Američka "trozubac" strategija za dominaciju Arktikom

Američka “trozubac” strategija za dominaciju Arktikom

Teritorija je jedan od tri osnovna (po mnogim teoretičarima i jedina) elementa države. Obično se objašnjava kao konzistentna i povezana teritorija nad kojom se vrši suprema potestas, odnosno suverena vlast. Teritorija se kroz istoriju sticala na različite načine, od okupacije, naseljavanja, sukcesije, kupovine, pa čak i odricanja. Brojna pitanja teritorijalne prirode su i dalje predmet rasprava na međunarodnim forumima.

Konvencija o pravu mora, o kojoj ste mogli više da čitate u prvom delu ove serije, teži da odgovori na pitanja koja se tiču pomorskih teritorija. Institucionalizujući zahteve obalnih država za zasnivanjem suverenih prava ili jurisdikcija na određenim delovima mora. Konvencija ga deli na više morskih pojaseva, koji počivaju na baznoj liniji kao osnovnom parametru.

Do danas ju je ratifikovalo 168 država, a na taj broj treba dodati još 15 država koje su potpisnice, ali samu Konvenciju i dalje nisu ratifikovale. Reč je uglavnom o kontinentalnim državama. Jedina arktička država koja nije ratifikovala, niti potpisala Konveciju o pravu mora jesu upravo SAD. Zašto?

Opšta politika Sjedinjenih Američkih Država

Postoji više razloga zašto je u poslednjih 25 godina jedino administracija Bila Klintona bila iole blizu da privoli Kongres da ratifikuje “okeanski ustav”. Osnovni cilj Konvencije je da pruži međunarodno pravnu zaštitu državama i omogući im da odbrane svoje pomorske interese u slučaju sporova sa drugim potpisnicama Konvencije. Interese SAD na moru brani američka mornarica, bolje nego što bi bilo koji međunarodni sporazum to mogao.

Sjedinjene Države ne moraju da se priključe Konvenciji kako bi pristupile izvorima nafte i gasa koji se nalaze na njenom epikontinentalnom pojasu, kako u Meksičkom zalivu, tako i na Arktiku. SAD se radije opredeljuju za sklapanje biletarnih ugovora sa susednim državama kako bi izvršile demarkaciju svojih morskih pojaseva i podmorja.

Dva glavna razloga za izbegavanje ratifikacije su: SAD bi u suprotnom stavile svoje kompanije pod kontrolu i režim međunarodne birokratije i podvrgla ih daleko većim poreskim stopama koje bi završile u budžetima zemalja u razvoju. Drugi razlog je što bi SAD bile izložene mogućim tužbama protiv klimatskih promena i drugih ekoloških radnji koje su protiv nje pokrenule neke od članica Konvencije. Otvaranjem vrata političkim optužbama ove vrste mogao bi se trajno oštetiti ugled Sjedinjenih Država ukoliko bi presude nadležnih međunarodnih organa bile osuđujuće.

Ratifikacija bi samo štetila američkim ekonomskim, ekološkim i vojnim interesima. Iako postoji određeni pritisak koji dolazi, pre svega, od Zelenih i delimično i od progresivnog krila Demokratske partije, sve ukazuje na to da do ratifikacije Konvencije o pravu mora neće doći ni za vreme hipotetičke Bajdenove ili druge Trampove administracije.

Donald Tramp i Vladimir Putin (Getty Images)
Donald Tramp i Vladimir Putin (Getty Images)

Važnost Arktika za SAD i druge sile

Ovakva politika će gotovo sigurno skupo koštati SAD u bliskoj budućnosti. Kako Arktik bude postajao sve pristupačniji za ekonomsko iskorišćavanje usled klimatskih promena, tako će i mogućnost podnošenja predloga Komisiji za epikontinentalni pojas o produženju istog na više od 200 nautičkih milja biti od krucijalne važnosti. Već pet arktičkih država su u procesu podnošenja ovog zahteva ili su ga već podnele, a zahtev Rusije koji se tiče Lomonosovog grebena, podmorskog područja koje se proteže od Rusije do Kanade, već je prihvaćen.

Ovde su interesi SAD ne samo u sukobu sa Putinovom Rusijom, već Amerika “deli” podmorski kontinentalni rub i sa Kanadom, koja vodi poprilično samostalnu i beskompromisnu politiku na Arktiku. Ovo nije borba za resurse koje SAD mogu da dozvole sebi da izgube ili krenu iz nepovoljne pozicije.

Prema najnovijim rezultatima istraživanja koje je sproveo USGS, na području Arktika se nalazi više od četvrtine svetskih zaliha nafte i gasa, odnosno nešto više od 400 milijardi barela nafte i isto toliko metara kubnih zemnog gasa i više od 10% svetskih zaliha petroleuma. Većina ovih derivata se nalazi u samo tri arktičke oblasti: Zapadnom Sibiru, arktičkom delu Aljaske i Istočnom Barencu.

Arktički okean zapljuskuje obale dva kontinenta, međutim bitno je uočiti kako se dve trećine rezervi nafte, gasa i naftnih derivata nalazi u Evroaziji, pre svega u Rusiji, a samo jedna trećina na severnoameričkom kontinentu. Udaljenost, niske temperature i brojni problemi tehničke prirode, kao i dalje relativno niska tržišna cena petroleuma koče masovnu ekploataciju arktičkih resursa.

Poređenja radi, priobalno bušenje i eksploatacija nafte na Arktiku je gotovo duplo skuplja varijanta nego isti taj proces koji se odigrava u Teksasu, zaključak je ruskog ministarstva za prirodne resurse. Glavni razlozi su nadasve prirodne prepreke: rad u ekstremnim klimatskim uslovima zahteva specijalizovanu opremu i radnu snagu, očajan kvalitet zaleđenog arktičkog zemljišta podrazumeva dodatnu mašineriju i veoma rezervisan pristup naftnim bušotinama, dok nepredvidive sante leda mogu sa lakoćom da onesposobe ili unište postojeća postrojenja, kao i da dodatno otežaju ili zaustave transport derivata na period od nekoliko meseci.

Linije transporta su izuzetno dugačke i neretko zahtevaju podršku ledelomaca, naročito onih na nuklearni pogon. Konstrukcija nuklearnog ledolomca košta koliko i izgradnja jednog razarača iz nove “Zumwalt klase” (između 2 i 3 milijarde dolara) sa tim da ceo proces traje između 8 i 10 godina. Ekstremni vremenski uslovi takođe onemogućavaju dobru satelitsku pokrivenost, što dovodi do veoma nepouzdanih vremenskih prognoza na duže staze i dodatno otežava sprovođenje operacija bilo koje vrste na Arktiku.

Zato ne treba precenjivati trenutni geoekonomski značaj Arktika, ali potencijal je tu. U narednim decenijama temperatura Arktika će se dodatno povećavati, a samim tim i eksploatacija arktičkih resursa će postati finansijski primamljivija. Glavni adut Arktika će biti to što, za razliku od volatilnog Bliskog Istoka, Arktik predstavlja stabilan geopolitički region, bez usijanih glava poput Saudijske Arabije i Irana ili razorenih država kao što su trenutno Libija i Irak. “Arktička petorka” za sada sve sporove rešava pred međunarodnim institucijama, stepen militarizacije regiona je i dalje relativno nizak, saradnja između arktičkih i blisko-arktičkih zemalja je na visokom nivou.

Američka strategija – Trozubac

Arktička strategija Pentagona postavlja tri najbitnija zadatka u cilju odbrane interesa SAD: odbrana arktičkih teritorija koje se nalaze pod suverenitetom SAD, održavanje povoljnog balansa moći između arktičkih država kojim se optimizuje projekcija moći i uticaja SAD u drugim zonama, naročito u Evropi i Pacifiku, i zaštita stalnog slobodnog pristupa Arktiku radi ostvarivanja legitimnih vojnih i civilnih ciljeva. Ministarstvo odbrane realizaciju ovih ciljeva vidi kao moguću kroz upotrebu trozupca koji se sastoji od:

1) Izgradnja i podizanje arktičke svesti na nacionalnom nivou

Da bi mogle efikasno da deluju na Arktiku, SAD moraju da osavremene i nadograde postojeće strukture komunikacija i PVO sistema. Kao što smo spomenuli ranije u tekstu, klimat Arktika na specifične načine ometa i limitira vidove komunikacije, preko niskih temperatura do fenomena atmosferske prirode. Postoji još i značajna razlika između severnoameričkog dela Arktika koji ima nepovoljniju klimu u poređenju sa njegovim evropskim delom, što je u dobroj meri posledica odsustva, odnosno prisustva Golfske struje.

Saradnja sa Kanadom oličena kroz NORAD (North American Aerospace Defence Command) je od krucijalne važnosti za zaštitu arktičkih interesa obe države. SAD i Kanada se oslanjaju na sad već drevne radarske sisteme kao što je NWS (North Warning System) za kontrolu vazdušnog prostora i zaštitu od mogućih pretnji poput ruskih bombardera visokog dometa i krstarećih raketa. Sposobnost SAD da brzinski identifikuje potencijalne opasnosti i da se efikasno obračuna sa njima u budućnosti će biti iznova i iznova testirana od strane drugih arktičkih država, naročito od strane Rusije i njenog novog raketnog HGV sistema Avangarda.

Modernizacija radarskih i raketnih sistema, kako satelitskih, tako i onih baziranih na američkom tlu biće jedan od glavnih prioriteta Pentagona. SAD takođe povećavaju učestalost patroli i vojnih vežbi u takozvanom GIUK morskom prolazu, zoni između Islanda i Velike Britanije. Ovim prostorom patroliraju P8 Boing avioni Norveške i UK, pored već postojećih vojnih vežbi koje se odigravaju na Islandu.

Specifičnost Arktika čini proces modernizacije sporijim i iscrpljujućim. Temperature vode i vazduha, morske struje, led, jak vetar i dužina trajanja dana su samo neke od njih. Ministarstvo odbrane nastavlja da istražuje opcije koje bi mogle zameniti Defence Meteorological Satellite Program, satelitski sistem za prikupljanje i analizu meteoroloških podataka u vojne svrhe, čiji se životni vek bliži kraju. Prvobitno planiran da bude zamenjen još 2012, DMSP je u dva navrata u poslednjih 5 godina zadavao glavobolje američkom ratnom vazduhoplovstvu, prvi put 2015. kada je došlo do eksplozije jednog od satelita, dok je 2016. komanda na zemlji izgubila kontrolu nad F19 usled otkazivanja njegovog sistema za napajanje i satelitskog procesora. DMSP bi trebalo da ode u zasluženu penziju 2023, kada se planira lansiranje novog – WSF-M.

Pored novih satelitskih sistema, Pentagon planira da dodatno ulaže i u sve federalne agencije i programe koji će dodatno “hraniti” američku vojsku sa podacima i analizama koje su relevatne za Arktik (U.S. Interagency Buoy Program i National Earth System Prediction Capability Program).

2) Operacije na Arktiku

SAD planiraju da povećaju fleksibilnost i mobilnost svojih trupa na Arktiku. Pentagon će se prvenstveno fokusirati na adaptaciju i modernizaciju postojećih struktura u kombinaciji sa posebnim, arktičkim režimom obuke.

Poseban akcenat će biti stavljen na izvođenje redovnih vojnih vežbi, kako samostalnih, tako i u okviru NATO. Američka vojska biće aktivni učesnik i vežbi čiji domaćini su i druge arktičke države, poput Trident Juncture, vežbe u Norveškoj pod okriljem NATO pakta u kojima svake godine učestvuje više od 50.000 vojnika, 250 aviona i 65 brodova iz više od 30 država, i Arctic Challenge vazduhoplovnih vojnih vežbi koje organizuju vazduhoplovstva Švedske, Finske i Norveške. Ove vežbe će dati američkim trupama prekopotrebno iskustvo u planinskim i arktičkim uslovima.

Vojne operacije na Arktiku zahtevaju posebne taktike, procedure i strategije. Zbog ovoga, minstarstvo odbrane će uložiti značajne resurse u već postojeće trening centre. Fort Vejnrajt (Aljaska) će biti specijalizovan za obuku trupa u planinskim uslovima i izuzetno niskim temperaturama, dok će famozna Eijelson baza nastaviti da priprema vazduhoplovne jedinice na preživljavanje u ekstremnim arktičkim uslovima.

Ultimativni cilj SAD je transformacija Arktika u zonu iz koje mogu sa lakoćom projektovati prisustvo ili silu u Evropi ili na Dalekom Istoku, ostvarujući time mobilnost globalnih razmera. Instalacija novih baza i obnova i modernizacija već postojećih u savezničkim državama će se aktivirati u ovoj deceniji. Ministarstvo će nastaviti da vrši konstantne i detaljne procene rizika, oportunitetnih troškova i ciljanih investicija da (skromno, po rečima DoD 2019) pojača regionalnu strukturu na Aljasci i u Evropi. Za realizaciju ovog cilja je najbitniji treći krak trozupca.

[click_to_tweet tweet=”Cilj SAD je transformacija Arktika u zonu iz koje mogu sa lakoćom projektovati prisustvo ili silu u Evropi ili na Dalekom Istoku, ostvarujući time mobilnost globalnih razmera. | ” quote=”Cilj SAD je transformacija Arktika u zonu iz koje mogu sa lakoćom projektovati prisustvo ili silu u Evropi ili na Dalekom Istoku, ostvarujući time mobilnost globalnih razmera.”]

3) Zaštita postojećeg međunarodnog poretka i vladavine prava

SAD će nastaviti, kao i do sada, da se aktivno zalaže, zajedno sa svojim arktičkim saveznicima za očuvanje međunarodnog poretka na Arktiku, samim tim i status quo. Na ovaj način, SAD pokušavaju da spreče potencijalne agresivne unilateralne postupke dva najveća suparnika na Arktiku – Rusije i Kine. Sprečavanje Kine da na bilo koji način legitimiše ili realizuje svoj status “blizu-arktičke” države i ostvarivanje prisnije saradnje sa Rusijom, trebalo bi da bude glavni zadatak ove i buduće administracije.

Iako usled mogućnosti aktiviranja člana 5 NATO, otvoreni sukobi izgledaju gotovo nemoguće, u sledećem delu ćemo se fokusirati na 5 mogućih scenarija u kojima može doći do eskalacije odnosa između arktičkih država, kao i na arktičku šahovsku partiju između Donalda Trampa i Vladimira Putina.

    Prijavite se i ubuduće ćemo Vam slati sve novosti vezane za našu organizaciju na Vašu mejl adresu!

    Оставите одговор

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

    Slični tekstovi

    Džo Bajden - White House
    Sjedinjene Američke Države
    Dimitrije Milić
    Šta donosi Bajdenov klimatski program i zašto je važan

    Od početka ove godine kada se radi o klimatskim i srodnim pitanjima u medijima dominiraju dve paralelne vrste vesti. Na jednoj strani, konstatno dolaze loše vesti koje se tiču posledica klimatskih promena, sa aktuelnom velikom pažnjom na rekordne suše na evropskom kontinentu. Kada u pitanju nisu evropske suše, onda su to požari u Kaliforniji, nekada je otopljavanje još jednog glečera na Arktiku ili pomor ribe zbog porasti temperature mora i zračenja.

    Nastavi čitanje »
    Zastava Kipra - Canva
    Uncategorized
    Dimitrije Milić
    Energetska kriza i Kipar – šanse i rizici

    Kada se govori o aktuelnom problemu energetskog snabdevanja Evropske unije, koje će odložiti zelenu tranziciju na neko vreme, najveći fokus je na Nemačkoj. U pitanju je najveća ekonomija u Evropskoj uniji, ali ujedno i njen najveći uvoznik ruskog prirodnog gasa, gde se u ovoj državi koristi od industrije, preko proizvodnje električne energije do grejanja domaćinstava. Kao takva, već je poznato ranjiva u aktuelnoj političkoj situaciji. Međutim, preveliko usmerenje ka Nemačkoj skreće pažnju sa drugih država koje se takođe suočavaju sa energetskim problemima i koji nisu nužno vezani za Rusiju.

    Nastavi čitanje »
    Punjenje električnog vozila - Unspash
    Nemačka
    Dimitrije Milić
    Električna vozila u strategijama zelene tranzicije

    Kada se analizira skoro svaki plan za zelenu tranziciju ili smanjenje štetnih emisija gotovo svake vlade u svetu, mogu se primeiti određene sličnosti. Osim izbacivanja ili ograničavanja upotrebe uglja, najveći broj ovih planova predviđa postavljene ciljeve ili konkretne podsticaje za upotrebu električnih vozila. Od Sjedinjenih Američkih Država, preko Ujedinjnog Kraljevstva do Nemačke, električna vozila u nacionalnim strategijama imaju važno mesto.

    Nastavi čitanje »