Na suprotnom kraju Evroazije Kina nije dolazila u kontakt sa civilizacijom koja bi joj bila dostojan suparnik – Himalaji i Tibetska visoravan su je razdvajali od Indije dok su centralnoazijske pustinje činile Vavilon, Persiju i Rim dalekim i nepristupačnim. Čak su i sino-japanski odnosi vekovima počivali na „strateškom izbegavanju“ s obzirom da su obe strane smatrale drugu inferiornom.

Dominacija kineske civilizacije je jednostavno smatrana prirodnim izrazom „Nebeskog mandata“; Kina je tek 1861. godine, nakon dva poraza od strane evropskih sila, formirala ministarstvo spoljašnjih poslova.

Ekonomsko otvaranje svetu zahtevalo je i prilagođavanje istom u diplomatskom smislu. Deng Sjaoping je patentirao princip „zajedničkog razvoja“, sprečavajući da individualni problemi budu prepreka ekonomskoj saradnji između Kine i drugih država. Metod „slažemo se da se ne slažemo“ Kina je primenjivala u brojnim sporovima – od rešavanja statusa Senkaku i Nanša ostrva sa Japanom i Filipinima, do spora o delimitaciji granice sa Indijom.

Transformacija Kine u svetsku silu prvog reda dovela je i do primenjivanja drugačije formule ponašanja na međunarodnoj sceni, odnosno povratka starog, drevnog pogleda na svet iz vremena Srednjeg kraljevstva. „Kina je velika država dok ste svi vi male državice i to je jednostavno činjenica“, izrevoltirano je rekao bivši ministar spoljnih poslova Jang Đeči diplomatama drugih država na samitu ASEAN-a 2010. godine.

Dengov strpljiv pristup je i formalno zamenio Sijevo agresivno vođenje spoljne politike, često nazivano „diplomatijom Vučjeg ratnika“. Koncept zajedničkog razvoja je postao stvar prošlosti, nerešive teritorijalni sporovi nisu više ostavljani u nasleđe mlađim i mudrijim generacijama, već im je pristupano upotrebom političke, ekonomske i vojne moći.

Kineski (para)vojni brodovi su napadali nenaoružane filipinske ribarske brodiće kod Skarboro grebena u slučaju koji je dospeo i do Međunarodnog suda pravde u Hagu, Si je ulazio u carinski rat sa Australijom i Južnom Korejom, kineska dijaspora se upotrebljava kao potentno političko oruđe širom regiona dok se Japanu preti nuklearnim ratom u slučaju da administracija Fumia Kišide stane u odbranu Tajvana.

Buđenje kineskog nacionalizma, kao jedna od glavnih posledica novog asertivnog oblika diplomatije, nesumnjivo je ojačala poziciju Si Đinpinga kod kuće, ali i prouzrokovala vrtoglavi rast negativnog sentimenta u susednim državama.
Percepcija Kine se nije promenila samo u Jugoistočnoj Aziji već i Evropi, a na „kiksevima“ kineske diplomatije je najviše profitirao niko drugi no Tajvan. Tajvan je iskoristio sukob između članica EU i Kine i otpočeo sa munjevitom diplomatskom ofanzivom. Nakon otvaranja diplomatske misije Tajvana u Viljnusu, Litvanija je postala nova meta kineskog gneva.

Za razliku od pretnji i patronizujućih akcija Pekinga, tajvanski ministar spoljnih poslova Džozef Vu je pridobio simpatije zemalja Istočne Evrope pozivajući na zajedničku borbu protiv autoritarizma i za očuvanje demokratije. Povlaćeći paralele između bivšeg Sovjetskog Saveza i tadašnje Kine, Vu je uspeo da se tajvanski glas čuje ne samo na Zapadu, već i u delu Evrope koji je decenijama bio pod okupatorskom čizmom. Tajvansku delegaciju je pratila i svita tehnoloških giganata poput Foxconna i TSMC-a, voljnih da nastave i prodube saradnju sa državama kao što su Češka, Slovačka i Litvanija.

Dok se Kina spremala za diplomatsku kontraofanzivu u Grčkoj, predsednica Tajvana Cai Ingven je u Tajpeju dočekala delegaciju Evropskog parlamenta. Ovakve posete su bile nezamislive pre samo par godina i signaliziraju promenu evropskog kursa.

U srcu ovog novog pristupa je veliko evropsko ulaganje u političke i ekonomske odnose sa Tajvanom kako bi se podržala ova demokratska država i pomoglo u odbrani statusa kvo i očuvanju mira u Tajvanskom moreuzu. Promena stava Evrope je direktna reakcija na uspeh tajvanske diplomatije i sve agresivniji stav Pekinga prema Tajvanu i prema Evropi. U ovom momentu, kada je diplomatija u pitanju, Kina bi trebalo da se ugleda na Tajvan.

Tekst je originalno objavljen u Dnevnom listu Danas 27.12.2021.

Objava Tajvanska lekcija za kinesku diplomatiju se prvo pojavila na Novi treći put.

Početkom avgusta, Tajvan je posetio američki sekretar za zdravstvo Aleks Azar. Poseta je izazvala oštre reakcije Pekinga, a diplomatski protest praćen je i vojnim merama. Kineski borbeni avioni su povredili vazdušni prostor ostrva, a nakon par dana, kineska vojska je sprovela velike vojne vežbe u severnom i južnom delu Tajvanskog moreuza.

Azar je najviši funkcioner SAD u zvaničnoj poseti ostrvu još od 1979. kada su SAD prekinule zvanične veze sa Tajvanom. Od tada, do kraja devedesetih, posete američkih zvaničnika bile su česta pojava, međutim pauzirane su tokom prošle decenije na inicijativu Tajvana, koji je želeo da izgradi bolje odnose sa Kinom. Nakon toga, posete su se dešavale sporadično i uz protivljenje Kine.

Zvanično, razlog posete je bio da se ukaže na efikasan način kojim se Tajvan kao demokratija izborio sa epidemijom korona virusa. Uspeh vredan pažnje, jer je od 23 miliona stanovnika, od virusa obolelo 487 stanovnika, a preminulo samo sedmoro. Nakon posete, obe strane izražavaju spremnost da dalje razgovaraju o čvršćoj vojnoj saradnji i sporazumu o slobodnoj trgovini.

Iako Narodna Republika Kina ostrvo smatra svojom pokrajinom, na Tajvanu drugačije vide svoj odnos sa Pekingom. Sporazumom iz 1992. godine su se obavezali da neće jednostrano proglasiti nezavisnost, ali jasno su stavili do znanja da žele sami da upravljaju ostrvom. Zajedno su se složili da postoji samo „jedna Kina“, dok se razlikuju u tome ko je predstavlja.

Uprkos političkom razmimoilaženju, u proteklih 40 godina, od otvaranja Kine prema svetu, ekonomske veze su se razvijale. Dolazak na vlast predsednika Si Đinpinga u Kini i Caj Ingven na Tajvanu je, ipak, označio i drugačiju politiku. Usporili su se ekonomski odnosi, a u prvi plan je vraćeno pitanje statusa teritorije.

Ujedinjenje je istorijska neminovnost?

Lideri Komunističke partije nikada nisu krili da je njihov cilj ujedinjenje sa Tajvanom. Jedino što je ostalo nerazjašnjeno su način i trenutak kada će do toga doći. Prethodne četiri decenije, Peking je uglavnom bio strpljiv i tražio mirno rešenje. Diplomatski i vojno nedovoljno jak da nametne svoju volju silom, Peking se nadao da će rastući ekonomski uticaj privoleti Tajvan na ujedinjenje. Delovalo je da takav pristup donosi rezultate.

Tokom dva mandata prethodnog predsednika Ma Jingđoua dogovoreni su brojni ekonomski sporazumi, uspostavljena direktna avio-linija sa kopnenom Kinom i uspostavljeni nezvanični kanali komunikacije. Otopljavanje odnosa je kulminiralo 2015. godine u Singapuru, prvim susretom lidera Kine i Tajvana od završetka građanskog rata.
Ujedinjenje sa Hong Kongom pod sloganom „Jedna zemlja, dva sistema“ trebalo je da pokaže put. Ostrvo bi zadržalo svoj sistem upravljanja, ekonomske slobode i imovinska prava, ali u okviru Narodne Republike Kine. Međutim, nakon protesta koji potresaju Hong Kong u poslednjih par godina, i Zakona o bezbednosti kojim se guši nezavisnost autonomnog regiona predviđena da traje do 2049. godine, ova obećanja ne izgledaju uverljivo.

Kao rezultat toga, raspoloženje na Tajvanu se okrenulo u korist nezavisnosti. Istraživanje koje je u maju sproveo institut „Academia Sinica“, pokazalo je da samo 23% stanovnika Tajvana Kinu smatra „prijateljem Tajvana“, u poređenju sa 38% godinu dana ranije. Istovremeno, 55% stanovnika Tajvana kaže za sebe da se osećaju kao Tajvanci, skok od 20% u odnosu na 2000, dok samo 3,5% sebe smatra Kinezima. Navedena istraživanja ukazuju da će mirni transfer Tajpeja, pod okriljem Pekinga, biti izuzetno izazovan u pogledu građenja zajedničkog identiteta, koji je neophodan za dugoročnu stabilnost.

Posao za sadašnju generaciju

Ujedinjenje sa Tajvanom je bitan deo ostvarenja kineskog sna o nacionalnom preporodu koji Si Đinping promoviše od dolaska na vlast 2012. godine. Od dobijanja drugog mandata 2017. godine, u više govora Si Đinping napominje da odvojenost Tajvana od matice ne treba odlagati sa generacije na generaciju. Tvrdi da različiti politički sistemi ne treba da budu prepreka ujedinjenu, po mogućstvu mirnim putem, mada ne isključuje vojnu intervenciju kao krajnju meru.

U međuvremenu je pojačan pritisak na Tajpej i diplomatsku izolaciju ostrva. U poslednjih nekoliko godina, sedam zemalja je povuklo priznanje Tajvana kao nezavisne države, u zamenu za uspostavljanja diplomatskih odnosa sa Pekingom. Trenutno samo 15 zemalja priznaje nezavisnost Tajvana.

Diplomatska izolacija se proširila i na međunarodne organizacije. Tokom pandemije, pažnju je privukla zabrana Tajvanu da bude deo Skupštine Svetske zdravstvene organizacije, koja je na snazi od 2017. godine. Poređenja radi, 2001, samo mesec dana nakon pristupanja Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju, primljen je Tajvan, ali pod nazivom Kineski Tajpej.

Vojni pritisak nije izostao. Samo od početka godine kineski borbeni avioni i mornarica više od 20 puta su namerno ušli u vazdušni prostor i teritorijalne vode Tajvana. Pored toga, bombarderi su nekoliko puta obletali oko ostrva u vidu demonstracije kineske spremnosti i sposobnosti da zauzme ostrvo vojnim putem, ali i kao upozorenje na sve češće pozive sa ostrva za zvaničnom nezavisnošću.

Protivrečnost „jedne Kine“ i odnos sa Tajvanom

Tajvan je predmet sporenja SAD i Kine od uspostavljanja diplomatskih odnosa 1979. godine. Vašington je tada zvanično priznao politiku „Jedne Kine“, ali nikada nije priznao pravo Pekinga da upravlja ostrvom. Uporedo su doneli „Zakon o odnosima sa Tajvanom“ koji im dozvoljava prodaju odbrambenog oružja bez obaveze direktnog vojnog mešanja u eventualni konflikt. Sve administracije u poslednjih 40 godina su se pridržavale ove politike, ali od uspostavljanja politike otvaranja Kine, Vašington je izbegavao da ističe navedeno prijateljstvo kako ne bi žuljao Peking.

Kako se relativna snaga među učesnicima promenila, „stratešku dvosmislenost“, kako se često naziva ova politika, sve je teže održati. Kina je danas druga ekonomija i vojska sveta i, osim ostvarenja sna o nacionalnom ujedinjenju, želi potpunu kontrolu svog neposrednog okruženja. Tajvan kao odgovor na agresivniju Kinu i događaje u Hong Kongu sve češće insistira na nezavisnosti. Javna podrška protestima u Hong Kongu bili su jedan od važnih razloga za pobedu predsednice Caj Ingven na izborima ove godine.

Tramp i njegova administracija se nisu snašli u balansiranju ovih oprečnih stavova i sve manje izgledaju sposobno da ubede obe strane da je održavanje statusa quo u njihovom interesu. Trampov odnos prema Tajvanu je bio promenljiv i uslovljen odnosom sa Kinom. Nakon što je izabran za predsednika SAD, a mesec dana pre zvaničnog stupanja na dužnost decembra 2016. godine, prihvatio je telefonski poziv od predsednice Tajvana. Tako je postao prvi američki predsednik koji je imao kontakt sa tajvanskim zvaničnikom od prekida odnosa 1979. Diplomatske tenzije sa Kinom kasnije su ublažene, a bilo je jasno da Tramp nije razumeo značaj poziva. Nakon toga, bio je više zainteresovan za odnos sa Si Đinpingom i više puta je hvalio lične veze sa kineskim predsednikom. Tajvanu nije pridavao veću važnost, uporedivši njegovu ekonomiju sa olovkom, a Kinu sa radnim stolom u Ovalnoj sobi, kao jasan odnos veličina i prioriteta.

Ipak, pored relativne nezainteresovanosti Trampa za saveznike i održavanje alijansi, „strateška dvosmislenost“ i Tajvan imaju podršku obe partije u Kongresu i jaku podršku unutar administracije. Doneto je više zakona koji podržavaju Tajvan, olakšane su posete zvaničnika dve zemlje i nastavilo se sa prodajom odbrambenog naoružanja, što je bio slučaj pred dolazak Azara. Američki mornarički brodovi i borbeni avioni su sve češće prolazili kroz Tajvanski moreuz kao odgovor na kineske vojne akcije.

Nezgodna pozicija Tajvana

Poslednjih 40 godina, politika „strateške dvosmislenosti“ stvorila je prostor Tajvanu, u kojem je mogao nezavisno da funkcioniše kao demokratija i da se ekonomski razvija. Sa usponom Kine, taj prostor se smanjuje. Dodatno, kako američko-kineske tenzije rastu, tako raste i šansa za sukob, a nerešen status Tajvana bi mogao da bude okidač.

Pod Si Đinpingom, Kina je postala otpornija na međunarodne kritike i spremna da upotrebi ekonomska i vojna sredstva kako bi prinudila druge zemlje da se povinuju njenim interesima. Imajući u vidu osetljivost tajvanskog pitanja za Peking, posete visokih zvaničnika, kao što je Azarova ili eventualna bliža vojna saradnja, predstavljaju gaženje onoga što Peking smatra crvenim linijama kada su nacionalni interesi u pitanju.

Tajpej je do sada vešto manevrisao u ovom uzanom diplomatskom prostoru, svestan da jedan pogrešan korak može dati povoda Pekingu za vojnu akciju. Ipak, sve češći pozivi na zvaničnu nezavisnost i odbijanje politike „Jedne Kine“, Pekingu mogu dati razlog za intervenciju. Bilo kakav vojni konflikt bio bi katastrofalan za Tajvan. Kineska vojska će biti nadmoćnija u svakom scenariju i nema naoružanja koje Tajvan može kupiti kako bi postao ravnopravan protivnik, a direktna pomoć američke vojske izgleda malo verovatno.

Nova podrška Trampa ka Tajvanu predstavlja dodatni problem za Kinu koja to vidi kao direktnu provokaciju, a ne kao osnaživanje partnera i prikupljanje poena u predizbornoj trci. Kinesko-američki odnosi su već na najnižem nivou u poslednjih 40 godina, a ovakve mere dodatno povećavaju rizik od sukoba, koji, uprkos reakcijama obe strane, najverovatnije neće da se dogodi.

[click_to_tweet tweet=“Tramp Tajvanu nije pridavao veću važnost, uporedivši njegovu ekonomiju sa olovkom, a Kinu sa radnim stolom u Ovalnoj sobi, kao jasan odnos veličina i prioriteta. | “ quote=“Tramp Tajvanu nije pridavao veću važnost, uporedivši njegovu ekonomiju sa olovkom, a Kinu sa radnim stolom u Ovalnoj sobi, kao jasan odnos veličina i prioriteta.“]

Šta će biti nakon novembarskih izbora?

Budućnost Tajvana će zavisiti od toga kako će izgledati svet nakon pandemije korona virusa i koliko će stabilni biti kinesko-američki odnosi. Iako se kraj sukoba Kine i SAD još uvek ne nazire, nakon izbora će biti prostora za stopiranje konfrontacija, pa čak i za poboljšanje odnosa.

Tramp je više puta pokazao da ne mari mnogo za stare saveze i da preferira lične odnose sa autokratama. Ne bi predstavljalo iznenađenje da, ukoliko osvoji drugi mandat, napusti Tajvan u zamenu za ustupke sa kineske strane, kao što se videlo na primeru Hong Konga. Osim deklarativnih osuda, ozbiljnija reakcija je izostala.

Bajden je mnogo manji fokus postavio na ekonomski odnos sa Kinom, iako ga je vrlo svestan još od perioda kada je Obama imao slične probleme. Rešenja su vrlo komplikovana za kampanju i zbog toga se najverovatnije odlučio da u prvi plan stavi ljudska prava, kako u Sinđangu, tako i u Hong Kongu. Nakon januarskih izbora na Tajvanu, nekadašnji potpredsednik je javno čestitao Caj Ingven pobedu na izborima uz poziv na čvršću saradnju. Pored toga, usled duge karijere, on je jedan od retkih aktivnih političara koji je glasao za „Zakon o odnosima sa Tajvanom“ koji je osnova današnjih odnosa Vašingtona i Tajpeja. Prema dosadašnjim izjavama, naslućuje se da bi se Bajdenov pristup suprotstavljanju Kini više oslanjao na jačanje veza i koordinaciju sa saveznicima, što može biti korisno za Tajvan.

Nezavisno od toga ko bude predsednik sledeće četiri godine u Beloj Kući, Kina neće napustiti svoj cilj o ujedinjenu sa Tajvanom. Podizanje vojnih kapaciteta ostrva je potreban deo odbrambene strategije, ali je diplomatsko vođstvo Amerike, koje je u poslednjih 40 godina održavalo mir u Tajvanskom moreuzu, presudno. Kina mora biti uverena da joj mir i uključivanje u međunarodne odnose mogu doneti više nego jednostrana primena sile, a Tajvan mora biti siguran da bez ishitrenih reakcija i provokacija ka Kini može zadržati prostor u kome je do sada prosperirao. Oba pristupa zahtevaju aktivno angažovanje Amerike, kakvo je nedostajalo u poslednje 4 godine.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Tajvan između američkih izbora i novog hladnog rata se prvo pojavila na Novi treći put.