Abij Ahmed - Office of the Prime Minister, Ethiopia
Abij Ahmed - Office of the Prime Minister, Ethiopia

Da li Etiopija može da izbegne kolaps?

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on telegram
Share on linkedin
Share on email
Pre više od godinu dana federalne snage Etiopije su otpočele vojnu kampanju u Tigraj regionu, usmerenu protiv TPLF (Tigrayan People’s Liberation Front) koja je poslednjih 30 godina igrala glavnu ulogu na političkoj sceni Etiopije. Vlast u Adis Abebi je očekivala da će ova akcija poput hirurške operacije, brzo i efikasno ukloniti “maligno” tkivo koje preti da uruši suverenitet i integritet ove afričke države. Međunarodna zajednica je bila preokupirana kovid krizom i raspletom američkih predsedničkih izbora; konflikt na Rogu Afrike se rasplamsao neopaženo.

Intervencija se ubrzo pretvorila u krvavi građanski rat koji se prelio van regionalnih i federalnih granica. Gotovo četvrtina Etiopije je postala bojno polje, a u sam sukob su se uključili Eritreja i Somalija, dok je više desetina hiljada ljudi izbeglo u Sudan. Ratna sreća je prvo bila na strani federalne vojske, koje je posle osvajanja glavnog grada Tigraja, Mekelea, bila nadomak potpune pobede. TPLF je uspeo da se regrupiše nakon povlačenja u planine i zatim da krene u silovitu kontraofanzivu, sklapajući savezništva sa brojnim etničkim paravojnim formacijama tokom svog marša na prestonicu.

Potencijalni pad Adis Abebe bi označio ne samo kraj Etiopije kao države, već bi i pokrenuo domino efekat koji bi vratio Istočnu Afriku nazad u stanje konstatne političke nesigurnosti. Koja je uloga međunarodne zajednice i koje ciljeve treba identifikovati kao ključne za izbegavanje prethodno pomenutog scenarija?

Koreni problema – “Afrička Jugoslavija”?

Etiopija je jedna od retkih afričkih država koja je izbegla kolonizaciju od strane evropskih sila, ali je “Podela Afrike“ koja se odigrala na prelazu iz 19. u 20. vek predstavljala bitan događaj koji je u velikoj meri uticao na geopolitičku sudbinu Etiopije i njenih naroda. Sukobi u ostatku Afrike su iskorišćeni za formiranje carstva na čelu sa dinastijom amharskog porekla, koja je u igri prestola pobedila tigrinjskog konkurenta za prevlast u Abisiniji, današnjoj severnoj Etiopiji. Menelik Drugi je potom nastavio širenje na jug, pokoravajući Somalce, Oromo i desetine drugih etničkih grupacija i time zaokružio širenje novog etiopijskog carstva.

Uspostavljanje moderne etiopske države osvajanjem je uvek bila tema ozbiljnog osporavanja, što je dovelo do bezbrojnih pokreta otpora, sa pokorenim stanovništvom na jednoj strani, koje se bori da zadrži svoj identitet, kulturu i jezike – protiv unitarističkog tabora, koji opravdava osvajačke ratove, smatrajući ih neophodnim kako bi se sve teritorije drevne Etiopije, ponovo našle ujedinjene pod istom zastavom.

Etnički nemiri i pobune su bile svakodnevnost za vreme carstva, ali konačan udarac monarhiji zadao je vojni puč 1974. godine. Već 1977. car biva zamenjen komunistima predvođenim Mengistuom, koji Etiopiju uvlači u prosovjetski tabor. Talas crvenog terora je preplavio zemlju, a režim Derga se pokazao represivnijim i brutalnijim od prethodnog. Za sedamnaest godina, koliko je Mengistu proveo na vlasti, ubijeno je preko 100 000 Etiopljana koji su bili protivnici režima.

Marksistička ekonomska politika je dovela do nacionalizacije sredstava za proizvodnju, i pokušala je da primora poljoprivrednike da uzgajaju dodatne useve i da ih prodaju po cenama nižim od tržišnih, kako bi se prehranila ogromna vojska i rastuća urbana populacija. Za većinu poljoprivrednika to je bilo neizvodljivo i ubrzo je usledila katastrofa. Početkom 1980-ih, nedostatak padavina u ravničarskim regionima, u kombinaciji sa prethodno objašnjenom ekonomskom politikom, doveo je do masovne gladi i jedne od najvećih humanitarnih katastrofa 20. veka. I pored zalaganja celokupne međunarodne zajednice, život je izgubilo više od milion ljudi.

Mengistu je konačno svrgnut uz pomoć široke alijanse (etničkih) narodnooslobodilačkih vojnih formacija predvođenim Melesom Zenavijem i TPLF-om.

Tokom 1991. godine pobunjenici su uspostavili federalni državu, u kojoj su federalne jedinice mahom formirane da odgovaraju najvećim etničkim grupama u zemlji, a na čelu države se nalazila koalicija etnički zasnovanih partija. Uz pomoć ovakvog političkog sistema, TPLF je dominirao Etiopijom, uprkos tome što Tigrinji čine samo 6% stanovništva Etiopije.

Etnički federalni sistem je u velikoj meri napravljen po uzoru na komunistički dizajn etničkog federalizma,  takozvani jugoslovenski model. Nesavršeno usklađivanje etničke pripadnosti sa teritorijom predstavlja pokušaj da se ukroti politička moć samih etničkih grupacija i da se omogući njihova kontrola kroz centralni, autoritarni sistem. Kada je stisak autoritarne vlasti konačno popustio, glavni politički akteri su se našli u liberalizovanoj političkoj areni, gde je bilo malo prostora za politička nadmetanja oko ideja, a ne etničke pripadnosti.

Vreme promena

U 2018. godini dolazi do velikih promena – Ahmed Abij postaje premijer Etiopije i prvi Oromo na toj funkciji nakon 27 godina dominacije Tigrinja. Abij je odmah po stupanju na poziciju predsednika vlade obećao radikalne političke reforme. Oslobođeno je više hiljada političkih zatvorenika, uključujući i novinare i lidere opozicije koji su bili žrtve tigrinjskog režima.

Potpisan je mirovni sporazum sa oružanim grupama koje su terorisale somalijski region Etiopije. U roku od nekoliko nedelja od preuzimanja dužnosti, Abij je najavio da će Etopija poštovati uslove sporazuma potpisanog 2002. sa Eritrejom, i na ovaj način zvanično okončao dvadesetogodišnje ratno stanje između dve države, za šta je nagrađen Nobelovom nagradom za mir.

Raspuštena je etnički zasnovana koaliciona vlada i veći njen deo je spojen u jednu nacionalnu stranku:“Partiju prosperiteta “. Ovaj potez se uzima za početak sukoba između federalne vlasti i Tigraja, s obzirom da je većina tigrinjskih političara odbila da se pridruži.

Zašto Etiopija ne može sama da izađe iz krize?

Postoje četiri glavne opasnosti za opstanak Etiopije kao federalne države: etnički identitet kao jedina politička agenda, etnički motivisani napadi (koji su postali svakodnevnica u proteklih godinu dana), problematičnost Ustava iz 1995. i prava na samoopredeljenje, kao i trenutni rat u Tigraju.

Dok je etnička netrpeljivost oduvek bila jedan od kamena spoticanja, TPLF je u potpunosti ovladao korišćenjem etniciteta kao političkog oruđa. Dok je bio na vlasti, TPLF je učvrstio dominaciju etničke pripadnosti u javnoj i privatnoj sferi života. Činjenice zavise od etničke pripadnosti; krivično gonjenje zavisi od etničke pripadnosti, kao i političke i javne funkcije koje se traže i dodeljuju na osnovu etničke pripadnosti.

Nakon poraza 2018. godine TPLF se “hermetički” zatvorio u Tigraj; odbili su da pristupe Partiji prosperiteta, održali su nelegalne lokalne izbore i oglušili se o sve naredbe i zakone federalne vlade.  Tigraj dalju demokratizaciju Etiopije i jačanje Adis Abebe vidi kao ultimativnu prepreku za povratak na vlast. Povećanje moći na saveznom nivou ne predstavlja realnu opciju, jer regionu nedostaju ne samo resursi nego i slične političke okolnosti koje su Tigraj dovele na vlast pre skoro tri decenije. Otcepljenje takođe nije realna opcija, jer se Tigraj nalazi stisnut između Etiopije i Eritreje, sa kojom ima istorijski nepovoljne odnose i “neraščišćene račune”, s obzirom da je TPLF igrao ključnu ulogu u porazu Eritreje u ratu 1998-2000, koju lideri u Amsari nisu zaboravili.

Tigrajski demonstranti – nAnnette Dubois

U “novoj” Etiopiji, gde su etničke barijere stvar prošlosti, glavnu ulogu bi preuzeli Oromi i Amharci, kao najbrojniji narodi, dok bi Tigrinji kao etnička manjina izgubili gotovo svu političku moć i našli se u defanzivi, naročito na jugu Tigraja, na granici sa Amharom.

Uprkos tome što su ostale etničke partije pristupile Partiji prosperiteta, ne znači da su ostali etniciteti istinski podržali viziju premijera Abija. Prvi koji su iskazali svoje razočaranje jesu Oromo, koji čine 35% stanovništva Etiopije, te predstavljaju njenu najbrojniju etničku grupu. Iako najbrojniji, Oromo nikad nisu držali poluge vlasti, pa nakon 27 godina Tigrinja na čelu države, smatraju jedino logičnim da oni naslede autoritarni sistem TPLF-a, sada kad imaju svog premijera. Borba Abija za ravnopravnu Etiopiju je za njih manje vizija a više izdaja, posle više vekova provedenih na političkim marginama.

Oromo u kontraofanzivi TPLF vide priliku (kao i Tigrinji) za ostvarivanje većeg stepena autonomije, ako ne i same nezavisnosti. Jedan od bitnih događaja koji je prethodnio smeni vlasti 2018. godine je bilo i horizontalna ekspanzija Adis Abebe kao administrativne oblasti na štetu federalne Oromije. Iako je ovaj kontroverzni potez preduzet iz opravdanih ekonomskih razloga, sa ciljem da se poveća poljoprivredna produktivnost, oduzimanje plodnih imanja u Oromiji je percipirano kao napad na samu federalnu jedinicu od strane centralnih organa, i dalju “amharizaciju” centralne Oromije.

Stoga, početkom novembra ove godine kada su TPLF snage našle na 200km od Adis Abebe, pridružili su im se razne etničke paravojne formacije, a među njima i Oslobodilački armija Oromoa (OLA).

Politička kontrola je ultimativni plen rata u Tigraju. Navedeni cilj savezne vlade je da uhapsi političko i vojno rukovodstvo TPLF-a, i rat još uvek naziva operacijom za sprovođenje zakona. Za političku elitu Amhare, rat u Tigraju predstavlja šansu za povratak teritorija izgubljenih 1991. godine. Kao druga po veličini etnička grupa u državi, policija i specijalne snage ovog regiona bile su ključne u ratnoj kampanji. Zapadni i južni delovi Tigraja su uključeni pod administrativnu kontrolu Amhare uprkos protivljenju regionalne vlade u Tigraju. 

Amhara nije postojala kao nezavisni region pre 1991. godine, već je bila podeljena između više administrativnih oblasti. Prilikom formiranja moderne, savezne Etiopije, Tigraj se odrekao određenih teritorija na zapadu u korist Afar regiona, a zauzvrat je dobio plodne oblasti Velkait i Setit-Humeru, gde su pluralitet činili Amharci. Danas Amhara, na čiju se vojnu moć i ljudstvo oslanja premijer Abij, vidi povratak ovih plodnih teritorija pod svoju kontrolu kao primaran cilj.

Uloga regiona i Zapada

Konflikt u Etiopiji može veoma brzo da destabilizuje ne samo ostatak Roga Afrike već i delove Bliskog Istoka i Severne Afrike. Eritreja i Somalija su već uključene u sukob na strani saveznih trupa, čak se spominje i mogućnost ponovnog ujedinjenja Etiopije i Eritreje u slučaju da Abij odnese pobedu u ovom sukobu.

Budući da je “hidrocentar” regiona, svaka kriza u Etiopiji pomno se prati u Kairu i Kartumu. Egipat i Etiopija su već bili na ivici rata samo pre par godina, usled nesporazuma o Velikoj etiopijskoj brani (GERD) koja praktično omogućava Etiopiji da kontroliše količinu vode koja stiže u Egipat i Sudan. U slučaju pada Adis Abebe, ne treba isključiti intervenciju Kaira sa namerom da odbrani svoje nacionalne interese. Interesi Turske, Emirata i Kine, kao glavnih investitora u etiopijsku ekonomiju i infrastrukturu dodaju još jednu dimenziju kompleksnosti ovog sukoba.

Ukoliko sama Etiopija ne može da zaustavi krvarenje prouzrokovano ovim ratom, spasenje mora doći spolja. Idealno ulogu spasitelja bi trebalo da igra Istočna Afrika, kao kada su zapadnoafrički lideri aktivno učestvovali u razrešenju krize u Liberiji 90-ih godina prošlog veka. Inicijativa Afričke unije, koja je imenovala bivšeg nigerijskog predsednika Oluseguna Obasandžoa za specijalnog izaslanika za Rog Afrike, za sada nije urodila plodom. Obasandžo se prošlog meseca sastao i sa premijerom Abijem i predstavnicima TPLF-a, ali do značajnog napretka nije došlo.

Drugi izbor jeste međunarodna zajednica. Istorijski, međutim, međunarodna zajednica nije bila voljna da interveniše u Africi pre nego što se kriza pretvorila u katastrofu, kao što je bio slučaj u Ruandi, Somaliji i sukobu u Darfuru u Sudanu.

Sjedinjene Države bi takođe mogle da iskoriste svoju meku moć i uticaj u regionu da izgrade koaliciju zemalja koje će podržavati mirovne napore, i da pruže podršku već postojećem mirovnom procesu koji predvodi Afrička unija. Sjedinjene Države bi trebalo odmah da izvrše maksimalan pritisak na pobunjeničke snage da prekinu svoju vojnu ofanzivu. S obzirom na dugotrajnu prirodu sukoba, pronalaženje formule koja može zadovoljiti sve biće ogroman izazov.

Za početak, Sjedinjene Države moraju da zahtevaju prekid vatre kao preduslov za početak “step-by-step” pregovora koji bi ultimativno vodili ka nacionalnom pomirenju. Vašington mora čvrsto brani teritorijalni integritet Etiopije i da odbije da prizna potencijalnu novu vladu koja bi bila nedemokratski postavljena uz pomoć vojne sile.

Vašington bi takođe trebalo da podstakne zaraćene strane da i same učestvuju u kreiranju povoljnih uslova za pregovore: vlada Etiopije bi trebala da prizna legitimitet TPLF-a i regionalnih izbora u Tigraju, dok bi zauzvrat, TPLF priznao Abijevu pobedu na nacionalnim izborima ove godine.

Ako kriza u Etiopiji nastavi da izmiče kontroli, Stejt Department mora primeniti agresivnije mere od sankcija čije je uvođenje pre par nedelja potpisao državni sekretar Entoni Blinken. SAD imaju obavezu i mogućnost da ne samo utiču, već i da aktivno zaštite načela ljudskih prava i demokratije, na koje se Bajdenova administracija poziva. Vašington bi trebalo da razmisli o uvođenju regionalnog embarga na oružje, obustavljanju finansiranja duga i izricanju kako individualnih tako i ciljanih sankcija entitetima koji su u vlasništvu vlade i vojnih lidera obe strane.

Sa druge strane, Sjedinjene Države i međunarodna zajednica moraju da direktno pomognu demokratskim aktivistima i mirotvorcima na terenu, kako bi se njihov glas čuo širom Etiopije i pored nestanka interneta i dezinformacionih kampanja savezne vlade i TPLF-a.

Budućnost

Otcepljenje Eritreje od Etiopije 1993. godine nam daje uvid šta možemo da očekujemo ukoliko Tigraj stekne nezavisnost: dug, prolongirani granični sukob praćen višedecenijskom političkom paralizom. Stvaranje Tigraj-Etiopija-Eritreja geopolitičkog trougla bi zasejalo razdor među državama Roga Afrike, i dodatno destabilizovalo već krhko područje.

Sjedinjene Države moraju da izvrše što je moguće veći pritisak kako bi osigurale da Etiopija ostane dom Tigrajancima, kao i svim drugim etiopskim etničkim grupama. Prekid rata bi trebalo da bude primaran cilj, koji mora pratiti revizija Ustava iz 1995, pre svega članova koji veoma liberalno tumače pravo na samoopredeljenje, dopuštajući ga bez obzira na moguće socioekonomske, političke i druge posledice. 

Unitaristički blok bi trebalo da napusti mit o Etiopiji kao nekakvoj “posebnoj” državi koja je imuna na osnovne zakone geopolitike, dok regionalni lideri moraju da shvate da je u interesu svih naroda Etiopije opstanak Etiopije kao federalne države.

Unitaristički blok bi trebalo da napusti mit o Etiopiji kao nekakvoj “posebnoj” državi koja je imuna na osnovne zakone geopolitike, dok regionalni lideri moraju da shvate da je u interesu svih naroda Etiopije opstanak Etiopije kao federalne države. Jedino ustavnom reformom, prolaženjem novog balansa između savezne vlade i regiona, uvođenjem razumnih osnova za teritorijalnu autonomiju i poštovanje ustavnih prava običnih građana u svim regionima i gradovima, Etiopija može imati prosperitetnu budućnost.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Slični tekstovi

Poljski vojnik - PixaBay
Poljska
Dimitrije Milić
Zašto će Poljska biti sve važnija sila

Pre više od 40 godina radnici na brodogradilištu “Vladimir Ilič Lenjin” u Gdanjsku protestovali su za svoja prava protiv represivne komunističke vlade. Ljudi u plavim kombinezonima i sa žutim šlemovima želeli su mnogo više od onoga što im je nuđeno, i na radnom mestu u brodogradilištu, i unutar njihove države. Živeli su u siromašnoj i represivnoj diktaturi, koja je uz to bila politički satelit Sovjetskog Saveza, a koji se kao hegemon nije ponašao naročito empatično. Radnici predvođeni Leh Valensom sanjali su mnogo više, a građani širom Poljske prepoznali su tu želju i pokret se polako širio. Nakon skoro decenije borbe, policijskog nasilja, političkih ubistava, vojnih zakona i uporne borbe pokreta Solidarnost, Poljska se izborila za svoju slobodu i svoju budućnost.

Nastavi čitanje »
ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski i američki predsednik Džo Bajden
Evropska unija
Dimitrije Milić
Ukrajina zaslužuje budućnost

“Građani Ukrajine, ovo je vaš trenutak. Ovo se tiče vas, a ne bilo koga drugog. Ovo se tiče budućnosti koju želite za svoju državu, ovo se tiče budućnosti koju zaslužujete.” govorio je pokojni američki senator Džon Mekejn 2013. tokom protesta ukrajinskih građana na Trgu nezavisnosti u Kijevu. U toj direktnoj podršci protestima na terenu bio je usamljen među američkim političarima, međutim podrška je urodila plodom. Zahtevi tadašnjih ukrajinskih demonstranata bili su su jasni. Ukrajinski građani su želeli da vide leđa proruskom, korumpiranom i autoritarnom lideru Viktoru Janukoviču i da svoju subinu usmere ka Evropi i demokratizaciji. Građani ove države želeli su ono što su postigle skoro sve bivše socijalističke države u prethodnim decenijama i ne mnogo više od toga.

Nastavi čitanje »
Džo Bajden i sekretarka za energetku Dženifer Grenholm
Sjedinjene Američke Države
Dimitrije Milić
Šta je prva godina vlasti Bajdena donela svetskoj klimi?

Pre skoro tačno godinu dana, kandidat američke Demokratske stranke, Džo Bajden stupio je na mesto predsednika SAD-a. Nakon napete kampanje u uslovima COVID-19 pandemije, haotične tranzicije vlasti i upada demonstranata u zgradu Kapitola, predsednička inauguracija održala se pod ogromnim merama obezbeđenja nacionalne garde. Značajan deo birača, naročito onih najmlađih, očekivao je od promena na čelu SAD i promenu u sferi odnosa prema klimatskim promenama.

Nastavi čitanje »