često predstavljaju kao alat kojim strane zemlje ostvaruju geopolitičke ciljeve. Ovaj narativ je naročito izražen kada se radi o investicijama iz Kine ili zapadnoj investiciji u litijumski projekat Jadar, gde se često sugeriše da su ove investicije deo šireg političkog plana za jačanje uticaja na Balkanu. U tim slučajevima, medijski diskurs prelazi iz ekonomske sfere u šire geopolitičke rasprave ili pitanje strategije aktuelne vlasti da održi svoj položaj naspram spoljašnjeg političkog konteksta i unutrašnje političke dinamike sa opozicijom.
Sa druge strane, u medijma se u proseku strane direktne investicije prikazuju i kao ključna strategija za ekonomski oporavak i održivi razvoj zemlje, iako se pojedinačni negativni primeri često napadaju. Primetno je da se više naglašava značaj investicija iz zemalja Evropske unije, koje čine oko 67% ukupnih FDI u Srbiji, prema podacima Ministarstva privrede. Ovaj podatak, kao i statistika trgovinske razmene koja ide u korist Evropske unije, češće se može videti u medijskom prostoru, čak i provladinom. Percepcije kineskih investicija u Srbiji variraju u zavisnosti od perspektive i medijskog narativa. S jedne strane, kineske investicije su često predstavljene kao ključne za infrastrukturni razvoj zemlje. Projekti poput izgradnje pruga, puteva i elektrana dobijaju široku medijsku pažnju, uz isticanje njihovog doprinosa modernizaciji srpske privrede. Mediji često prenose izjave državnih zvaničnika koji ističu da saradnja sa Kinom donosi značajna sredstva, tehnologiju i ekspertizu, neophodne za ostvarenje dugoročnih strateških ciljeva Srbije. Tokom posete kineskog predsednika Ši Đinpinga ova tema je bila u centru medijske pažnje, uz razgovor o projektu brze pruge između Beograda i Budimpešte koja je u izgradnji.
Mediji koji su kritički orijentisani izveštavaju o problemima u vezi sa zagađenjem životne sredine koje stvaraju pojedini kineski projekti, naročito u industriji rudarstva i energetike. U Boru su se pojavile kritike na račun kompanije Ziđin zbog zagađenja vazduha i neadekvatnog tretmana otpada, što je izazvalo proteste lokalnog stanovništva, a koje su kritički mediji ekspeditivno prenosili. Ovi negativni aspekti doprinose narativu o „ceni“ kineskih investicija, gde se razvoj posmatra kroz prizmu kompromisa između ekonomskog napretka i očuvanja životne sredine. Pitanje životne sredine u tom smislu postaje sve važnije politički u izbornim nadmetanjima i svakodnevnim medijskim temama, te su i strane investicije često tema ovakvih političkih rasprava u medijima.
