Proruski mediji u Srbiji često predstavljaju Rusiju kao zaštitnika tradicionalnih vrednosti, suvereniteta i balansirajuće sile u svetu u kojem Zapad pokušava da nametne svoju volju manjim državama. Pored toga, narativ koji dominira u tabloidima, poput „Informer-a“, „Srpskog telegrafa“ i „Večernjih novosti“, kao i ruskim medijima poput Russia Today i Sputnik.rs jeste da je Rusija, uz Kinu, glavni izazivač postojećeg svetskog poretka koji predvode SAD i NATO. Ovi mediji redovno ističu propuste zapadne politike, kao što su vojne intervencije u Iraku, Libiji i Siriji, čime pokušavaju da relativizuju ruske poteze u Ukrajini i šire. Oni se često predstavljaju kao kontrasni primeri, jer se navedene zapadne intervencije predstavljaju kao agresivnu politiku i imperijalizam, dok se ruske intervencije poput rata u Ukrajini predstavljaju kao nužnost i potez iznuđen zbog ekspanzionizma zapadne politike.

S druge strane, SAD su u ovim medijima često prikazane kao sila u opadanju, zemlja u kojoj dominiraju unutrašnje podele, rastuća kriminalizacija i ekonomska nestabilnost. Poseban obrt u izveštavanju o Americi primećen je tokom poslednjih nekoliko meseci, gde su raniji negativni narativi, koji su SAD predstavljali isključivo kao hegemonističkog aktera sa neprijateljskim stavom prema Srbiji, sada preusmereni ka podršci Donaldu Trampu u kontekstu predsedničkih izbora 2024. godine. Ovaj trend ukazuje na promenu u narativu – SAD su i dalje problematične, ali postoje „dobre“ i „loše“ struje unutar američke politike. Tramp se u proruskim medijima prikazuje kao borac protiv „duboke države“, dok je administracija Džoa Bajdena, a posebno Kamale Haris, označena kao produžena ruka establišmenta koji destabilizuje svet.

Nasuprot tome, nezavisni i prozapadni mediji, poput N1, Nova S i Danasa, kontinuirano naglašavaju ruske pokušaje da utiče na politiku Balkana kroz meke i tvrde mehanizme moći – energetske projekte, propagandu i veze sa pojedinim političkim strankama. Ovi mediji takođe ističu negativne posledice ruskog rata u Ukrajini, posebno u domenu ekonomske nestabilnosti i bezbednosnih pretnji. Kada je reč o SAD, u tim medijima se često prenose pozitivni aspekti američke politike prema regionu, uključujući ekonomske investicije i podršku demokratskim procesima. Međutim, dok su pojedini mediji suzdržani po pitanju Trampa, deo nezavisnih komentatora vidi njegov potencijalni povratak kao pretnju stabilnosti Evrope i transatlantskih odnosa.

Ipak, pojedini provladini mediji povremeno podržavaju američke inicijative, posebno kada su one u skladu sa interesima vlasti u Srbiji. Projekti poput investicija kompanije UGT u solarne elektrane, vojnih vežbi sa američkom vojskom i američkog učešća u izgradnji Moravskog koridora kroz partnerstvo sa Behtelom često se predstavljaju kao pozitivni primeri saradnje sa SAD. U ovim slučajevima, narativ o Americi se privremeno menja – umesto kritike zapadnog intervencionizma, ističe se važnost ekonomske i bezbednosne saradnje koja donosi direktne koristi Srbiji. Time se omogućava balansiranje između tradicionalne proameričke i proruske retorike, u zavisnosti od trenutnih političkih i ekonomskih interesa vlasti.

Kamala Haris, za razliku od Džoa Bajdena, nije toliko polarizujuća ličnost u srpskom javnom mnjenju. Dok je Bajdenova politička prošlost obeležena podrškom NATO bombardovanju Srbije 1999. godine, što ga čini jednim od najnepopularnijih američkih političara u srpskoj javnosti, Haris nema sličan istorijski teret. Njeno ime nije često povezivano sa spoljnopolitičkim odlukama koje su imale direktan negativan uticaj na Srbiju, pa je u tom smislu svojevrsna „prazna tabla“ u percepciji srpskih birača. Ipak, zbog opšteg nepovoljnog odnosa prema Demokratskoj stranci u Srbiji, ona se i dalje posmatra sa dozom skepticizma, a pojedini mediji već je predstavljaju kao nastavak Bajdenove politike, posebno kada je reč o odnosu prema Kosovu i američkoj podršci Prištini.

Zanimljivo je da je izveštavanje o Kamali Haris u srpskim medijima bilo izbalansiranije tokom izborne kampanje i manje negativno u poređenju sa izveštavanjem o svakodnevnim predsedničkim aktivnostima Džo Bajdena. Dok su Bajdenove izjave i politički potezi redovno bili predmet oštrih kritika, ponekad i kroz senzacionalističke naslove u tabloidima, Haris je tretirana s više neutralnosti. U pojedinim provladinim medijima pojavili su se članci koji je predstavljaju kao mogućnost za resetovanje odnosa Srbije i SAD, a njena relativna politička nepoznanica u srpskoj javnosti omogućila je medijima da oblikuju njenu sliku na više načina. Ipak, kako su se izbori u SAD približavali, tako su mediji domiantno pokrenuli predstavljanje Donalda Trampa kao lidera koji će poboljšati spoljnopolitički položaj Srbije.

Domaće javno mnjenje gaji određena očekivanja od povratka Donalda Trampa na vlast, jer u percepciji građana postoji pretpostvka da sa krugovima oko republikanskog predsednika postoje bolji odnosi nego sa demokratskim krugovima. Jedan od primera se vidi kroz projekat Džareda Kušnera koji je najavio izgradnju luksuznog hotela na mestu nekadašnjeg Generalštaba, srušenog tokom NATO bombardovanja 1999. godine. Ovaj projekat se u provladinim medijima često predstavlja kao mogućnost dobijanja mnogo šireg uticaja na američku politiku, ali i kao znak potencijalnog jačanja ekonomskih i političkih veza sa Trampovom administracijom. Paralelno, postoji narativ da bi povratak Ričarda Grenela u novu administraciju dodatno poboljšao položaj Srbije, s obzirom na njegov raniji angažman u dijalogu Beograda i Prištine i percepciju da je bio kritičan prema Aljbinu Kurtiju, što mnogi u srpskim medijima vide kao pozitivan signal. Dosta medija je naglašavalo da bi njegovo postavljenje na mesto državnog sekretara promenilo težinu Srbije u Vašingtonu.

Proruski i provladini mediji često spekulišu da bi potencijalni dogovor između Donalda Trampa i Vladimira Putina mogao da dovede do opuštanja tenzija između dve sile, što bi značajno olakšalo poziciju Srbije na međunarodnoj sceni. Ovaj narativ sugeriše da bi smanjenje pritiska između Vašingtona i Moskve omogućilo Srbiji veću diplomatsku fleksibilnost, posebno po pitanjima Kosova i sankcija prema Rusiji. Mediji koji zastupaju ovu tezu često ističu da bi Tramp, vođen pragmatizmom i poslovnim interesima, mogao da pronađe modus vivendi sa Kremljom, što bi otvorilo prostor za jačanje srpsko-američkih odnosa bez istovremenog ugrožavanja tradicionalnih veza sa Rusijom. Ovakva očekivanja su posebno izražena među konzervativnim komentatorima i analitičarima koji smatraju da bi Srbija u takvom geopolitičkom kontekstu mogla da vodi suvereniju spoljnu politiku, a često se spominje i potencijalno rešenje “podele Kosova”.

Ukupno gledano, domaće javno mnjenje više teži revizionističkoj poziciji i kritički je orijentisano u odnosu na zapadni liberalni establišment. Očekivanje koje vlada od odnosa sa Rusijom i Sjedinjenim Američkim Državama je da bi detant između dve sile bio optimalna mera za Srbiju i najbolja garancija za buduću spoljnu politiku Srbije, koja je trenutno rastrzana između tradicionalne afekcije prema Rusiji i geografske i ekonomske zavisnosti od zapadnih aktera.

Detaljnije rezultate istraživanja možete pogledati na grafičkoj vizuelizaciji u prilogu:

Objava Rusija i Amerika u javnom mnjenju u Srbiji se prvo pojavila na Novi treći put.

Kada se radi o spoljnoj politici Srbije, ona u anketama o stavovima građana generiše različita osećanja. Od početka rata u Ukrajini po brojnim pitanjima, javno mnjenja postaje više polarizovano. To je primetno o pitanjima poput odnosa prema Rusiji, članstvu u Evropskoj uniji, odnosima prema državama regiona, ali i pitanju članstva u NATO-u. Iako je članstvo u Severnoatlanskoj alijansi već nekoliko decenija tabu tema u većinskoj populaciji Srbije, sve zategnutiji odnosi Zapada i Rusije, ali i geografsko širenje NATO-a u našem regionu postavili su nova pitanja i pred domaće biračko telo. Jedan deo biračkog tela je po ovom pitanju od početka rata u Ukrajini promenio svoj stav u smeru veće otvorenosti oko ove ideje.

Naša organizacija je kroz anketiranje stavova građana od marta 2022. na svaka dva meseca i o ovom pitanju pokušala da isprati navedene trendove. Kroz upitnike o stavovima populacije Srbije pokušali smo da saznamo da li bi i sa kojom sigurnošću podržali ovu ideju. Na primeru prvih godinu dana praćenja kretanja javnog mnjenja, od juna 2022. do juna 2023, primetno je da se takav trend desio. Iako navedeni viši procenti podrške nisu ni blizu natpolovične većine ili izjednačenog rezultata, oni predstavljaju poboljšanje.

U našoj junskoj anketi, članstvo u NATO-u bi sigurno ili verovatno podržalo 9,8% građana Srbije, bez neizjašnjenih birača. Od juna do oktobra taj procenat skače i do 13%, da bi se u naredne tri ankete (decembar, mart i maj) zadržao na oko 14% ispitanika koji bi sigurno ili verovatno podržali takav spoljnopolitički potez. Taj rast se nastavio, ali sporijim tempom, te je do juna 2023. podrška za NATO članstvo Srbije skočila na oko 16%.

Postavlja se pitanje, zašto se ovaj trend desio, ako se izuzme generalna evropska polarizacija odnosa povodom rata u Ukrajini i ulaska Finske i Švedske u ovaj savez. On se najbolje može objasniti analitičkim ulaskom u demografsku strukturu podrške, kao i u kojim grupama se konkretno zabeležio rast. Najveći zabeleženi procenat birača u junskom istraživanju koji je za NATO članstvo (16%) prisutan je u još višim procentima u demografskim grupama kao što su: ljudi sa visokim obrazovanjem (32%), ljudi koji žive u Beogradu (20%), stanovnici Vojvodine (16,5%) i glasači građanske opozicije (oko 50%). Podrška je u proseku viša kod muškaraca nego kod žena (19% prema 13%).

Analizom podataka može se zaključiti da je podrška za NATO članstvo posledica globalne polarizacije odnosa, koja je značajan broj ljudi koji su bili sigurni za članstvo u Evropskoj uniji, pomerila i po pitanju atlanskih integracija u smeru članstva. Rat u Ukrajini je pitanje NATO-a učinio dodatno kompatibilnijim evropskim integracijama, te je značajan udeo građanstva koji je bio proevropski orijentisan postao zainteresovan i da podrži potpunu političku promenu kursa spoljne politike Srbije prema Zapadu.

Objava Da li podrška članstvo u NATO-u raste? se prvo pojavila na Novi treći put.

Na drugoj strani, ovakve vesti koje deluju veoma alarmatno i koje ukazuju na posledice ljudskog delovanja na promenu klime, često nemaju podjenako odlučan odogovor vlada. Iako su brojne vlade u prethodnim godinama donele velike planove i investicije u klimatskoj sferi, globalna kriza energenata je stavila pauzu na deo njih. Danas dolaze vesti da će države poput Nemačke ili Austrije intenzivirati upotrebu uglja zbog potencijalnog manjka gasa, dok je do ne tako davno optimistično bilo najavljivano da bi mogao biti izbačen iz upotrebe do 2030.

Međutim, u državi koja je drugi najveći zagađivač na svetu i koja je jedan od najvećih proizvođača fosilinih goriva za svoje potrebe i svetsko tržište, došlo je do velike promene. Američki predsednik Džo Bajden uspeo je da svoj novi klimatski program uspešno progura kroz Predstavnički dom i Senat, te je pre par dana uz njegov potpis on postao novi zakon. U vreme kada većina vlada pravi korake unazad po pitanju ekologije, Sjedinjene Američke Države u sred globalne krize energenata prave istorijski korak napred. Šta ovaj plan zapravo donosi i da li će imati efekta na stanje životne sredine u Sjedinjenim Američkim Državama?

Džo Bajden i ekološki iskoraci

Aktuelni američki predsednik na vlast je došao kao jedan od retkih američkih lidera koji je još u kampanji imao jasan plan velike potrošnje za zelenu energiju i zatim na izborima bio izabran i imao priliku da taj plan primeni. Najveći deo američkih ekološki najsvesnijih političara ili nije stizao ni blizu predsedničke kandidature ili su ekološki planovi bili sekundarni i dosta blagi. Barak Obama je prvi američki predsednik koji je napravio prve velike iskorake po ovom pitanju, koji se tiču i  investicija u razvoj obnovljivih izvora energije, državne programe pomoći za prelazak na zelenije izvore, a pred kraj svog mandata i uspeo da okupi koaliciju najrazličitijih država sveta oko velikog Pariskog klimatskog sporazuma.

Džo Bajden je od prvog dana kada je stupio na dužnost ukazao da će nastaviti gde je Barak Obama stao, ali i gde je on sam stao kao potpredsednik u oba mandata ovog demokratskog predsednika. Kada je stupio na dužnost, Bajden je izvršnom naredbom vratio SAD u okvire Pariskog klimatskog sporazuma, koji je Amerika napustila u mandatu Donalda Trampa. U međuvremenu je i fokus stavio na ograničavanje zagađenja prilkom ekspolatacije fosilnih goriva, oborio je preko 50 Trampovih politika u sferi klime koje su mahom smanjivale ograničenja zagađenja, a tokom prošle godine njegova administracija je najavila cilj da štetne emisije redukuje do 2030. između 50% i 52%. u odnosu na nivo iz 2005.

Međutim, osim brojnih događaja o klimi i svetskih turneja Bajdenovog specijalnog izaslanika za klimu, Džona Kerija, falilo je jasne i merljive politike. Reči su bile jedno, ali je faktičko stanje bilo da je Amerika drugi najveći svetski emiter CO2 i da njena industrija fosilnih goriva ima jak i politički i antizeleni uticaj. Administracija novog demokratskog predsednika morala je da isporuči konkretan zakon i plan investiranja u zelenu energiju i to u momentu kada veoma loše politički stoji. 

Popularnost predsednika se kretala na između 30% i 40%, skok cene goriva i inflacija su stvarale nezadovoljstvo kod birača, a zbog unutarpartijskih kavgi predsednikova agenda je stajala blokirana u oba doma Kongresa. Delovalo je da će ekologija teško doći na red sada, kao što od početka krize energenata nije došla ni u drugim državama. Ipak, za samo kratko vreme napravljen je veliki iskorak u ovoj oblasti i pre par dana postao je čak i usvojen i potpisan zakon.

Bajdenov novi program za klimu

Gotovo godinu dana je bilo potrebno da predsednikov kabinet i nekoliko uticajnih senatora dođu do dogovora oko predsednikove agende. Uticajni demokraski senator iz Zapadne Virdžinije, Džo Menčin, odlučno je blokirao brojne predloge predsednika i tražio mnoge ustupke u sferi finansiranja, obimnosti programa i detalja poput poreza. U Senatu gde je odnos snaga između partija 50:50 i gde demokrate imaju prednost samo zahvaljujući ovlašćenju potpredesnice da u izjednačenim ishodima daje ključnu odluku, scenario gde jedan moćni senator blokira i predsednika i svoju partiju je moguć. Međutim, nakon meseci dogovora i pregovora došlo je do progresa i Bajdenova agenda našla se pred Senatom i Predstavničkim domom kao sveobuhvatni „Zakon o smanjenju inflacije“.

Iako je u imenu zakona „inflacija“ stavljena na prvo mesto, zakon obuhvata najrazličitije oblasti koje bi trebalo da utiču na snižavanje cena za potrošače na srednji rok. U njega spadaju novi porezi za velike korporacije, mere koje bi trebalo da smanje cene lekova na recept, ali i ono što se dosta očekivalo od ekoloških aktivista, konkretne i mereljive investicije i regulacije vezane za klimatsko pitanje. 

U novom zakonu čak 370 milijardi dolara opredeljeno je za nove investicije i poreske povraćaje za proizvodnju i korišćenje energije koja ne proizvodi emisije ugljendioksida. Sredstva za ovaj vid potrošnje bi se generisala kroz nove poreze za korproacije sa godišnjim obrtom od preko milijardu dolara i poreze za najbogatiji deo investitora. Ukoliko se analizira samo obim sredstava koji će biti uložen u zelenu energiju, ovaj zakon će biti najveći klimatska investicija u istoriji SAD-a. Ovaj program uključuje 60 milijardi dolara za jačanje infrastrukture za obnovljivu energiju u proizvodnji, kao što su solarni paneli i vetroturbine, i uključuje poreske povraćaje za kupljena električna vozila i mere za povećanje energetske efikasnosti kuća.

Kao što se iz navedenog sadržaja može videti, ovaj program dosta liči na programe koje su brojne zapadne države usvojile kao planove u prethodnim godinama. Fokus je i u ovom programu stavljen na redukovanje štetnih emisija kroz kombinaciju smanjenja štetnih emisija iz transporta putem zamene starih vozila koja koriste fosilna goriva za ona koja koriste elektirčnu energiju, ali i promenu strukture proizovdnje električne energije kroz naglašavanje upotrebe solarne energije i energije vetra. Od Kanade, preko Holandije i Ujedinjenog Kraljevstva do Nemačke, ovo je pravilnost koja je gotovo svuda vidljiva. 

Međutim, ono što je ključna razlika je u državi koja usvaja ovu meru. U pitanju je druga država u svetu po štetnim emisijama CO2 i čije radikalno smanjenje se lako vidi u smanjenju globalnih emisija. Takođe, usvajanje ovako ambicioznog programa državne potrošnje na klimu je veoma neobično za Ameriku (i što se tiče javne potrošnje kao takve i što se tiče povoda za potrošnju). Najzanimljviji detalj je da je spomenuti tvrdoglavi senator Džo Menčin bio ključni glas za usvajanje ovog klimatskog programa koji je najveći u američkoj istoriji. Menčin dolazi iz države Zapadne Virdžinije koja je jedna od poslednjih država  velikih proizvođača uglja i u kojoj je Donald Tramp pobedio i Hilari Klinton i Džoa Bajdena sa oko +40% razlike.

Ovaj plan bi većinski radio protiv interesa i Menčinove izborne jedinice i glasačke baze na duži rok, jer bi kroz preusmeravanje regulacija i državnih sredstava mnogo više akcenta stavio na obnovljive izvore. Ipak, efekti koje bi plan doneo u drugim oblastima izgleda mogu odgovarati i Zapadnoj Virdžiniji u kraćem roku. Do tada, efekti koje bi ovaj vid investicija predvideo proizveli bi značajnu razliku u smanjenju zagađenja u Americi, daljem napretku inovacija u sferi zelene energije i samim tim boljim efektima po svetsko stanje klime.

Predviđeni efekti i održivost plana

Kada je Džo Bajden u svojoj predsedničkoj kampanji sa sve svojim „avijator“ naočarama za sunce obilazio solarne panele i polja sa vetrogeneratorima, predstavljao je svoj plan za budućnost energetike. Za razilku od Donalda Trampa koji je imitirao kako kopa ugalj na nekoliko mitinga, Bajden je tada naglašavao zelenu tranziciju kao budućnost i predstavljao svoj plan za napredak i u ovoj oblasti. Tokom unutarpartijske trke za predsedničkog kandidata demokrata, njegov plan dobijao je od ekoloških organizacija veoma slabe ocene  u poređenju sa ostalim kandidatima. Veoma ambiciozni planovi guvernera države Vašington, Džeja Inzlija, bili su sa druge strane veličani kao najbolje napisani i najodlučniji.

Međutim, u unutarpartijskoj trci Bajden je pobedio više ekološke kandidate i u poređenju sa Donaldom Trampom koji je negirao da se klimatske promene dešavaju, svakako predstavlja većeg ekologa. Takođe, brojni klimatski planovi koji su tada navođeni ostali su samo kampanjske platforme, dok je dobar deo Bajdenovog predloženog plana danas postao i zakon. Na taj način konkretni potezi američke klimatske politike će biti merljiviji i jasniji. 

Po procenama stručnjaka ova promena američke energetske politike bi trebalo da donese smanjenje štetnih emisija za 40% do 2030. To je i dalje manje od 50ak posto koliko je Bajden obećao prošle godine, ali ostavlja prostora da uz različite nove regulacije i dodatke sledećim zakonima se i ovaj cilj postigne. Taj vid prepolovljavanja štetnih emisija drugog najvećeg svetskog zagađivača, učinila bi veliki rezultat za budućnost globalne dekarbonizacije. 

Na drugoj strani, kroz pregovore o samom zakonu delovi programa su izbačeni, a određeni izuzeci i pomoć delovima fosilne industrije su uključeni. Brojni ekološki aktivisti i predstavnici marginalizovanih zajednica na Srednjem Zapadu su negodovali zbog ovakivih izmena. Da bi dobio ključnu podršku spomenutog konzervativnog senatora Menčina iz Zapadne Virdžinije, zakon takođe ulaže i u fosilna goriva. Program subvencioniše izgradnju novih cevovoda, garantuje nove lizinge za bušenje nafte i gasa i podstiče ulaganja u tehnologiju hvatanja ugljenika koja je još u povoju, što bi omogućilo da postojeća, jako zagađujuća postrojenja za fosilna goriva, rade još koju godinu duže.

Dok republikanci napadaju predsednika da je pod popularan naziv borbe protiv nepopularne inflacije zapravo „prošvercovao“ i ogroman program potrošnje za klimu i da je to loše, levi deo Demokratske stranke i klimatski ugrožene zajednice tvrde da je plan isuviše blag. Ipak, i tako blag plan će morati da se brani do 2030. i u Predstavničkom domu i u Senatu. Republikanska partija će gotovo sigurno težiti da ovaj plan kroz buduće regulacije, svoje zakone i izmene obori, ukoliko dođe do pozicija moći. U novembru ove godine imaće priliku da ugroze većinu demokrata u Senatu i Predstavničkom domu, a za dve godine i da probaju da nekog od svojih kandidata lansiraju i u Belu kuću.

Amerika i budućnost ekologije

Novi klimatski program predsednika koji je usvojen u oba doma Kongresa predstavlja konačni merljivi efekat vlasti Džoa Bajdena u oblasti borbe protiv klimatskih promena. Posle nekoliko simobličkih poteza, dosta retorike i nešto promena obezbeđenih i u prethodno izlgasanom programu za infrastrukturu, demokrate će moći da izađu pred svoje glasače, kojima su klimatske promene važne, sa nečim merljivim. 

Po anketama Pew Research Center od godine do godine procenat ljudi koji smatra da su klimatske promene prioritetno pitanje za predsednika i Kongres raste. Kod demokrata je taj udeo preko 80%, dok kod republikanaca već danas predstavlja oko trećine. Ono što je politički najvažnije je što je često natopolovičan postotak i kod nezavisnih glasača koji nisu povezani za bilo koju partiju oko ovog pitanja, kao i da je najubedljvije za najmlađe generacije glasača obe partije da se slažu sa ovom tvrdnjom.

Novi klimatski program predsednika koji je usvojen u oba doma Kongresa predstavlja konačni merljivi efekat vlasti Džoa Bajdena u oblasti borbe protiv klimatskih promena.

Dobrim delom od ovih pokazatelja će zavisiti i budućnost ekologije i u Americi, jer u demokratskim državama je potrebno da za određeno pitanje imate konstanu koaliciju podržavalaca od značajno preko 50% biračkog tela. Samo tako možete u potpunosti biti sigurni da ono što postane zakon, neće biti oboreno ukoliko se partija protivnika dokopa izvršne i zakonodavne vlasti. 

Trenutni rast podrške za ekološke mere u Americi i verovanje sve većeg udela glasača da iza klimatskih promena većinski stoji ljudsko delovanje i da je potrebno da se u smeru sprečavanja ovog procesa takođe deluje, ohrabrujuće je da će trenutni Bajdenov zakon biti možda samo prvi korak. Bajdenov ekološki program je najveći izglasani klimatski program u istoriji Amerike, a trenutne želje birača i realne potrebe sprečavanja klimatskih promena izvesno će ga učiniti tek prvim u nizu. To je dobar iskorak za svet i dalje širenje zelene tranzicije, iako sadašnja energetska kriza budi stvara privid pesimizma prema ovim procesima.

Tekst je originalno objavljen na portalu Ekologika 22.08.2022.

Objava Šta donosi Bajdenov klimatski program i zašto je važan se prvo pojavila na Novi treći put.

Sve ukazuje da su električni automobili budućnost i da će bez nekih većih prepreka zameniti vozila koja troše fosilna goriva i na taj način zagađuju okruženje. Vlade menjaju svoje politike u korist električnih vozila i na štetu ostalih prevoznih sredstava, privatni sektor se adaptira ovom tipu proizvodnje, a potrošačko interesovanje za ovim tipom prevoznih sredstava raste. Međutim, put do široke upotrebe električnih automobila neće biti tako lak kao što deluje, iako će biti značajno lakši od drugih reformi u sferi ekologije. Neke pogodnosti električnih vozila su već danas vidljive, ali su vidljive i prepreke za njihovu dodatnu upotrebu.

Široka upotreba električnih automobila

Tokom kampanje za nemačke parlamentarne izbore 2017. lider nemačkih liberala, Kristijan Lindner, govorio je u svojim nastupima da nemačka autoindustrija mora da se menja. Kao jedna od važnijih industrija u ovoj državi, koja u proseku godišnje od prodaje zaradi oko 400 milijardi evra, iz ugla ovog političara značajno je zaostajala. Kristijan Lindner tada je govorio o proizvodnji električnih vozila i samovozećih automobila, u kojima je Nemačka tada bila značajno iza u odnosu na druge svetske gigante.

Iako je kada je došao na vlast isti političar bio rezervisaniji prema zabranama u odnosu na vozila sa unutrašnjim sagorevanjem u korist električnih vozila, njegov instikt o promenama na tržištu je tada bio tačan. Danas nemačka autoindustrija proizvodi preko 30 modela električnih automobila, a na nemačkim putevima se nalazi preko jednog miliona vozila ove vrste (blizu 3% svih vozila). U Sjedinjenim Američkim državama taj broj je skoro duplo veći nego u Nemačkoj (najveći broj u Kaliforniji), u Ujedinjenom Kraljevstvu se njihov broj rapidno povećava u poslednjim godinama, dok je u Kini njihov broj prešao 3 miliona.

Iz ugla brojnih aktera važnih za smanjenje štetnih emisija, upotreba električnih vozila ima logike. Sama vozila ne zagađuju direktno poput vozila koja koriste fosilna goriva. Trenutno u svetu između 1/5 i ¼ štetnih emisija CO2 dolazi iz sektora transporta, a automobili i kamioni čine čak 75% tih štetnih emisija (u ostale spadaju pomorski transport i avioni). Podsticaji za široku upotrebu električnih automobila predstavljaju lakši način da vlade redukuju deo štetnih emisija svojih država. Osim promene zakonskog okvira, vladine politike i programa subvencija, većinski trošak snose sami potrošači, koji bi svakako kupovali prevozna sredstva, jer su im potrebna.

Kroz vladinu politiku smanjivanja manevarskog prostora za proizvodnju i upotrebu vozila za različitim motorima koji koriste fosilna goriva, a davanje podsticaja za električna vozila, suptilno se za potrošače inženjeriše nova i čistija ponuda prevoznih sredstava. Iako pre 15 i više godina električna vozila nisu bila naročito konkurentna, promenom politika vlada, dostizanja ekonomije obima same industrije i sve boljom cenovnom konkurentnošću, danas su električna vozila sve izvesniji pobednik na budućem tržištu. To i različite vlade u svojim programima za ekološku tranziciju konkretno i priznaju.

Politike vlada prema električnim automobilima

Ekološki planovi koje su donele različite vlade u svetu u prethodnih nekoliko godina, mogu se i interpretirati i kao velika objava rata tradicionalnim vozilima na fosilna goriva. Prostor za njihovu upotrebu i proizvodnju biće sve manji, sa velikom prednošću koja će se davati električnim vozilima i železničkom saobraćaju. Kao i po običaju, najviše standarde u ovoj sferi nametnuće Evropska unija i njene države članice, a ostatak sveta će se postepeno uklapati u odnosu na njih.

Plan nove nemačke vlade u ovoj sferi ima prilično velike ambicije i podrazumeva da se do 2030. se na nemačkim putevima nađe čak 15 000 000 električnih vozila sa baterijom. Kao država u kojoj 1/5 štetnih emisija proizvede saobraćaj, insistiranje na ovoj promeni ima utemljenje i ovakva promena u transportu bi brzo dala efekte u sferi direktnih emisija iz transporta. Nemačka vlada je opredelila preko milijardu evra za grantove prilikom kupovine električnih vozila i hibrida u iznosu od oko 5% vrednosti novih vozila. Takođe, nekoliko stotina miliona evra je usmereno ka adaptiranju infrastrukture za budući električni vozni park, prvenstveno za različite vrste punjača za automobile. 

S obzirom da je najveći broj zabeleženih registrovanih automobila u Nemačkoj bio oko 48 miliona, uz veće investiranje u železnicu (uključujući i njenu elektrifikaciju) i masovnu upotrebu električnih automobila, do 2030. slika nemačkog transporta bi mogla da izgleda značajno drugačije. Čak i pre navedenih promena, udeo električnih automobila u ukupnoj prodaji putničkih automobila u Nemačkoj tokom 2021. je bio čak 28%. Tokom prošle godine Nemci su kupili preko 300 000 vozila ove vrste, pet godina ranije taj broj je bio 25 000, a deset godina ranije taj broj je bio malo iznad 2000. Može se reći da se revolucija sa električnim automobilima u ovoj državi uveliko dešava, a vlada je kroz svoju novu politiku samo dodatno ubrzala ovaj proces.

Na drugoj strani Atlantika, u Vašingtonu, mogu se primetiti slični procesi na delu. Čak i kada se izuzme Vašington, brojne savezne države, bilo republikanske ili demokratske, takođe imaju jasne politike oko proširenja upotrebe električnih vozila. Početkom maja ove godine, američki predsednik Džo Bajden doneo je novi plan koji se tiče uvećavanja proizvodnje i upotrebe električnih vozila u vrednosti od preko 3 milijarde američkih dolara. 

Plan američkog predsednika prvenstveno je usmeren na povećanje kapaciteta proizvodnje električnih litijumskih baterija, s obzirom da će po predviđanjima u Americi potražnja za njima porasti od 20 do 30 puta u narednim dekadama, jer bez njih ni nema električnih vozila. Jedan deo plana obuhvata i dodatnih 60 miliona dolara za recikliranje upotrebljenih baterija, kao i politiku da svih 650 000 vozila u vlasništvu saveznih organa do 2035. budu na struju. Takođe, kada se pogleda najmerljiviji cilj koji je administracija Džoa Bajdena do sada postavila oko upotrebe električnih vozila, radi se o nameri da 2030. čak polovina vozila koja se prodaju budu električna.

Kao i u slučaju Nemačke, potrošači se sve više opredeljuju za kupovinu hibrida i električnih automobila širom Amerike i pre navedenih koraka Džoa Bajdena. S obzirom da se radi o državi gde upotreba automobila ima među građanima veću važnost nego u Evropi, taj trend je dodatno važan za praćenje kada se previđa budući rast ove industrije. Prodaja automobila ove vrste tokom prethodne godine iznosila je nešto više od 600 000 vozila, odnosno 83% više nego 2018, koja je do tada bila rekordna godina. Iako trenutni njihov broj u Americi predstavlja tek nekoliko procenata ukupnih vozila na drumovima, u anketama čak 1 od 4 potrošača razmatra kupovinu električnog automobila i taj procenat dosta liči na trenutni udeo automobila na struju u prodaji svih vozila u Nemačkoj. 

U većini najrazvijenijih ekonomija sveta mogu se primetiti slični trendovi i skok potražnje, kao i nove politike vlada. Ipak, ni ova tranzicija ne ide toliko lako kako deluje i pojedine barijere za bržu ekspanziju bi trebalo razmotriti prilikom analize.

Prepreke za električna vozila u budućnosti

Kada se pogledaju trenutne projekcije buduće potražnje za električnim vozilima, slika može delovati vrlo optimistično. Po procenama Bloomberg New Energy Finance (BNEF) prodaja i potražnja za ovim tipom prevoznih sredstava će već 2030. izgledati značajno drugačije. Navedene projekcije govore da će prodaja električnih vozila već 2025. biti 10 miliona, a pet godina nakon navedene godine čak skoro tri puta veća (28 miliona automobila). Za 2040. predviđa se da će biti godina kada će preko pola svih prodatih automobila u svetu (57%) biti na električni pogon. 

Međutim, da bi se takve promene u globalnom saobraćaju ostavrile potrebno je da se ostvari nekoliko važnih preduslova. Jedan od njih svakako je uvećanje globalne prozivodnje baterija i mikročipova potrebnih za automobile. Kada se radi o baterijama, mahom se za električna vozila koriste litijumske baterije, a trenutna ponuda litijuma na svetskom tržištu ne uklapa se u trenutnu potražnju za njim. Osim litijuma, za proizvodnju električnih automobila potrebni su dodatni retki minerali, koji se većinski nalaze u Aziji. 

U periodu kada su gotovo sva vozila koristila kao svoj pogon fosilna goriva, države Bliskog Istoka su sa svojom naftom imale ključnu reč i to se videlo tokom naftnog šoka 1970-ih. Ukoliko se kao istinita uzme teza da su električni automobili budućnost, u ovom trenutku Kina kontroliše oko 80% poznatih rezervi ovih ključnih retkih minerala potrebnih za njihovu masovnu prozivodnju. Ukoliko se nastave političke tenzije između Zapada i Kine, globalni lanci snabdevanja mogu naići na velike probleme i proizvodnja električnih automobila može biti u problemu. Sa jedne strane, zapadne države mogu osetiti nedostatak kineskih retkih minerala i resursa potrebnih za proizvodnju ovog tipa vozila. Sa druge strane, Kina je gotovo u potpunosti zavisna od SAD-a i američkih azijskih saveznika u odnosu na sofisticirane mikročipove, bez kojih ne može proizvesti niti jedan električni automobil ili avion bilo koje vrste. 

Hipotetička kineska invazija na Tajvan, o kojoj se periodično govori, takođe može izazvati globalnu paralizu proizvodnje svih automobila, pa i električnih. Tajvanska kompanija za mikročipove TSMC trenutno sama snabdeva svet sa preko 50% svih naprednih mikročipova, bez kojih je nemoguće napraviti ni savremeni mobilni telefon, a kamoli novi Tesla električni model automobila. Trenutni razvoj političkih odnosa u svetu ne ide u prilog stabilnog snabdevanja celog sveta svim potrebnim materijalima da bi se navedeni projektovani brojevi vozila na struju ostvarili u realnosti.

Na drugoj strani, čak i da ne bude prepreka u proizvodnji električnih vozila i politička neslaganja na liniji Peking-Vašington budu hipotetički izglađena, ovakva promena u saobraćaju podrazumeva još jedan preduslov. Taj preduslov je promena strukture proizvodnje električne energije u svim državama koje planiraju uvećanu upotrebu vozila koja će biti bazirana na ovoj vrsti pogona. Ukoliko je cilj upotrebe električnih vozila da se umanji zagađenje i štetne emisije koje proizvode automobili koji sagorevaju fosilna goriva, onda je potrebno da električna energija koju ona troše dolazi iz obnovljivih izvora. Ukoliko bi se električna energija koja se koristi za njihov pogon u datim državama proizvodila iz fosilnih goriva (naročito uglja), štetne emisije se ne bi značajno smanjivale, samo bi bile drugačije. Iz tog razloga, politika podsticaja za upotrebu električnih automobila ne može biti zamena za sporu zelenu tranziciju u energetskom sektoru, već može biti samo adekvatna dopuna tog procesa, koji mora biti uspešan. U suprotnom, efekti takve promene u strukturi vozila u saobraćaju, imala bi tek ograničene efekte.

Budućnost električnih vozila

Kada se tokom 1980-ih u Americi govorilo o električnim automobilima, glavni sentiment u javnosti bio je skepticizam prema ovoj pojavi. Uvreženo mišljenje bilo je da bi  takvi automobili bili manje kvalitetni, bez sposobnosti da se kreću dovoljno brzo i pouzdano, kao i da je pitanje da li bi postojalo tržište za njih. Vreme je pokazalo da tadašnji skeptici nisu dobro predvideli budućnost i da su tehnički izazovi u značajnom delu savladani, a da tržište i potražnja svakako postoje danas. Trenutna procenjena vrednost ovog tržišta je preko 100 milijardi dolara i gotovo sigurno će se do kraja dekade uvećati tri do četiri puta.

Iako postoje spomenute prepreke za laku ekspanziju upotrebe ovih vozila u svetu, a pogoršanje političkih odnosa između Kine i Sjedinjenih Američkih Država može biti devastirajuće po ovu industriju, ona ipak ima dobre šanse da uspe. Autoindustrija se uspešno prilagođava ovom novom trendu na tržištu, a potrošači ih sve više traže i kupuju, a vlade su spremne da prokrče put ovom proizvodu kroz svoje zakone i uredbe.

Ukoliko se pogledaju ostali koraci potrebni da se postigne ugljenična neutralnost na nivou celog sveta, promena vozila u saobraćaju ka električnim modelima predstavlja nešto lakši potez. U pitanju nije mera koja je nepopularna, iako sami građani direktno snose trošak njenog sprovođenja. Vladama je dovoljno nešto pasivnije angažovanje, za razliku od promena u proizvodnji električne energije. Autoindustriji jeste izazov da se u potpunosti adaptira na ove promene, ali i promene se dešavaju dovoljno sporo i postoji jasna perspektiva dobre zarade od prodaje. Iz navedenih razloga, za električna vozila se može reći da imaju budućnost i da je ona objektivno zaslužena. Sa kojom brzinom će ta budućnost doći, zavisiće dosta od međunarodnih političkih trendova. U ovom momentu, oni još idu u korist ove industrije i njenog razvoja.

Tekst je originalno objavljen na portalu Ekologika 18.07.2022.

Objava Električna vozila u strategijama zelene tranzicije se prvo pojavila na Novi treći put.

Osam država članica Arktičkog saveta u ovom regionu vide i svoje interese, koji se međusobno spore i gde budućnost vide na različiti način. Od Kanade, Sjedinjenih Američkih Država i Norveške do Rusije, različite političke ambicije stvaraju novu zonu političkog nadmetanja i kalkulacija, što naravno za ekološku politiku predstavlja uvek veliku prepreku. Dok belim medvedima otopljavanje Arktika predstavlja  pretnju po opstanak, jednom drugom „velikom medvedu“ daje nove prilike i mogućnosti promene položaja.

Arktički region i njegova važnost

Ukoliko  se posmatra sadašnji veoma ugroženi ekosistem na planeti Zemlji, opstanak Arktika ima veoma visok stepen važnosti. Konstantni gubitak leda iz arktičkih kopnenih površina dovodi do povećaja nivoa mora i nastavak takvog trenda može uticati na promenu okeanskih struja i atmosfere na globalnom nivou, što može biti razorno po različite krajeve sveta, čak i one veoma daleke od Arktika. Za naučnu zajednicu istraživanje Arktika ima veliku upotrebljivost u predviđanju klimatskih trendova, čak i aktuelnih negativnih.

Osim navedenih važnih detalja, postoji još nekoliko jasnih benefita Arktika za ceo svet. Arktički morski led deluje kao veliki beli reflektor na vrhu planete, odbijajući tako deo sunčevih zraka nazad ka svemiru, pomažući održavanju zemljine temperature na ravnomernijem nivou. Kako se sa druge strane morski led topi, smanjuje se i površina koja reflektuju zrake, a više toplote apsorbuje okean, povećavajući ukupni efekat zagrevanja planete. Takvo povećanje temperature mora paralelno sa tim menja i morske ekosisteme, što može delovati devastirajuće po različite morske vrste i njihov opstanak na planeti. 

U poslednjih nekoliko dekada, ljudsko delovanje je ubrzalo otopljavanje leda gotovo dvostruko u odnosu na istorijski prosek. Jedan od velikih problema je što i države koje se nalaze u samom komšiluku Arktika, odnosno članice su Arktičkog saveta ili posmatrači u ovoj organizaciji, jednih su od ujedno najvećih svetskih zagađivača. Sjedinjene Američke Države, Rusija i Kanada kao članice spadaju u sam vrh svetskih zagađivača i istovremeno proizvođača fosilnih goriva, čije sagorevanje doprinosi globalnom zagrevanju. Kina, Indija, Japan i velike evropske države koje su posmatrači u organizaciji, koje takođe imaju ambicije prema ovom regionu sveta, najviše doprinose da on fizički nestaje.

Iako je ova organizacija osnovana 1996, kao posledica udruživanja osam država koje polažu prava na teritoriju Arktika i koje su pet godina ranije potpisale  Arktičku strategiju za zaštitu prirodnog okruženja, otopljavanje  se u ovom periodu samo dalje ubrzavalo.  Svaka od država, bez obzira na to da li u drugim oblastima  ima visok nivo savezništva i saradnje,  u ovom ledenom regionu vode vrlo surovu interesno orijentisanu politiku. Jedan od ključnih razloga su naravno prirodna bogatstva Arktika, koja su po trenutnim procenama impozantna i čiju eksploataciju (na sreću ili nažalaost) klimatske promene samo dalje olakšavaju.

Prirodna bogatstva Arktika i klimatske promene

Osvim svoje vrednosti za globalnu klimu, za koju se ni negatori klimatski promena ne trude da relativizuju, ovaj region poseduje i ogromna prirodna bogatstva. Poslednja istraživanja na ovom području, koje obuhvata oko 8 odsto površine naše planete, govore o milijardama barela nafte i zemnog gasa koja se ovde nalaze. Pojedina istraživanja te rezerve u slučaju nafte procenuju na oko 90 milijardi barela, što predstavlja oko 1/6 globalnih rezervi, dok što se tiče zemnog gasa te količine procenjene su na oko čak 1/3 svetskih ukupnih poznatih zaliha.  Uz to trebalo bi uzeti u obzir da ove rezerve mogu biti i veće, jer (i dalje) ledena klima otežava detaljnija istraživanja.

Sa trenutnim klimatskim uslovima u navedenom regionu i tehnološkim mogućnostima, eksploatacija ovih resursa izrazito je skupa zbog brojnih prirodnih barijera koje postoje već hiljadama godina. Na osnovu trenutnih procena ruskog Ministarstva za prirodne resurse i životnu sredinu cena bušenja i eksploatacije ovih resursa približno je duplo skuplja od istih takvih operacija u regionima poput Teksasa.  

Osim evidentnih barijera poput rada u ekstremnim uslovima ili nepredvidivost kretanja velikih santi leda, bušenje u ovoj regiji podrazumeva posedovanje specijalizovane opreme i specijalno obučene radne snage, a linije morskog prevoza su izrazito dugačke i zahtevaju podršku ledolomaca na nuklearni pogon. Cena takvih ledolomaca se može kretati i do nekoliko milijardi  američkih dolara, a njihova izgradnja je takođe proces koji može trajati i do decenije. Mali broj država danas poseduje adekvatne preduslove da ove prirodne resurse stavi u funkciju, što svakako jeste dobra vest za ekologe .Na ovaj način, prirodne barijere  predstavljaju najveću otežavajuću okolnost za industriju fosilnih goriva da više svojih aktivnosti usmeri (i) ka ovom regionu i ekspolatiše ova impozantna prirodna bogatstva. 

Sa aktuelnom klimom u ovom regionu značajan svetski udeo rezervi fosilnih goriva trenutno je van dometa ove grane ekonomije, kao i potencijalnih potrošača širom sveta. Ipak, ukoliko se klimatske promene dalje nastave i otopljavanje Arktika se održi sadašnjim ili intenzivnijim tempom i ova situacija  se može promeniti. Takav razvoj događaja značajno bi odgovarao Rusiji u nekoliko sfera i zbog nekoliko motivacija, ali i druge države i privatne kompanije vide interes u tome.

Benefiti Rusije od otopljavanja Arktika

Od osam država članica Arktičkog saveta Rusija predstavlja državu koja bi sa sadašnjim trendovima na Arktiku najviše profitirala u ekonomskom i strateškom smislu, uprkos veoma lošim posledicama po ostatak sveta. Rusija poseduje više od 24 000 kilometara obale iznad arktičkog kruga i kao država sa ovakvim geografskim položajem, kao i istorijom prisutnosti i istraživački i vojno u ovom regionu, ima komparativnu prednost u odnosu na ostale arktičke države. Ona bi zbog toga ovaj rizik mogla da pretvori u priliku.

Čak 70 odsto ruskih rezervi nafte i zemnog gasa nalaze se u epikontinentalnom pojasu na Arktiku. Uz to, ova država ima de facto kontrolu i nad Severoistočnim prolazom koji je ključan za tranzitne rute koje povezuju Zapadnu Evropu i Istočnu Aziju. Zahvaljujući impozantnoj floti nuklearnih ledolomaca, Rusija uspeva da u pojedinim tačkama čak i u ovom ledenom regionu omogući tranzit i upotrebljivost morskih luka. 

Ukoliko se sadašnji  tempo globalnog zagrevanja održi i arktički led nastavi da se otopljava, u ne tako dalekoj budućnosti Severnoistočni prolaz može postati dosta lakši za plovidbu, a prirodni resursi  locirani na Arktiku lakši za eksploataciju. Klimatske promene postepeno povećavaju područje bez leda tokom leta i produžavaju periode u kom ga nema, što Rusiji značajno odgovara. Ovaj prolaz bi, kao u potpunosti plovan, bio velika konkurencija Sueckom ili Panamskom kanalu, zbog ogromnih ušteda u pređenim kilometrima i samim tim i potrošenim gorivom. Takva promena izazvala bi revoluciju što se tiče morskog saobraćaja, a nove procene stalno ažuriraju vreme kada će taj period nastupiti za vremenski sve bližu budućnost. 

Država koja bi takođe direktno profitirala od ovakvog razvoja događaja bila bi svakako i Kanada, jer identični Severnozapadni prolaz bi postao značajno više pogodan za plovidbu i različite vidove komercijalne upotrebe, pa i eksploataciju nafte i prirodnog gasa. Po trenutnim procenama specijalizovanih kanadskih organizacija, poput Environment Canada, temperatura na kanadskom Arktiku porasla je za 1,2°C u prošlom veku, što je dvostruko više od globalnog proseka. Ledeni pokrivač u ovom regionu smanjen je za 32 odsto od 1960-ih do danas.  Takav trend bi kroz realizaciju predviđanja i u slučaju Kanade brzo Severnozapadnim prolazom dao ovoj državi gigantsku stratešku geopolitičku prednost. Taj vid benefita bi bio značajno niži nego u slučaju Rusije, koja je značajnije naslonjena na industriju fosilnih goriva i ima sve manji manevarski prostor u političkom smislu.

Politički i ekološki rizici otopljavanja 

Ogromna prirodna bogastva, globalno zagrevanje koje će ove resurse učiniti dostupnijim i sve lošji  odnosi između velikih sila, nisu kombinacija kojoj bi se prosečan ekolog najviše obradovao. Trenutno Arktik predstavlja vrlo stabilan region, koji nije previše militarizovan i gde osam država ovog regiona mahom predstavljaju savezničke demokratske države, sa izuzetkom Rusije. Na samom kraju Hladnog rata, Sjedinjene Američke Države i Sovjetski Savez uspešno su sarađivali u deeskalaciji tenzija u ovom regionu i pronalasku optimalnog načina funkcionisanja na svakodnevnom nivou.

Ipak, nove tendencije i „zahlađenje“ odnosa između velikih sila, kao i globalno klimatsko zagrevanje, mogu proizvesti zaokret za 180 stepeni i Arktik učiniti novom zonom političkog nadmetanja. Za ovaj region osim navedenih osam arktičkih država, zainteresovana je i Kina, koja je sebe proglasila „bliskoarktičkom državom“. Iako je od Arktika geografski dalja od Srbije, kao država koja planira da bude mnogo uticajnija sila globalno, trenutno ne dopušta sebi da bude van ove zone nadmetanja. Osim osnivanja svoje arktičke stanice i organizovanja istraživačkih ekspedicija, Kina takođe vidi Severnoistočni prolaz kao potencijalno sigurniju rutu snabdevanja u slučaju da se trenutni trendovi što se tiče globalnog zagrevanja nastave. 

Region koji predstavlja istovremenu zonu nadmetanja SAD-a, Rusije, evropskih država i Kine zato može predstavljati rizik po svetsku bezbednost, uz sam rizik otopljavanja Artika kao globalnog ekološkog rizika. Ukoliko i svetska privreda i energetika ostanu i u narednim dekadama visokozavisni od fosilnih goriva, veliko sukobljavanje na Arktiku ne bi trebalo da ikoga iznenadi.  Ogromni resursi na koje pretenduju gotovo sve najjače svetske sile, u slučaju nastavka sadašnjih trendova globalnog zagrevanja, postaće u regionu Arktika povod za buduće nestabilnosti.  Zbog toga otopljavanje Arktika ne predstavlja rizik samo za globalno stanje klime, već i za globalnu bezbednost. Međutim, rešenje koje bi usporilo otopljavanje Artika je isto ono koje bi sprečilo buduće tenzije u najsevernijem kraju sveta.

Zelena tranzicija garant i za Arktik

Redukovanje štetnih emisija  jeste jedna od najvažnijih novih politika mnogih vlada sveta, a naročito  vlada najrazvijenijih država. O brojnim novim planovima različitih država bilo je govora u prethodnim analizama na ovom sajtu. Ti planovi predstavljaju najjednostavnije rešenje da različite svetske ekonomije do 2030. značajno redukuju štetne gasove koji doprinose efektu “staklene bašte”, a da se do 2050. postigne potpuna ugljenična neutralnost. To je garancija da rast svetskih temperatura bude kontrolisan, a samim tim i da otopljavanje na Arktiku dobije svoje usporavanje.

Najveći deo ovih planova upravo definiše smanjenje upotrebe fosilnih goriva kao jedan od cilljeva i najbolju garanciju. To podrazumeva više primene obnovljivih izvora energije u proizvodnji električne energije, više upotrebe električnih vozila u odnosu na ona koja koriste naftne derivate, pa do povećanja energetske efikasnosti. U slučaju da se većina ovih planova realizuje, a svoje merljive planove definišu i države u razvoju koje su veliki zagađaivači (Kina, Indija i drugi), to predstavlja jedini siguran put da se negativni efekti otopljavanja  Arktika ublaže ili spreče. 

U isto  vreme takva zelena tranzicija bila bi i jedina garancija da će tražnja za fosilnim gorivima biti manja na globalnom nivou, pa samim tim i atraktivnost arktičkih rezervi nafte i gasa. Ukoliko države podbace u svojim ekološkim reformama i aktuelni trendovi potražnje za fosilnim gorivima se nastave, ekološki problemi neće ostati jedini izazov. Najseverniji region sveta će gotovo izvesno postati nova zona nadmetanja, što može dovesti do problema koji u sadašnjoj  političkoj klimi netrpeljivosti između velikih sila  nije nešto što bi iko želeo. 

Iz tog razloga, briga o belim medvedima kojima doslovce nestaje tlo pod nogama, jeste dobra simoblika. Uz bele medvede, prvi sledeći ugroženi bi bili domicilni narodi ovih regiona, zatim ljudi koji bi platili  cenu podizanja nivoa mora i promene klime širom sveta, a na kraju i globalna stabilnost u slučaju nastanka političke jagme za arktičkim resursima.  Baš  zbog toga, ekološka tranzicija predstavlja siguran garant svetske i klimatske i političke bezbednosti. Dok god beli medvedi još imaju gde da žive u prirodi, to je garancija  da još živimo u svetu koji je stabilniji od onog kakav bi mogao bude.

Tekst je originalno objavljen na portalu Ekologika 20.04.2022.

Objava Politički i ekološki rizici otopljavanja Arktika se prvo pojavila na Novi treći put.

Međutim, pre tačno dve nedelje ruski napad na ukrajinsku teritoriju i početak ove vojne intervencije, doveo je do suprotnog efekta. Planovi koje je Bajden izneo u svom govoru pred Kongresom 2021. godine, realizuju se rapidnom brzinom. Kroz samo dve nedelje, desila su se globalna politička prestrojavanja koja u bilo kojim drugim okolnostima nisu bila moguća. Ona donose novi raspored snaga i dobrim delom pretvaraju ideje administracije demokrata brzo u realnost.

Bajdenova strategija i rat u Ukrajini

Ideja o globalnom okupljanju demokratskih država prisutna je od predloga pokojnog senatora Džona Mekejna, preko čuvenog Obaminog i Bajdenovog čoveka za Aziju, Kurta Kembela, pa do britanskog premijera Borisa Džonsona i njegovog predloga D-10. Strateški ugao takvog okupljanja bi bilo povezivanje vrednosno srodnih država sveta, koje bi dodatno povećale svoju međuzavisnost i bolje koordinisale svoje delovanje. 

Sa jedne strane taj blok bi ujedinjavao atlansko krilo oličeno u državama članicama EU i NATO-a i srodnim saveznicama koje (još) nisu članice. Ovo atlansko krilo bi predstavljalo kontru Rusiji, čija se zona uticaja za prethodnih 30 godina drastično smanjila na tek nekoliko država. Na drugoj strani, pacifičko krilo bi objedinilo sve države koje su blizu Kine i smatraju je za pretnju. U njih spadaju: Australija, Japan, Južna Koreja, Tajvan, Novi Zeland, Filipini, Vijetnam i u određenoj formi i Indija. Na taj način bi se u regionu Dalekog Istoka održao multipolaran sistem naspram trenutne unipolarnosti Kine, što bi i bila brana daljem širenju multipolarizma u svetu.

Iako je urađeno nekoliko koraka u ovom smeru, plan je delovao kao dosta spor u realizaciji. SAD jesu sa Australijom i Ujedinjenim Kraljevstvom napravile novi savez AUKUS, koji bi trebalo da rapidno podigne mornaričke kapacitete Australije i produbi međusobnu saradnju. Savez Indije, Australije, Japana i SAD, QUAD, oživljen je i predlaže se njegovo proširenje. Doprema se američka vojna pomoć Tajvanu koji je u strahu od kineske invazije, a revitalizuju se stara vojna savezništva poput onog sa Filipinima.

Ovi koraci su delovali nedovoljno odlučno, sa naročitom slabom efikasnošću među evropskim državama. Emanuel Makron je NATO proglasio “klinički mrtvim“, Nemačka spoljna politika trudila se da balansira između ekonomskih interesa saradnje sa Rusijom i Kinom, a da održava i dobre političke odnose sa Vašingtonom. Pojedini lideri unutar Višegradske grupe, poput Zemana ili Orbana, prilično su mlako nastupali prema Rusiji i Kini, čak i prilično otvoreno prema njihovim uticajima. Severni tok 2 između Nemačke i Rusije bio je prilično blizu potpune realizacije. Ipak, ruska invazija na Ukrajinu dovela je do brzog preokreta celokupnog stanja.

Rat u Ukrajini i Bajdenova agenda

Iznenadni rat u Ukrajini savršeno se uklopio u novi spoljnopolitički narativ SAD-a i administracije demokrata. Jedna država koja se 2014. odlučila za prozapadni i prodemokratski kurs napadnuta je od autoritarnog suseda i njen opstanak i kao prozapadne, i kao demokratske, i kao nezavisne države, doveden je u pitanje. 

U ovoj viziji sveta, definisanoj kao vrednosno nadmetanje demokratija i autokratija, Ukrajina predstavlja referendumsko pitanje i važan test nakon avganistanskog povlačenja. Taj referendum je da li će Amerika pomoći odbrani države koja ima demokratske ambicije naspram pretnje autokratske države ili je u pitanju samo retorika, a u praksi će vladati spoljnopolitički izolacionizam.

Sjedinjene Američke Države su kroz svoje delovanje od početka krize pokazale prvo. Okupljena je globalna koalicija demokratskih država, uvedene su najoštrije sankcije Rusiji od američkih sankcija Iranu, NATO je revitalizovan kao savez, pružena je jasna podrška Kijevu u svim oblastima, osim direktnog ulaska u sukob koji bi izazvao Treći svetski rat. 

U samo dve nedelje, Nemačka je napustila Severni tok 2 i najavila povećanje svoje vojne potrošnje na 2% BDP-a, a Francuska je na atlantističkoj spoljnopolitičkoj poziciji. Ove tri promene nije uspeo da izdejstvuje bilo koji američki predsednik kroz skoro tri dekade, a sada su se desile u nekoliko dana. Evropska unija se odlučila da otvoreno finansira i šalje naoružanje Ukrajini, a za sankcije Rusiji zalažu se i spomenuti Zeman i Orban.  

Na drugom kraju planete, američki pacifički saveznici većinski su se pridružili sankcijama. Japan, Tajvan, Južna Koreja, Australija i Novi Zeland uveli su takođe sankcije Moskvi i pružili su podršku Ukrajini. Znajući da bi uspešna invazija Rusije na Ukrajinu sutra značila veće šanse za kinesku intervenciju na Tajvan ili još asertivnije kinesko ponašanje prema svojim drugim komšijama, američki pacifički saveznici su ozbiljno shvatili situaciju.

Planirana globalna koalicija demokratskih država, koja je imala brojne prepreke u praktičnoj realizaciji, sada je dobila konkretan povod za svoje okupljanje. Bajdenova administracija ga je iskoristila i ovaj savez država je gotovo 90% kompletiran sa nekoliko izuzetaka, poput Indije i manjih pacifičkih država. Ta koalicija država sutra može predstavljati osnov za neki vid organizaciono bolje definisanije saradnje, a sa ruskom invazijom pokazuje se da povoda za to zaista ima dosta.

Novi politički blokovi i Ukrajina

Rat u Ukrajini dobrim delom dao je smisao nejasnoj spoljnoj politici evropskih država i spletom okolnosti ih radikalno uokvirio u spoljnopolitičku viziju Amerike. Evropska unija je od bloka država koji je ekonomske dobitke plaćao manjom spoljnopolitičkom snagom, postao blok država koji će ekonomski platiti povećanje svoje spoljnopolitičke snage. Pacifičke demokratske države su od dosta nezainteresovanih za globalna pitanja, postale pouzdan partner u obuzdavanju autokratskih sila čak i u njima geografski dalekoj Evropi.

Na drugoj strani, autoritarne sile još nisu sigurne oko svog budućeg delovanja i organizovanja. Rusija u svom poduhvatu ima podršku autoritarnog režima Lukašenka u Belorusiji, ali ne i autoritarnog režima u Kazahstanu. Kineska spoljna politika po pitanju Ukrajine je prilično ambivalentna i sumnjičava prema Rusiji, dok je Iran takođe vrlo rezervisan. Sve autoritarnija Turska Redžepa Tajipa Erdogana, svoju pomoć i podršku pruža Ukrajini, a naročito je značajna u sferi borbenih dronova Bajraktar koji prave razliku na bojnom polju. Bliskoistočne monarhije takođe nisu najsigurnije u svoje pozicije.

U ovakvim okolnostima, bez obzira na finalni rezultat ukrajinskog sukoba, jedna stvar ostaje kao trajna posledica. Ta posledica je da su SAD uspešno iskoristile ovu krizu da svoje spoljnopolitičke ciljeve na brzinu sprovedu u delo i stvore kostur koalicije vrednosno srodnih država, koje taj vrednosni sistem može braniti od autoritarnih izazivača koji su se pokazali kao nedovoljno ujedinjeni i bez zajedničke vizije. Ukoliko Ukrajina iz sukoba izađe kao država koja se odbranila od ruske invazije i održala svoju političku nezavisnost, to će ovom globalnom prestrojavanju dati dodatnu političku snagu. 

Iz tog razloga, prilično odvažna odbrana ukrajinskih građana od ruske invazije nije samo odbrana njihove države i demokratije u Ukrajini, već je dala motivacije i snage ostatku demokratskog sveta da se bolje organizuje. Nije isključeno da baš ta borba da ključni doprinos dosta efikasnijem prestrojavanju ostalih demokratskih država i ključnu stratešku prednost na srednji rok protiv svojih izazivača. To bi dobrim delom značilo da rat u Ukrajini nije samo pitanje gde se rešava status Ukrajine kao države, već prelomnu tačku nakon koje svet u kom živimo dobija novi politički oblik. Amerika će se potruditi da baš to bude novi ishod.

Tekst je originalno objavljen na portalu Talas.rs 10.03.2022.

Objava Rat u Ukrajini je ubrzao američke spoljnopolitičke planove se prvo pojavila na Novi treći put.

Iako su sankcije vrlo ograničene u sferi energetske politike i prometa energenata, prvi efekti ovog rata se u ekonomskoj sferi vide baš na tržištu energenata. Dok je ruska rublja po vrednosti drastično pala, cena barela nafte ili gasa na tržištu primetno raste. U takvim okolnostima, logično, fokus ka ekologiji i ekološkoj tranziciji biva skrenut na načelno prioritetnija pitanja. To naravno ne znači da rat neće imati veliki efekat i na ove procese, već vrlo izvesno baš suprotno.

Rat, Evropska unija i energetika

Poznata je činjenica da brojne evropske države zavise od ruskog prirodnog gasa. On se pokazao kao optimalno rešenje na srednji rok, jer predstavlja pragmatično međurešenje u tranziciji iz upotrebe uglja i drugih fosilnih goriva veoma štetnih po prirodu, do obnovljviih izvora energije poput vetrogeneratora i solarne energije. Visina zavisnosti od ovog ruskog energenta je veoma visoka kod vrlo politički važnih evropskih država. Među one politički najvažnije svakako spadaju Nemačka i Italija, koje su sem svoje političke važnosti i veličine, takođe prva i treća ekonomija zone evra po veličini.

Iz tog razloga, uz sve ostale političke i vrednosne faktore, ove države najmanje su želele bilo kakvu eksalaciju na evropskom kontinetu koja bi Rusiju i Evropsku uniju stavile na različite strane. Da je rat  svakako bio najmanje poželjna opcija, vidljivo je i po inicijalnoj rezervisanosti ovih država (i još nekih država članica EU). Ipak, onog momenta kada je Vladimir Putin „prešao Rubikon“, javio se više nego jasni zaokret u politici ovih država. U slučaju Nemačke, za manje od 10 dana, kancelar Olaf Šolc napravio je promene na koje američki predsednici nisu mogli da nateraju Berlin skoro 30 godina.

Nemačka je suspendovala Severni tok 2, kojim je inicijalno bilo planirano da budu dopremljene nove količine ruskog prirodnog gasa za ovu državu i druge evropske razvijene ekonomije poput Švedske, Finske ili Danske. Nemačka je uvela brojne sankcije Rusiji, najavila povećanje vojne potrošnje na 2% BDP-a, objavila želju za izgradnjom kapaciteta za američki tečni gas, a ponovo kruži ideja o vanrednom vraćanju ugašenih kapaciteta nuklearnih elektrana u funkciju. U evropskom slučaju, zaokret u energetskoj politici biće sa čisto ekonomskih kriterijuma fokusiran na dosta više politički uslovljene kriterijume. Glavni kriterijum te vrste biće što manja zavisnost od Rusije, odnosno korišćenje ruskog prirodnog gasa samo koliko je nužno. Nužno je, na veliku žalost evropskih lidera, dosta.

Određene privatne kompanije su prepoznale ove političke signale evropskih vlada i već su se povukle iz različitih projekata sa Rusijom. Neke od njih su Shell, British Petroleum i Exxon Mobil koje su to učinile u prethodna četiri dana, gde je britansko napuštanje svog udela vlasništva u ruskom Rosneft-a medijski najvidljivije. Logično, ovakva destabilizacija dovela je do potresa na tržištu energenata i rastu cena svih fosilnih goriva, od barela nafte, preko prirodnog gasa do uglja. To na nesreću ekologa ne znači da će biti manje korišćeni, već vrlo izvesno veću političku moć i uticaj proizvođaća fosilnih goriva u Evropi na neko vreme. To će sve manje biti oni ruski, zbog političkih pritisaka, ali će izvesno biti oni američki i bliskoistočni. Razvoj situacije u ovom smeru će pojačati i njihov uticaj u matičnim državama, a naročito SAD-u.

Energetska kriza i Rusija

Ruska ekonomija i državni budžet i dan danas u ogromnom procentu zavise od cene energenata na svetskom tržištu. Po različitim javno dostupnim procenama ruski gas i nafta su 2019. doneli čak 39% prihoda ruskom budžetu i činili su 3/5 celokupnog izvoza iste godine. Iz tog razloga, promene cene ovih energenata utiču na drastičnu promenu i veličine bruto domaćeg proizvoda ove države. Ukoliko su cene barela nafte ili kubnog metra gasa niske, ruska ekonomija dolazi u probleme i to se brzo vidi u političkoj sferi. Isto važi i suprotnim situacijama. 

Tokom ’90. kada se barel nafte merio na par desetina dolara, te je pred sam kraj vlasti Borisa Jeljcina bio i na skromnih 19 dolara, ekonomija ove države se nalazila u katastrofalnom stanju i u državi je vladao potpuni haos. Cena energenata nije bila jedini faktor te nestabilnosti, ali jeste bila važan faktor prazne državne kase koja je kao takva proizvodila dalje nestabilnosti. Nakon dolaska na vlast Vladimira Putina posle 2000. cena barela drastično je rasla i preko 100 dolara na svetskom tržištu, te se samim tim i državna kasa punila i novac redistribuirao. Ipak, nakon drastičnog pada cena barela posle 2014. primetno je da se ruska eknomija uz prateće sankcije našla ponovo u problemima. Ti problemi su doveli do odlaganja penzione reforme i redukovanja veće obnove vojnih kapaciteta.

Danas cena glavnih ruskih energenata bolje stoji na svetskom tržištu, ali to ne mora doneti nužno prosperitet Rusiji. Prvi faktor su brojne prateće sankcije, koje će ograničiti rusko poslovanje u svetu. Drugi faktor je što su evropski kupci najveći uvoznici ruskih energenata, jer po podacima EIA države EU članice su 2020. činile 48% finalnih destinacija ruskih energenata. Rusija nema drugog kupca koji bi mogao da otkupi tu količinu energenta, iako ni Evropska unija kratkoročno nema mnogo alternativa. Kineska kupovina čini malo manje od 1/3 izvoza energenata Rusije, a obavlja se po nešto nižim cenama zbog okolnosti pregovora 2014. kada je Rusija bila u goroj pregovaračkoj poziciji zbog tadašnjih zapadnih sankcija.

Ova zavisnost ruske ekonomije i državne kase od fosilnih goriva i njenog izvoza, zato ovu državu čini ranjivom. Gledano nominalno, ona je zbog toga i zapadnih sankcija danas manja od ekonomije Kanade i nešto veća od ekonomije Australije. Gledano po paritetu kupovnih snaga, njena ekonomija je veća od navedenih država, ali manja od Nemačke samostalno. Iz tog razloga, evropske ekonomske sankcije koje ne obuhvataju energente biće manje efikasne. Takođe, ovaj manjak energenata na tržištu koji nemaju ovaj vid „političke obojenosti“ će izvesno navesti određene evropske države da se ozbiljnije posvete obnovljivim izvorima energije, ali i da razmotre nuklearnu energiju kao takođe pragmatično rešenje. Kada se takvi glasovi čuju u Nemačkoj, u velikom broju država se izvesno brojne slične ideje pretvaraju u predloge javnih politika već danas.

Trenutna energetska kriza može imati i efekta na inflaciju, odnosno da je povećava širom sveta. Takav efekat je naravno vrlo politički nepopularan kod građana, a naročito onih najsiromašnijih.

Uticaj rata na inflaciju i političku popularnost

Ukoliko se analizira struktura inflacije u različitim državama sveta, može se pronaći jedna zajednička karakteristika. Radi se naravno o tome da je rast cene energenata najviše zaslužan za rapidan skok cena i rekordne procente međugodišnje inflacije u različitim državama sveta. Energenti čine skoro jednu trećinu doprinosa rastućoj inflaciji u Evrozoni, najveći doprinos čine i u Sjedinjenim Američkim Državama, pa čak i u Srbiji. Osim same prekopotrebne potrošnje ovih energenata od strane građana i privrede, rast njihove cene utiče na vidni rast drugih prozivoda, zbog uvećanih troškova transporta. To je naravno politički veoma nepopularno, te je i jedan od glavnih razloga nepopularnosti Džoa Bajdena, iako su ekonomski rast i zaposlenost u ovoj godini na odličnom nivou. Sve veće crvene cifre na reklamnim semaforima pumpi dosta su ubedljvije glasačima od drugih makroekonomskih podataka, pa čak i onih takođe jasno merljivih.

Kao rešenje za ovu krizu, različite države su posegnule za različitim merama prevencije. SAD su oslobađale svoje rezerve sa ciljem uvećanja dostupnih količina na tržištu i obuzdavanjem rasta cena. Japan se odlučio da iz svojih rezervi na tržište pusti oko 7,5 miliona barela da bi smanjio pritisak na cene. SAD i druge savezničke države će takođe u narednom periodu osloboditi nekoliko desetina miliona barela sa istim ciljem. Niko ne bi trebalo da bude iznenađen ukoliko administracija Džoa Bajdena privremeno olabavi regulacije industriji fosilnih goriva, jer faktori koji su bili analizirani u prethodnom teksu o frekingu, sada su još važniji i politički opasniji. Može se očekivati i pritisak na države OPEC-a da učine isto, kao vid olakšavanja situacije na tržištu, ali i otežavanja političkog položaja Rusije.

Ruska invazija na Ukrajinu danas predstavlja mnogo opipljiviji i jasniji politički eksterni faktor koji može političarima biti izgovor za manjak efikasnosti u suzbijanju inflacije. Dok je do ove krize to po pravilu bila COVID-19 pandemija, danas su sve vidljvije poruke koje govore efektima rata na rast cena kod kuće. Predsednik Bajden je bio među prvima koji je to rekao svojim građanima na samom početku ruske invazije, a brzo su ga pratili nemački lideri iz vladajuće koalicije. 

To takođe može imati i suprotan efekat, jer može stvoriti sasvim različiti sentiment kod građana ukoliko to političari budu loše komunicirali. Građani mogu umesto prihvatanja trenutnog stanja svog nižeg standarda zbog Rusije da pritiskaju domaće političare na otopljavanje odnosa sa Moskvom zbog svoje kupovne moći. U Americi ili baltičkim državama to ne deluje da je slučaj, ali se ne bi trebalo nužno kladiti kontra toga u pojedinim evropskim državama. Prvi kandidati za tako nešto mogu biti Italija ili Češka Republika, iako bi Nemačka verovatno delovala kao prva asocijacija.

Rat u Ukrajini – pauza za zelenu tranziciju?

Trenutno vanredno stanje u Evropi logično će preusmeriti pažnju svih vlada sveta sa ekoloških pitanja na politiku koja je najbliža ratnoj politici. Ostrakizovanje ruskih medija iz svojih informacionih prostra ili ruskih letova iznad svojih teritorija pokazatelj je da evropske države ovu situaciju shvataju najbliže ratnom stanju. Dopremanje arsenala ukrajinskoj vojsci takođe pokazuje da Brisel želi da pokaže spoljnopolitičke mišiće koji su joj falili u prethodnoj deceniji. Takva promena prioriteta logično kratkročno može staviti pitanje klimatskih promena i ekološke tranzicije na pauzu.

Trenutna potražnja za fosilnim gorivima na tržištu, koja neretko dobija i obilik paničnog ponašanja u Evropi, ne ide u prilog ekolozima i njihovoj političkoj agendi. Međutim, iako će gotovo sigurno pauziranje pritiska na prozivođače energenata i želja da se nafta i gas što pre nabave imati negativan uticaj na zelenu agendu, to može biti kratkoročni efekat. Evropske države će težiti da ostvare veći nivo energetske nezavisnosti od drugih sila, a očekivano naročito od Rusije. U tom poduhvatu domaći obnovljivi izvori energije ipak predstavljaju dugoročnije rešenje uz nuklearnu energiju, koja ipak zavisi od uvoza različitih sirovina poput uranijuma iz Kazahstana, koji se pokazao politički nestabilnim prošle godine.

Ekolozi će uprkos inicjalnom udarcu tokom početnog perioda reakcija na energetske efekte rata u Ukrajini, moći da računaju na veliku prednost u srednjem roku. Njihova argumentacija će biti pojačana sa dve važne stavke. Prva stavka je naravno spomenuta želja da se ostvari veći nivo nezavisnosti od drugih država i njihove političke stabilnosti, koja u slučaju autoritarnih poredaka može biti mač sa dve oštrice. Najčešće je ta stabilnost apsolutna, dok više ne bude, a tada nastaje haos koji može imati nepredvidive posledice. Domaći kapaciteti obnovljivih izvora energije su garancija da će ova varijabla uticati manje na situaciju na domaćem tržištu. 

Druga važna stavka koju će kao argument ekolozi moći da koriste nakon ove krize je svakako i sama priroda fosilnih goriva. Njihove rezerve su mnogo veće od onih koje su se procenjivale u 20. veku i nove tehnologije eksploatacije su te mogućnosti i dodatno proširile. Međutim, njihove fluktuacije cena na tržištu mogu biti toliko ekstremne da mogu proizvoditi posledice devastirajuće za određene države i njihove privrede. Za određene su te posledice devastirajuće kada je cena preniska, a za druge kada je ta cena previsoka. Obonovljivi izvori energije su dosta više predvidivi, uz sve druge mane koje postoje oko njihove pouzadnosti. 

Zbog navedenih razloga, ekološka zelena tranzicija će zbog rata u Ukrajini i pratećih nestabilnosti biti pauzirana. Međutim, svi koji tvrde da će biti trajno obustavljena se varaju. Na srednji rok, ova kriza ubrzaće zelenu tranziciju, a naročito u državama Evrope koje kriza ozbiljno pogađa danas i izvesno će pogađati u narednim mesecima.

Tekst je originalno objavljen na portalu Ekologika 05.03.2022.

Objava Kako će rat u Ukrajini uticati na energetiku u svetu? se prvo pojavila na Novi treći put.

Bajdenova kampanja se prema frekingu postavila nešto restriktivnije, što je Trampova kampanja interpretirala kao nameru da Bajden kada stupi na vlast ovu tehniku zabrani. Danas, kada je Džo Bajden pobedio na izborima (i u državi Pensilvaniji) i vrši vlast kao predsednik, politika u odnosu na freking ostaje vrlo konfuzna. Iz tog razloga, važno je analizirati šta američki predsednik planira i kako se ti planovi mogu odraziti na stanje životne sredine u svetu, ali čak posredno i u Srbiji.

Freking kao tehnika i rizici upotrebe

Kada se analizira lista najvećih svetskih proizvođača fosilnih goriva, Sjedinjene Američke Države po brojnim kriterijumima zauzimaju prvo mesto. Tokom 2017. i 2018. SAD su se nalazile na prvom mestu po proizvodnji nafte sa oko 15% udela u svetskoj proizvodnji, a i na prvom mestu po proizvodnji prirodnog gasa sa oko 1/5 svetske proizvodnje. Ovom bumu u proizvodnji foslinih goriva su doprinele inovacije u eksploataciji, kao što je metoda hidrauličnog frakturiranja poznatija u medijima kao fracking (“freking”). 

Reč je o tehnologiji kojom se upumpavaju velike količine tečnosti, koje predstavljaju mešavinu vode i drugih supstanci, koje pod visokim pritiskom razbijaju podzemne stene u kojima se nalaze ranije nedostupne rezerve fosilnih goriva. Kao i sve druge tehnike eksploatacije i ova podrazumeva određene negativne efekte po životnu sredinu. Oko frekinga prisutne su najčešće pritužbe na zagađenje podzemnih i nadzmenih voda, kontaminiranje zemljišta i ispuštanje štetnih gasova u atmosferu. Ekološki aktivisti u poslednjim godinama u kontinuitetu ukazuju na ovaj vid negativnih efekata na različite aspekte životne sredine sa željom da ova tehnika bude zabranjena. 

Među državama članicama Evropske unije ova tehnika je trenutno veoma nepopularna kao metoda i države poput Nemačke, Francuske, Irske ili Bugarske su je zabranile ili veoma regulisale. Sličan tretman freking ima i u Škotskoj i Velsu, dok približan status ima i u Holandiji, Belgiji ili Češkoj Republici. U Rumuniji su veliki protesti građana otežali inicijative industrije fosilnih goriva da upotrebljava ovu tehniku, dok po različitim tvrdnjama u Srbiji se ova tehnika intenzivno koristi u Vojvodini i već ima svoje negativne efekte po životnu sredinu, poput zagađenja zemljišta i pijaće vode.

Na drugoj strani sveta, Sjedinjene Američke Države su baš zahvaljujući ovoj tehnici u potpunosti preuzele globalni prozivođački primat, smanjile zavisnost od uvoza fosilnih goriva iz drugih država i postale ogroman neto izvoznik i prirodnog gasa i nafte. Od 2015. preko 50% nafte i prirodnog gasa koji se proizvedu u SAD ekspoloatisani su putem ove tehnike. Ova promena u proizvodnji je strateški poboljšala politički položaj ove države u odnosu i na Bliskoistočne petromonarhije, ali i Rusiju. Tokom 2014. samo Teksas je proizvodio više nafte nego Meksiko, kao i više od svake članice OPEC-a sem Saudijske Arabije i Iraka. Do ne tako davno važilo je shvatanje da su dani kada je SAD bile svetski proizvođač nafte prošlost. Tokom 2007. SAD su proizvodile 5,1 miliona barela nafte dnevno, nešto više od 50% ukupne proizvodnje 1970-ih. Danas je broj proizvedenih barela duplo veći, a tehnika frekinga je u tome dala ključni doprinos.

Jedine savezne države unutar SAD-a koje su zabranile ovaj vid tehnike su najveće tvrđave američkih demokrata, država Vermont tokom 2012. i država Njujork 2014. Na drugoj strani, države poput Teksasa, Pensilvanija ili Severne Karoline u industriji na svojoj teritoriji ovu tehniku intenzivno primenjuju. U državama poput Luizijane ili Oklahome dvocifreni udeo radne snage radi u industriji nafte i gasa, te je jasan i politički faktor prilikom bilo kakvih odluka o regulaciji.

Iz tog razloga, bilo kakve regulacije frekinga ili njegova potpuna zabrana, na čemu insistira progresivno levi deo američke Demokratske stranke, bi podrazumevala brojne faktore koji se moraju uzeti obzir, a ne samo ekonomske i ekološke, što su najčešća dva prilikom ovakvih odluka. Američki predsednik, koji ima veoma ambiciozne ekološke ciljeve i obećanja iz kampanja, moraće da balansira različite grupne, političke i nacionalne interese.

Dilema oko frekinga i Bajden

Aktuelni američki predsednik se suočava sa slabim rejtingom sa jedne strane i pretnjom midterms izbora za Senat i Predstavnički dom u novembru ove godine. Trenutno je prinuđen da brani tek osvojenu najminimalniju većinu u Senatu i prilično smanjenu većinu u Predstavničkom domu, koja se 2020. smanjila u odnosu na velike dobitke sa midterms-a iz 2018. U takvom političkom položaju, trenutno je ranjiv u odnosu na svoj dugoročni položaj u Ovalnoj sobi. 

Gubitak većine u jednom ili oba doma, paralisao bi već prilično paralisanu predsednikovu ambicioznu agendu, pa i u polju ekološke politike i zelene transformacije. Bez demokratske većine u Kongresu, Džo Bajden bi mogao da se osloni na vrlo ograničena izvršna ovlašćenja i izvršne naredbe koje po funkciji može korisiti bez konsultovanja dvodome legislature u kojoj bi republikanci mogli da preuzmu većinu. Čak bi i tehnike dvopartijske saradnje u sferi ekologije bile teže, jer su republikanci u velikoj većini ili manji ili veći negatori klimatskih promena, koji srčano brane industriju fosilnih goriva i napadaju naučni konsenzus o klimatskim promenama.

Zabrana frekinga, na kojoj insisitra progresivno levo krilo partije, predstavlja rizik za predsednika na više nivoa. Prvi rizik je nepopularnost takve odluke za zone koje zavise od ove industrije, gde bi država u kojoj se predsednik rodio, Pensilvanija, bila jedna od pogođenih. To je i država u kojoj se vode najveće kongresne bitke i u kojima su demokrate uspevale da od republikanaca sa vrlo tankom većinom preuzimaju kongresna mesta, poput kongresmena Konora Lemba u distriktu 17. 

Drugi očigledan rizik takve zabrane bi bio uticaj na američku ekonomiju koja beleži kombinaciju brzog oporavka kroz relativno visok rast privrede i pad nezaposlenosti, ali i veliki rast cena koji logično utiče na inflaciju. Barijere usmerene ka rastućoj industriji fosilnih goriva bi izvesno uticale na pad zaposlenosti, verovatni dodatni rast cena energenata zbog smanjene domaće ponude i sporiji privredni rast. Iako energetski analitičari tvrde da udar na cene ne bi bio kratkoročno vidljiv, drugi nepopularni efekti poput rasta nezaposlenosti bi bili više nego vidljivi. Ukoliko se u obzir uzme da su prodajne cene goriva u Americi drastično skočile od 2021. i to glasači lako vide, bilo kakva veća regulatorna intervencija u ovoj sferi je ravna nemogućoj.

Dosadašnji Bajdenovi potezi

Džo Bajden se potrudio da u sklopu svojih ograničenih predsedničkih ovlašćenja maksimizuje efekte u borbi protiv klimatskih promena. Kao što je u jednom od prethodnih tekstova već analizirano, određeni efekti te politike su samo simbolični, a pojedini su veoma merljivi i vidljivi već danas. Retorika i konkretno političko delovanje predsednika u ovoj sferi se drastično razlikuju u odnosu na političke pozicije Donalda Trampa i njegovog okruženja u ekološkoj politici. Ovo je jedna od sfera u kojoj je došlo do najveće promene nakon formalne primopredaje vlasti od januara 2021. 

Međutim, koliko god se Donald Tramp u kampanji i republikanci tokom trajanja mandata Džoa Bajdena trudili da ga predstave kao radikalnog ekologa, to činjenično nije tačno. Iako je u pitanju ekološki najsvesniji i najambiciozniji predsednik kog je Amerika imala na vlasti, njegove pozicije su dobrim delom centrističke. Takve pozicije podrazumevaju i delimično uvažavanje interesa domaćih proizvođača, odnose sa sindikatima koji se brinu za radna mesta svoje baze i nacionalne interese povezane sa fosilnim gorivima. U tom smislu, Bajden ideološki nije po vrednostima prvenstveno ekolog i zelena agenda mu nije prvi prioritet.

U svom dosadašnjem radu, Bajden je tokom kampanje i tokom delovanja na vlasti decidirano rekao da neće ukidati freking, uprkos pritiscima levog dela svoje baze i političkih aktivista. Uprkos tom jasnom negiraju, njegova administracija jeste sprovela nekoliko konkretnih poteza da ograniči upotrebu frekinga. Neki potezi su bili vrlo eksplicitni, dok su drugi ovaj način proizvodnje posredno kočili. Takođe, brojni stručnjaci negaraju predsedniku službena ovlašćenja da zabrani upotrebu frekinga na privatnoj zemlji, jer bi za taj potez verovatno morao da traži podršku Kongresa. U sadašnjoj kompoziciji Kongresa to je takođe teško očekivati, jer se ni brojne demokrate ne bi usudile na ovakav potez.

Tokom prethodnih godinu dana Bajden je uveo suspenzije u trajanju od 60 dana za izdavanje novih dozvola za bušenje na zemlji u federalnom vlasništvu, osim ako nemaju jasno odobrenje od federalnih organa. Takođe, predsednik je otišao i korak dalje sa moratorijumom u odnosu na nove pogone za eksploataciju nafte i gasa na zemljištu u federalnom vlasništvu i vodenim područijima. Iako se susreo sa sudskim blokadama u odnosu na ovu odluku, poslednji razvoj situacije govori da će do realizacije ovog programa doći. Međutim, trebalo bi imati u vidu da savezna teritorija predstavlja samo ¼ teritorije na kojima se eksploatišu fosilna goriva i da se odluka ne odnosi na već postojoće kapacitete. Mera će imati efekta naročito u državi Luizijani, ali je to daleko od većih ograničavanja rada i još dalje od očekivanja ekoloških aktivista za zabranu ili sveobuhvatno ograničavanje frekinga.

Ima li freking budućnost u Americi i šire?

Kada se govori o brojnim štetnim efektima frekinga koji se mogu po raznim navodima videti i u Srbiji, kao što su efekti po zemljište, kvalitet pijaće vode i prisustvo metana u vodi, postavlja se ovo osnovano pitanje. Srbija, kao država koja većinske potrebe za naftom namiruje iz uvoza, dok tek oko trećine namiruje iz svoje proizvodnje, ima više manevarskog prostora od glavnih svetskih proizvođača. Nepopularnost ove tehnike u evropskim državama zbog ekoloških rizika može samo dodatno doprineti tome.

Na drugoj strani, američki prozivodni kapaciteti nafte i gasa će se teško smanjiti u skorijem periodu, kao ni upotreba frekinga u postizanju velike proizvodnje. Iako je u Beloj kući ekološki svesni predsednik, koji je pokazao inicijative da se pozabavi ovim problemom, određena očekivanja ne bi trebalo visoko postavljati. Jedno od njih je svakako i freking i domaća proizvodnja energenata, a prvenstveno nafte. SAD su poučene naftnom krizom iz 1970-ih, kada su bile najveći svetski uvoznik nafte, a kada se cena barela učetvorostručila, odlučile da podignu svoje kapacitete i time omoguće sopstvenu sigurnost. 

Tokom 2006. godine SAD su uvozile 60% sirove nafte, a u novembru 2019. SAD su postale neto izvoznik nafte. Ni Bajden, a ponajmanje neki republikanski predsednik se ne bi odrekli ove strateški postignute prednosti kojoj je freking dao ključnog doprinosa. Izvesnije je očekivati da će administracija aktuelnog predsednika više insistirati na povećavanju kapaciteta obnovljivih izvora energija i postepenog smanjivanja manevarskog prostora industriji fosilnih goriva. Direktna konfrontacija sa ovom industrijom i sindikatima koji predstavljaju radnike koji su u njoj zaposleni predstavlja veliki rizik, naročito u periodu na polovini mandata i tokom pritiska inflacije na standard građana.

Ovaj potez naravno ne predstavlja kraj radikalnije ekološke tranzicije u administraciji Demokratske partije u Americi, ali predstavlja promenu ciljeva. Ta promena ciljeva bi trebalo da obezbedi da SAD nastave svoju ekološku tranziciju, ne vrate se negiranju klimatskih promena, a da ujedno očuvaju svoje nacionalne strateške prednosti u odnosu na druge veće ili manje svetske sile. Iz tog razloga, Bajdenovu politiku moguće je nazvati i pragmatičnim progresivizmom, što se odnosi na brojne oblasti delovanja njegove administracije, a na veliku žalost ekoloških aktivista i u odnosu na ekologiju i freking.

Tekst je originalno objavljen na portalu Ekologika.rs 19.02.2022.

Objava Džo Bajden neće stati na put „frekingu“ se prvo pojavila na Novi treći put.

Bajdenova kampanja imala je relativno optimističan ton u sferi klime i konkretan plan promene u ovoj oblasti. Taj ton predstavljao je jasan kontrast u odnosu na Donalda Trampa koji se ovim pitanjem nije naročito bavio na svojim mitinzima i TV nastupima, osim kada su mu postavljana konkretna pitanja. Nakon godinu dana, Bajdenovi glasači, kojima je klima važno pitanje, očekuju jedan vid iskoraka za budućnost u ovoj sferi. Da li je došlo do značajnijih promena i može li ih biti do kraja mandata?

Trenutno stanje na političkom i ekološkom polju

Sjedinjene Američke Države danas spadaju u jednog od najvećih svetskih zagađivača, bilo kada se gledaju ukupne štetne emisije, bilo kada se one mere po glavi stanovnika. Po prvom kriterijumu SAD su odmah ispod Kine, dok po glavi stanovnika se nalaze u svetskom vrhu u društvu bliskoistočnih naftnih monarhija i najbogatijim državama sveta poput Australije ili Kanade. Iako su prve ekološke regulacije u ovoj državi stupile više decenija pre nego što je većina država sveta uopšte razmišljala o ovom pitanju, smer delovanja se brzo promenio. 

Moćna industrija fosilnih goriva,  u kombinaciji sa jakim pokretom negatora klimatskih promena, uspeli su da sruše ozbiljnije inicijative u smeru zaštite životne sredine. Ovaj pokret naročito je jak unutar Republikanske partije, a Donald Tramp je bio njegov dobar ambasador. Klimatske promene je nazivao „kineskom prevarom“, relativizovao je različite oblike zelene energije, sebe je proglašavao „predsednikom koji kopa ugalj“, dok je u konkretnim potezima istupio iz Pariskog klimatskog sporazuma, kao i izvršio više deregulacija u sferi smanjenja ekoloških ograničenja. Konkretan primer su recimo smanjena ograničenja vezano za emisije metana od strane industrije nafte i prirodnog gasa.

Međutim, ovaj scenario (ako ne i ekstremniji) desio bi se i u slučaju pobede skoro svakog drugog republikanskog predsedničkog kandidata sa izbora 2016. Bilo da se radi o Tedu Kruzu ili Džonu Kejsiku (koji je 2020. podržao Bajdena protiv Trampa),  unutar ove stranke postoji jasan stav da je ekonomski progres ispred zaštite životne sredine. Ovaj stav je dosta izraženiji kada se na njega dodaju međunarodni klimatski sporazumi, gde se povodom važnog klimatskog sporazuma iz Pariza, mogu čuti izjave republikanaca da su „nekima važniji građani Pariza od američkih građana“. 

Na ovakve loše okolnosti za odlučnije ekološko delovanje, dolazak Bajdena i većine demokrata u oba doma Kongresa, daje prostora za napredak. Jasno je da je bez promena u SAD-u neće biti ni globalnih promena u sferi ekološkog iskoraka, a da bi došlo do promena u SAD-u republikanci (bar ovakvi danas) ne mogu da budu vladajuća politička snaga. 

Čak ni većina demokrata ne garantuje sigurne promene, jer značjan deo zakonodavaca iz redova ove partije dolazi iz saveznih država koje imaju jaku industriju fosilnih goriva, a samim tim i birače i lobiste koji se materijalno oslanjaju na nju. Iz tog razloga, Bajdenov mandat bi morao da proizvede brze efekte u ovoj sferi, da ih sledeći talas republikanca ne bi u potpunosti utopio.

Bajdenovi rezultati nakon godinu dana

Tokom samog stupanja na dužnost, novi predsednik se potrudio da jedna od prvih poruka ka javnosti (i domaćoj i stranoj) bude upravo ekološka. Nakon inaguruacije, u svom rafalu izvršnih naredbi, vratio je Sjedinjene Američke Države u okvire Pariskog klimatskog sporazuma. Od prvog dana stupanja na dužnost do danas, uspeo je da obori 52 Trampove politike iz oblasti zaštite životne sredine i da označi još 73 kao mete. Radi se mahom o deregulacijiama u sferi manjih ograničenja vezano za različite forme zagađenja (od pesticida, do metana ili upotrebe plastike).

U isto vreme, Bajdenova administracija je još jednim političkim gestom potvrdila svoju nameru da se uhvati u koštac sa problemom klimatskih promena i globalnog zagrevanja. Po prvi put u američkoj istoriji uvodi se pozicija Specijalnog predsedničkog izaslanika zaduženog za klimu koji će služiti u predsednikovom kabinetu i biti zadužen za sklapanje multilateralnih i bilateralnih savezništva radi rešavanja pitanja globalnog zagrevanja. Ova pozicija pripala je dugogodišnjem diplomati i bivšem državnom sekretaru, Džonu Keriju.

Takođe, specijalni predsednički izaslanik zadužen za klimu dobio je u svoju stolicu u Nacionalnom savetu za bezbednost, što predstavlja još jedan snažan simbolički gest. Njegovo mesto u vrhovnom organu zaduženom za nacionalnu bezbednost znači da SAD po prvi put u istoriji definiše globalno zagrevanje kao jednu od glavnih bezbednosnih pretnji.

Povodom Dana zemlje, u aprilu 2020. godine, Bajden je sazvao samit posvećen klimi na kom je učestvovalo 40 svetskih lidera. Bajdenova administracija je tokom događaja najavila cilj da štetne emisije redukuje do 2030. između 50% i 52%. u odnosu na nivo iz 2005. Takođe, administracija se obavezala da će intezivirati pomoć siromašnim državama koja trpe posledice klimatskih promena, a najavila i izradu prvog Američkog međunarodnog finansijskog  plana kojim će se, do 2024. godine, udvostručiti budžet federalnih agencija koje su zadužene za pitanja zaštite životne sredine i klime.

Tokom ovog samita uspostavljeno je i Partnerstvo između Indije i SAD o klimi i čistoj energiji do 2030. godine.  Osim ovih poteza, tokom globalnog samita o klimi COP26, SAD su uspostavile saradnju u klimatskoj sferi i sa svojim novim političkim rivalom, Kinom. Uz to, obavezale su se da će zaustaviti proces deforestacije (krčenja šuma) i preokrenuti ovaj proces. Iako SAD nisu potpisinica dokumenta vezanog za postepeno ukidanje uglja, ponovljen je cilj o ugljeničnoj neutralnosti do 2050. godine.

U finalu, Bajdenova administracija je ograničila upotrebu određenih pesticida, postavila cilj da električna vozila do 2030. čine 50% prodatih automobila i lakih kamiona, ali i uvela brojne ekološke regulacije u funkcionisanju federalne vlade. Za samo nepunih godinu dana, Bajdenova administracija uspela je da napravi u sferi ekologije prlično veliki zaokret. On nije zaokret od punih 180 stepeni, ali za američke uslove on predstavlja veliku promenu.

Bajdenovo ekološko delovanje i ograničenja

Kada se danas govori o američkom političkom sistemu, on najčešće biva opisan kao „disfunkcionalan“. Razlog za to najviše leži u načinu funkcionisanja Predstavničkog doma i Senata, kao i odnosa između dve partije. Trenutno su ova dva legislativna tela zarobljenici aktuelne polarizacije između republikanaca i demokrata, koji ih koriste kao pozornicu za svoja ideološka sukobljavanja. Stranke su se po stavovima dodatno pomerile ka polovima, te je njihova saradnja sve teža po skoro svim pitanjima, sem odnosa prema Kini. 

Kada predsednikova stranka nema većinu u jednom ili oba doma, njegova ambicioznija agenda mahom stoji nesprovedena. Kada je ima, ona često može da stoji zbog sukoba između različitih polova unutar same stranke. Trampu je probleme pravio pokojni senator Džon Mekejn iz Arizone, dok danas Džou Bajdenu najviše problema stvara senator Džo Menčin iz Zapadne Virdžinije. U slučaju da na ovogodišnjim midterms izborima u novembru izgubi većinu u jednom ili oba doma Kongresa, njegova agenda će završiti kao u slučaju Trampa. Opcije su da bude ili potpuno razvodnjena radi, kakvog takvog, dvopartijskog konsenzusa ili ograničena na minimalni manevarski prostor koliko obuhvataju predsednikova ovlašćenja u vidu izvršnih naredbi.

Po pitanju ekologije partije su u potpunosti polarizovane. Republikanci su od partije koja je prva donela ekološke regulacije postali partija koja po verikali i horizontali negira klimatske promene. Demokrate su sa druge strane takođe zabeležili veliku transformaciju. Iako je ova stranka oduvek imala jako krilo koje je insistiralo na ovom pitanju, ona je mahom u ovoj sferi bila umerena. Tokom 1990-ih SAD u mandatu demokrate Bila Klintona nije ratifikovala Kjoto sporazum i generalno se manje bavila ovim pitanjem. Kasnije ekološki svesna politika postaje sve bitnija u mandatu Obame, dok u poslednjim godinama ona dobija i svoje uticajno radikalno krilo oličeno u Aleksandriji Okasio Kortez i „Velikom zelenom dogovoru“. Saradnja između grupe koja kaže „mi smo za Veliki zeleni dogovor“ i grupe koja tvrdi „klimatske promene su kineska prevara“ logično nije moguća.

Džo Bajden kao predsednik je svakako ekološki najsvesniji i praktično najposvećeniji predsednik kog je Amerika imala. Ta titula se može meriti kroz konkretne planove, konkretno delovanje i učestalost ekologije kao teme u retorici aktuelnog predsednika. Bilo kada se govori o izvršnim naredbama, predlozima upućenim ka Kongresu, imenovanju specijalnog izaslanika za klimu ili kada vozi novi električni Hamer džip, ekološka politka je tačka gde se najviše razlikuje u odnosu na prethodnog predsednika.

Iz tog razloga, kolika god budu objektivna politička ograničenja, Bajden će se izvesno truditi da državnu politiku pomera više ka ekološkom smeru do kraja mandata. Ta će objektivna ograničenja biti izvesno sve veća, ukoliko se posmatraju aktuelni trendovi u američkoj politici, iako dugoročno ekologija ima veliku šansu čak i u Americi.

Nužnost američkog iskoraka i Bajden

Ispunjavanje ciljeva definisanih u Pariskom klimatskom sporazumu nije lak zadatak i to je sve jasnije kako prolazi vreme, koje je glavni faktor u njegovom ispunjavanju. Za ograničavanje rasta svetskih temperatura postoje brojne prepreke, a mnoge od njih ne spadaju u kategoriju političkih pitanja. Međutim, kada se radi o političkim pitanjima kao prepreci, Sjedinjene Američke Države tu dolaze kao ključna država za analizu. Postojanje političke disfukcionalnosti, uz paralelno postojanje jake partije koja negira klimatske promene, u državi koja spada u sam vrh svetskih zagađivača jeste objektivna prepreka.

Ukoliko se čak i izuzme pitanje moralnog hazarda koji stvara ovaj vid ekološkog oklevanja prve ekonomije sveta, i iz praktičnog ugla je teško zamisliti ekološku transformaciju bez Sjedinjenih Američkih Država. Ova supersila je najčešće prva na listi svetskih proizvođača prirodnog gasa i nafte, kao i među najvećim proizvođačima uglja na svetu. Čak i da u narednim decenijama izvrši svojevrsni vid domaće zelene transformacije, fosilna goriva proizvedena u ovoj državi mogu logično završiti u potrošnji u različtim drugim državama sveta (što je i danas već slučaj). Zato je većina država koja imaju jaku industriju fosilnih goriva, pa čak i demokratskih, uvek pod pritiskom ovog sektora i u riziku od korupcije koja proizilazi iz toga.

Posmatrano iz ovog ugla, delovanje Džoa Bajdena i njegovog užeg kabinetskog okruženja jeste jedan vid istorijskog presedana. Iako predsednik sigurno neće taći vitalne interese ovog sektora, poput sveobuhvatne zabrane takozvanog „fracking-a“ ili većih destimulativnih fiskalnih mera za eksploataciju ili upotrebu fosilnih goriva, gotovo izvesno će sektoru smanjiti manevarski prostor. To se tokom prve godine mandata već desilo. Paralelno sa ovim procesom, predsednik i blisko okruženje, u skladu sa svojim nadležnostima, menjaju regulacije u korist zelenih izvora energije i povećavaju mogućnosti za njihovu ekspanziju. To može delovati sporo i suviše postepeno, ali predstavlja jasan progres.

Iz ugla tržišnih i političkih trendova, vidljivo je da u SAD-u situacija se dugoročno razvija u korist ekoloških tendencija. Mlađe generacije glasača, koje će po prirodi stvari biti sve glasački uticajnije, stavljaju klimatske promene na važno mesto u svom glasačkom opredeljivanju. Milenijalci i zumeri imaju najjače verovanje u klimatske promene kao realan problem. Generacije koje imaju najniži stepen poverenja su biološki na zalasku. Na drugoj strani, inovacije i tendencije na tržištu čine ekološki odgovorne proizovde i energetske izvore sve konkurentnijim, efikasnijim i jeftinijim. 

Bajdenovo konkretno ekološko delovanje u prvoj godini mandata je dobrim delom i manifestacija ovog dugoročnog trenda i srednjeročnih prepreka. Koliko god političke okolnosti za odlučnije iskorake bile teške i dobrim delom objektivne, evidentno je da će se oni i u Americi dogoditi. Okvir za njih u budućnosti, za sada uspešno formira aktuelni predsednik Džo Bajden. Za takvo delovanje, blaže ili odlučnije, ima barem još tri pune godine mandata. To je dovoljno vremena da se ostvare merljivi rezultati koje je teško kasnije lako poništiti.

Tekst je originalno objavljen na portalu Ekologika 06.01.2021.

Objava Šta je prva godina vlasti Bajdena donela svetskoj klimi? se prvo pojavila na Novi treći put.

Ukoliko sve države sveta budu primenjivale mere za dostizanje ciljeva iz Pariskog klimatskog sporazuma, očekivani rast upotrebe vetrogeneratora biće rapidan. Ekološki konsenzus u svetu dobrim delom od ovog izvora i solarne energije očekuje da će biti glavni oslonac tranzicije ka obnovljivim izvorima energije. Ovaj izvor električne energije ima svoje prednosti i mane, kao i barijere za bržu ekspanziju. Međutim, može se reći da bez obzira na ograničenja, energija vetra dobija sve više na značaju. Zašto je to slučaj?

Brza ekspanzija upotrebe energije vetra

Upotreba vetra za potrebe proizvodnje energije nije novost, ali upotreba u svrhu efikasne proizvodnje električne energije svakako jeste. Zahvaljujući energetskoj krizi ‘70. i nepouzdanosti snabdevanja fosilnim gorivima, počela su prva ozbiljnija istraživanja upotrebe vetrogeneratora za ove svrhe. Isplativost, efikasnost i opšta upotrebljivost ovog novog-starog izuma dugo je bila poprilično ograničena. Strah od klimatske krize i upozorenja naučne zajednice dodatno su navela društvo da pronađe usmerenje u drugim izvorima od fosilnih goriva, koja su ogroman izvor štetnih emisija. U takvim okolnostima vetrogeneratori su dobili dodatnu priliku, kao i povećanju pažnju. Trenutno deluje da je ovaj „eksperiment“ uspeo.

Savremeni vetrogeneratori su danas efikasniji od primitivnih prototipova od pre par desetina godina. Danas ove vetrenjače proizvode do 20 puta više električne energije nego pre četvrt veka. Vetrogeneratori su danas viši, masivniji i imaju duže elise, te je njihova konkurentnost kao izvora sve veća. Za samo nešto više od decenije, energija vetra se sa zanemarljivih promila popela na 1/20 svetske proizvodnje električne energije, sa procenjenim daljim rapidnim rastom. Jedan od razloga za ovo, sem insistiranja ekoloških stručnjaka, su svakako tehnološke inovacije u ovoj sferi i ekonomija obima, koji su učinili upotrebu ovog izvora jeftinijim.

Prema različitim procenama na tržištu, proizvodnja struje iz ovog vida energije danas košta ¾ cene iz 2009. Ukoliko se merenja cene vrate na davne ‘80, taj skok konkurentnosti ovog izvora energije deluje još impresivnije. Početkom ‘80. cena proizvodnje po kilovat času bila je globalno na oko 0,4 dolara, dok danas u vetrovitim regionima iznosi tek jednu osminu ovog iznosa. Proizvodnja u regionima koji nisu toliko vetroviti, ili na moru, nešto su manje povoljni, ali po isplativnosti na nivou cene upotebe prosečnih fosilnih goriva.

Procena daljeg pada cena podizanja vetrogeneratora i njihove upotrebe gotovo je izvesna, što govore signali na tržištu i javne politike. Sa jedne strane, državne politike su sve više fokusirane da kroz regulacije umanje isplativost proizvodnje fosilnih goriva i obim njihove upotrebe, a sa druge strane kao oblik zelene tranzicije stvaraju regulatorne okvire za solarnu i energiju vetra. Tržište naspram toga jasno vidi ove signale državnih ograničenja, te su primetne povećane privatne investicije širom sveta u istraživanje i proizvodne kapacitete vetroparkova, a postepeno povlačenje iz uglja.

Gledano iz ugla cene po kilovat času ili potrebnog početnog kapitala za podzanje vetrogeneratora, ovaj izvor jeste konkurentan. Međutim, postoje ograničenja zbog kojih vetrogeneratori danas predstavljaju tek oko 5 odsto izvora globalne proizvodnje električne energije. Ti problemi možda mogu biti rešivi kroz buduće inovacije, ali danas stoje kao ipak realne prepreke.

Ograničenja ekspanzije vetrogeneratora

Vetroparkovi postaju sve isplativiji, te danas izgradnja velikog kopnenog vetroparka (6 megavata) košta između 8 miliona i 12 miliona evra i proizvodi električnu energiju za 4 do 8 evrocenti po kilovat času.  Ove brojke zvuče privlačno dok se ne stave u perspektivu druge konkurencije, koja ima komparativne prednosti u pojedinim sferama. 

Prva manjkavost je potrebna teritorija za generisanje dovoljno energije iz vetrogeneratora. Iako su vetrogeneratori sve moćniji, površine koje vetroparkovi zauzimaju nisu zanemarljive. Ovaj kontrast je najveći kada se uporedi generisanje istog obima proizvodnje električne energije sa nužnom površinom između vetrogeneratora i nuklearne energije. 

Po različitim procenama, vetroparkovi moraju da zauzmu čak preko 300 puta veću teritoriju da bi proziveli istovetnu količinu električne energije kao prosečna nuklearna elektrana. Uz to, zavisini su od vetrova, dok nuklearne elektrane električnu energiju mogu proizvoditi u kontinutietu i stabilno. Dalje inovacije će ovu razliku u potrebnoj teritoriji smanjivati, ali veće površine zemljištva će uvek biti potrebne. Sa sličnom preprekom se suočava i solarna energija, kada se poredi sa drugim izvorima. Ipak, vetrogeneratori ne zahtevaju bilo kakvo gorivo za svoj rad, dok su i elektrane na fosilne izvore i nukelarne elektrane ranjive na tržišne fluktuacije cena svojih goriva.

Ipak, teritorijalni faktor kod vetroparkova proizvodi dodatne rizike poput nezadovoljstva lokalnih zajednica zbog kvarenja izgleda krajolika i prirode, a naročito ako lokalna zajednica ne vidi direktne materijalne benefite od postojanja komercijalnih vetroparkova u svom komšiluku.

Na drugoj strani, vetrogeneratori imaju svoj životni vek, zahtevaju troškove amortizacije, a po različitim procenama zaslužni su za smrt miliona ptica svake godine, čime mogu imati štetan uticaj na ekosisteme. Određeni kritičari navode i pitanja drugih negativnih eksternalija ovog vida proizvodnje električne energije. Jedan od njih je svakako infrazvuk koji neminovno proizvode vetrogeneratori kroz svoj svakodnevni rad. U okolostima jakih vetrova taj zvuk može doći do čak 105 decibela, što je ekivalent jačine zvuka rada bagera. To naravno povećava ograničenja lokacija gde se oni mogu podizati, te u različitim regulacijama vlada postoji dozovoljna blizina, odnosno udaljenost od naseljenog mesta gde se mogu graditi.

Svakako, vetroparkovi ne mogu državama biti jedini izvor električne energije, zbog rizika potencijalnih nestabilnosti proizvodnje koji proizilaze iz prirodnih okolnosti vremenskih prilika. Različite kombinacije obnovljivih izvora energija i onih koji ne proizvode štetne emisije, mogu biti dosta izvesnija opcija. Ipak, vetrogeneratori predstavljaju jedan od bržih načina da se intenzivira proizvodnja električne energije iz obnovljivih izvora. U nemačkom slučaju danas predstavljaju prvi izvor električne energije (blizu jedne trećine), a da pre dve decenije nisu bile iole relevantan faktor. Čak i države u razvoju, poput Indije, Argentine, Kine ili Meksika, uspevaju da podižu svoje kapacitete obnovljivih izvora kroz vetrogeneratore. 

Takođe, ekološka tranzicija kroz vetrogeneratore nije nepopularna poput nekih drugih izvora. To je pojava širom sveta, te građani navedene manjakvosti još ne vide kao problem. U političkim kampanjama, energija vetra je češće predmet pozitivne propagande, a manje meta napada.

Vetrogeneratori kao (dnevno)politička tema

Ekološka transformacija se uvek mora gledati i kroz ugao dnevne politike, te bi u kalkulaciju ovakvih procena uvek trebalo ubaciti i političke faktore. Te pojave su veliki faktor rizika u Sjedinjenim Američkim Državama, dok je u drugim državama taj rizik dosta manji. Najveći rizik u SAD-u predstavlja naravno Republikanska partija, bar ova koja danas deluje na političkoj sceni. Tokom svog predsedničkog mandata, republikanski predsednik Donald Tramp u nekoliko prilika je relativizovao upravo energiju vetra.

U jednom od govora je naglasio da „ne razume vetrenjače“, da se ispod njih nalaze groblja ptica koliko su fatalne za ove životinje, da zagađuju, kao i da zbog zvuka koji emituju su kancerogene. Iako su stručnjaci osporili istinost većine ovih tvrdnji, one su dobar pokazatelj cinizma ove stranke prema zelenoj energiji. Taj cinizam, i čak otvoreno protivljenje, imaju višedecenijsku istoriju, koja proizilazi iz visokog uticaja industrije fosilnih goriva na ovu stranku. Ipak, u tako agresivnom protivljenju vetroparkovima ostaje usamljena u zapadnom svetu, a neretko i kod značajnog dela svojih birača.

Na drugoj strani, građani Amerike, ali i drugih država zapadnog sveta, mahom pozitivno gledaju na ovoj izvor električne energije. Sličan se sentiment može naći i u Americi, i u Nemačkoj, i u Kanadi, ali i drugim bogatim državama kada se rade ankete među građanima. Podrška za upotrebu energije vetra (ali i solarne energije) je takva u kontinutietu, te često služi kao tema za slanje pozitivnih kampanjskih poruka. U nekim slučajevima su te poruke dubinske, a u drugima tek površan vid ukazivanja na sopstvene vrline brige o okruženju.

U svojim kampanjskim spotovima političari, naročito sa levog centra, koriste kadrove impoznatnih vetroparkova u prirodi uz rečenice o odgovornom pristupu životnoj sredini. To su u poslednjim kampanjama radili i Džo Bajden i Džastim Trudo kao vid korišćenja već popularnog izvora energije za promociju svoje agende. Američke demokrate danas često kada govore o energiji vetra u prvi plan ne postavljaju samo benefite smanjenog zagađenja, već dosta konkretniju poruku o dobro plaćenim poslovima koje ovaj vid zelene tranzicije donosi. Ta poruka je namenjena deindustrijalizovanim delovima Amerike, koji su ujedno i pogodni za vetroparkove, poput „rđavog pojasa“ Srednjeg Zapada.  

Taj vid vođenja kampanja za zelenu tranziciju bi trebalo da dobije i širu primenu. Predstavljanje ekološke tranzicije kao lično žrtvovanje i činjenje dobrog dela je manje politički potentno, od predstavljanje istog tog procesa kao mogućnosti za ekspanziju novih dobro plaćenih poslova. U ovom momentu on uspešno funkcioniše za reklamiranje energije vetra i njene upotrebe u prozivodnji električne energije. 

Dodatni propagandni kvalitet je utemeljenost te tvrdnje u realnosti, jer danas blizu 1,5 miliona ljudi je zapošljeno u sektoru proizvodnje električne energije putem vetra i postoji manjak radnika sa ovim kvalifikacijama. Po procenama IRENA (International Renewable Energy Agency) taj broj ljudi bi do kraja dekade mogao da se učetvorostruči. Planiranje alternativne karijere u ovoj sferi ima perspektivu, te i u političkim kampanjama može biti efikasan i utemljen metod.

Energija vetra ima realnog potencijala

Ukoliko se sabiru sve pozitivne strane upotrebe vetrogeneratora, kao i one negativne koje su navedene, a na to doda celokupan politički i tržišni kontekst, ovaj izvor energije ima budućnost. On ima podršku naučne zajednice, tržište se adaptira u odnosu na njega kao budućnost, vlade sprovode politiku koja je podsticajna za dalju ekspanziju i popularan je među građanima širom sveta. Ipak, da bi u potpunosti bio superioran na tržištu, mora biti predmet daljih istaživanja i tehnoloških iskoraka, kao i da postigne veći stepen ekonomije obima.

Nemački primer rapidnog uvećanja upotrebe ovog izvora, kao i Danski, gde vetrogeneratori proizvode preko 40 odsto električne energije, mogu biti praktičan primer da je iskorak moguć. Norveška, koja je bogata fosilnim gorivima, uprkos ovom bliskom izvoru, gotovo 100 odsto svoje električne energije proizvodi iz energije vode i vetra. Čak i Kina kao najveći zagađivač danas predstavlja prvaka u povećavanju svojih kapaciteta vetrogeneratora, te se i najveći vetropark na svetu nalazi u ovoj državi.

Španski model kombinacije nuklearne energije (22 odsto proizvodnje električne energije) i energije vetra (20 odsto proizvodnje električne energije) može biti koristan primer za pragmatičnije ekološke politike. Ova država je po emisijama po glavi stanovnika gotovo identična Francuskoj, što je za prosek razvijenih ekonomija veoma dobro (tri puta niže od SAD-a ili Australije). Različite druge kombinacije upotrebe energije vetra sa drugim izvorima takođe postoje kao odlične opcije za države odvažne u ekološkoj tranziciji.

Generalno gledano, buduću ekološku tranziciju i ispunjavanje ciljeva iz Pariskog klimatskog sporazuma teško je zamisliti bez značajne upotrebe energije vetrogeneratora. Ona brzo dobija na značaju, a uskoro će vrlo izvesno dobiti i centralno mesto, te joj je zato potrebno usmeriti dodatnu analitičku pažnju i praćenje u ovoj dekadi.

Tekst je originalno objavljen na portalu Ekologika 25.12.2021.

Objava Da li je energija vetra definitivno budućnost? se prvo pojavila na Novi treći put.