Proruski mediji u Srbiji često predstavljaju Rusiju kao zaštitnika tradicionalnih vrednosti, suvereniteta i balansirajuće sile u svetu u kojem Zapad pokušava da nametne svoju volju manjim državama. Pored toga, narativ koji dominira u tabloidima, poput „Informer-a“, „Srpskog telegrafa“ i „Večernjih novosti“, kao i ruskim medijima poput Russia Today i Sputnik.rs jeste da je Rusija, uz Kinu, glavni izazivač postojećeg svetskog poretka koji predvode SAD i NATO. Ovi mediji redovno ističu propuste zapadne politike, kao što su vojne intervencije u Iraku, Libiji i Siriji, čime pokušavaju da relativizuju ruske poteze u Ukrajini i šire. Oni se često predstavljaju kao kontrasni primeri, jer se navedene zapadne intervencije predstavljaju kao agresivnu politiku i imperijalizam, dok se ruske intervencije poput rata u Ukrajini predstavljaju kao nužnost i potez iznuđen zbog ekspanzionizma zapadne politike.

S druge strane, SAD su u ovim medijima često prikazane kao sila u opadanju, zemlja u kojoj dominiraju unutrašnje podele, rastuća kriminalizacija i ekonomska nestabilnost. Poseban obrt u izveštavanju o Americi primećen je tokom poslednjih nekoliko meseci, gde su raniji negativni narativi, koji su SAD predstavljali isključivo kao hegemonističkog aktera sa neprijateljskim stavom prema Srbiji, sada preusmereni ka podršci Donaldu Trampu u kontekstu predsedničkih izbora 2024. godine. Ovaj trend ukazuje na promenu u narativu – SAD su i dalje problematične, ali postoje „dobre“ i „loše“ struje unutar američke politike. Tramp se u proruskim medijima prikazuje kao borac protiv „duboke države“, dok je administracija Džoa Bajdena, a posebno Kamale Haris, označena kao produžena ruka establišmenta koji destabilizuje svet.

Nasuprot tome, nezavisni i prozapadni mediji, poput N1, Nova S i Danasa, kontinuirano naglašavaju ruske pokušaje da utiče na politiku Balkana kroz meke i tvrde mehanizme moći – energetske projekte, propagandu i veze sa pojedinim političkim strankama. Ovi mediji takođe ističu negativne posledice ruskog rata u Ukrajini, posebno u domenu ekonomske nestabilnosti i bezbednosnih pretnji. Kada je reč o SAD, u tim medijima se često prenose pozitivni aspekti američke politike prema regionu, uključujući ekonomske investicije i podršku demokratskim procesima. Međutim, dok su pojedini mediji suzdržani po pitanju Trampa, deo nezavisnih komentatora vidi njegov potencijalni povratak kao pretnju stabilnosti Evrope i transatlantskih odnosa.

Ipak, pojedini provladini mediji povremeno podržavaju američke inicijative, posebno kada su one u skladu sa interesima vlasti u Srbiji. Projekti poput investicija kompanije UGT u solarne elektrane, vojnih vežbi sa američkom vojskom i američkog učešća u izgradnji Moravskog koridora kroz partnerstvo sa Behtelom često se predstavljaju kao pozitivni primeri saradnje sa SAD. U ovim slučajevima, narativ o Americi se privremeno menja – umesto kritike zapadnog intervencionizma, ističe se važnost ekonomske i bezbednosne saradnje koja donosi direktne koristi Srbiji. Time se omogućava balansiranje između tradicionalne proameričke i proruske retorike, u zavisnosti od trenutnih političkih i ekonomskih interesa vlasti.

Kamala Haris, za razliku od Džoa Bajdena, nije toliko polarizujuća ličnost u srpskom javnom mnjenju. Dok je Bajdenova politička prošlost obeležena podrškom NATO bombardovanju Srbije 1999. godine, što ga čini jednim od najnepopularnijih američkih političara u srpskoj javnosti, Haris nema sličan istorijski teret. Njeno ime nije često povezivano sa spoljnopolitičkim odlukama koje su imale direktan negativan uticaj na Srbiju, pa je u tom smislu svojevrsna „prazna tabla“ u percepciji srpskih birača. Ipak, zbog opšteg nepovoljnog odnosa prema Demokratskoj stranci u Srbiji, ona se i dalje posmatra sa dozom skepticizma, a pojedini mediji već je predstavljaju kao nastavak Bajdenove politike, posebno kada je reč o odnosu prema Kosovu i američkoj podršci Prištini.

Zanimljivo je da je izveštavanje o Kamali Haris u srpskim medijima bilo izbalansiranije tokom izborne kampanje i manje negativno u poređenju sa izveštavanjem o svakodnevnim predsedničkim aktivnostima Džo Bajdena. Dok su Bajdenove izjave i politički potezi redovno bili predmet oštrih kritika, ponekad i kroz senzacionalističke naslove u tabloidima, Haris je tretirana s više neutralnosti. U pojedinim provladinim medijima pojavili su se članci koji je predstavljaju kao mogućnost za resetovanje odnosa Srbije i SAD, a njena relativna politička nepoznanica u srpskoj javnosti omogućila je medijima da oblikuju njenu sliku na više načina. Ipak, kako su se izbori u SAD približavali, tako su mediji domiantno pokrenuli predstavljanje Donalda Trampa kao lidera koji će poboljšati spoljnopolitički položaj Srbije.

Domaće javno mnjenje gaji određena očekivanja od povratka Donalda Trampa na vlast, jer u percepciji građana postoji pretpostvka da sa krugovima oko republikanskog predsednika postoje bolji odnosi nego sa demokratskim krugovima. Jedan od primera se vidi kroz projekat Džareda Kušnera koji je najavio izgradnju luksuznog hotela na mestu nekadašnjeg Generalštaba, srušenog tokom NATO bombardovanja 1999. godine. Ovaj projekat se u provladinim medijima često predstavlja kao mogućnost dobijanja mnogo šireg uticaja na američku politiku, ali i kao znak potencijalnog jačanja ekonomskih i političkih veza sa Trampovom administracijom. Paralelno, postoji narativ da bi povratak Ričarda Grenela u novu administraciju dodatno poboljšao položaj Srbije, s obzirom na njegov raniji angažman u dijalogu Beograda i Prištine i percepciju da je bio kritičan prema Aljbinu Kurtiju, što mnogi u srpskim medijima vide kao pozitivan signal. Dosta medija je naglašavalo da bi njegovo postavljenje na mesto državnog sekretara promenilo težinu Srbije u Vašingtonu.

Proruski i provladini mediji često spekulišu da bi potencijalni dogovor između Donalda Trampa i Vladimira Putina mogao da dovede do opuštanja tenzija između dve sile, što bi značajno olakšalo poziciju Srbije na međunarodnoj sceni. Ovaj narativ sugeriše da bi smanjenje pritiska između Vašingtona i Moskve omogućilo Srbiji veću diplomatsku fleksibilnost, posebno po pitanjima Kosova i sankcija prema Rusiji. Mediji koji zastupaju ovu tezu često ističu da bi Tramp, vođen pragmatizmom i poslovnim interesima, mogao da pronađe modus vivendi sa Kremljom, što bi otvorilo prostor za jačanje srpsko-američkih odnosa bez istovremenog ugrožavanja tradicionalnih veza sa Rusijom. Ovakva očekivanja su posebno izražena među konzervativnim komentatorima i analitičarima koji smatraju da bi Srbija u takvom geopolitičkom kontekstu mogla da vodi suvereniju spoljnu politiku, a često se spominje i potencijalno rešenje “podele Kosova”.

Ukupno gledano, domaće javno mnjenje više teži revizionističkoj poziciji i kritički je orijentisano u odnosu na zapadni liberalni establišment. Očekivanje koje vlada od odnosa sa Rusijom i Sjedinjenim Američkim Državama je da bi detant između dve sile bio optimalna mera za Srbiju i najbolja garancija za buduću spoljnu politiku Srbije, koja je trenutno rastrzana između tradicionalne afekcije prema Rusiji i geografske i ekonomske zavisnosti od zapadnih aktera.

Detaljnije rezultate istraživanja možete pogledati na grafičkoj vizuelizaciji u prilogu:

Objava Rusija i Amerika u javnom mnjenju u Srbiji se prvo pojavila na Novi treći put.

Nakon dve godine istraživanja dosadašnji zaključak je da mediji u Srbiji igraju ključnu ulogu u oblikovanju percepcije javnosti o uticaju međunarodnih odnosa na Srbiju i njene lokalne zajednice. Tematski se često se naglašavaju strateški partneri poput Evropske unije, Kine, Rusije i Sjedinjenih Američkih Država, ali izveštavanje o njihovom uticaju na svakodnevni život građana varira u zavisnosti od uređivačke politike i političkih preferencija medija.

Balansiraniji mediji u sferi izveštavanja o svetskoj politici, poput RTS-a i pojedinih opozicionih medija, ističu značaj EU fondova i grantova za infrastrukturne projekte, kao što su izgradnja Koridora 10, modernizacija železnice Beograd-Niš i ulaganja u obrazovne i zdravstvene ustanove. S druge strane, mediji skloni proruskom narativu, poput sajtova većine tabloida, retko kritikuju ove projekte, jer bi to podrazumevalo i kritiku vlade, a skoro svi su podržavaoci vlasti u Srbiji. Pored toga, ruski uticaj kroz projekte u sferi energetike ili “povoljne” cene gasa dobija pozitivne ocene u istim medijima, dok je u prozapadnim medijima ovaj uticaj često predstavljen kao način širenja političke kontrole Moskve, iako je retko kritika sam sadržaj ovih ugovora.

Poseban akcenat stavlja se na strane direktne investicije (FDI), koje se često predstavljaju kao ključni faktor ekonomskog razvoja lokalnih zajednica i neretko “spasioci” čitavih gradova. Kineske investicije, poput kupovine Železare Smederevo i izgradnje fabrike guma Linglong u Zrenjaninu, dobile su značajnu medijsku pažnju iz pozitivnog ugla uticaja na lokalne zajednice. Dok provladini mediji naglašavaju otvaranje hiljada novih radnih mesta i očuvanje starih, modernizaciju industrije i dolazak novih tehnologija, nezavisni mediji ističu ekološke probleme, kao što su zagađenje vazduha i vode, kao i nepoštovanje prava radnika. Slična podela postoji i kod izveštavanja o dolasku multinacionalnih kompanija iz Evropske unije, poput nemačkih fabrika za proizvodnju auto-delova. Na primer, investicije poput onih kompanija Leoni i Brose promovišu se kao veliki doprinos smanjenju nezaposlenosti, ali kritički orijentisani mediji ukazuju na niske plate i velike državne subvencije koje ti poslovi zahtevaju, što često dovodi u pitanje dugoročnu održivost ovakvih investicija. Primera radi, u medijima se često pominje slučaj fabrike Linglong, gde su nezavisni istraživački portali, poput KRIK-a i BIRN-a, ukazivali na problem neadekvatnih uslova rada i narušavanja prava stranih radnika angažovanih na gradilištu, a njihova istraživanja su često prenosili N1, Nova S i Danas. Ovi narativi ističu i pitanje da li lokalne zajednice zaista imaju koristi od stranih investicija ili su često marginalizovane u procesu donošenja odluka.

Kada je reč o infrastrukturnim kreditima i donacijama, mediji se često fokusiraju na projekte izgradnje auto-puteva, železnica i drugih kapitalnih ulaganja koji imaju strateški značaj za Srbiju. Kineski krediti, na primer, omogućili su izgradnju auto-puta Miloš Veliki, dok su ruski zajmovi doprineli modernizaciji železničke pruge Beograd-Pančevo. S druge strane, Evropska unija se ističe grantovima za projekte poput rehabilitacije mostova i regionalne puteve. Dok provladini mediji veličaju ove projekte kao dokaze uspešne međunarodne saradnje, nezavisni mediji često ukazuju na manjak transparentnosti prilikom sklapanja ovih ugovora, “prenaduvane” cene kao i na povećanje spoljnog duga Srbije. Pojedini analitičari na N1 i Nova S takođe periodično upozoravaju da je Srbija u riziku da postane zavisna od pojedinih zemalja, posebno Kine, s obzirom na rastuće zaduživanje kroz njihove kredite sa povoljnim kamatama, ali i uz uslove koji uključuju angažovanje isključivo kineskih izvođača radova i često kineske radne snage.

Rezultate našeg poslednjeg decembarskog istraživanja o ovoj i povezanim temama možete videti u vizuelizaciji u prilogu:

Objava Globalna politika i lokalni kontekst se prvo pojavila na Novi treći put.

Mediji u Srbiji su značajan deo svog prostora u aprilu i martu opredelili i za pitanja koja se tiču ekološke situacije u Srbiji i povezanih spoljnopolitičkih pitanja. To naravno nisu jedini meseci u kojima je ekologija bila bitna tema. Pitanje rudarenja bakra i zlata u Istočnoj Srbiji, potencijalno rudarenje litijuma u dolini Jadra ili kvalitet vazduha u većim urbanim centrima u našoj zemlji se periodično pojavljuju u medijskom prostoru. Ove teme se javljaju prilikom ekoloških incidenata, lokalnih protesta ili generalne analize kvaliteta životne sredine u Srbiji. Osim ovog bloka tema koje često bivaju politizovane lokalno ili nacionalno, zelena tranzicija Srbije se takođe probija do medijskog prostora na nacionalnom nivou. Održivi izvori energije, smanjenje upotrebe uglja, zagađenje iz poljoprivrede i pitanje novih nuklearnih i hidroelektrana  u saradnji sa stranim partnerima takođe dolazi do vesti koje naši građani konzumiraju.

U okviru medijskog prostora primetna je polarizacija između medija koji su naklonjeni vlasti i opoziciono orijentisanih medijskih izvora.  Kada se radi o ekološkoj temi, opozicioni mediji su više skloni da naglašavaju navedene probleme, prenose izjave i konferencije aktivista, kao i stručnjaka koji se bave ovom temom. U pojedinim svojim segmentima prisutan je i anti-industrijski i pro-poljoprivredni sentiment, gde se kritikuje ekonomski razvoj kroz rudarstvo i industrijalizaciju i naglašava važnost čistog okruženja često asocirajući poljoprivredu kao bolju alternativu. S obzirom da je znatan broj rudarskih i povezanih projekata u Srbiji realizovan ili se njihova realizacija planira sa stranim partnerima, ova tema ima i međunarodnu dimenziju. U kritički orijentisanom delu medija postoji “antikolonijalni” sentiment koji predstavlja strane partnere (Kina, EU, Nemačka,…) kao aktere koji žele da uzmu finansijsku korist za sebe, naprave ekološku štetu Srbiji i nekada u budućnosti napuste Srbiju. U tom smislu, navedena retorika je vezana za različite spoljne aktere, gde deluje da se najviše negativne retorike koncetriše oko Kine (bakar, zlato) i Evropske unije (litijum).

Kada se radi o bloku medija koji su bliži vladajućoj partiji, u velikoj meri se naglašava pitanje ekonomskog razvoja, infrastrukture, radnih mesta i plata. Strani partneri su u ovoj oblasti mahom pozitivno predstavljeni, iako deo njih (poput Evropske unije i Zapadnih država) to nije po pitanju međunarodnih tema. U ovom bloku medija favorizuje se saradnja sa Kinom u brojnim oblastima, od industrije do rudarstva, a pitanje životne sredine se mahom postavlja kao sekundarno ili se afirmativno predstavljaju napori ovih kompanija da smanje zagađenje. Strani partneri se u tom smislu u provladinim medijima predstavljaju kao instrument razvoja koji će različitim krajevima Srbije doneti ekonomsku dobit (Smederevo, Kostolac, Bor, Majdanpek, Zrenjanin, Loznica,…). Ovaj blok medija je otvoreniji da pozitivno izveštava kada se radi o pitanju eksploatacije litijuma, hipotetičke nuklearne elektrane u Srbiji, novih hidrocentrala i drugih pitanja koja bude ekološku skepsu.

U našim prethodnim publikacijama organizacija je već objavljivala rezultate istraživanja o pitanju zelene tranzicije Srbije i brige građana oko stanja životne sredine. Neke od naših anketa su se naslanjale baš na pitanja koja se tiču balansa između održavanja kvaliteta životne sredine i intenziteta ekonomskog razvoja i povećanja životnog standarda. Medijski prostor Srbije često se bavi baš ovim debatama, gde su kritički orijentisani mediji bliži politici zaštite životne sredine, dok su mediji koji su bliži podršci vlasti više na tragu ekonomskog razvoja. Spoljna politika Srbije je u tom smislu često instrumentalizovana i oko ovog pitanja, te su strani partneri zato ili “kolonizatori/pretnja po životnu sredinu” ili “ekonomski spasioci regiona/prilika za razvoj”. Iz tog razloga, izvesno je da će u budućem medijskom prostoru tema ekologija sve više biti vezana i za pitanje spoljne politike i međunarodnih uticaja.

Objava Medijsko izveštavanje o ekologiji i velikim silama se prvo pojavila na Novi treći put.

Ruska invazija Ukrajine ove godine dovela je do tektonskih promena na svetskog političkoj sceni, ali i znatno poljulala stabilnost globalne ekonomije. Kidanje postojećih globalnih lanaca snadbevanja, otpornost ruske ekonomije i efektivnost zapadnih sankcija bile su jedne od glavnih tema domaćih medija u prethodnom periodu. Da li je ovakav vid izveštavanja odrazio i na domaće javno mnjenje, odnosno kako građani Srbije misle da će se rat u Ukrajini odraziti na srpsku ekonomiju?

Fokus grupe i istraživanja stavova javnog mnjenja su pokazali da način na koji najpopularniji domaći mediji izveštavaju o ekonomijama Rusije, Ukrajine i EU predstavlja relevantan faktor u samoj percepciji građana o perspektivnosti ekonomije Srbije. 

Rusija i njena ekonomija su najčešće pozitivno predstavljani; kao država otporna na zapadne sankcije, koja ima nadmoć u odnosu na Evropsku uniju u sferi energenata i u kojoj građani ne osećaju ekonomske nedaće. Kritički tonovi u odnosu na Rusiju u ovoj oblasti bili su retki u posmatranom periodu, a vesti o potencijalnom slomu ruske privrede ili inflaciji u ovoj državi skoro da nisu postojali. I pored odsustva kritika, često smo prisustvovali podvlačenju paralela između srpske I ruske ekonomije od strane naših ispitanika u kojima je relativno nizak životni standard Rusije predstavljan kao neka vrsta prednosti koju ona poseduje u odnosu na Evropsku Uniju. Kao i Srbija devedesetih, Rusija će preživeti posledice rata zahvaljujući niskim očekivanjima njenih građana, dok se to ne može reći za stanovnike evropskih država. 

Kada je reč o ekonomiji Srbije, na pitanje o očekivanjima ispitanika u odnosu na svoj životni standard sledeće godine, skoro polovina učesnika ankete (46,5%) smatra da će biti lošiji. Samo 11,5% ispitanika smatra da će njihov standard sledeće godine biti bolji, a da će biti isti smatra četvrtina ispitanika (24,6%). Na pitanje da li predviđaju probleme u snabdevanju pojedinim proizvodima i dobrima u narednom periodu, građani imaju najviše straha oko dostupnosti energenata i inflacije. 

Za glavne uzroke I izazivače potencijalne krize I degradacije životnog standarda učesnici našeg istraživanja nisu identifikovali rat između Ukrajine I Rusije, niti prethodnu COVID-19 pandemiju, već isključivo loše vođenu ekonomsku I monetarnu politiku. Probleme u snabdevanju strujom/gasom/naftom, odnosno visoku inflaciju i pad standarda očekuje 53% ispitanika, 28% očekuje probleme sa snabdevanjem hranom, gotovo petina ispitanika zabrinuta je za narušavanje nacionalne bezbednosti, a 16% za ugrožavanje stanja životne sredine.

Kreiranjem medijske slike gde je ruska ekonomija otporna na sankcije, a EU ranjiva na efekte istih, uz predstavljanje Mađarske kao pozitivnog primera države čija ekonomija ne ispašta zbog ne uvođenja sankcija I svog evroskeptičnog spoljnopolitičkog kursa a Nemačke kao velike sile na rubu propasti zbog suprotnih pozicija, mediji utiču na stavove javnog mnjenja I dovode do stvaranja većinske pozicije gde se ne uvođenje sankcija Rusiji percipira kao jedno od sredstava za zaštitu nacionalne ekonomije. Minimiziranje efekata koje sankcije Rusiji imaju po njenu ekonomiju od strane medija dovodi I do toga da učesnici posmatraju ovaj rat kao niskoposledičan događaj iz ugla Srbije. 

Objava Koliko su se građani plašili ekonomskih posledica rata u Ukrajini? se prvo pojavila na Novi treći put.

Nepopularnost NATO saveza među domaćim medijima i srpskom javnom mnjenju nije novost, reputacija I delovanje ove organizacije se I dalje većinski posmatra kroz prizmu događaja iz 90-ih godina prošlog veka I bombardovanja 1999. To ipak ne znači da je (ne)popularnost NATO-a statična, ili da se percepcija ove alijanse kod građana Srbije formira isključivo na osnovu prethodno spomenutih događaja. Tokom 2022 godine, rezultati naših istraživanja su pokazali da se broj ispitanika koji bi glasao za hipotetičko pristupanje NATO povećao. Koji su glavni razlozi I da li se ovaj trend može nastaviti I tokom ove godine?

U istraživanju javnog mnjenja iz juna prošle godine, 4.04% ispitanika bi sigurno bilo za ulazak u NATO, dok bi još 5.77% verovatno  izabralo tu opciju. Procenat se ravnomerno povećavao protekom godine; u avgustu se za ove dve opcije opredelilo 11,1% ispitanika, u oktobru 13% a u decembru 14%. Na ovaj rast je donekle uticala I ruska invazija na Ukrajinu. Rasprave o principu kolektivne bezbednosti su opet postale aktivne, a mogućnost  konvencionalnog evropskog rata velikih razmera je postala realnost.

 U ovakvim okolnostima, deo ispitanika koji nije bio siguran oko svog stava kada je u pitanju potencijalno članstvo Srbije NATO-u , zauzima odlučniju poziciju. Stupanje Švedske I Finske u process priključivanja NATO-u, za koje većina građana Srbije smatra da su modeli država koje treba slediti, takođe je uticalo na mišljenje ispitanika. 

Istraživanja pokazuju i generacijski jaz u percepciji NATO-a. Mlađe generacije, koje nisu direktno iskusile bombardovanje, pokazuju veći stepen pragmatizma i otvorenosti kada je reč o alijansi. S druge strane, starije generacije su sklonije zadržavanju negativnih stavova, često pod uticajem sećanja na istorijske događaje i medijskog izveštavanja koje naglašava negativne aspekte NATO-a​​.

Globalna dešavanja takođe utiču na percepciju NATO-a u Srbiji. Sukob u Ukrajini je dodatno polarizovao javno mnjenje, s jedne strane jačajući anti-NATO stavove kroz proruske medije, a s druge strane otvarajući diskusiju o sigurnosnim aranžmanima i budućnosti Srbije u evropskoj sigurnosnoj arhitekturi. Naša istraživanja  pokazuju da građani Srbije u velikom procentu podržavaju Rusiju u ovom sukobu, što dalje komplikuje percepciju NATO-a kao zapadnog vojnog saveza​​.

Popularnost NATO saveza u srpskom javnom mnjenju ostaje niska, vođena istorijskim događajima, medijskim narativima i političkim diskursima. Iako postoje naznake promene među mlađim generacijama, dominantna percepcija NATO-a je i dalje negativna. Geopolitička dešavanja i medijsko izveštavanje nastaviće da igraju ključnu ulogu u oblikovanju stavova prema NATO-u u budućnosti. Da bi se razumeli pravi razlozi iza ovih stavova, neophodno je kontinuirano praćenje medijskih trendova i političkih diskursa, kao i istraživanja javnog mnjenja koja pružaju uvid u kompleksnu sliku stavova građana Srbije​​​​.

Objava Domaće javno mnjenje i NATO se prvo pojavila na Novi treći put.

U medijima u Srbiji, narativ o stranim direktnim investicijama često se oblikuje kroz prizmu ekonomskog napretka i stvaranja radnih mesta. Članci  koji se bave ovom temom često ističu dolazak stranih kompanija kao ključan faktor za podizanje standarda života i smanjenje nezaposlenosti u različitim manje razvijenim regionima Srbije. U ovom okviru, strane investicije se promovišu kao neophodne za privredni razvoj, pogotovo u industrijama poput automobilske, rudarstva,  IT sektora i energetike. Značajan deo retorike koja dolazi od vlade i predsednika posvećena je ovom uglu gledanja, bilo da se radi o brojnim kineskim investicijama koje su bile u fokusu posete kineskog predsednika Ši Đinpinga Srbiji ili pitanju rudarskog projekta Jadar prilkom posete nemačkog kancelara Olafa Šolca. Deluje da je retorika Vlade u velikoj meri posvećena uokviravanju stranih investitora kao motora razvoja Srbije.

Međutim, u poslednje vreme u medijima se javlja i kritičniji ton prema stranim investicijama. Pitanja koja se postavljaju odnose se na uslove pod kojima strane kompanije posluju u Srbiji, uključujući poreske olakšice, ekološke efekte, subvencije, i radne uslove. Neki analitičari u opozicionim medijima ističu da strani investitori često dobijaju povlastice koje nisu dostupne domaćim firmama, čime se stvara nejednaka konkurencija. Takođe, u medijima se ponekad govori o političkom uticaju stranih direktnih investicija, gde se one često predstavljaju kao alat kojim strane zemlje ostvaruju geopolitičke ciljeve. Ovaj narativ je naročito izražen kada se radi o investicijama iz Kine ili zapadnoj investiciji u litijumski projekat Jadar, gde se često sugeriše da su ove investicije deo šireg političkog plana za jačanje uticaja na Balkanu. U tim slučajevima, medijski diskurs prelazi iz ekonomske sfere u šire geopolitičke rasprave ili pitanje strategije aktuelne vlasti da održi svoj položaj naspram spoljašnjeg političkog konteksta i unutrašnje političke dinamike sa opozicijom.

Sa druge strane, u medijma se u proseku strane direktne investicije prikazuju i kao ključna strategija za ekonomski oporavak i održivi razvoj zemlje, iako se pojedinačni negativni primeri često napadaju. Primetno je da se više naglašava značaj investicija iz zemalja Evropske unije, koje čine oko 67% ukupnih FDI u Srbiji, prema podacima Ministarstva privrede. Ovaj podatak, kao i statistika trgovinske razmene koja ide u korist Evropske unije, češće se može videti u medijskom prostoru, čak i provladinom. Percepcije kineskih investicija u Srbiji variraju u zavisnosti od perspektive i medijskog narativa. S jedne strane, kineske investicije su često predstavljene kao ključne za infrastrukturni razvoj zemlje. Projekti poput izgradnje pruga, puteva i elektrana dobijaju široku medijsku pažnju, uz isticanje njihovog doprinosa modernizaciji srpske privrede. Mediji često prenose izjave državnih zvaničnika koji ističu da saradnja sa Kinom donosi značajna sredstva, tehnologiju i ekspertizu, neophodne za ostvarenje dugoročnih strateških ciljeva Srbije. Tokom posete kineskog predsednika Ši Đinpinga ova tema je bila u centru medijske pažnje, uz razgovor o projektu brze pruge između Beograda i Budimpešte koja je u izgradnji.

Mediji koji su kritički orijentisani izveštavaju o problemima u vezi sa zagađenjem životne sredine koje stvaraju pojedini kineski projekti, naročito u industriji rudarstva i energetike. U Boru su se pojavile kritike na račun kompanije Ziđin zbog zagađenja vazduha i neadekvatnog tretmana otpada, što je izazvalo proteste lokalnog stanovništva, a koje su kritički mediji ekspeditivno prenosili. Ovi negativni aspekti doprinose narativu o „ceni“ kineskih investicija, gde se razvoj posmatra kroz prizmu kompromisa između ekonomskog napretka i očuvanja životne sredine. Pitanje životne sredine u tom smislu postaje sve važnije politički u izbornim nadmetanjima i svakodnevnim medijskim temama, te su i strane investicije često tema ovakvih političkih rasprava u medijima.

Objava Kako mediji govore o stranim investicijama se prvo pojavila na Novi treći put.

Objava Potraga za ravnotežom u srpsko-kineskim odnosima se prvo pojavila na Novi treći put.

Iako ovo može delovati kao utopijsko stanje, ovo je donedavno bila evropska realnost. Od pada Berlinskog zida 1989. godine, značajan deo Evrope obezbedio je sebi parče „postmodernog raja“ o kom je pisao čuveni američki istoričar Robert Kejgan u svom bestseleru „Of Paradise and Power“.

Dok je većina sveta, pa i Balkan, sve vreme bila osuđena na konstantne tenzije koji nisu isključivale i oružane sukobe, značajan deo Evropljana sebi je obezbedio stanje „kantovskog trajnog mira“. Dok su šanse za izbijanje rata između Iraka i Irana, Indije i Pakistana ili između balkanskih država sve vreme u domenu mogućeg, šanse da se to desi između recimo Francuske i Nemačke postale su ravne nuli. Ne samo da je rat između bivših evropskih neprijatelja postao nemoguć, nego se ceo tradicionalni evropski trend preokrenuo.

Evropske države ušle su u proces političkog ujedinjenja, ukinute su međusobne granice, intenzivirana je trgovina, uvedena je zajednička valuta, ojačane su nadnacionalne institucije, a bivše diktature su se polako demokratizovale. Sve više država želelo je da se pridruži ovom trajnom miru, a među njima i države Zapadnog Balkana, smatrajući to kao glavni (jedini) izlaz iz posleratne depresije i relativne ekonomske zaostalosti.

Tri decenije nakon rušenja zidova, promenjene političke okolnosti proizvele su nova pitanja. Koliko je ovaj „raj“ zapravo trajan, šta danas nudi i da li Zapadni Balkan još može biti njegov deo?

Uspon i pad evropskog „postmodernog raja“

Evropski „postmoderni raj“ u punoj snazi je bio od 1989. godine do sredine 2010-ih. Okolnosti u kojima su Evropljani imali luksuz da ne razmišljaju o ratovanju ili ozbiljnijim međunarodnim političkim pitanjima, dobrim delom nije bila zasluga samih Evropljana. Kao što je Kejgan pisao, ovaj „postmoderni raj“ bio je moguć isključivo zato što su Evropljani bili pod bezrezervnom zaštitom jedne veće supersile, usled istorijskih okolnosti. Naravno, radi se o SAD i njenom bezbednosnom kišobranu, koji američke poreske obveznike godišnje košta oko 600 milijardi dolara, a koji je mnogim evropskim državama i dan danas glavni (jedini) garant bezbednosti.

Dok su se SAD bavile kontrolisanjem globalnog poretka kroz primenu svoje tvrde moći širom sveta, njeni evropski saveznici imali su luksuz da sve manje pažnje usmeravaju na vojnu moć, a da se fokusiraju na ekonomiju i meku moć. Kada su krize izbijale i u evropskom dvorištu, Evropljani su bili inertni i neefikasni. Takve krize su se po pravilu završavale američkom intervencijom. Bile su to prve naznake da se na Evropljane teško može računati u vanrednim situacijama.

Međutim, raspad SSSR-a i uspon Kine, umanjio je potrebu za nužnim sveobuhvatnim prisustvom SAD-a u evropskom regionu. Dok su nakon 1945. godine američki centralni napori bili usmereni na Zapadnu Evropu, kao glavno potencijalno bojište sa SSSR-om, to danas nije prioritet. Važnost da se Evropa obezbedi od neprijatelja, politički pomiri, vojno ujedini i kroz programe ekonomske pomoći ojača, danas je značajno niža. Ovo je naročito vidljivo u mandatu Donalda Trampa.

Ukoliko se ova tendencija nastavi, ona može definitivno staviti tačku na evropski izolovani utopizam. To bi značilo da bi Evropska unija trebalo da preuzme potpunu odgovornost za svoju bezbednost i da se posveti izgradnji svoje sopstvene „tvrde moći“, što može predstavljati veliki problem u sadašnjim političkim okolnostima. Kada se isključe spoljni faktori, poput toga da li će se SAD povući iz Evrope, Evropljani su paralelno bili skloni autodestruktivnom ponašanju u odnosu na dostignuća „postmodernog raja“.

Evropska težnja ka autodestrukciji

Države Evropske unije pokazale su visok nivo neodgovornosti i neposobnosti u svom zajedničkom odlučivanju, koja proizilazi iz veličanja procedure naspram rezultata i namere naspram razrađenog plana. Razvijanje svoje zajedničke „tvrde moći“ se postavlja kao ozbiljan izazov, kada se pogleda istorija (ne)uspeha prethodnih velikih političkih odluka i trenutna politička situacija u Evropi.

Ove države su dozvolile da u njihovom balkanskom dvorištu eskaliraju krvavi ratni sukobi 1990-ih, koji su završeni tek američkom intervencijom i pragmatičnim pristupom. Zajednička valuta doneta je na idealistički način i tolerisana su velika odstupanja i manjak reformi kod pojedinih članica monetarne unije, poput Italije i Grčke. Kada je, pak, izbila kriza Evrozone, arogantnim komuniciranjem napravljen je razdor između južnih i severnih država. Evropske institucije su se pokazale kao nesposobne da se izbore sa rastom autoritarizma u svojom istočnim državama članicama. Tokom migrantske krize nije postojao jedinstven plan delovanja. Javio se uspon ekstremne desnice koja je mogla da poništi celokupno pozitivno višedecenijsko političko nasleđe, a čija je pobeda sprečena panično i smotano.

Za isto vreme, udeo BDP-a EU-28 je od 1980-ih opao sa oko 30% globalnog BDP-a (PPP) na blizu 15% danas. Evropski građani ne vole promene, a na minimalne i često racionalne reforme reaguju burno. Dobar deo evropskih država nije sklon disciplinovanju svoje socijalne potrošnje, koja raste zbog brzog starenja stanovništva. EU države sa jedne strane nemaju ozbiljnu tvrdu moć, a na drugoj strani gube relativnu ekonomsku snagu. Evropljani nisu spremni da prihvate da je njihov „postmoderni raj“ na izdisaju, da on nije prirodno stanje, već je bio proizvod specifičnih istorijskih okolnosti i da je vreme za korenite promene.

Centralni fokus EU bi trebalo da bude usmeren na: unutrašnju reformu EU, reformu Evrozone, zajednički dogovor po pitanju migracije, suzbijanju autoritarizama među svojim istočnim članicama, sticanje svoje „tvrde moći“ i borbi protiv destruktivne ekstremne desnice. Glavno pitanje je da li je sadašnja garnitura evropskih političara uopšte dorasla da reši zadatke prvog reda i da li ima političkog kapitala za to? Zapadni Balkan bi naravno bio kolateralna šteta takve potencijalne nedoraslosti.

Zapadni Balkan i EU

Politički procesi na Balkanu bili su 1990-ih sušta suprotnost onoga što je bio evropski trend tog vremena opisan u samom uvodu. Balkan je ušao u fazu „postmodernog pakla“ kroz neprijateljstava, ratne sukobe, podizanje zidova, povlačenje novih granica, razaranje ekonomije i pesimizam.

Neke države ovog regiona, uprkos tome, uspele su da se uključe u novi poredak i ugrabe sebi deo „postmodernog raja“, poput Slovenije. Sa druge strane, većina je zbog svojih unutrašnjih političkih okolnosti propustila tu mogućnost i sada se nalazi sa svojim komšijama na pola procesa. Iako ove države imaju solidne benefite i od ove pozicije, oni su drastično niži od susednih EU članica i deluje da je glavna prilika propuštena.

Stanje država Zapadnog Balkana je da imaju zajedno 18 miliona stanovnika, što je manje od Rumunije. Po analizi EBRD-a iz 2018. godine, ovaj region ima BDP na nivou 1% BDP-a EU, dok je BDP po glavi stanovnika ovog regiona pola proseka 11 EU članica iz Centralne i Istočne Evrope, a četvrtina proseka razvijenih država Zapadne Evrope.

Podaci Svetske banke o bogatstvu po glavi stanovnika jasno pokazuju da su sve bivše socijalističke države zabeležile jasne dobitke ulaskom u EU. Težnja ka članstvu, postavlja se kao jedno od legitimnih instrumenata za predupređivanje ekonomskog zaostajanja i kao odličan instrument za prevazilaženje ratne istorije. Nove evropske političke okolnosti, naravno, postavljaju pitanje izvesnosti takvog rešenja problema.

[click_to_tweet tweet=“Važnost da se Evropa obezbedi od neprijatelja, politički pomiri, vojno ujedini i kroz programe ekonomske pomoći ojača, danas je značajno niža. | “ quote=“Važnost da se Evropa obezbedi od neprijatelja, politički pomiri, vojno ujedini i kroz programe ekonomske pomoći ojača, danas je značajno niža.“]

Šta je budućnost?

Promena paradigme iz „postmodernog raja“ u poredak u kom će SAD imati sve asertivniji pristup prema Evropljanima, a Evropljani morati da preuzmu odgovornost, izazov je za Zapadni Balkan. Ranjive balkanske države moraće da se oslone na sposobnost sadašnje evropske političke garniture da reformiše samu sebe, a to ne uliva poverenje. Evropski političari često deluju kao osiona deca prebogatih roditelja koja misle da im sve po prirodi pripada, iako malo neodgovornosti može srušiti sve što su uzimali zdravo za gotovo.

Na drugoj strani, ukoliko budućnost proširenja bude delovala nesigurno, konkurentske sile poput Rusije, Kine ili Turske mogu potražiti šansu u ovom regionu. Ono što je razlika u odnosu na EU je što te sile neće biti briga da li građani Balkana žive u miru, a nekima će čak obrnuto i odgovarati. S obzirom na to da je u pitanju jedini organski deo Evrope koji nije integrisan u EU, Evropljani će svakako biti usmereni na njega na visokom nivou.

Zbog ovih razloga, budućnost odnosa Zapadnog Balkana i EU deluje maglovito. Da li će evropski „postmoderni raj“ još trajati, zavisi od političke klime u SAD i sposobnosti evropskih lidera. Šta on danas može da ponudi? I u ovoj opadajućoj formi on državama Zapadnog Balkana može ponuditi mnogo, iako manje nego državama Centralne i Istočne Evrope 1990-ih i početkom 2000-ih. Da li će države Zapadnog Balkana moći da mu se pridruže? Deluje sve manje izvesno, iako i dan danas to predstavlja najlogičniji put koji jedini nudi trajno pomirenje bivših neprijatelja i bezrezervnu pomoć u ekonomskom razvoju.

Tekst je objavljen na portalu „Talas“ 12.02.2020.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Pad evropskog „postmodernog raja“ i Balkan se prvo pojavila na Novi treći put.

Tokom šest i po dekada, odnosi dve države su često oscilirali kao i intenzitet ovih odnosa. Ove odnose možemo podeliti na četiri perioda: prvi – kada su bili uslovljeni međusobnim odnosom sa SSSR-om, drugi – posle smrti doživotnog lidera Kine Mao Cetunga, treći – tokom ratova na Balkanu 90-ih i četvrti – nakon proglašenja nezavisnosti Kosova.

Prvi period je trajao gotovo dvadeset godina i karakterisala su ga dva neslaganja. Najpre ideološko mimoilaženje oko „prave“ verzije komunizma, a zatim i rivalitet unutar Pokreta nesvrstanih, čiji je Jugoslavija bila osnivač, već početkom 60-ih. Kina, iako nije bila član, imala je interese koje je želela da projektuje kroz Nesvrstane, pre svega zato što je član ovog pokreta bio i rivalski komšija oličen u Indiji.

Drugi period je svakako bila nova politika Deng Sjaopinga nakon smrti Mao Cetunga. Uobličavanjem politike „Reforma i otvaranje“ dolazi do poboljšanja odnosa. Uspostavljaju se i regularne posete zvaničnika na najvišem nivou. Kako je Kina tražila novi model svog razvoja, Jugoslavija za kratko vreme postaje veoma interesantna kao izuzetak unutar komunističkog bloka, kada je reforma privrede u pitanju.

Treći period je bio uslovljen dešavanjima nakon raspada SFRJ. Krvavi građanski rat koji je zahvatio Balkan je uslovio stagnaciju u odnosima. Prioritet Pekinga bio je ekonomski razvoj, bez bilo kakve želje da se meša u odnose između država širom sveta. Međutim, nakon bombardovanja SR Jugoslavije 1999. u kojem je pogođena ambasada NR Kine, počinju da se uspostavljaju prisniji odnosi, pre svega na deklarativnoj podršci politici suvereniteta svake države.

Četvrti period je usledio nakon što je Kosovo proglasilo nezavisnost, ali je ubrzo praćen i sve većom ekonomskom moći Kine. Interes Beograda da zadrži celovitost svoje teritorije je naišao na podršku Pekinga, pre svega zbog sopstvenog straha od secesionizma. U predlogu strategije spoljne politike Srbije iz 2008, tadašnji politički vrh Srbije je Kinu, i partnerstvo sa njom, svrstao u svoja četiri prioriteta u spoljnoj politici pored Evropske unije, SAD i Rusije. Godinu dana nakon toga, potpisuje se i Sporazum o strateškom partnerstvu koji će skoro deceniju kasnije, 2016. godine, biti unapređen na nivo sveobuhvatnog strateškog partnerstva, što je jedan od najvećih stepena odnosa koji Kina percipira u saradnji sa drugim državama.

[click_to_tweet tweet=“Tokom šest i po dekada, odnosi dve države su često oscilirali kao i intenzitet ovih odnosa. | “ quote=“Tokom šest i po dekada, odnosi dve države su često oscilirali kao i intenzitet ovih odnosa.“]

Bez sumnje se može reći da su današnji odnosi najintenzivniji u svojoj istoriji. Ekonomska moć Kine je doprinela i asertivnijoj međunarodnoj politici koju je Srbija podržala postajući član više međunarodnih inicijativa koje je pokrenuo Peking. Primeri takvih inicijativa su: Pojas i put, 17+1 ili najskorije članstvo u Azijskoj infrastrukturnoj investicionoj banci. Svake godine se beleži sve veći nivo ekonomske saradnje kroz brojne kineske investicije, zajmove i projekte. U poslednjih nekoliko godina vrednost kineskih investicija se procenjuje na skoro 10 milijardi dolara, a obostrano ukidanje viza 2017. godine je rezultiralo da za samo dve godine kineski turisti postanu drugi po brojnosti na listi stranih turista u Srbiji. Trebalo bi svakako napomenuti da je Evropska unija i dalje daleko najdominantniji partner u srpskoj ekonomiji, od izvoza i investicija, preko političkog i bezbednosnog uticaja, ali uticaj Kine ubrzano raste kao i njena moć u svetu.

Diplomatski odnosi će se nastaviti u sličnom smeru, a u narednom periodu se može predvideti da će imati dve dominantne karakteristike. Prva karakteristika je svakako podrška Kine po pitanju Kosova, dok druga predstavlja ekonomsko partnerstvo. U Beogradu, Peking je pronašao pouzadnog partnera u Istočnoj Evropi, kome se poklapaju interesi u borbi za princip suvereniteta i podršci novim međunarodnim organizacijama koje Kina formira. Takođe, Srbija će od Kine nastaviti da očekuje neophodne investicije za dalji ekonomski razvoj i izgradnju nove infrastrukture, počev od putne, pa do postavljanja 5G mreže. Ovi potezi mogu predstavljati samo početak „čeličnog partnerstva“ kako ga Kinezi nazivaju, a vreme će pokazati rezultate ovog povezivanja.

Tekst je objavljen na portalu „Savremena Kina“ 02.01.2020.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava 65 godina od uspostavljanja diplomatskih odnosa Srbije i Kine se prvo pojavila na Novi treći put.

Iako mandat trenutnog saziva srpskog parlamenta ističe 2020. godine, sve se češće mogu čuti najave da bi građani Srbije ove godine mogli ponovo na birališta. Gledano iz istorijskog ugla, vanredni parlamentarni izbori ne predstavljaju novitet na političkoj sceni Srbije, s obzirom da ih je od pada režima Slobodana Miloševića sa vlasti do danas bilo čak 6 (2000, 2003, 2007, 2008, 2014. i 2016.). Jedina Vlada koja je uspela da izdrži ceo mandat bila je ona koju je predvodio Mirko Cvetković od 2008. do 2012. godine. Od dolaska Srpske napredne stranke na vlast 2012. godine, osim dva glasanja za saziv parlamenta, građani su glasali i za predsednika 2017. godine, kao i za vlast glavnog grada 2014. i 2018. godine. Da li će posle tri uzastopne izborne godine građani Srbije napraviti kratak predah do naredne ili će, ipak, glasati i ove godine?

Najveća vladajuća partija u ovom trenutku nalazi se na prekretnici – da li raspisati prevremene izbore ili sačekati redovni termin. Za obe opcije postoji više dobrih i jakih argumenata koje ću se potruditi da opišem u narednim redovima.

Razlozi za raspisivanje vanrednih izbora:

1) #1od5miliona

Protesti koji se već skoro 2 meseca održavaju širom Srbije i koji u Beogradu okupljaju više desetina hiljada ljudi svake subote privukli su pažnju domaćih i svetskih medija. Iza protesta zvanično stoji grupa mladih studenata koji su javnosti poznati po organizovanju sličnih događaja i prethodnih godina. Slike kilometarskih kolona preplavljuju društvene mreže, a pitanje koje verovatno svi postavljaju: šta će nam protesti doneti? Ljudi su svojim prisustvom u svim vremenskim prilikama i neprilikama pokazali da ne misle dobro o trenutnoj vladajućoj većini. Međutim, ono što se može smatrati najvećim dobitkom trenutnih protesta za sada jeste činjenica da su se ljudi oslobodili i da šetaju gradom bez straha da će ih neko zbog toga gledati popreko ili kažnjavati. Jedna od prvih pobeda ovog protesta je i hapšenje predsednika opštine Grocka koji je dovođen u vezu sa paljenjem kuće novinara portala Žig info koji je otvoreno pisao o malverzacijama funkcionera opštine. Kako bi pokušali da ugase ove proteste, naprednjaci se mogu okrenuti raspisivanju izbora koji bi opozicione aktiviste razbacali po Srbiji, a moguće i okrenuli razmišljanje demonstranata sa protesta ka izbornoj kampanji.

2) Bojkot Saveza za Srbiju

Savez za Srbiju kao najveći i jedini relevantan opozicioni blok najavio je bojkot izbora ukoliko oni budu raspisani bez jasne promene dosadašnje izborne prakse. Oni zahtevaju da se revidira birački spisak, omogući javna debata, kao i da javni servis pruži ravnopravniji tretman vlasti i opoziciji. Naprednjaci bi na izborima bez učešća opozicije mogli da osvoje još veći procenat glasova, ali i mnogo veći procenat mesta u parlamentu. U ovakvom scenariju bi samostalno, bez sadašnjih koalicionih partnera, verovatno mogli da imaju dvotrećinsku većinu koja im može doneti lako usvajanje novog Ustava o čemu se često govori. Potpuno odsustvo opozicije iz svih institucija može biti mač sa dve oštrice, ali iz ovog ugla deluje kao pozitivna stvar za SNS.

3) Kosovo

Pritisak evropskih zvaničnika na Beograd i Prištinu da postignu konačan dogovor kojim će biti rešeno pitanje Kosova iz godine u godinu sve je veći. Izbori za Evropski parlament se održavaju krajem maja ove godine i sigurno je da će trenutni sastav Evropske komisije pokušati da u izbornu trku uđe sa još jednim rešenim problemom. Nakon rešavanja sukoba između Makedonije i Grčke, glavne tačke sukoba na Balkanu ostala su pitanja KiM i BiH. Čak i u slučaju da pitanje Kosova ne bude rešeno do kraja mandata trenutne Evropske komisije, sve su prilike da će pritisak rasti iz dana u dan. Trenutno rešenje o kojem se priča i koje podrazumeva odvajanje Severa Kosova u zamenu za opštine Bujanovac, Preševo i Medveđa (ideja o kojoj je pisao Le Mond) ne bi naišlo na veliko oduševljenje građana Srbije koji se u velikoj većini protive priznavanju Kosova na bilo koji od načina. Da bi se pre rešavanja spornog pitanja obezbedila sigurna većina, naprednjaci bi mogli da se posluže prevremenim izborima.

4) Sigurne 4 godine vlasti

Rejting Srpske napredne stranke prema navodima svih funkcionera ove stranke nikada nije bio veći. Da ovim navodima ne treba previše verovati govori i to što je predsednik Vučić i pred beogradske i pred predsedničke izbore prethodnih godina davao prednost svojim protivnicima i govorio kako su oni u vođstvu, ali da će SNS marljivo raditi i pokušati da dobije poverenje većine birača. Kako je tada logično bilo da rejting SNS raste, a to se pokazalo i na izborima na kojima su osvajali neuporedivo više glasova od drugih opcija – sada se postavlja pitanje da li je rejting SNS u padu? Vrlo izvesno da jeste i to je svakako jedan od razloga zbog kojeg bi izbori mogli uskoro da budu raspisani.

Razlozi za čekanje redovnog termina:

1) #1od5miliona

Iako protesti okupljaju veliki broj ljudi koji protestuju u preko 30 gradova, deluje da kritična masa za ozbiljnije demonstracije još uvek ne postoji. Podsećanja radi, za vreme vlasti SNS i Aleksandra Vučića bilo je organizovano više masovnih protesta koji nisu urodili plodom. Tokom 2015. godine Demokratska stranka je organizovala mitinge „Osvetli Srbiju!“ u više gradova. Rezultat tih mitinga bio je 6% na izborima održanim početkom naredne godine. Dovoljno za cenzus koji je visio o koncu, ali nedovoljno da bi se pokazali zubi aktuelnoj vlasti. Drugo masovno okupljanje napravio je pokret Ne da(vi)mo Beograd u više navrata zbog nelegalnog rušenja u Savamali. Rezultat protesta je bio nepuna 4 procenta za ovu grupu na beogradskim izborima 2018. godine. Konačno, „Protesti protiv diktature“ su se pojavili potpuno spontano dan nakon pobede Aleksandra Vučića u prvom krugu predsedničkih izbora. Iako su verovatno bili najmasovniji od svih prethodno nabrojanih, nisu bili dovoljni da prerastu u ozbiljniju pretnju novoizabranom predsedniku. Protesti „#1od5miliona“ za sada deluju ubedljivo najčvršće. Međutim, kako su i prethodni protesti uvek delovali ozbiljnije od onih pre njih, postavlja se pitanje da li je i ovaj protest osuđen na propast. Druga stvar koja može dovesti do propadanja protesta je i izbegavanje relevantnih opozicionih činioca. Protest bez jasne političke pozadine jako teško može da donese velike i korenite promene. Istorija je pokazala da je opozicija nakon svih dosadašnjih protesta za vreme Aleksandra Vučića davala sve slabije rezultate. U slučaju da naprednjaci predosete da bi protesti mogli da propadnu, nema sumnje da bi za njih redovni termin izbora bio bolja opcija.

2) Bojkot Saveza za Srbiju

Bojkot Saveza za Srbiju kao što je već prethodno navedeno može doneti naprednjacima mnogo dodatnog prostora u Skupštini. Međutim, kakav bi to efekat moglo da ima na stranu javnost, kao i na aktivnosti opozicije. U slučaju izbora bez SzS, kako stvari trenutno stoje, na cenzus bi mogli da računaju samo naprednjaci i socijalisti. Na taj način, trenutna vlast ostala bi sama u parlamentu. Posmatrajući izlaznost na prethodnim izborima, zaključak je i da bi izlaznost u slučaju bojkota dela opozicije bila niža od 50%, a možda i od 40%. Sigurno je da niko od evropskih zvaničnika u tom slučaju ne bi mogao da pohvali napredak demokratije, već bi na takvu situaciju moralo da se gleda sa većom dozom ozbiljnosti. Dodatno, ako se opozicija upusti u uličnu borbu za glasove i nastavi sa protestima kao i sa obilascima cele Srbije, bojkot institucija im ne može oduzeti praktično ništa. Ovo bi moglo da navede naprednjake da odustanu od prevremenog raspisivanja izbora i da pokušaju da nađu zajednički jezik sa opozicijom kako bi i oni učestvovali na regularnim izborima 2020. godine.

3) Kosovo

Problem Kosova, osim ka rešenju, može dovesti i do još dubljeg ponora. Ubistvo Olivera Ivanovića zbog kojeg se dve strane međusobno optužuju, kao i takse koje je kosovska strana uvela na srpske proizvode govore o zahlađenju odnosa Srbije i Kosova*. Uz to, nestabilnost vlasti u Prištini može dodatno da oduži pregovore o konačnom rešenju ovog pitanja. „Okretanje ploče“ Aleksandra Vučića i odustajanje od ideje da se ovaj problem reši, svakako bi naišlo na oduševljenje među srpskim biračima i na taj način bi rejting SNS mogao da skoči. Iz tog razloga, problem Kosova ne mora nužno da bude pretnja po Aleksandra Vučića i njegovu stranku.

4) Lokalni izbori

Uporedo sa parlamentarnim, naredne godine bi trebalo da budu održani i lokalni izbori. Kako opozicija ima vlast u nekoliko opština u Srbiji, postavlja se pitanje kako bi oni bojkotovali jedne, a prihvatili druge izbore? U slučaju da bude ovakav scenario, nedosledna odluka mogla bi im oduzeti glasove. Sa druge strane, u slučaju da opozicija bojkotuje sve izbore, izgubili bi značajan deo sredstava koja primaju, kao i deo stranačke infrastrukture. U slučaju da izađu na sve izbore, postavlja se pitanje da li bi uspeli da istope prednost od više desetina procenata koju SNS u ovom trenutku ima u odnosu na Savez. Najverovatniji ishod u slučaju izlaska na izbore bi bio ostanak opozicije na vlasti u opštinama u kojima je i trenutno na vlasti, ali ne i preterano drugačiji odnos snaga u odnosu na današnje stanje u drugim gradovima i na nivou cele zemlje. Dodatni minus u slučaju izlaska, moglo bi da bude i davanje legitimiteta izborima, a na taj način bi protesti postali žrtva.

Situacija je puna pitanja za razmatranje, a svakako da funkcioneri SNS razmišljaju o svim opcijama u ovom trenutku. Najave izbora za kraj marta ili sredinu aprila, uskoro će se obistiniti ili pokazati netačnim. Posmatrajući prethodno donosene odluke najveće vladajuće stranke, sigurno je da će odluka biti u njihovom interesu. Ukoliko imate dodatne sugestije ili ideje zašto (ne)će biti izbora, voleo bih da ih čujem, pa da debatujemo na tu temu.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Zašto (ne)će biti vanrednih izbora se prvo pojavila na Novi treći put.