Kada se u stranu sklone politički oportunistički i populistički plotuni desničara u pravcu migranata, ova tema će ostati kao jedno od glavnih pitanja i nakon ovogodišnjih izbora za Evropski parlament. Pitanje imigracije nije samo pitanje broja ljudi koji će doći na tlo Evrope, već i tema koja se prelama na ekonomsku, kulturološku i demografsku sferu.

U ovom momentu, na evropskoj političkoj sceni postoji mali broj konstruktivnih glasova o ovom fenomenu. Iako migranti više nisu goreće pitanje kao 2014. i 2015, imigracija neće ispariti kao tema u Evropi, čak će biti jedno od ključnih u budućnosti, a drastično će uticati na budući izgled političke scene.

Dosadašnji brojevi i teorije zavere

Dok u proevropskom mejnstrimu trenutno ne postoji predlog o sveobuhvatnom i dugoročnom rešavanju pitanja imigracije, na desnici divlja antimigrantski sentiment i teorije zavere. Njih karakterišu različite varijacije desničarske identitetske politike o pretnji zamenjivanja belih hrišćana ljudima sa drugih kontinenata, pre svega Bliskog Istoka i Afrike. Sa jedne strane političkog spektra inertnost i ignorisanje problema, a sa druge strane ultra populizam.

U Evropu je od rasplamsavanja migrantske krize 2014. do danas, po podacima UNHCR-a, došlo nešto više od 2 miliona ljudi. Od toga, čak milion 2015, a samo oko 100 000 u 2018. Za kontinent to predstavlja negde oko 0,3% populacije, koji teško demografski može promeniti bilo šta. Teorije o „Velikoj zameni“ i slični diskursi padaju pred konkretnim brojevima. Međutim, teoretičari zavere i dezinformacije su se u online borbi pokazali kao značajno efikasniji od UNHCR-a ili Evropske komisije.

Evropa neće postati „islamski kalifat“

Islamska populacija, koja se konstantno targetira od strane desnice, daleko je od uspostavljanja „kalifata“ u Evropi kako to tvrdi Mateo Salvini. Po procenama Pew Research Center-a za 2016. na prostoru EU+Norveška+Švajcarska muslimani čine 4,9% stanovništva. Najviše u Bugarskoj sa 11,1%, Francuskoj 8,8%, Švedskoj 8,1% i Austriji sa 6,9%. Domaći teoretičari zavera, poput Dejana Lučića, često će spomenuti formulacije poput „Islamska Republika Nemačka“, iako u Nemačkoj muslimani čine tek 6,1% populacije ili samo 4,8% u Italiji. Takođe, retko će spomenuti Rusiju, gde populacija ove religije ima daleko veći udeo, od oko 10% u ukupnoj populaciji.

Uz optimistične procene srednjeg nivoa imigracije po Pew Research Center-u, islamska populacija 2050. može činiti tek 11,2% populacije EU+Norveška+Švajcarska. To znači da situacija u kojoj islamska populacija preuzima Evropu nema činjenično utemeljenje. Čak i da se ceo Bliski Istok sutra preseli u Evropu, islamska populacija ni tada ne bi bila većina, a kamoli uz osrednje ili niže trendove imigracije.

Imigracija ka Evropi – izvestan trend

Kada odbacimo desničarsko širenje straha među stanovništvom zarad više glasova na biračkim mestima, imigracija u pravcu Evrope iz njenog bližeg okruženja će se nastaviti. Evropska populacija u poređenju sa njenim najbližim okruženjem stagnira, a naš kontinent je značajno ekonomski razvijeniji.

Na početku 20. veka, Evropa je imala oko 400 miliona stanovnika, dok je za ceo vek broj stanovnika uvećan na tek oko 750 miliona. Na drugoj strani, Afrika je za isti period udesetostručila svoju populaciju sa oko 130 miliona na blizu 1,3 milijarde i nastavlja svoj rast. Bliski Istok je od 1950. povećao svoju populaciju sa 92 miliona na preko 350 miliona stanovnika, uz predviđenu stagnaciju tokom 2020ih.

Evropske stope fertiliteta među najnižima su u svetu, uprkos možda globalno najvećim državnim beneficijama za rađanje. Stopa od 2,1, koja predstavlja minimum za zamenu sadašnjih stanovnika novim, nema nijedna evropska država po podacima Svetske banke iz 2016. U Subsaharskoj Africi fertilitet je na 4,8, a na Bliskom Istoku 2,8. Na drugoj strani, životni vek Evropljana među najvišima je u svetu i ide od 71,5 u Ukrajini do 83 u Švajcarskoj.

Ukoliko uzmemo u obzir da se ekonomsko zaostajanje ovih regiona u odnosu na Evropu neće skorije preduprediti, uz moguće klimatske promene, u budućnosti se mogu očekivati novi migrantski talasi ka Evropi. Ti talasi neće moći da promene demografiju Evrope, ali ne postoji aktuelna sveobuhvatna strategija koja se odnosi na ovaj budući izazov. U trenutnom opticaju postoji bodljikava žica nacionalista i ad hoc ponašanje proevropskog šireg centra.

Važnost imigracije i nepopularnost reformi

Ukoliko uzmemo faktor da će bejbi bum generacija uskoro masovno odlaziti u penziju u Evropi, javlja se veliki broj konkretnih problema o kojima ima malo konstruktivne debate. U državama Evropske unije nastajaće sve veći manjak radne snage, a penzioni fondovi će postati nemogući za stabilno finansiranje. Jedno rešenje je da se godine za odlazak u penziju dodatno pomeraju u skladu za produžetkom životnog veka. Postavlja se pitanje da li bi radnici bili produktivni sa 67 ili 68 godina, a i ove mere su poprilično politički nepopularne.

Na drugoj strani, tek par miliona migranata koji su došli u Evropu i koji mogu popuniti samo deo sadašnje i buduće potražnje, izazvali su pravi potres na evropskoj političkoj sceni. Iako se imigracija pokazala kao višestruko ekonomski korisna već u srednjem roku za države koje su primile nove stanovnike, pokazala se i kao kratkoročno prilično nepopularna.

Prirodnoj skepsi ljudi prema strancima bile su od pomoći i lažne vesti, poput dezinformacija da je kriminal skočio zbog migranata. U državama koje se koriste kao primeri, recimo Italiji i Nemačkoj, stopa kriminala zapravo beleži istorijske minimume po državnim podacima.

Međutim, ovakve okolnosti i realni izazovi stvaraju veliki problem u Evropi, u kojoj sve više vladaju kulturološki desni i ekonomski levi populizam, a manje politika utemeljena na činjenicama i dokazima. Sa jedne strane, Evropljani se zastrašuju da ne prihvate imigraciju koja bi popunila nedostatak, a svako pomeranje godina za odlazak u penziju ili korekcija nivoa državnih beneficija nailazi na populističke plotune.

Evropsko stanovništvo je i tradicionalno naviknuto na visok nivo socijalnih beneficija. Ono što je problem sa datim modelom beneficija je što je uspostavljen u periodu velikog populacionog buma, gde je veliki broj radnika uplaćivao doprinose, a manji broj ljudi koristio beneficije. Savremeni evropski demografski trendovi su obrnuti i ovaj model je već sada neodrživ. Svaka minimalna korekcija dovodi do masovnih pobuna, naročito u državama poput Francuske i Italije. Iz tog razloga, vođenje realne politike biće prilično kompleksno u budućoj Evropi. Stanovnici ovih država neće ni reforme ni imigraciju.

[click_to_tweet tweet=“Čak i da se ceo Bliski Istok sutra preseli u Evropu, islamska populacija ni tada ne bi bila većina, a kamoli uz osrednje ili niže trendove imigracije. | “ quote=“Čak i da se ceo Bliski Istok sutra preseli u Evropu, islamska populacija ni tada ne bi bila većina, a kamoli uz osrednje ili niže trendove imigracije.“]

Imigracione dileme Zugzwang centra

Iako će populiste na vlasti verovatno stići realnost njihove demagoške politike, oni mogu napraviti značajnu štetu po budžete i javno mnjenje u međuvremenu. Na drugoj strani, proevropski centar ima srednjoročno sužen manevarski prostor. Pustiti imigraciju i rizikovati dolazak populista (Merkel i Leven) ili vršiti reforme koje bi apsorbovale efekte negativnih populacionih trendova i takođe rizikovati dolazak populista zbog socijalnog nezadovoljstva (Renci, Makron, Rute).

Evropski širi centar (levi centar, desni centar i centar) se nalazi u situaciji koja se u šahu zove „Zugzwang“. Ova situacija podrazumeva nepovoljan položaj igrača koji je na potezu, jer će bilo kojim sledećim potezom pogoršati svoj položaj i više bi mu odgovaralo da potez propusti, što nije moguće. Iako ova imigraciona dilema nije alarmantna, zbog privremenog zatvaranja migrantskih ruta, ona stoji kao pitanje na koje će političari centra morati da nađu odgovor i dugoročnu strategiju.

Glavni zadatak proevropskih snaga nakon izbora za Evropski parlament je da se pronađe manevarski prostor za rešenje i stvori sveobuhvatna strategija za buduće migrantske talase. Sa jedne strane mora postojati i taktika kako se boriti protiv desničarskih lažnih vesti, teoretičara zavera i dezinformacija u sferi imigracije. Dok god neometano koriste ovo oružje, populisti će lako uspeti da generišu podršku u kriznim situacijama širenjem straha.

Paralelno sa tim, Evropska unija mora efikasnije kontrolisati svoje spoljne granice, a da države na nacionalnom nivou reformišu svoju imigracionu politiku i politike integracije. Kanadski model poena i jasnih kriterijuma može biti dobar primer.

Ukoliko partije članice EPP, PES i ALDE u budućnosti budu ignorisale ovaj problem ili se budu tek reaktivno ponašale u odnosu na krize, populisti će dobiti novu šansu. Iako na ovogodišnjim izborima za Evropski parlament evroskeptični desničari neće osvojiti većinu, već tek oko četvrtine mandata, to ne znači da tokom hipotetičkog sledećeg haosa ne mogu bolje da iskoriste priliku. Jedan od glavnih izazova za države članice Evropske unije biće upravo balansiranje između spoljnog faktora novih migrantskih talasa, unutrašnjih reformi za 21. vek i populističke opozicije koja će čekati sledeću šansu.

Tekst je objavljen na portalu „Talas“ 08.05.2019.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Evropa neće postati islamski kalifat – ali migracije jesu izazov za budućnost se prvo pojavila na Novi treći put.

Osim što će manevarski prostor za samostalno nametanje politika biti uži, politike će se značajno razlikovati od poteza prethodne vlade. Sadašnja vlada će najvećim delom, uprkos kadrovskim rešenjima sa levog centra, sprovoditi politike vezane tradicionalno za desnicu i u ekonomskoj i u društvenoj sferi. Kriterijumi za imigraciju biće oštriji, borba protiv kriminala važnije pitanje nego ikada ranije, vojska će dobiti budžetsko povećanje, ne bi trebalo isključiti moguće približavanje NATO-u, pod uticajem liberalnih manjinskih partnera biće sprovedena ekonomska liberalizacija u manjoj meri, ali će i biti primenjene i zelene politike u sferi većeg oporezivanja letelica zagađivača. Sa jedne strane, ove politike su teško ideološki povezive sa strankama levog centra, dok sa druge strane je dobar deo navedenih politika (borba protiv kriminala, vojska i imigracija) bio deo izbornih obećanja socijaldemokrate Stefana Levena i za njih je glasalo ubedljivo najviše građana (28,2%). Desna politika vlade levog centra više je posledica pomeranja socijaldemokrata udesno nego naročitog desnog uslovljavanja koalicionih partnera. Vladu će kritikovati opozicija oličena u desnocetrističkoj Partiji umerenih Ulfa Kristersona, Demohrišćanima, kao i sa izrazite desnice oličene u Švedskim demokratama. Matematički moguća najlevlja vlada sprovodiće politiku desnice, a biće napadana takođe sa desnice.

Švedske demokrate kao politička partija i remetilac

Za razliku od ostalih nordijskih država, tradicionalne švedske partije tvrdog su stava prema desnim populistima koji su se pojavili kao značajna snaga u svim državama ovog regiona. Desni populisti su činili (Finska), čine (Norveška) ili manjinski podržavaju (Danska) aktuelne vlade u nordijskim državama sa izuzetkom Švedske. Zbog svojih tvrdih desničarskih stavova i nacističkih osnivača, u ne tako davnoj prošlosti, Švedske demokrate drže se u zoni političke partije sa kojom nema saradnje od strane glavnih stranaka. Međutim, rast ove stranke sa 1,4% iz 2002. na 17,5% u 2018. učinio je prirodne blokovske vlade ideološki srodnih partija nemogućim. U dosadašnjoj švedskoj politici nakon 1945, najčešće vlade činio je blok levog centra (socijaldemokrate, zeleni i levica), sa tek par vlada bloka desnog centra (umereni, demohrišćani, centar, liberali). Visok rezultat treće opcije, koja ne pripada blokovima, Švedskih demokrata, poremetio je duopol blokova i mogućnost da blokovi samostalno sastavljaju ideološki najsrodnije većine. Osim matematičkog remećenja formiranja ideološki prirodnih većina, Švedske demokrate su svojom retorikom takođe navele glavne partije levog i desnog centra da se ideološki pomere udesno ne bi li sprečili dalje osipanje svojih birača u pravcu stranke sa kojom ne žele saradnju.

Vrednosne i praktične promene

Arhitekte savremene Švedske bile su socijaldemokrate i njihova politika oličena u kombinovanju tržišne privrede sa jakim socijalnim elementima, otvorenog i kosmopolitskog društva, vojne neutralnosti i pacifizma. Vrednosti karakteristične za levicu bile su dominatno prihvaćene u društvu i socijaldemokratama donosile su nadmoćne procente glasova na biralištima. Vlade desnog centra dolazile su u nekoliko situacija ekonomske stagnacije, često prouzrokovane prevelikim skretanjem ulevo od strane socijaldemokrata u ekonomskoj politici vlade. Dolasci Partije umerenih srednom 70ih, početkom 90ih i sredinom 2000ih na vlast predstavljali su neki vid kratkotrajnih tržišnih korekcija modela, ali bez veće pretnje da poremete dominantne karakteristike švedskog modela. Međutim, najnovije okolnosti su zadržale socijaldemokrate na vlasti, ali mogu značajno promeniti poznati model.

Švedska privreda je poznata kao privreda sa vrlo rigidnim radnim zakonodavstvom, jakim sindikatima i naglašenom važnošću kolektivnih ugovora. Kao takva privreda, ona nije bila naročit magnet za radnu imigraciju nakon pada socijalizma u Istočnoj Evropi. Tek oko 50.000 radnika iz ovog regiona odlučilo se da početkom 90ih svoju budućnost pronađe u ovoj državi. Kolektivni ugovori i rigidno radno zakonodavstvo teže su apsorbovali novu radnu snagu, što nije bio slučaj recimo sa Ujedinjenim Kraljevstvom. U UK je fleksibilno radno zakonodavstvo privuklo oko 1.400.000 ljudi iz Istočne Evrope do 2015. Otvorenost Švedske za imigraciju i darežiljiva socijalna država, privukli su migrante koji nisu imali nužni cilj zaposlenja. Nezaposlenost među ljudima niskog obrazovnog nivoa i neevropskog porekla je 2016. blizu 40%, dok je nacionalna nezaposlenost u isto vreme bila ispod 10% (Sveriges Officiella Statistik). Javila se visoka korelacija i između povećanja imigracije i kriminalnih dela, iako ona nije u potpunosti dokaziva kao kauzalna, jer švedska policija ne beleži etničko poreklo počinioca dela. Skepsa građana ka dosadašnjem modelu funkcionisanja bila je na vrhuncu tokom migrantske krize 2015. i 2016. i vladine politike „otvorenih vrata“ prema izbeglicima. Vremenom je skočio i procenat građana koji je smatrao da je migranata previše (sa 33% iz 2013. na 43% 2016, Ipsos Mori) i da imigracija stvara pritisak na javne usluge (sa 40% 2011. na 55% 2016, Ipsos Mori). Na drugoj strani, sa niskom stopom rađanja, dugim životnim vekom (82,2 godine) i visokim brojem penzionera u odnosu na OECD prosek, Švedskoj je potreban nekakav priliv stanovništva. Ovaj demografski argument najčešće je guran u stranu prilikom napada na imigraciju, što je i delimično pomoglo popularnost i efikasnost tih napada.

Paralelno sa promenom stanja na terenu, menjali su se stavovi građana, ali i privlačnost marginalne desničarske stranke Švedskih demokrata koja je pre intenziviranja ovih procesa mogla da računa na tek nekoliko hiljada glasova, a 2018. osvojila je 1.100.000. Ove promene dovele su do značajnijeg vrednosnog pomeranja građana ka konzervativizmu, a ubrzo je došao i odgovor stranaka sa svojim programskim pomeranjem u skladu sa novim okolnostima. Iz tog razloga se ne bi trebalo čuditi kada se u toku predizborne kampanje 2018. velike partije skoro takmiče u tome koja će biti oštrija prema ilegalnim migrantima i efikasnija u deportacijama. Kao što sam u jednom svom tekstu za Dnevni list Danas najavio, Švedska će sve manje ličiti na Švedsku kakvu smo ranije poznavali. Sve manje će biti vojno neutralna i pacifistička država, a sve više država bliska NATO-u i sa značajno većim ulaganjem u vojsku. Sve manje će biti država bez rezerve otvorena za imigraciju, a i pod rizikom potencijalne finansijske krize možda bude preispitala i svoj tradicionalni ekonomski model. Poslednji izbori i nova vlada predstavljaju desno skretanje Švedske i potencijalni početak velike transformacije ove države, iako sastav vlade na prvi pogled može delovati kao kontinuitet.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Švedsko desno skretanje se prvo pojavila na Novi treći put.

Na drugoj strani, konkurenti dominantnih socijaldemokrata, oličeni u alijansi desnog centra, nisu zabeležili dobitak od pada vladajućih socijaldemokrata. Najveća stranka ove alijanse, Stranka umerenih, dolazila je na vlast u momentima kada je nivo socijalne intervencije značajno negativno uticao na privredne performanse. Stranka umerenih zabeležila je pad u odnosu na prethodne izbore sa 23,2% na 19,8%. Njeni saveznici oličeni u Liberalima, Demohrišćanima i Partiji centra takođe su prešli cenzus sa manjim promenama podrške.

Ono što ove izbore izdvaja od svih prethodnih je nagli rast desnih populista oličenih u Švedskim demokratama, koji su poboljšali rezultat sa 12,9% na 17,6%. Ova stranka je do pre 12 godina u Riksdagu imala 0 manadata, dok danas ona kvari prirodnim blokovima matematičku mogućnost da naprave vlast. Iako za švedske birače ovi izbori mogu delovati neobično, jer se gotovo ceo politički diskurs pomerio udesno i prirodni blokovi desnog i levog centra više nemaju monopol, oni su samo još jedan od udžbeničkih primera izbora u državama Evropske unije tokom 2017. i 2018. Postoji čak četiri kategorije po kojima su ovi izbori slični ostalim izborima u državama Evropske unije i po čemu postoji značajan nivo konvergencije u glasanju kontinentalnih Evropljana, bez obzira na države u kojima žive.

Sekuritizacija imigracije

Desni populisti su širom Evrope iskoristili pitanje masovnog priliva migrantskog stanovništva, da bi kroz napade na nepopularnu društvenu grupu, generisali podršku. Koristili su se povezivanjem imigracije sa kriminalom i terorizomom, Evropska unija i vladajuće partije su povezivane sa nesposobnošću i nepotrebnim uvozom ozbiljne nestabilosti kroz prijem naročito islamske imigracije. Iako je pitanje dolaska novih migranata sklonjeno sa dnevnog reda i procene UNHCR-a predviđaju da će u 2018. ukupno u Evropu doći tek 80 000 ljudi, ostaje pitanje integracije koju takođe napadaju desničarske stranke. Ovo pitanje svakako nije zaobišlo ni Švedsku, koja je bila jedno od društava sa tradicionalno najpozitivnijim stavom prema imigraciji. Po istraživanjima Ipsos Mori, procenat građana koji smatra da novih doseljenika ima previše je samo u roku od 2013. do 2016. skočio za jednu trećinu.
Napadi populista i vesti sa incidentima koje su izazvali azilanti relativno brzo su promenili stavove građana. U svakoj od evropskih država je postojala bar jedna partija ili lider koji su ovaj diskurs eksploatisali. U Italiji je to radio Salvini, u Francuskoj Marin Le Pen, u Nemačkoj Alternativa za Nemačku, u Holandiji Gert Vilders, u Austriji Hans Kristijan Štrahe, dok u Švedskoj to radi Džimi Okeson iz partije Švedskih demokrata. Na vrhuncu migrantske krize tokom 2015, ova partija je uspevala da dolazi do rejtinga od preko 20%. Na izborima je dobila 17,6%, ali centralno pitanje nije pitanje rezultata, nego uticaja na apsolutnu promenu diskursa svih ostalih partija.

Desni populisti diktiraju teme, ostali se prilagođavaju

Kao i u svim ostalim evropskim državama, pitanja koja nameću populisti, poput bezbednosti ili imigracije postaju centralna pitanja u javnosti. Uspešno se i povezuju sa identitetskim pitanjima ili pitanjem pritiska novih stanovnika na socijalne funkcije države. S obzirom da glavne partije desnog i levog centra ne mogu ignorisati ove teme zbog aktuelnosti i podrške, širom Evrope glavne partije su pokušale da se na neki način adaptiraju novom trendu i tako spreče desničarske pobede. Blagi ili oštriji antimigrantski diskurs i dodatno pomeranje udesno realizovala je velika većina lidera umerenih partija. Marka Rutea u Holandiji, Fransoa Fijona u Francuskoj, Sebastijana Kurca u Austriji ili Silvija Berluskonija u Italiji spaja manje ili veće adaptiranje diskursa desnih populista. U Švedskoj su tome pribegle obe glavne partije. Stranka umerenih, partija desnog centra, odlučila se da izborom Ulfa Kristersona pomeri svoj diskurs više ka anti-migrantskom. Sa druge strane, vladajuće socijaldemokrate Stefana Levena su takođe u programu naznačili pitanje kontrole granica i borbe protiv kriminala, iako ova stranka nije istorijski bila sklona takvim diskursima. U određenim momentima kampanje, stranke su se takmičile ko će primiti manje migranata kada dođe na vlast. Socijaldemokratski lider Stefan Leven obećao je reformu sistema azila i smanjenje broja izbeglica za polovinu, dok ga je kao neiskrenog napadao član Stranke umerenih zadužen za pitanja imigracije, Johan Forsel, kao licemernog, jer su socijaldemokrate najzaslužnije za taj problem. Pre samo nekoliko godina, ovaj vid debate između glavnih stranaka suštinski nije bio moguć.

Populistička triangulacija i remećenje tradicionalnog poretka

Desni populisti u Evropi posebni su po uspešnoj triangulaciji, odnosno sintetisanju delova dve tradiconalne političke pozicije u treću superiornu. Ovu tehniku primenjivale su socijaldemokratske partije širom sveta tokom 90ih i početkom 2000ih imitirajući odlike skandinavskog modela i tako se spasle političke propasti. Danas triangulaciju kontra prethodne rade populisti u Švedskoj. Demokrate Džimija Okesona sintetišu diskurs o jakoj socijalnoj intervenciji, karakterističan za socijaldemokrate, sa društvenim konzervativizmom Partije umerenih u vulgarizovanoj formi. U praksi to izgleda kao zahtevanje više socijalnih davanja i održavanje progresivnog oporezivanja u kombinaciji sa društvenim konzervativizmom i antimigrantskim diskursom. Da ovo nije politički naivan diskurs, govori i želja da se od njega načini izvesna koherentna celina kriveći imigraciju za preveliki pritisak na socijalnu državu, zbog čega domaći građani imaju lošiji pristup javnim uslugama, a domaća sindikalno organizovana radna snaga ima sindikalno neorganizovanu i nezahtevnu imigrantsku radnu snagu. Istraživanja govore i da se ovo pokazalo kao uspešno. Švedske demokrate su triangulacijom preuzele birače iz oba izborna bloka. Po istraživanju SVT-a najuspešniji su bili među muškarcima (26%), članovima sindikata (26%) i nezaposlenima (25%), što je značajno, kada se uzme u obzir da je nacionalni rezultat ove stranke 17,6%. Diskurs o visokom pritisku imigracije na javne usluge je takođe u istraživanjima utemeljen. Po istraživanju Ipsosa, broj ljudi koji se slaže sa ovom tvrdnjom se sa 40% u 2011. popeo na 55% 2016, a da je Švedska ostala na dnu lestvice u Evropi sa ovako visokim procentima. Ovaj vid triangulacije je na prethodnim izborima zamalo napravio problem sa padom vlade, na ovim izborima je napravio problem sa formiranjem vlade, a na sledećim izborima može onemogućiti da se bez populista sastavi vlada. Oba bloka ne žele saradnju sa Švedskim demokratama, međutim, alternativa je nepopularna velika koalicija, koja se pokazala kao kobna za podršku partija mejnstrima širom Evrope. Sa druge strane, u susednim skandinavskim državama, politički desničarski istomišlljenici Švedskih demokrata su se uveliko legitimisali kao delovi vladajućih većina u Danskoj, Finskoj ili Norveškoj.

Fragmentacija političke scene

Političke scene kontinetalnih evropskih država karakteriše veći broj stranaka od anglosaksonskih sistema, međutim i taj veliki broj se naglo povećava. U Austriji se do pre 30 godina politička scena svodila na dve velike partije desnog i levog centra, dok danas postoji šest relevatnih partija. U Holandiji postoji 13 parlamentarnih partija, u Francuskoj je svaka velika partija iznedrila bar po nekoliko manjih, a često nastaju i sasvim nove stranke sa relevantnom podrškom. Evropski trend koji nije zaobišao ni Švedsku ove godine je i pad velikih stranka u smislu podrške i disperzivno raspoređivanje glasova širom političkog spektra. Iako sem Švedskih demokrata, nije bilo nastajanja nekih novih parlamentarnih stranaka kao što je slučaj sa centrifugalnom evropskom partijskom scenom, podrška jeste odlazila od većih ka manjim partijama. Najviše mandata izgubile su najveće partije sa najrazvodnjenijim, odnosno najsveobuhvatnijim platformama kao što su vladajuće Socijaldemokrate (-12) ili najveća opoziciona partija Stranka umerenih (-14). Najveće dobitke u mandatima su dobile manje i uže opredeljene stranke poput Švedskih demokrata (+14), Partije centra (+8), Levice (+7) ili Demohrišćana (+7). Ovaj proces otežava formiranje budućih većina, ne samo zbog pojave triangulacije Švedskih demokrata, nego i zbog većeg ucenjivačkog kapaciteta manjih stranaka članica saveza. Levica, koja je davala manjinsku podršku vlasti Stefana Levena i ucenjivala vezano za podršku budžetima, te i jednim uskraćivanjem podrške zamalo srušila vlast, nagrađena je poboljšanjem rezultata. Sa druge strane, konstruktivni partner socijaldemokrata iz vlade, Zelena stranka, jedva je prešla cenzus od 4% i izgubila čak 10 mandata. Evropski trend sve užeg orjentisanja birača i sve manje nepreispitujuće tradicionalne podrške velikim strankama nije zaobišao ni ovu državu.

Zaključak

Iako su izbori u Švedskoj doneli promenu odnosa snaga na političkoj sceni ove države, oni ne predstavljaju novinu u smislu evropskih trendova. Možemo reći i da ovi izbori zapravo predstavljaju lokalnu manifestaciju trenda sa blagim zakašnjenjem. Slične situacije sa nezgodnom kompozicijom parlamenta, jakim desnim populistima, sekuritizacijom pitanja imigracije i pomeranje celokupnog diskursa udesno desile su se u svakoj državi. Ono što je glavno pitanje za „mainstream“ partije u Švedskoj je kako će se na osnovu lekcija iz prethodnih država adaptirati ovom trendu. Velika koalicija predstavlja rizik jer može dovesti do pada podrške obe članice te koalicije, kao što je bio slučaj u Nemačkoj ili Holandiji. Na drugoj strani, saradnja sa desnim populistima i preuzimanje njihovog diskursa radi suzbijanja njihove pojave pravi sve tanju granicu između „vas i njih“. Kada se posmatra vlast Sebastijana Kurca u Austriji, postavlja se pitanje da li je on neko ko imitira populistički diskurs da bi suzbio populiste i to radi zbog birača ili je pokušavajući to u praksi postao desni populista. Slična dilema očekuje i Socijaldemokrate i Stranku umerenih, a njihov odgovor na novi izazov ćemo videti u narednim nedeljama predviđenim za formiranje vlade.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Švedski izbori – evropski trendovi se prvo pojavila na Novi treći put.

1. Establišment status quo socijaldemokrate

Socijaldemokratija i država blagostanja svakako nisu novi koncepti za Evropu, kao ni partije ove vrste. Od vremena pre Drugog svetskog rata one postoje u različitim formama i često su bile vlast. U Švedskoj su od kraja prvog svetskog rata, sa po nekom pauzom, socijaldemokrate na vlasti. Problem nastaje kada partije prestanu sa osavremenjivanjem, postanu bezlične, krenu da podsećaju na malo brižljivijeg brata konzervativnog establišment konkurenta. Visoki porezi i velika redistribucija, baza u sindikatima, postmaterijalističke vrednosti, ljudska prava i u najmanju ruku naizmenično smenjivanje sa konzervativcima. Zvuči dobro do momenta globalnih promena na svim poljima i nedostatka odgovora na ključna pitanja koja novo političko tržište nameće. U tim situacijama socijaldemokrate nemaju odgovor na automatizaciju koja umanjuje broj radnih mesta glavnih birača “plavih okovratnika”, kada se ti radnici žale na imigraciju, kada birači partiju gledaju kao “državnu partiju statusa quo”, kada u radničkim kvartovima pobedi populistička desnica i kada država nije sposobna da isporuči rezultat u pravcu socijalne sigurnosti.

Takva situacija za svaku veliku socijaldemokratsku partiju mora biti alarm upozorenja i početak rada na evoluciji u pravcu sledeća tri tipa. Partije koje ne uđu u te procese su osuđene na propast pre ili kasnije. Inercija na osnovu stare slave, poznatosti i utemeljenosti u starijem biračkom telu može držati partiju na pristojnom rezultatu još par izbornih ciklusa. Vreme može kupiti i neka personalna promena na čelu partije, ali se na primeru Šulca u nemačkom SPD-u i Ašera na primeru holandske PvdA pokazalo kao vrlo malo vremena. Posledica u kratkom ili srednjem roku je progresivno opadanje broja članova, gubljenje delova organizacije i iznuđena koalicija sa konzervativnim establišment partnerom naspram desnih populista. Od tih „velikih kolacija“ dominantniji konzervativni partner uglavnom ne gubi ništa, jer se njegova politika više sprovodi, a socijaldemokrate gube poverenje i granicu sa konzervativcima dodatno tanje.

Rezultati ovakvog nekreativnog i inertnog pristupa su se pokazali katastrofalno po, tradiconalno drugu po snazi, holandsku PvdA. Mandat sa konzervativnim Markom Ruteom, PvdA je platila padom sa 25% na 6%. Švedski premijer Stefan Lefen u anketama sa protokom vremena beleži sve gore rezultate popularnosti i po njima ga velika većina birača ga gleda kao nesposobnog, dok paralelno raste populistička desnica u vidu partije Švedskih demokrata. Nemački SPD, uprkos promeni lidera koji je doneo popularnost, nije uspeo da tu simpatiju birača materijalizuje i pretvori je u stabilniju podršku. Uprkos solidnim mobilizacionim sposobnostima novog predsednika Šulca, partija ne uspeva da dokaže biračima da je značajno drugačija od CDU-a Angele Merkel i u kampanji nastupa vrlo mlako sa neupečatljivim napadima na kancelarku sa kojom su sedeli sve vreme u vladi.

Ovakva socijaldemokratija na dugi rok nema perspektivu!

2. Difuzne reformske socijaldemokrate

Jedna od novih tipova socijaldemokratije koja se razvila iz liberalnijih i pragmatičnijih krugova mainstream socijaldemokratskih velikih partija. Tendencija pomeranja ka centru bila je jedna od glavnih tendencija ovih partija krajem 90ih i početkom 2000ih, ali je u malom broju država Evrope ta tendencija poživela duže od oportunizma partija zbog popularnosti ideje. Ovakav tip socijaldemokrata je danas pronašao dobro tlo u zemljama sa ogromnom, omnipotentnom i ujedno totalno korumpiranom i nesposobnom državom kojoj su reforme nužne. Ovakva politika je u SAD-u 90ih i Velikoj Britaniji 90ih i početkom 2000ih uspešno održavala socijalne programe, povećavala investicije u obrazovanje i zdravstvo, a paralelno uspevala da budžetski deficit, javni dug i inflaciju drži na pristojnom nivou. Nemačka je danas , zahvaljujući reformama Šredera u pravcu umanjenja ogromne socijalne države, država sa najboljim ekonomskim pokazateljima u Evropi, a bila je takozvani „bolesnik Evrope“. Danas se ovakva socijaldemokratija manifestuje u vidu dinamičnog pristupa mladih lidera, difuznom širenju u biračkom telu kroz zauzimanje pozicije političkog centra i poziciji sličnoj socijaliberalizmu.

Partije koje su se opredelile za ovakav pristup poput italijanske Demokratske partije (PD) sa Mateom Rencijem ili malteških socijaldemokrata sa Džozefom Muskatom na čelu, zabeležile su instant skokove u popularnosti. Pozicija trećeg puta, ako se dobro koncipira i izađe iz okvira plitkog PR-a, može da animira širi spektar birača od klasičnih socijaldemokrata koji su u padu. Održavati tu difuznost i srednju poziciju između plavih okovratnika i sindikata sa jedne strane i urbanih glasača srednje klase i sitnih preduzetnika, uz doziranje reformi, je glavno pitanje održivosti ovog koncepta. Kada rezultati nužnih pro-tržišnih reformi ne stižu onoliko brzo koliko su birači očekivali, a levičarskiji elementi stranke gube strpljenje i osamostaljuju se, populisti rastu i koncept propada. Mateo Renci se suočava sa ovim izazovima i glavno pitanje njegovog delovanja u 2017. je pitanje ponovnog kalibirasanja koncepta. Sa druge strane, Džozef Muskat sa ovim pristupom na Malti, uprkos korupcionaškim aferama, uspeva da postiže izvanredne rezultate i na polju ekonomije i liberalizacije društva. Zaposlenost, socijalna država i privredni rast su na vrhuncu, a konzervativno društvo u kojoj je razvod braka bio zabranjena tema pre oko 10 godina, danas prihvata dosta liberalnije društvene pozicije.

Glavna kocka u biranju ove pozicije je da li je partija sposobna da balansira na dugi rok i stalno se triangulira i sintetiše razne ideološke pozicije u jednu. Glavna prednost je to što je ovo možda i jedini tip levice koji je sposoban da deluje u momentima ekonomske krize. Mogućnost šire društvene mobilizacije za nužne reforme, pametno doziranje istih, što bolji socijalni programi u okvirima realnosti i fiskalna odgovornost su solidna metodologija.

Koliko ovaj koncept u društvu sam nađe put, ako ga ignorišu partije, pokazuje i primer Francuske. Socijalistička partija u Francuskoj je odbila premijera Valsa i njegove tendencije ka osavremenjivanju partije u ovom pravcu i umesto Valsa je odabrala levog populistu Benoa Amona. Posle samo 5 meseci, partija na izborima zbrisana sa scene sa programom kakav je nudio Vals, ali od strane drugog kandidata. Liberalniji Emanuel Makron je sa sličnom platofromom i novim pokretom dodatno proširio napad na biračko telo i pobedio na predsedničkim izborima sa 65% u drugom krugu i sa preko 350 od 577 poslanika na parlamentarnim izborima. Socijalisti su sa Benoa Amonom osvojili 6% i sa 10 miliona glasova spali na 2 miliona. Zaključak je jasan.

Ovakva socijaldemokratija može dati rezutlat na kratki rok, ali je za rezultat na dugi rok potrebno vešto političko balansiranje i opipljivi rezultati u srednjem roku.

3. Desne socijaldemokrate

Migrantska i ekonomska kriza u Evropi su uticale na tradicionalno biračko telo socijaldemokrata oličeno u radništvu. Radnici su postali konzervativniji i u najmanju ruku “skeptični” prema imigraciji, naročito imigraciji sa drugih kontinenata. Postavlja se pitanje, da li bi i onda radničke partije trebalo da odgovore na te promene u tom pravcu. Određeni broj socijaldemokratskih partija posegao je za tom merom.

Slovački premijer i predsednik slovačke socijaldemokratske stranke “Smer” na migrantsku krizu nije odgovorio u tradicionalnom levičarskom odgovoru. Ako izbegnemo eufemizme, možemo reći da u praksi Fico deluje ksenofobno sa izjavama da islamu nije mesto u Slovačkoj i da Slovačka neće prihvatati migrante. Možda će se za to buniti u kuloarima predsedništva PES-a ili u Briselu, ali on pobeđuje izbore sa tim pristupom. Uprkos korupciji koja je zastupljena u državi i koja je raširena u celom političkom sistemu, u slovačkom građanstvu vlada čuveno mišljenje “krade, ali i nama daje”. U ekonomskom polju, Fico isporučuje rezultat. Nezaposlenost opada, zidaju se socijalni stanovi, ukida plaćanje javnog prevoza za studente i penzionere, penzionerima dele bonusi krajem godine i planiraju se velike javne investicije u infrastrukturu. Koliko će se funkcioneri stranke “Smer” i njihovi rođaci “ugrađivati” u infrastrukturne projekte (što se već događalo i dokazivano je), očigledno birače manje zanima. Možemo se ljutiti na ovu “islamofobnu socijaldemokratiju”, ali je ona trenutno na liniji građana i od relevantnije opozicije u izboru postoji samo islamofobna bez socijaldemokratije. Iako je ova pozicija problem i za Brisel i za sam PES, jedna je od manjih požara koji su prioriteni za gašanje.

Nešto blaža verzija ovoga je pozicija koju je zauzeo austrijski SPO pod vođstvom Kristijana Kerna, aktuelnog austrijskog premijera. Sporno pitanje njegove pozicije nije islamofobija, niti vanevropska imigracija u potpunosti, već evropska. Naime, nezaposlenost u Austriji je oko 5% i ona može biti mnogo niža da nema disproporcionalnog “izvoza nezaposlenosti” iz država Istočne Evrope u Austriju. Radnici iz Bugarske i Rumunije preko specijanih agencija, koje izbegavaju da plaćaju pun porez u Austriji, nalaze poslove po austrijskim gradovima. Lokalnim radnicima to svakako ne odgovara i u pojedinim tradicionalnim uporištima socijaldemokrata, poput grada Velsa, doveli su ekstremnu desnicu FPO na vlast. U takvim okolnostima, Kern je pragmatično pomerio partiju po pitanju imigracije i azila u desno. Restriktivna imigracija, pojačan socijalni program, lov na agencije koje dovode strane radnike, visoko oporezivanje korporacija koje se inkorporiraju unutar država EU sa niskim porezima i poslujući u Austiji iznose profit su neki od delova programa. Takođe, SPO ne isključuje u potpunosti koaliciju sa ekstremno desnom FPO u određenim okolnostima. Za partiju socijaldemokratske provinijencije, ovo može biti sporno. Za deo urbanih birača belih okovratnika takođe može biti problem. Za glavnicu biračke baze industrijskih radnika, u državi gde industrija i dan danas čini više od 30% BDP-a, to je pun pogodak. Prednost Kerna je što uspeva da isporuči rezultat, iako ima ometanje velikog koalicionog partnera OVP-a koji lobira za krupan biznis i farmere. Iako će Kern verovatno izgubiti izbore od mega popularnog Sebastijana Kurca koji je pred izbore došao na čelo OVP-a, može se očekivati da bude ubedljivo drugi.

Glavno pitanje ovog pristupa socijaldemokratiji je da li je to i dalje socijaldemokratija ili neka varijacija desnice. Da li ići u pravcu pragmatizma i izborne pobede ili držati se izvornih vrednosti i ne praviti kompromise sa njima? Da li bi ostajanje pri izvornim vrednostima i gubitak na izborima doveo još goru I opasnu ekstremnu desnicu? To su glavna pitanja za ovaj put u evoluciji evropske socijaldemokratije.

Ovakva socijaldemokratija možda i nije socijaldemokratija, ali je to često ono što birači žele. Pragmatizam ovog tipa može da vrati stare birače iz industrijskih četvrti, ali izgubi teško stečene glasove belih okovratnika. Može da isporuči rezultat u praksi. Dilema vrednosti ili kompromisa.

4. Socijaldemokratska skretanja u levi populizam

Kriza među socijaldemokratama koju sam spomenuo u prethodnom delu teksta je navela jedan deo socijaldemokratskih partija da pribegnu dodatnim pomeranjem u levo. Izbor Džeremija Korbina na čelo Laburista ili izbor Benoa Amona kod Socijalista u Francuskoj pokazao je tendencije ka levom populizmu. Ono što je odgovor u ovom smeru je preorjentacija na neki vid „old school“ levice karakteristične za 20. vek. Poznato je i da klasičan levičarski diskurs ume da mobiliše ljude i da popravi popularnost partije u kratkom roku. Džeremi Korbin je uprkos veoma negativno nastrojenoj partiji i javnosti, uspeo da na vanrednim parlamentarnim izborima poentira u kratkom roku i nanese štetu premijerki Mej. Takođe, Amon je pri samom izboru za predsedničkog kandidata uspeo da podigne rejting partije na oko 15%, ali je u levičarenju bio nadigran od strane Žana Lika Melanšona. Klasičan levi diskurs se pokazao kao efikasan u dizanju podrške na kratki rok, a naročito među urbanom mlađom populacijom.

Međutim, velika i možda ključna manjkavost ovog koncepta je totalno odsustvo realne i sprovodive platforme. Programi i izborni manifesti obećavaju od sigurnog mesečnog dohotka do nerealnih
povećanja plata, javnih investicija, ukidanja školarina i slilčnih stvari u državama koje to de facto ne mogu da plate. I Francuska i Velika Britanija imaju deficite preko 3% i javni dug blizu 100% BDP-a, a kandidati poput Amona i Korbina su u kampanji obećavali programe koji koštaju od 50 do 100 milijardi evra. Kada se populističke želje i fraze prevedu u finansijski proračun, rezutlat je ekonomski fijasko u najavi. Na primeru Sirize se može viditi slabost i nemogućnost da ovakav pristup isporuči rezultat. Mere iz 20. veka i vremena nekada globalno dominatnih privreda EU država danas ne funkcionišu u tim istim državama sa ozbiljnim problemima i još ozbiljnijim globalnim konkurentima sa drugih kontinenata. Takođe, levi populisti često i ne nude razrađene politike ili nekada ne znaju ni cene svojih programa, te se postavlja pitanje njihove kompetentnosti za vođenje ekonomije i finansija. Ovaj tip levice može vladati u periodima nakon što desnica uvede red u državi tokom krize i onda dođe vreme za trošenje, do nove krize (koje često i sama izazove). U tom polju nalazi se u hendikepu u odnosu na difuzne reformske socijaldemokrate.

Nešto oprezniji pristup imamo u Portugalu, gde leva vlada Antonija Koste uspeva da izbori solidne rezultate uz vrlo pažljivo hodanje po tankoj žici reformi i potrošnje. Premijer Kosta je uspeo da popravi stanje u privredi i u socijali, a i budžetski deficit je na nivou ispod 2,5%, što znači da država odgovorno troši. Međutim, javni dug od preko 120% BDP-a čini zemlju vrlo ranjivom na bilo koji ozbiljniji eksterni šok. Vreme će pokazati da li će Antonio Kosta uspeti da izdrži rizičan period na vlasti. Takođe, oprezno pomeranje u levo vrši i Pedro Sančez iz socijaldemokratske partije PSOE u Španiji i na pragu je saradnje sa prilično levim PODEMOS-om. Da li će to takvog saveza doći i šta će taj savez doneti Španiji, takođe će vreme pokazati. Ono što je strateški pametna odluka Sančeza je izbegavanje scenaria broj jedan i propasti partije kroz održavanje statusa quo i velike koalicije sa vladajućim konzervativcima koja je bila na pragu. Jedan deo funkcionera stranke PSOE se zalagao za takav scenarijo i smenio ga je sa mesta predsednika. Ponovno overavanje liderstva u partiji od strane Sančeza je spasilo partiju od sigurne propasti u roku od jednog mandata takve vlade velike koalicije i potencijalnog prelivanja razočaranih pristalica ka populističkom PODEMOS-u. Dalji razvoj levih skretanja u Evropi nije isključen i u drugim državama.

Ovakva socijaldemokratija može levopopulističkim diskursom da podigne rejting partije, čak je i dovede na vlast. Međutim, postavlja se glavno pitanje dva loša izbora. Pridržavati se neralnog programa i nadati se čudu ili se zbog pragmatske prirode vlasti prilagoditi i izgubiti sledeće izbore. Na kratki i srednji rok isplativ pristup, na dugi rok može trajno uništiti poverenje u partiju.

Zaključak

Evropska socijaldemokratija poprima nove oblike i verovatno će se dodatno granati u svoje podvrste. Koliko je to dobro za ovu ideološku poziciju, veliko je pitanje. Preveliki pragmatizam naspram socijaldmeokratskih vrednosti sa jedne i ideološki dogmatizam i odsustvo osećaja za relanost sa druge strane, stvara probleme održivosti koncepta. Nije isključeno da se iz najveće evropske organizacije socijaldemorkata PES-a, određeni elementi izdvoje ili da ova grupa partija proizvede neku novu grupu partija. Određene višesmerne tendencije su vidljive, a dalji razvoj i smer kretanja ćemo pratiti kao organziacija i u budućem priodu.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Sva lica evropske socijaldemokratije 2017 – 4 pravca razvoja se prvo pojavila na Novi treći put.