Vrhovni vođa Irana - Ali Hamnej
Vrhovni vođa Irana - Ali Hamnej

Da li “Islamska Republika” u Iranu srlja u propast?

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on telegram
Share on linkedin
Share on email
Za nepune dve nedelje, 18. juna u Iranu održaće se 13. po redu predsednički izbori od osnivanja Islamske Republike 1979 godine. Iran se kod kuće bori sa četvrtim talasom COVID-19 pandemije i oslabljenom ekonomijom, dok u Beču iranski pregovarački tim predvođen ministrom spoljnih poslova Mohamedom Zarifom pokušava da vrati Teheran pod okrilje JCPOA.

Konzervativne snage, nakon ubedljive pobede nad reformistima na parlamentarnim izborima u februaru, nastavljaju naizgled neuzaustavljivi juriš sa namerom da 18. juna osvoje sve poluge vlasti. I pored svega toga, ove izbore će prvenstveno obeližiti rekordno slaba izlaznost (ankete predviđaju da će samo 30%-33% građana glasati na biračkim mestima), koja signalizira da će se kriza političkog legitimiteta od koje boluje Iran više od dve decenije samo produbiti.

Glavna nepoznanica ovogodišnjih izbora neće biti ime pobednika, koje je znano već mesecima, već opstanak društvenog ugovora između režima i njegovih građana. Da li se Islamskoj republici bliži kraj?

“Istorija se ne možda ne ponavlja, ali se rimuje dosta.“, napisao je nekada davno Mark Tven. 

Islamska Republika je danas duže na vlasti nego režim bivšeg šaha Mohameda Reze Pahlavija. Iako je priroda samog režima različita i vremena su drugačija, postrevolucionarni Iran pravi iste greške kao i njegov monarhistički prethodnik.  Poput kraljevine u svom sutonu, Islamska republika se našla u ćorsokaku, transformisavši se u režim koji ne može izvršiti samoreformu, čak i kad je ona očajnički potrebna.

Neuspešni reformisti, centristi i konzervativci

Od 1997. godine, iranska politička scena se nalazi u takozvanom stanju “kontrolisanog sukoba“ između reformista i konzervativaca, u neprestanoj borbi za izvršnu i zakonodavnu vlast.

Tokom prethodne četiri decenije na vlasti, teokratija, odnosno deo njene intelektualne elite, neretko je pokušavala da izvrši modernizaciju vodećih principa i načela Islamske Republike. Najuspešniji među njima je bio Muhamed Katami, prvi reformistički predsednik Irana. Katami je 1997. odneo neočekivanu pobedu (sa skoro 70% glasova) nad Nateg-Nurijem, favoritom samog Vrhovnog vođe Ali Hamneja.

Katami je posvetio svoje predsedništvo modernizovanju temelja na kojima je zasnovana Islamska Republika, sa ciljem da objedini i omogući koegzistiranje tradicionalnih elemenata iranske islamske tradicije sa liberalno-demokratskim vrednostima. Katamijeve reforme dovele su do masovnih protesta 1999; jedni su smatrali da su njegove reforme previše skromne, dok su “hardlajneri“ tvrdili da su i trenutne promene previše radikalne i protivne načelima Islamske revolucije. Protesti 1999, i neuspeh Katamijevih reformi, odnosno nemogućnost da one opstanu, dokazali su da je samokorigovanje političkog sistema nije moguće.

Ekscentrična konzervativna frakcija preuzela je vlast u leto 2005. godine – nazvani tada iranskim neokonzervativcima – pokušala je da ponovo uspostavi autentični revolucionarni diskurs nakon 8 godina percipiranog razaranja istog od strane reformista. Predvođeni Mahmudom Ahmadinedžadom, ova frakcija je doživela kolaps nakon kontroverznih izbora 2009. godine, koji su doveli do “ Zelene revolucije“ i izveli milione građana na ulice Teherana.

Ahmadinedžad je ostao upamćen po svom ekstremnom antisemitizmu i populizmu. Ali čak i on je, na svoj grubi način pokušao da socijalnu pravdu učini temeljem legitimitimnosti režima. Govorio je o nejednakosti dohotka i pravičnoj raspodeli bogatstva. Ipak, njegovo najvažnije nasleđe su masovna korupcija i šverc koji su protraćili naftno bogatstvo Irana. Vladao je u vreme nesvakidašnje visokih cena nafte, ali je državu ostavio na ivici bankrota.

Islamska Republika danas je režim bez stvarnog biračkog tela koji se sakriva iza ideologije u koju malo ko više veruje.

Posle njegovog mandata (i izbornih malverzacija) izgledalo je kao i da sam Ali Hamnej postao svestan krhkosti islamskog režima, kao i neugodnih sličnosti sa 1970-im godinama prošlog veka, kada je ekonomska stagnacija ogolila korumpiranu monarhiju i ultimativno dovela do poraza šaha i njegovih institucija. Na sledećem izbornom ciklusu, ajatola je ponudio relativno slobodne izbore i nešto širi spisak kandidata te je Ruhani odneo pobedu, percipiran “manjim od dva zla“ od strane većine glasača.

Hasan Ruhani je poslednji u nizu predsednika koji je pokušao da spasi ekonomiju i okonča iransku izolaciju. Ruhani je sav svoj politički kapital uložio u takozvani “iranski nuklearni sporazum“ koji bi rešio pitanje nuklearne proliferacije na Bliskom Istoku i konačno omogućio iranskoj ekonomiji da   prodiše, oslobođena od ekonomskih sankcija. Kao i njegovi prethodnici, obećao je mnogo, a malo isporučio. Njegovi neuspesi diskreditovali su i pragmatični centar iranske politike.

Bojkot kao očajnički potez

Nakon sagledavanja šire slike, odnosno prethodnih 25 godina, postaje nam jasno zašto se građani masovno okreću bojkotu predsedničkih izbora, kao jedinim preostalim sredstvom da iskažu svoje nezadovoljstvo. Iako izlaznost od 30-ak procenata ne izgleda toliko kataklizmično nama koji smo se navikli na relativno nisku ( ~50% ) izlaznost koja je karakteristična za veliku većinu izbora u Evropu i SAD, jedan od stožera legimiteta Islamske republike jeste velika izlaznost.

Poređenja radi, u prethodnih 25 godina samo jedni predsednički izbori u Iranu su imali manju izlaznost od 73%  (dok je nekoliko imalo i iznad 80%) dok su prošlogodišnji američki izbori imali rekordnu izlaznost od 66%.

Građane koji žele promene u bojkot je oterao i nedostatak reformističkih kandidata. Mohamed Zarif je još prošle godine odbacio mogućnost da se kandiduje kako ne bi dalje politizovao pitanje novog iranskog sporazuma. Posle procurelog audio snimka, gde ministar spoljnih poslova kritikuje Revolucionarnu gardu i Kasema Sulejmanija, ta vrata su i u potpunosti zatvorena.

Od preko 600 podnetih kandidatura, Starateljsko veće (koje predstavlja ništa više nego produženu ruku Vrhovnog vođe Ali Hamneja) odobrilo je samo 7, uklanjajući sve protivnike koji bi mogli da osujete pobedu trenutnog ministra pravde, Ibrahima Raisija. Raisi je miljenik konzervativaca i ajatole, i već je bio predsednički kandidat na prethodnim izborima 2017. godine, kada je poražen od strane Hasana Ruhanija.

Ali Hamnej i naslednik

Među glavnim iznenađenjima je bilo isključenje bivšeg predsednika parlamenta Ali Laridžanija i Mustafe Tadžzade, koji su bili glavni favoriti među reformistima. Dok je odbijanje Tadžazide kandidature donekle razumljivo, s obzirom na njegove izjave protiv režima, “crveni karton“ Laridžaniju predstavlja bitno odstupanje od standardne strategije ajatole.

Iako reformista, Laridžani je poslušno služio Islamskoj Republici, i predstavljao bi kandidata kojeg bi i “hardlajneri“ mogli da podrže. Ali Hamnej je svestan da direktnog mešanja u izbore kao 2009. godine ne sme biti, ali i lista koja se sastoji od pet konzervativaca i dvojice reformista nižeg statusa, može dovesti već nezadovoljno javno mnjenje do tačke ključanja, i dovesti do ponavljanja scenarija iz 2017. godine i masovnih demonstracija koje su potresle čitavu državu.

Rizično isključenje Laridžanija treba shvatiti kao kockarski potez Ali Hamneja da osigura pobedu Ibrahimu Raisiju, trenutnom ministru pravde. Raisi je favorit među konzervativnim snagama, i već je bio blizu predsedničke funkcije pre 4 godine, kada ga je Hasan Ruhani porazio u samom finišu. Bitno je napomenuti da je Raisi jedan od glavnih kandidata da nasledi Ali Hamneja; Vrhovni lider već ima 82 godine i upitnog je zdravlja. Još jedan poraz Raisija na predsedničkim izborima bi zasigurno oštetio njegov ugled i položaj među konzervativcima, samim tim i šansu da bude izabran za novog Vrhovnom vođu.

Protesti u Iranu – Nasser Golnazari

Ali Hamnej ne želi da 2021. bude još jedna 1997. ili 2009, kada kandidat reformista uspeva da iznenadi njegovog  kandidata. Svi ugledni reformisti nisu dobili nominaciju, a konzervativni kandidati, poput Džalilija i Rezaija, podržaće Raisija par dana pred same izbore; još jedna od klasičnih taktika ajatole Ali Hamneja. Da li se ajatola nada letargičnom odgovoru građana, ili je spreman na nove masovne proteste? Teško je proceniti.

Putem svojih medija poziva građane na da izađu na izbore u što većem broju i napominje da je jedan od glavnih ciljeva Irana danas uključenje mlađih generacija u državne poslove, dok na društvenim mrežama pominje da se Starateljski savet ogrešio o pojedine predsedničke kandidate. Signalizira li Vrhovni vođa svom narodu da je samo  pozicija predsednika van domašaja onih koji nemaju njegov blagoslov? Ili će pod pritiskom Laridžani ili neki drugi reformista dobiti zeleno svetlo?

Kraj se bliži?

Lajtmotiv iranske moderne istorije jeste narod koji pokušava da se oslobodi diktature; prvo monarhijske, potom islamske. Islamsku državu su potresli brojni protesni pokreti i demonstracije. Prvi koji su digli ruke od režima bili su levičari, čije je suzbijanje tokom ranih 1980-ih umalo izazvalo građanski rat.

Studenti su bili sledeći, sa svojim protestima 1999, shvativši da je reforma bez razaranja samog islamskog sistema nemoguća. Usledila je “Zelena revolucija“ 2009. godine, kada je režim izgubio poverenje i srednje klase, razočarane zbog blatantno nameštenih izbora. U decembru 2017. godine su gotovo stotinu iranskih gradova i naselja ustali u znak protesta. Do tada se smatralo se da su siromašni poslednji bastion moći režima, vezani za teokratiju svojom pobožnošću i tradicijom. Islamska Republika danas je režim bez stvarnog biračkog tela koji se sakriva iza ideologije u koju malo ko više veruje.

“Moji savetnici su podigli zid između mene i mog naroda. Nisam bio svestan šta se dešava. Kada sam se konačno probudio, shvatio sam da sam izgubio svoj narod. “ Mohamed Reza Pahlavi, poslednji šah od Irana.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Slični tekstovi

Džo Bajden i Vladimir Putin na sastanku u Ženevi
Rusija
Nikola Gajić
Da li Bajden i Putin mogu do nuklearnog razoružanja?

Od kako je ugovoren stastanak Vladimira Putina i Džoa Bajdena sve češće možemo da pročitamo ili čujemo o ovom starom militarističkom i idološkom polaritetu, ali i da prisustvujemo ponovoj popularizaciji termina “Hladni rat”. Kao glavna odlika perioda Hladnog rata jeste nuklearno oružje. Već sedam decenija ovo oružje čvrsto stoji na tasovima vage koja meri snagu svetskih sila, ali i uspešno čini da jedan od ova dva tasa ne prevagne, već održavaju stalni balans moći i balans straha.

Nastavi čitanje »
G7 lideri - kantei.go.jp
Evropska unija
Dimitrije Milić
Zašto je ovogodišnji G7 samit udarac za Kinu

Od kada je stupio na dužnost, američki predsednik Džo Bajden, ponavljao je nekoliko poruka što se tiče spoljne politike. Jedna od njih podrazumeva rivalstvo sa Kinom, koje aktuelni predsednik uokvirava kao borbu između demokratija i autokratija za dominaciju u 21. veku. U svom obraćanju na zajedničkoj sednici oba doma Kongresa, naglasio je svoj ugao gledanja na takmičenje sa Kinom kao svojevrstvan vid ideološke borbe. “Moramo dokazati da demokratija i dalje funkcioniše. Da naša vlada i dalje radi – i može da isporuči rezultate ljudima“, rekao je tokom obraćanja na Kapitol Hilu.

Nastavi čitanje »
Rudnik uglja
Sjedinjene Američke Države
Dimitrije Milić
Da li su uglju u Americi dani odbrojani?

Pre tačno sto godina, u Zapadnoj Virdžiniji u toku je bio najveći oružani ustanak u Americi od građanskog rata Unije i Konfederacije. Više hiljada ljudi sa puškama i nekoliko mitraljeza sukobilo se sa federalnim snagama, koje su do kraja 1921. ipak uspele da uguše ovu pobunu. U pitanju su bili takozvani “ratovi oko uglja”, koji su u državi Zapadnoj Virdžiniji najviše eskalirali.

Nastavi čitanje »