U prethodnim tekstovima obrađivan je nastanak i evolucija propagande o jevrejskoj svetskoj zaveri. Od francuske i oktobarske revolucije i zaključno sa Holokaustom, Jevreji su bili žrtveno jagnje i isključivi krivac za „odumiranje bele rase“, „Propast Zapada“, urušavanje tradicionalnih institucija kao što su Monarhija i Crkva. Kontrarevolucionarne i konzervativne snage su iza svakog progresivnog tehnološkog i ideološkog pomaka prepoznavale nevidljivu ruku misterioznih tajnih udruženja, kao što su masoni i iluminati, i bogatih jevrejskih porodica koje su uvek bile nepopularne među prostim narodom i hrišćanskom elitom. Na taj način su diskreditovani globalizam, kapitalizam, komunizam, slobodarstvo i različite progresivne ideje koje urušavaju autoritet tradicionalnih konzervativnih institucija.
Ovakav vid kulturnog rata i borbe za ljudske duše doživeo je svoj vrhunac u nacističkoj Nemačkoj, kada je propaganda o jevrejskoj teoriji poslužila kao opravdanje za Holokaust i Hitlerovu imperijalističku politiku. Običan, uplašeni Nemac je zaista doživljavao Hitlera kao branitelja Arijevske rase i njihove duhovne čistote od „zlog i pokvarenog materijalnog sveta kakav Jevreji žele da uspostave“. Odličan primer predstavljaju karikature sa Antimasonske izložbe u okupiranoj Jugoslaviji (1941-1944) u kojoj su i četnički vođa Draža Mihajlović i Titovi partizani prikazani kao marionete globalnog jevrejskog kapitalizma i masonerije, zajedno sa Amerikom, Sovjetskim Savezom i ostalim Saveznicima.
Savezničkom pobedom, nasuprot očekivanjima i naporima, antisemitizam nije nestao, samo je privremeno izmešten iz Evrope na Bliski Istok gde je, na protivljenje svih susednih zemalja, stvorena jevrejska država Izrael. Uz sve iluzije da će Jevreji konačno biti ostavljeni na miru ukoliko budu grupisani u jednoj državi, i to ni manje ni više nego u svojoj „Obećanoj zemlji“, osnivanje Izraela radikalizovalo je antisemitske sentimente među Palestincima i ostatkom arapskih država.
Kraj Hladnog rata i „Novi svetski poredak“
Dok su narodi Zapadne Evrope, zahvaljujući američkim naporima da ih što više odvoji od Varšavskog pakta, živeli u postmodernom raju i zlatnom dobu socijaldemokratije, na Istoku je buktao rat. Iako su levičari u Zapadnim zemljama, kao i zvanične komunističke vlade poput jugoslovenske ili sovjetske osuđivali „imperijalističku“ okupaciju Palestine od strane Izraela, nazivajući izraelsku državu fašističkom i militarističkom, teško se može reći da je takav vid negodovanja u srži antisemitski. Pitanje Izraelske okupacije Palestine je više bilo geopolitičko i teritorijalno pitanje, a iza kritikovanja Izraela, uglavnom je stajala kritika „američkog imperijalizma“ u kom je Izrael viđen samo kao sredstvo istog.
Sa druge strane, postojanje Izraela je pojačalo antisemitski sentiment na Zapadu, upirući prstom ponovo na cioniste, jevrejski bankarski lobi i velike porodice poput Rotšilda i Rokfelera. Mnogi su „američki imperijalizam“ doživljavali kao jevrejsku zaveru u kojoj je Amerika samo marioneta globalnog jevrejskog kapitala. Zanimljiva je još jedna fotografija sa našeg podneblja, koja od nedavno kruži internetom, na kojoj mladi Slobodan Milošević i Borka Vučić piju viski sa dva mladića koji su navodno Rokfeler i Rotšild, sugerišući da su svi potonji događaji, raspad Jugoslavije, propast komunizma i uspostavljanje „Novog svetskog poretka“, već unapred pripremljeni i osmišljeni.
Raspadom Sovjetskog Saveza i Jugoslavije i kreiranjem unipolarnog sveta, umesto Fukujaminog „kraja istorije“, otpočinje ponovna borba za uspostavljanje „Novog svetskog poretka“. Nakon terorističkog napada u samom srcu Amerike 11. septembra 2001. godine, otpočinje rat protiv terorizma, što su mnogi protivnici politike SAD doživljavali kao false flag, nalik Hitlerovom paljenju Rajhstaga, koji za nameru ima da legitimiše američko delovanje na Bliskom Istoku u cilju uspostavljanja svetske hegemonije.
Iako je tvorac termina „Novi svetski poredak“ američki predsednik Džordž Buš Mlađi, teoretičari zavera su iza spoljne politike SAD i pojačanog procesa globalizacije ponovo videli moćne jevrejske bankare. Najbolji primer čitavog narativa pruža propagandni crtani film (a možda i samo umetnička interpretacija istorije) pod nazivom I Pet Goat II koji sugeriše da je čitava stvar iscenirana od strane Jevreja kako bi, putem globalizacije, ostvarili svetsku hegemoniju. Zanimljiva je scena u kojoj je simbolički prikazano rađanje nove rase koja nastaje mešanjem belaca sa semitskim narodima, što će postati najbitniji element savremenih antisemitskih teorija zavere.
Nakon 11. septembra 2001. godine, u jeku najveće islamofobije na Zapadu i popularnosti teorija o sukobu civilizacija, neretko se javljalo mišljenje da je navodni sukob između hrišćanskog i muslimanskog sveta isceniran od strane Jevreja, metodom „zavadi, pa vladaj“. Tako, na primer, norveški umetnik i neonacistički ideolog Varg Vikernes tvrdi da su pravi neprijatelji hrišćana i muslimana Jevreji. On, takođe, krivi Jevreje i za samo postojanje semitskih religija kao što su hrišćanstvo i islam, tvrdeći da evropski narodi treba da se odupru semitskom kulturnom uticaju i vrate izvornim tradicionalnim paganskim religijama. Slični panevropski i neopaganski stavovi, zajedno sa hrišćanskim fundamentalistima i identitarcima, savršeno su artikulisani u savremenoj alternativnoj desnici koja je glavni akumulator i kreator savremenih teorija zavere.
„Velika zamena“
Amerika kao vodeća sila među zemljama koje su pobedile nacizam i kreirale novi svet baziran na uzajamnoj toleranciji i demokratiji kroz nadnacionalne institucije, poput UN, i mirovne projekte kao što je Evropska unija, nije ostala imuna na rasizam unutar svoje zemlje. Kulturni rat je doživeo svoj vrhunac u Americi tokom šezdesetih godina prošlog veka, a strukturalni rasizam nikada nije u potpunosti iskorenjen. Sa druge strane, Zapada Evropa je uživala zlatno doba popularnosti socijaldemokratskih i umereno konzervativnih partija koje su uspešno marginalizovale krajnju desnicu, delom zbog stigmatizacije nakon poraza fašističkih snaga, a delom zbog kulturnog i ekonomskog preporoda. Pored svega toga, zajednički neprijatelj bili su komunizam i Sovjetski Savez, pa su čak i fašistički režimi poput Frankovog i Salazarovog tolerisani radi sprečavanja komunističke revolucije kao njihove alternative.
Međutim, već tada i u Evropi nastaje danas najpopularnija teorija o „Velikoj zameni“, prema kojoj postoji plan da se bela rasa uništi prisilnim mešanjem Evropljana sa semitskim narodima iz Afrike i sa Bliskog Istoka. Prema zagovornicima ove teorije, iza čitavog plana stoje, naravno, Jevreji. Teorija je nastala prvo kao umetnička fikcija, a potom kao otvorena suverenistička i desničarska propaganda protiv Evropske unije, koja je predstavljena kao neprijatelj evropskih naroda i navodni instrument globalističke elite koja teži da ih porobi.
Teorija o „Velikoj zameni“ se prvi put pojavljuje u distopijskom romanu Logor svetaca francuskog noveliste Žana Raspaija koji je objavljen 1973. Roman ilustruje apokaliptičnu i šovinističku viziju bliske budućnosti, a tok događaja je potpuno identičan savremenim teorijama zavere o „odumiranju bele rase“ i „genocidu nad belcima“. Narativ je sledeći: ogroman broj izbeglica iz Trećeg sveta dolazi u Francusku, a potom i u druge zemlje, odbijaju da se asimiluju, pljačkaju i ubijaju svakoga ko im se suprotstavi i na kraju postaju većina u Evropi.
U romanu, krivica je svaljena na anarhiste i levičare, što je u duhu vremena, jer su evropski desničari percipirali i radikalnu i umerenu levicu, pa čak i socijaldemokrate, kao „komunističke izdajnike“. Ovaj roman je, i pored otvoreno rasističkih konotacija, hvaljen kao vrhunsko literalno delo u krugovima konzervativaca koji su ga poredili sa Orvelovom 1984 i tako je inspirisao razne teorije zavere u kojima su događaji iz romana predstavljani kao stvarni i orkestrirani od strane „globalne elite“.
Početkom 2012, romanopisac Žan Reno Kami objavljuje knjigu „Velika zamena“ u kojoj prepisanu priču iz romana predstavlja kao stvarnost, tvrdeći da su Evropljani kolonizovani od strane neevropskih naroda sa Bliskog Istoka i iz Afrike. Ova teorija postaje centralna tema među evropskim desničarima, a vrhunac svoje ubedljivosti dobija nakon 2015. godine kada veliki broj migranata zaista i počinje da se naseljava u Evropi. Evropski desničari kategorički odbijaju interpretacije u kojima je migrantska kriza spontani sled događaja i posledica evropskog kolonijalnog nasleđa i nedavnih vojnih pohoda u Siriji, Libiji, Iraku, već čitavu stvar vide isključivo kao „orkestriranu i usmerenu ka uništenju Evrope i bele rase“.
Dolaskom Donalda Trampa na vlast 2016. godine, slične teorije o karavanu migranata koji pljačka i siluje, poslužile su za dobijanje političkih poena među razočaranom radničkom klasom koja se boji da će biti zamenjena jeftinijom radnom snagom hispanoamerikanaca. Tokom desničarskih protesta u Šarlotsvilu, povodom uklanjanja statue južnjačkog komandanta Roberta Lija, okupljeni su, između ostalog, uzvikivali i Jews will not replace us!, misleći ne samo na semitsko stanovništvo već i „jevrejsku globalnu elitu“ oličenu u dubokoj državi i demokratskom establišmentu.
„Kalergijev plan“ i „Sorosov plan“
Na isti način je i Evropska unija predstavljena kao „jevrejska i globalistička“ od strane evropskih desničara i suverenista. U periodu nakon izbijanja migrantske krize, na sajtu grčke fašističke partije Zlatna zora pojavljuje se i tekst koji kasnije kruži internetom, u kome se prvi put otkriva postojanje nečega što se kolokvijalno naziva „Kalergijev plan“ (http://golden-dawn-international-newsroom.blogspot.com/2013/01/the-coudenhove-kalergi-plan-genocide-of.html).
Prema teoriji, osnivač Panevropske unije grof Kudenhof-Kalergi (čovek koji je prvi došao na ideju da Oda radosti bude himna Evropske unije, a 9. maj zvanični Dan Evrope) je inicijalni tvorac ideje o „Velikoj zameni“. Ovaj spin je izvučen iz jednog pasusa u njegovoj utopijskoj knjizi Praktični idealizam iz 1925. u kojoj govori o tome kako će se u budućnosti, vrlo verovatno, rase izmešati da će u jednom momentu postojati jedna rasa „mešanaca“, koju je autor zamišljao nalik drevnim egipatskim kraljevima. Baš kao i Protokoli sionskih mudraca, navodni engleski prevod ove knjige (koja nikada zvanično nije prevedena na engleski) kruži po desničarskim forumima, blogovima i fejsbuk stranicama bez identifikovane izvorne reference ili autora teksta. Kalergijeva utopistička vizija „Ujedinjenih država Evrope“ i navodni citat o mešanju rasa u budućnosti poslužio je kao savršena podloga da se kroz poluistine i intenzivnu propagandu proda priča o postojanju orkestriranog plana za uništenje bele rase, a Evropska unija diskredituje kao institucija koja je stvorena radi ostvarenja tog plana. Na osnovu Kalergijevih komentara da Jevreji predstavljaju „duhovno plemstvo Evrope“, desničari su stvorili konstrukciju po kojoj je Kalergi kao idejni tvorac ujedinjene Evrope samo jevrejska marioneta, a samim tim je i Evropska unija, kao takva, marioneta globalnog bankarstva.
Kako je Kalergi previše istorijski dalek, neopipljiv i između ostalog nije Jevrejin, aristokratskih i konzervativnih shvatanja, bio je neophodan pravi, neposredan i opipljiv Jevrejin, poput Rotšilda, da bi teorija bila uverljivija širim narodnim masama. Tada na scenu stupa, dobro poznata babaroga – Džordž Soros. Kao što su cionisti i masoni bili glavni krivci za francusku revoluciju, levičari i anarhisti za propast Evrope u Raspaijevom romanu, za migrantsku krizu i „genocid nad belcima“ ovaj put okrivljena je „liberalna globalistička elita“ oličena u bogatom špekulantu i Jevrejinu, Džordžu Sorosu.
Činjenica da je Soros od pada Berlinskog zida finansirao različite demokratske, manjinske i antidiktatorske političke partije, nevladine organizacije, pokrete i kulturne institucije, dovoljna je da zasmeta konzervativnim populistima, a da deluje dovoljno uverljivo kao neprijateljsko delovanje stranog faktora u očima šire populacije.
Da ironija bude veća, anti-Soros kampanju kreirali su medijski magovi, američki Jevreji, Finkelštajn i Birnbaum, isto kao i u slučaju Panamskih skandala 1892, kada su dva Jevrejina širila „propagandu o jevrejskoj zaveri“ po desničarskim novinama u Francuskoj. Poznat po nepogrešivosti u dobijanju izbora, ovaj tandem je na vlast doveo dva izraelska premijera, Šarona i Natanjahua, kosovskog premijera Hašima Tačija i najbitnije od svega, Viktora Orbana, premijera Mađarske. Finkelštajn je kao medijski veteran već tokom sedamdesetih godina postao uticajan kao savetnik Ričarda Niksona i kasnije Ronalda Regana, dok njegov šegrt Birnbaum preuzima najveće zasluge za Orbanovu Stop Soros kampanju.
Koristeći se šmitovskom logikom da pretnja od spoljnjeg neprijatelja ujedinjuje, Brinbaum je od Orbanovog saveznika i finansijera Sorosa stvorio državnog neprijatelja broj jedan. Ideja je bila jednostavna: Soros stoji iza plana o „Velikoj zameni“ i finansira migrante da se naseljavaju u Evropi kako bi uništio belu rasu.
Soros je već bio satanizovan kao strani uticaj na Balkanu, zbog učešća u obaranju Miloševićevog režima, kao i u Rusiji zbog finansiranja demokratskih pokreta u Gruziji i Ukrajini. U očima američkih republikanaca, bio je neprijatelj zbog kritikovanja intervencije u Iraku i otvorene podrške i finansiranja Demokratske partije, ali je tek kroz Orbanovu i Trampovu kampanju anti-Soros sentiment poprimio zaista antisemitske konotacije.
Soros kao personifikacija „jevrejskog globalizma“
Odmah nakon izbijanja migrantske krize 2015. godine, počelo je cirkulisanje lažnih vesti o njegovom neprijateljskom delovanju prema Evropi, između ostalog i to kako Soros plaća 15.000 evra svakom migrantu da se naseli u Evropu. Na internetu se pojavljuju slike stražara iz Aušvica za kog se tvrdi da je to Džordž Soros koji je pomagao nacistima da ubijaju Jevreje, a sada glumi velikog humanistu i filantropa. Nije bila dovoljna ni činjenica da je Soros, kao jevrejsko dete u Mađarskoj jedva izbegao logor i smrt, obični građani širom Evrope (čak i oni liberalnih shvatanja) smatrali su da je Soros taj koji stoji iza dovođenja migranata u Evropu i njenog uništenja.
Kako bi se direktno diskreditovala i sama Evropska unija, koja je još tada pretila uvođenjem sankcija Mađarskoj zbog brutalnog tretiranja migranata, zajedno sa Sorosem okrivljeni su i Evropska komisija i ostatak briselske birokratije koja deluje u interesu „globalističke elite“, a ne u interesu evropskih naroda. Na predizbornim plakatima 2019. godine u Mađarskoj, prikazani su Soros i predsednik Evropske komisije, Žan-Klod Junker uz natpis „Niste svesni šta nam spremaju!“, eksploatišući tako strah građana kroz antimigrantske i anti-EU sentimente.
Orban je u svojim govorima u periodu od 2015. do 2019. konstantno govorio o postojanju „Sorosovog orkestra“ ili „Sorosove mreže“ u koju spadaju svi unutrašnji politički protivnici i NVO sektor, ali i čitava Evropska unija i duboka država u Americi, kao vodeći eksponenti liberalno-globalno-bankarsko-jevrejskog kapitala. Cilj kampanje je jednostavan: iskoristiti sveopšte razočaranje u EU i strah od migranata radi dobijanja glasova i stvaranja legitimiteta za suverenističke i anti-EU politike koje bi pojedinačnim vladarima i državama obezbedile veći uticaj i moć u odsustvu kredibilnog nad-autoriteta. Kao i u slučaju svih prethodnih propagandnih ratova, cilj je isključivo monopolisanje sopstvene moći. Orbanova kampanja je, na neki način, bila pilot-projekat ili vrsta poligona za predsedničke izbore u Americi 2016. godine, a dolaskom Trampa na vlast, antiglobalistička kampanja postaje internacionalizovana. Dolazak na vlast Lige u Italiji i neočekivani uspeh antimigrantskih partija, kao što je Alternativa za Nemačku u Nemačkoj, dao je vetar u leđa krajnjoj desnici, suverenistima i anti-globalistima.
Sa druge strane, pokušaj jačanja imidža Evropske unije od strane novog francuskog predsednika Emanuela Makrona, takođe je interpretiran kao „Rotšildova zavera“ među desničarima. Protivnici Makrona i evroskeptici su aludirali na to da je Makron radio u Rotšildovoj banci i da je veštački kreiran pred izbore u Francuskoj od strane iste globalno-bankarsko-jevrejske elite.
Istorija se ponavlja u potpuno istom obliku. Na isti način na koji su vekovima suverenisti i konzervativci diskreditovali kosmopolitske i liberalne ideje kroz crnu propagandu i konstruisanje teorija o svetskoj zaveri, danas se diskredituju globalizacija, međunarodna saradnja i nadnacionalne integracije. Soros je idealna personifikacija tradicionalnog „pohlepnog i bogatog Jevrejina“ koji kroz liberalne i kosmopolitske tokove hoće da uništi „tradicionalni poredak“.
Danas, u doba globalizacije i međunarodnih i nadnacionalnih organizacija, teorija o „jevrejskoj svetskoj zaveri“ deluje realnije i uverljivije nego ikada, uz maglovitu sliku prosečnog građanina o tome šta institucije poput Svetske Banke ili MMF zapravo rade. Pored tradicionalnih finansijskih giganta poput Rotšilda, Rokfelera ili Sorosa i njihovih agenata (a nekada i gospodara) masona i iluminata, sada imamo i razne Trilateralne komisije i Bildeberg grupe, koje još više komplikuju percepciju sveta prosečnom građaninu, ali time i olakšavaju manipulaciju kroz teorije o njihovoj povezanosti i podređenosti jednom centru moći. Nasuprot tom nevidljivom centru globalističke moći, stoje antiglobalisti i suverenisti, naoružani ovakvim teorijama.
[click_to_tweet tweet=“Brinbaum je od Orbanovog saveznika i finansijera Sorosa, stvorio državnog neprijatelja broj jedan, koji navodno stoji iza plana o Velikoj zameni i finansira migrante da se naseljavaju u Evropi. | “ quote=“Brinbaum je od Orbanovog saveznika i finansijera Sorosa, stvorio državnog neprijatelja broj jedan, koji navodno stoji iza plana o Velikoj zameni i finansira migrante da se naseljavaju u Evropi.“]
Budućnost antisemitizma
Kada su u pitanju metode i propagandni stil, savremena desnica je u potpunosti preuzela sve šablone svojih prethodnika u carskoj Francuskoj, carskoj Rusiji i nacističkoj Nemačkoj. Ukorenjeni rasizam i antisemitizam, još uvek su deo zapadnog kulturnog nasleđa, pa se svaki vid pluralizma i prihvatanja različitosti vrlo lako može prodati kao nacionalni poraz. Ono što razlikuje savremene političare, poput Orbana, od istinskih fašista, jeste to što je čitav antisemitski diskurs osmišljen isključivo kao sredstvo za dobijanje izbora.
Sa druge strane, narodni strahovi koji se hrane, akumuliraju i eksploatišu takvim diskursima, su stvarni. U doba dezinformacija, poluistina i medijske manipulacije, vrlo je lako usaditi nekome antimigrantske i antisemitske stavove, a posledice mogu biti katastrofalne, a ponekad čak i izvan moći onih koji tu propagandu šire. To otvara začarani krug da će populistički lideri na kraju zaista i morati da sprovode antimigrantske politike, čak i ako su isprva mislili da će one biti samo sredstvo za održavanje vlasti.
Kada je reč o antisemitizmu, istorija se možda, ipak, drug put ponavlja kao farsa, samo što vrag ponovo može odneti šalu. Našminkani i lažni antisemitizam evropskih populista može zaista oživeti bauke nacističkog antisemitizma ako građani duboko poveruju u istinitost propagande. U tom slučaju, čitav napor da se greške prethodnih vekova ne ponove i da se, kroz mehanizme međuzavisnosti i ujedinjavanja, obezbedi dugotrajni svetski mir, ponovo će se pokazati kao iluzija. Jedini način da se to predupredi jeste ekstenzivna borba protiv lažnih vesti i dekonstruisanje destruktivnih mitova i propagandi koje mogu zavesti neobrazovane i uplašene glasače.
[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]
