Do zaokreta i konsolidacije redova dolazi sa postavljanjem Džona Boltona na poziciju savetnika za državnu bezbednost i tadašnjeg direktora CIA-e, Majka Pompea, na mesto državnog sekretara u prvoj polovini 2018.

Uklanjanjem generala-pukovnika Mekmastera i Reksa Tilersona koji su neretko osporavali i kritikovali mišljenja i spoljnopolitičke stavove predsednika Trampa, predstavljajući tako veoma bitnu kontratežu neophodnu svakom predsedničkom veću, sa pozicija savetnika za državnu bezbednost, odnosno državnog sekretara, američki kabinet za spoljnu politiku našao se u rukama jednog od najagresivnijih dvojaca u istoriji američke politike, rame uz rame sa onim iz vremena Džordža Buša i rata u Iraku koji su činili Dik Čejni i Donald Ramsfeld.

Nekada jedan od glavnih zagovornika invazije na Irak, zagovornik rata u Siriji i Libiji, kao i invazije na Iran, i možda najkontroverzniji ambasador SAD pri UN (funkcija koju je obavljao za vreme administracije Džordža Buša Mlađeg), Džon Bolton, je školski primer goldwater republikanca, koji su ime dobili po američkom senatoru iz Arizone i bivšem predsedničkom kandidatu na izborima 1964. Beriju Goldvateru, političaru koji je bio krucijalan za rekonstrukciju republikanske ideologije šezdesetih godina prošlog veka.

Duet Pompeo-Bolton je munjevitom brzinom sprovodio novu, agresivnu i beskompromisnu unilateralnu spoljnu politiku, radikalno drugačiju od prethodnika Baraka Obame, što je izazvalo burne reakcije kod američkih saveznika i protivnika. U maju 2018. usledilo je povlačenje Sjedinjenih Država iz tzv „iranskog nuklearnog sporazuma“ i zaoštravanje odnosa sa Iranom.

Mesec dana kasnije, trgovinski rat sa Kinom ubačen je u „drugu brzinu“ sa novim setom carinskih taksi i tarifa, iako je Kina pokušala da deeskalira situaciju samo par nedelja ranije, kad je vicepremijer Liu Hi posetio Vašington. Do eskalacije odnosa dolazi i sa Venecuelom i ceo svet je par meseci držao dah, očekujući od SAD da se pozove na Monroovu doktrinu i da vojnom intervencijom odbrane svoje interese na zapadnoj hemisferi.

Reaktiviranje druge flote

Što se tiče Arktika, prvi potez koji je i metaforički i bukvalno uzburkao vode, bila je odluka predsednika Trampa da ponovo aktivira drugu flotu američke mornarice i time preinači još jednu od odluka Baraka Obame.

Druga flota je formirana ubrzo po okončanju Drugog svetskog rata, a njena zona delovanja obuhvatala je severni Atlantik i obe obale Južne Amerike. Osim Kubanske krize i operacije Urgent Fury tokom invazije na Grenadu 1983, druga flota nije videla puno akcije i možemo reći da je njena glavna uloga bila, zapravo, da zastraši Sovjete i da ih drži podalje od zapadne hemisfere. Godine 2011. dolazi do rasformiranja kako bi se delimično restrukturirao vojni budžet, a oslobođena sredstva iskoristila za izgradnju novih brodova, s obzirom da su rusko-američki odnosi bili relativno dobri.

Tramp je formalno obnovio drugu flotu 24. avgusta 2018. na čelu sa admiralom Andruom „Vudi“ Luisom, pravdajući se pojačanim tenzijama između NATO i Rusije. Početkom 2020, flota je ostvarila potpuni stepen operativnosti i preuzela ulogu zaštitnika američkih interesa u severnom Atlantiku i Arktičkom okeanu.

Majk Pompeo i antagonizacija Rusije i Kine

Zatišje je trajalo sve do sada famoznog govora Pompea na arktičkoj konferenciji u Finskoj, maja 2019. Pompeo je „kidnapovao“ konferenciju čiji je fokus bio na rešavanju klimatskih promena i iskoristio je da napadne Kinu i Rusiju. Nakon što je pogrešio godinu kada su SAD otkupile Aljasku od carske Rusije, državni sekretar je optužio Peking da planira da, upotrebom isprobane strategije, „uz pomoć kineskog kapitala, kineske radne snage i kineskih kompanija izgradi potrebnu infrastrukturu koja će Arktik staviti pod kinesku interesnu zonu“.

Pompeo nije ostao dužan ni Rusiji ni Kanadi, upozoravajući na povećan nivo saradnje između Moskve i Pekinga, kao i na izgradnju 16 novih dubokovodnih luka i više od 450 vojnih postrojenja, obnovu starih arktičkih baza i prisvajanje Severoistočnog prolaza (SIP) od strane Rusije, odnosno Severozapadnog prolaza (SZP) od strane Kanade.

Pomalo nepravedno, suština govora Majka Pompea je izgubljena zbog njegovog abrazivnog ponašanja i nastupa, par lapsusa i apsurdnog izbegavanja da upotrebi izraz „klimatske promene“ tokom konferencije, (iako je dobar deo svog govora posvetio pričajući o njima) kao da je reč o određenom „mračnom gospodaru“ koji se ne sme imenovati iz popularnog serijala knjiga o dečaku čarobnjaku. Svejedno, Majk Pompeo je bio u pravu, barem što se tiče identifikovanja glavnih pretnji po američke arktičke interese. Prisna (na prvi pogled) saradnja Kine i Rusije na Arktiku bi mogla, na duže staze, da ugrozi i samu američku hegemoniju… Ili, ipak ne?

Strategija Rusije

Kako je otapanje Arktika povećalo njegovu geopolitičku i ekonomsku važnost, Rusija i Kina su postali glavni igrači kada je u pitanju budućnost ovog regiona. Priroda njihovog savezništva predstavlja važnu komponentu razumevanja dugoročne strateške ravnoteže na Arktiku.

Sa više od 24.000 kilometara obale iznad arktičkog kruga i viševekovnom istorijom u regionu, rusko učešće je očekivano, pogotovo kada se analizira njena geoekonomska situacija na Arktiku. Rusija se nalazi u najboljoj poziciji od svih arktičkih država da eksploatiše svoje arktičke rezerve nafte i zemnog gasa (70% ruskih rezervi ovih resursa se nalazi upravo u epikontinentalnom pojasu na Arktiku). Zbog geografske i logističke superiornosti, Rusija je ključan igrač u kontroli SIP tranzitne rute koja povezuje Zapadnu Evropu sa Istočnom Azijom.

Moskva pokušava da, sada već višedecenijskim ulaganjem u SIP, stvori alternativu i smanji važnost Sueckog kanala. Rusija poseduje monopol nad ledolomcima; Ruska Federacija ima više ledolomaca nego sve ostale arktičke države zajedno. Rusija prednjači, ne samo u kvantitetu, nego i u kvalitetu. „Arktika“ klasa je jedina nuklearna flota ledolomaca na svetu koju Rusija planira da dodatno osnaži novom „Lider“ klasom u sledećoj deceniji. Poređenja radi, SAD ima samo jedan ledolomac koji može da razbija led debljine od tri metra. U pitanju je „Polarna Zvezda“ ledolomac koji je na dužnost stupio davne 1977. i koga danas posada od milošte zove „Rđava kofa“.

I pored tehnološke superiornosti, i dalje je samo jedna luka oslobođena od leda tokom cele godine (Murmansk), dok su druge arktičke luke operativne uz pomoć nuklearnih ledolomaca u periodu od jula do oktobra. Međutim, već 2030. očekuje se da ceo SIP bude bezbedan za plovidbu tokom cele kalendarske godine.

Putin na ovaj način pokušava, ne samo da osnaži rusku ekonomiju, već i da se uhvati u koštac sa glavnim geopolitičkim prokletsvom Rusije: beskorisnim rekama Sibira. Istorija Rusije i njena geopolitička „natalna karta“ bi bila neuporedivo bolja kada bi velike azijske reke navodnjavale pustinje Centralne Azije, umesto što se izlivaju u hladan Arktički okean. Težište ruske sfere bi se pomerilo južno, potpuna industrijalizacija bi se desila skoro pun vek ranije, a Rusija ne bi provela dobar deo milenijuma grčevito se boreći za kontrolu nad evropskom nizijom i evropska tri jezera.

Sovjetski megalomanski inženjerski projekti, na koje bi i drevni Egipćani bili ponosni, koji su planirali da preusmere reke upotrebom nuklearnog oružja, ipak su napušteni još početkom osamdesetih godina prošlog veka. Danas se trgovina putem ovih reka obavlja pomoću rečnih ledolomaca na veoma skromnom nivou, ali dalje povlačenje arktičkog leda u kombinaciji sa ruskim kontinuiranim ulaganjem u izgradnju novih modernih luka, putem SIP, prirodna bogatstva Sibira bi mogla brže i u većim količinama da pronađu put do svetskog tržišta.

Strategija Kine

Kina Arktik posmatra kao zonu koja se nalazi van domašaja američke hegemonije, uz pomoć koje bi ona konačno mogla da stekne status prave svetske sile. Kina se samovoljno proglasila „blisko-arktičkom državom“ i pored činjenice da je podjednako udaljena od arktičkog kruga koliko i Srbija. Kina ovaj postupak opravdava time da danas, kada su klimatske promene jedan od najvećih globalnih izazova, budućnost Arktika zavisi od celog sveta, pa i Kine. Povlačenje arktičkog leda i porast nivoa mora imaju direktan uticaj na Kinu i njen ekosistem i ekonomiju.

Peking, takođe, podseća da ne postoji sveobuhvatni međunarodnopravni dokument koji uređuje arktičke odnose, već tu funkciju obavljaju Povelja Ujedinjenih Nacija, Konvencija o pravu mora i Svalbardski sporazum.

Po Konvenciji o pravu mora, iako Kina (kao i druge nearktičke države) ne poseduje teritorijalni suverenitet na Arktiku, uživa druga brojna prava, počev od prava na naučno istraživanje, na polaganje podmorskih kablova i cevovoda, slobodu ribolova, prava na slobodan prelet i slobodu plovidbe u morskim pojasevima koji se nalaze van jurisdikcija arktičkih država, odnosno otvorenom moru. Kina je postala potpisnica Svalbardskog sporazuma davne 1925, a kao jedna od pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN, sebe vidi kao jednog od glavnih zaštitnika međunarodnog prava na Arktiku.

U poslednjih 25 godina, Kina je uložila zavidan napor u istraživanju Arktika, proširivši obim aktivnosti, stekavši više iskustva i produbljujući saradnju sa drugim arktičkim državama. Članstvo Kine u Međunarodnom odboru za arktičku nauku 1996. obeležilo je njeno aktivnije učešće u naučnim istraživanjima na Arktiku. Kina je od 1999. organizovala brojne naučne ekspedicije na Arktiku, sa svojim istraživačkim brodom „Ksue Long“ (Snežni zmaj). Kina je 2004. izgradila arktičku stanicu pod nazivom „Žuta reka“ u Špicberškom arhipelagu. Do kraja 2017, Kina je izvršila osam naučnih ekspedicija u Arktičkom okeanu. 2020. taj broj je porastao na trideset šest, a novi, moderni „Ksue Long 2“ se vratio sa svoje prve uspešne ekspedicije.

Koristeći svoje istraživačke brodove i stanice kao platforme, Kina je postepeno uspostavila multidisciplinarni sistem posmatranja koji pokriva more, led i sneg, atmosferu, biološki i geološki sistem Arktika. U 2005. godini, Kina je bila prva azijska zemlja koja je bila domaćin arktičke konferencije, dok je 2013. postala akreditovani posmatrač Arktičkog saveta.

Kina je uložila i nastaviće da ulaže ogromna finansijska i diplomatska sredstva kako bi dalje legitimizovala svoj položaj na Arktiku. Na ovaj način, Peking pokušava, kao i Moskva, da se izbori sa svojim glavnim geoekonomskim problemom, a to je nedostatak sigurnih tranzitnih ruta pomoću kojih bi Kina mogla da zadovolji svoje ogromne energetske potrebe. Ovo je glavni razlog za pokretanje projekta „Put svile“, koji sadrži i polarnu komponentu. Ovde se interesi Rusije i Kine ukrštaju.

Davljenička pozicija Rusije

Rusija je u početku pokušavala da ograniči ekspanziju kineskog uticaja na Arktiku. Godine 2012. Rusija je zabranila kineskoj istraživačkoj ekspediciji ulazak u SIP (koji Rusija smatra svojim teritorijalnim vodama). Sledeće godine, Putin se oštro protivio kineskom priključivanju Arktičkom savetu u formi posmatrača i uspešno je lobirao za davanje istog statusa Japanu. Do naglog zaokreta dolazi posle ruske aneksije Krima i uvođenja sankcija od strane Zapada, kada Rusija biva primorana da se okrene Kini u potrazi za novim izvorom stranog kapitala.

Dok je i Rusiji i Kini u interesu da prisno sarađuju na daljem razvijanju SIP, on je i dalje mnogo veći ekonomski prioritet za Rusiju, nego za Kinu, što omogućava Pekingu da diktira uslove. Politički ekspert Jun Sun (Stimson Center) smatra da u ovoj „alijansi“ Kina ima dominantnu poziciju, za razliku od Rusije koja deluje „iz pozicije nemoći“. Kineska potreba za energetskim resursima će nastaviti da raste, ali to ne znači da su ruski izvozni kapaciteti neograničeni, niti da Kina smatra svog severnog suseda za pouzdanog partnera. Posle 2014, Rusija je očajnički tražila alternativna tržišta kojima bi zamenila evropsko, što je omogućilo Kini da ispregovara značajne popuste i ustupke za sebe.

Jasno je da Peking i Moskva imaju zajedničke ekonomske interese, ali njihove perspektive se u oblasti bezbednosti znatno razlikuju. Rusija smatra Arktik svojim dvorištem, dok se Kina zalaže za održavanje arktičkih prolaza kao međunarodnih voda za unapređenje ekonomskih interesa.

Ne smemo zaboraviti i na konflikt koji postoji između ove dve sile na ruskom Dalekom istoku, gde Kina demografski potiskuje Rusiju već decenijama. Za razliku od stotinu miliona Kineza koji žive u gusto naseljenim pograničnim predelima, ruski Daleki istok (koji je 2/3 veličine čitave Kine) ima populaciju manju od 6 miliona i ona je u konstantnom opadanju. Kina agresivno vrši sinizaciju ovog regiona uz pomoć ogromnog prodora kineskih ilegalnih imigranata i kapitala kineskih kompanija. Ova sudbina je već zadesila gradove u Zabajkalskoj Pokrajini. Takođe, skoro svaki vid resursa iz ove oblasti, od drvne građe do plemenitih metala se masovno izvozi u Kinu.

Zbog ovoga su rusko-kineski odnosi veoma kompleksni i prožeti ekonomskom zavisnošću. Na dugoročne staze, ovaj odnos će postajati sve nepovoljniji po Rusiju, kako Kina bude nastavila da demografski potiskuje i iskorišćava ruski Daleki istok kao gorivo za svoju ekonomiju.

[click_to_tweet tweet=“Što se tiče Arktika, prvi potez koji je i metaforički, i bukvalno uzburkao vode, bila je odluka Trampa da ponovo aktivira drugu flotu američke mornarice i time preinači još jednu od odluka Baraka Obame. | “ quote=“Što se tiče Arktika, prvi potez koji je i metaforički, i bukvalno uzburkao vode, bila je odluka Trampa da ponovo aktivira drugu flotu američke mornarice i time preinači još jednu od odluka Baraka Obame.“]

Arktička budućnost SAD

Trenutno SAD nemaju mogućnost da uspostave kontrolu nad Arktikom na nivou na kojem bi one želele. Uz pomoć svojih trenutnih vojnih postrojenja na Aljasci, SAD mogu uspešno da kontrolišu sever Pacifika i istočni deo Arktičkog okeana, a američka mornarica i avijacija bi sa lakoćom mogle da ometaju prevoz robe iz Evrope u Aziju putem SIP, i na taj način da testiraju ruske odbrambrene sposobnosti, ukoliko za to bude bilo potrebe u budućnosti.

Transformacija SAD u arktičku silu prvog reda nastaviće se i za vreme Trampove druge, ili Bajdenove prve administracije. Godine 2024. bi Amerika trebalo da proizvede svoje prve savremene ledolomce. Za njihovo optimalno funkcionisanje biće potrebna i nova arktička baza, koja je takođe u planovima. Zajedno sa novim planom ministarstva odbrane iz 2019, koji smo nazvali „Trozubac“ u prošlom delu ove mini serije, ove radnje će dodatno iscrpeti već opterećeni vojni budžet SAD, tako da se mora postaviti, ne samo pitanje opravdanosti ovakvih odluka, nego i mnogo bitnije pitanje, koji je ultimativni cilj SAD na Arktiku i da li je uopšte razumno slediti?

Rusija je na Arktiku, ne zato što to želi, već zato što mora. Sa ekonomijom koja je na veštačkom disanju, Putin ulaže ogromna sredstva u Arktik, ne bi li pronašao način da iskoristi Obski zaliv i ruske azijske reke. Još od 17. veka, carska Rusija je imala košmare zbog nedostatka toplovodnih ratnih luka, i sada iz „empatije“ ili nekog drugog razloga, SAD, nacija koja ima najbolje luke na planeti, želi da i ona danas deli ruske probleme.

SIP će u najboljem mogućem slučaju postati slobodan za tranzit robe tokom cele kalendarske godine negde između 2030. i 2040, a pitanje je da li će uopšte u ovom veku postati dovoljno bezbedan da bude prava alternativa Panamskom ili Sueckom kanalu. Čak i tada, Rusija će morati da obnovi svoju prastaru mornaricu ukoliko želi da garantuje bezbednost međunarodnih voda, jer u suprotnom će to možda raditi budući kineski nosači aviona. Kina će nastaviti da ekonomski guši Rusiju, ali će i sama morati da se nosi sa svojim demografskim problemima, čije će posledice osetiti već 2030.

„Pobediće onaj koji zna kad da se bori i kad da se ne bori“, napisao je Sun Cu u vanvremenskom Umeću ratovanja. Posle američkih izbora u novembru ove godine, videćemo da li će se Džo Bajden opredeliti za novu strategiju, ili će Donald Tramp nastaviti sa postojećom.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Trampova politika prema Arktiku i rivali se prvo pojavila na Novi treći put.

Konvencija o pravu mora, o kojoj ste mogli više da čitate u prvom delu ove serije, teži da odgovori na pitanja koja se tiču pomorskih teritorija. Institucionalizujući zahteve obalnih država za zasnivanjem suverenih prava ili jurisdikcija na određenim delovima mora. Konvencija ga deli na više morskih pojaseva, koji počivaju na baznoj liniji kao osnovnom parametru.

Do danas ju je ratifikovalo 168 država, a na taj broj treba dodati još 15 država koje su potpisnice, ali samu Konvenciju i dalje nisu ratifikovale. Reč je uglavnom o kontinentalnim državama. Jedina arktička država koja nije ratifikovala, niti potpisala Konveciju o pravu mora jesu upravo SAD. Zašto?

Opšta politika Sjedinjenih Američkih Država

Postoji više razloga zašto je u poslednjih 25 godina jedino administracija Bila Klintona bila iole blizu da privoli Kongres da ratifikuje „okeanski ustav“. Osnovni cilj Konvencije je da pruži međunarodno pravnu zaštitu državama i omogući im da odbrane svoje pomorske interese u slučaju sporova sa drugim potpisnicama Konvencije. Interese SAD na moru brani američka mornarica, bolje nego što bi bilo koji međunarodni sporazum to mogao.

Sjedinjene Države ne moraju da se priključe Konvenciji kako bi pristupile izvorima nafte i gasa koji se nalaze na njenom epikontinentalnom pojasu, kako u Meksičkom zalivu, tako i na Arktiku. SAD se radije opredeljuju za sklapanje biletarnih ugovora sa susednim državama kako bi izvršile demarkaciju svojih morskih pojaseva i podmorja.

Dva glavna razloga za izbegavanje ratifikacije su: SAD bi u suprotnom stavile svoje kompanije pod kontrolu i režim međunarodne birokratije i podvrgla ih daleko većim poreskim stopama koje bi završile u budžetima zemalja u razvoju. Drugi razlog je što bi SAD bile izložene mogućim tužbama protiv klimatskih promena i drugih ekoloških radnji koje su protiv nje pokrenule neke od članica Konvencije. Otvaranjem vrata političkim optužbama ove vrste mogao bi se trajno oštetiti ugled Sjedinjenih Država ukoliko bi presude nadležnih međunarodnih organa bile osuđujuće.

Ratifikacija bi samo štetila američkim ekonomskim, ekološkim i vojnim interesima. Iako postoji određeni pritisak koji dolazi, pre svega, od Zelenih i delimično i od progresivnog krila Demokratske partije, sve ukazuje na to da do ratifikacije Konvencije o pravu mora neće doći ni za vreme hipotetičke Bajdenove ili druge Trampove administracije.

Važnost Arktika za SAD i druge sile

Ovakva politika će gotovo sigurno skupo koštati SAD u bliskoj budućnosti. Kako Arktik bude postajao sve pristupačniji za ekonomsko iskorišćavanje usled klimatskih promena, tako će i mogućnost podnošenja predloga Komisiji za epikontinentalni pojas o produženju istog na više od 200 nautičkih milja biti od krucijalne važnosti. Već pet arktičkih država su u procesu podnošenja ovog zahteva ili su ga već podnele, a zahtev Rusije koji se tiče Lomonosovog grebena, podmorskog područja koje se proteže od Rusije do Kanade, već je prihvaćen.

Ovde su interesi SAD ne samo u sukobu sa Putinovom Rusijom, već Amerika „deli“ podmorski kontinentalni rub i sa Kanadom, koja vodi poprilično samostalnu i beskompromisnu politiku na Arktiku. Ovo nije borba za resurse koje SAD mogu da dozvole sebi da izgube ili krenu iz nepovoljne pozicije.

Prema najnovijim rezultatima istraživanja koje je sproveo USGS, na području Arktika se nalazi više od četvrtine svetskih zaliha nafte i gasa, odnosno nešto više od 400 milijardi barela nafte i isto toliko metara kubnih zemnog gasa i više od 10% svetskih zaliha petroleuma. Većina ovih derivata se nalazi u samo tri arktičke oblasti: Zapadnom Sibiru, arktičkom delu Aljaske i Istočnom Barencu.

Arktički okean zapljuskuje obale dva kontinenta, međutim bitno je uočiti kako se dve trećine rezervi nafte, gasa i naftnih derivata nalazi u Evroaziji, pre svega u Rusiji, a samo jedna trećina na severnoameričkom kontinentu. Udaljenost, niske temperature i brojni problemi tehničke prirode, kao i dalje relativno niska tržišna cena petroleuma koče masovnu ekploataciju arktičkih resursa.

Poređenja radi, priobalno bušenje i eksploatacija nafte na Arktiku je gotovo duplo skuplja varijanta nego isti taj proces koji se odigrava u Teksasu, zaključak je ruskog ministarstva za prirodne resurse. Glavni razlozi su nadasve prirodne prepreke: rad u ekstremnim klimatskim uslovima zahteva specijalizovanu opremu i radnu snagu, očajan kvalitet zaleđenog arktičkog zemljišta podrazumeva dodatnu mašineriju i veoma rezervisan pristup naftnim bušotinama, dok nepredvidive sante leda mogu sa lakoćom da onesposobe ili unište postojeća postrojenja, kao i da dodatno otežaju ili zaustave transport derivata na period od nekoliko meseci.

Linije transporta su izuzetno dugačke i neretko zahtevaju podršku ledelomaca, naročito onih na nuklearni pogon. Konstrukcija nuklearnog ledolomca košta koliko i izgradnja jednog razarača iz nove „Zumwalt klase“ (između 2 i 3 milijarde dolara) sa tim da ceo proces traje između 8 i 10 godina. Ekstremni vremenski uslovi takođe onemogućavaju dobru satelitsku pokrivenost, što dovodi do veoma nepouzdanih vremenskih prognoza na duže staze i dodatno otežava sprovođenje operacija bilo koje vrste na Arktiku.

Zato ne treba precenjivati trenutni geoekonomski značaj Arktika, ali potencijal je tu. U narednim decenijama temperatura Arktika će se dodatno povećavati, a samim tim i eksploatacija arktičkih resursa će postati finansijski primamljivija. Glavni adut Arktika će biti to što, za razliku od volatilnog Bliskog Istoka, Arktik predstavlja stabilan geopolitički region, bez usijanih glava poput Saudijske Arabije i Irana ili razorenih država kao što su trenutno Libija i Irak. „Arktička petorka“ za sada sve sporove rešava pred međunarodnim institucijama, stepen militarizacije regiona je i dalje relativno nizak, saradnja između arktičkih i blisko-arktičkih zemalja je na visokom nivou.

Američka strategija – Trozubac

Arktička strategija Pentagona postavlja tri najbitnija zadatka u cilju odbrane interesa SAD: odbrana arktičkih teritorija koje se nalaze pod suverenitetom SAD, održavanje povoljnog balansa moći između arktičkih država kojim se optimizuje projekcija moći i uticaja SAD u drugim zonama, naročito u Evropi i Pacifiku, i zaštita stalnog slobodnog pristupa Arktiku radi ostvarivanja legitimnih vojnih i civilnih ciljeva. Ministarstvo odbrane realizaciju ovih ciljeva vidi kao moguću kroz upotrebu trozupca koji se sastoji od:

1) Izgradnja i podizanje arktičke svesti na nacionalnom nivou

Da bi mogle efikasno da deluju na Arktiku, SAD moraju da osavremene i nadograde postojeće strukture komunikacija i PVO sistema. Kao što smo spomenuli ranije u tekstu, klimat Arktika na specifične načine ometa i limitira vidove komunikacije, preko niskih temperatura do fenomena atmosferske prirode. Postoji još i značajna razlika između severnoameričkog dela Arktika koji ima nepovoljniju klimu u poređenju sa njegovim evropskim delom, što je u dobroj meri posledica odsustva, odnosno prisustva Golfske struje.

Saradnja sa Kanadom oličena kroz NORAD (North American Aerospace Defence Command) je od krucijalne važnosti za zaštitu arktičkih interesa obe države. SAD i Kanada se oslanjaju na sad već drevne radarske sisteme kao što je NWS (North Warning System) za kontrolu vazdušnog prostora i zaštitu od mogućih pretnji poput ruskih bombardera visokog dometa i krstarećih raketa. Sposobnost SAD da brzinski identifikuje potencijalne opasnosti i da se efikasno obračuna sa njima u budućnosti će biti iznova i iznova testirana od strane drugih arktičkih država, naročito od strane Rusije i njenog novog raketnog HGV sistema Avangarda.

Modernizacija radarskih i raketnih sistema, kako satelitskih, tako i onih baziranih na američkom tlu biće jedan od glavnih prioriteta Pentagona. SAD takođe povećavaju učestalost patroli i vojnih vežbi u takozvanom GIUK morskom prolazu, zoni između Islanda i Velike Britanije. Ovim prostorom patroliraju P8 Boing avioni Norveške i UK, pored već postojećih vojnih vežbi koje se odigravaju na Islandu.

Specifičnost Arktika čini proces modernizacije sporijim i iscrpljujućim. Temperature vode i vazduha, morske struje, led, jak vetar i dužina trajanja dana su samo neke od njih. Ministarstvo odbrane nastavlja da istražuje opcije koje bi mogle zameniti Defence Meteorological Satellite Program, satelitski sistem za prikupljanje i analizu meteoroloških podataka u vojne svrhe, čiji se životni vek bliži kraju. Prvobitno planiran da bude zamenjen još 2012, DMSP je u dva navrata u poslednjih 5 godina zadavao glavobolje američkom ratnom vazduhoplovstvu, prvi put 2015. kada je došlo do eksplozije jednog od satelita, dok je 2016. komanda na zemlji izgubila kontrolu nad F19 usled otkazivanja njegovog sistema za napajanje i satelitskog procesora. DMSP bi trebalo da ode u zasluženu penziju 2023, kada se planira lansiranje novog – WSF-M.

Pored novih satelitskih sistema, Pentagon planira da dodatno ulaže i u sve federalne agencije i programe koji će dodatno „hraniti“ američku vojsku sa podacima i analizama koje su relevatne za Arktik (U.S. Interagency Buoy Program i National Earth System Prediction Capability Program).

2) Operacije na Arktiku

SAD planiraju da povećaju fleksibilnost i mobilnost svojih trupa na Arktiku. Pentagon će se prvenstveno fokusirati na adaptaciju i modernizaciju postojećih struktura u kombinaciji sa posebnim, arktičkim režimom obuke.

Poseban akcenat će biti stavljen na izvođenje redovnih vojnih vežbi, kako samostalnih, tako i u okviru NATO. Američka vojska biće aktivni učesnik i vežbi čiji domaćini su i druge arktičke države, poput Trident Juncture, vežbe u Norveškoj pod okriljem NATO pakta u kojima svake godine učestvuje više od 50.000 vojnika, 250 aviona i 65 brodova iz više od 30 država, i Arctic Challenge vazduhoplovnih vojnih vežbi koje organizuju vazduhoplovstva Švedske, Finske i Norveške. Ove vežbe će dati američkim trupama prekopotrebno iskustvo u planinskim i arktičkim uslovima.

Vojne operacije na Arktiku zahtevaju posebne taktike, procedure i strategije. Zbog ovoga, minstarstvo odbrane će uložiti značajne resurse u već postojeće trening centre. Fort Vejnrajt (Aljaska) će biti specijalizovan za obuku trupa u planinskim uslovima i izuzetno niskim temperaturama, dok će famozna Eijelson baza nastaviti da priprema vazduhoplovne jedinice na preživljavanje u ekstremnim arktičkim uslovima.

Ultimativni cilj SAD je transformacija Arktika u zonu iz koje mogu sa lakoćom projektovati prisustvo ili silu u Evropi ili na Dalekom Istoku, ostvarujući time mobilnost globalnih razmera. Instalacija novih baza i obnova i modernizacija već postojećih u savezničkim državama će se aktivirati u ovoj deceniji. Ministarstvo će nastaviti da vrši konstantne i detaljne procene rizika, oportunitetnih troškova i ciljanih investicija da (skromno, po rečima DoD 2019) pojača regionalnu strukturu na Aljasci i u Evropi. Za realizaciju ovog cilja je najbitniji treći krak trozupca.

[click_to_tweet tweet=“Cilj SAD je transformacija Arktika u zonu iz koje mogu sa lakoćom projektovati prisustvo ili silu u Evropi ili na Dalekom Istoku, ostvarujući time mobilnost globalnih razmera. | “ quote=“Cilj SAD je transformacija Arktika u zonu iz koje mogu sa lakoćom projektovati prisustvo ili silu u Evropi ili na Dalekom Istoku, ostvarujući time mobilnost globalnih razmera.“]

3) Zaštita postojećeg međunarodnog poretka i vladavine prava

SAD će nastaviti, kao i do sada, da se aktivno zalaže, zajedno sa svojim arktičkim saveznicima za očuvanje međunarodnog poretka na Arktiku, samim tim i status quo. Na ovaj način, SAD pokušavaju da spreče potencijalne agresivne unilateralne postupke dva najveća suparnika na Arktiku – Rusije i Kine. Sprečavanje Kine da na bilo koji način legitimiše ili realizuje svoj status „blizu-arktičke“ države i ostvarivanje prisnije saradnje sa Rusijom, trebalo bi da bude glavni zadatak ove i buduće administracije.

Iako usled mogućnosti aktiviranja člana 5 NATO, otvoreni sukobi izgledaju gotovo nemoguće, u sledećem delu ćemo se fokusirati na 5 mogućih scenarija u kojima može doći do eskalacije odnosa između arktičkih država, kao i na arktičku šahovsku partiju između Donalda Trampa i Vladimira Putina.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Američka „trozubac“ strategija za dominaciju Arktikom se prvo pojavila na Novi treći put.

Za analizu politike prema Arktiku ne samo SAD-a, već i drugih arktičkih i blizu-arktičkih država, potrebno je razumeti kako geopolitički i istorijski tako i ekološki značaj ovog regiona. Ovaj poduhvat je otežan čitavim nizom narativa i mitova koji se ciklično smenjuju već više od pola veka. Razlog njihovog postajanja je geopolitička ambivalentnost Arktika.

Sa jedne strane, imamo neizvesnost u regionu kao posledicu vojnog prisustva oličenog kroz postojanje sistema nuklearnog naoružanja, sa druge stabilnost zasnovanu na međunarodnoj, institucionalizovanoj saradnji između osam arktičkih zemalja.

Kao dva glavna suprostavljena diskursa se javljaju Arktik kao slobodna zona, fokusiran na specijalan položaj ovog regiona u svetskoj politici i Arktik kao nova zona nadmetanja misleći se na sukob interesa velikih sila u predstojećoj, neizbežnoj trci za prirodne resurse. Na arktičku geopolitičku situaciju dodatno utiču klimatske promene, dajući joj još jednu dimenziju i globalni karakter.

Narativi i trendovi

Kažu da je istinska i krajnja moć politike da omogući mogućem da se dogodi. Za ovo su potrebne samo dve stvari: politički sukob i vešta retorika. Na primer, fraza Arktik – zona mira koju je konstantno upotrebljavao sovjetski predsednik Mihail Gorbačov je uticala na poimanje geopolitičke situacije na Arktiku. Pojavljivale su se i druge fraze, naročito u periodu posle Hladnog rata, poput Zemlja otkrića, Skladište resursa i Ekološka osovina, pored dobro poznatih kao što su Terra nullus i Rezervat prirode.

Analizom različitih percepcija u arktičkom izveštaju o ljudskom razvoju (AHDR) 2004. su prepoznati i definisani glavni trendovi arktičkih međunarodnih odnosa u ranom 21. veku: veći stepen saradnje između autohtonih naroda i podnacionalnih vlada, ulaganje u pojedinačne regione od strane država i kreiranje nove vrste odnosa između Arktika i ostatka sveta. U 2020, svi ovi trendovi su i dalje relevantni, iako se kontekst blago promenio.

Ukoliko analiziramo samu istoriju regiona, uvidećemo veoma brzo da je geopolitički značaj Arktika shvaćen još odavno i da ova zona nikada zapravo nije bila zaboravljena niti zapostavljena.

Istorija i značaj arktičkih prolaza

Arktik je najseverniji region na svetu i zauzima nešto više od 8% površine Zemlje. Delimitiran Arktičkim krugom, region obuhvata ledom prekriveni Arktički okean i okolna mora i ostrva, koja pripadaju arktičkim državama: Kanadi, Danskoj, Norveškoj, Rusiji, SAD, Islandu, Švedskoj i Finskoj.

Ljudi su naseljavali Arktik još pre početka poslednjeg Ledenog doba (pre 30.000 godina), ali je malo podataka sačuvano o narodima iz tog perioda. Na Arktiku danas živi više od 4 miliona pripadnika autohtonih naroda, od toga najviše potomaka prvih Eskima (Inuita i Jupika), koji su emigrirali iz Azije na Aljasku preko Beringovog moreuza pre više od 5.000 godina.

Brojne drevne civilizacije su dolazile u kontakt sa ovim regionom. Prvi Evropljanin koji je stigao do obala Arktika (tačnije Islanda i Norveške) bio je grčki astronom Pitija, još u četvrtom veku pre nove ere. Pitija je ujedno i prvi zabeležio fenomen „Ponoćnog sunca“ i detaljno opisao polarni led. Vikinzi su u zenitu svoje moći, od osmog do jedanaestog veka, kolonizovali delove Arktika, priobalne delove Grenlanda, Aljaske i Kanade. Najverovatniji uzrok ove ekspanzije je bila potreba za uspostavljanjem novih plovnih ruta i trgovinskih naselja usled populacionog procvata koje je društvo Vikinga doživelo krajem devetog veka.

Arktik je bio skoro u potpunosti zaboravljen sve do perioda evropske Renesanse, kada usled otvaranja i okretanja Evrope, kako prema Starom, tako i prema Novom svetu, pomorska trgovina i eksploracija preuzimaju primat. Potreba za neometanim pristupom novim tržištima Orijenta, naročito Kine i Indije, postaje sve veća i veća. Zbog toga, velike evropske pomorske sile su se otisnule u potragu sa ciljem da se pronađu rute koje će povezati Atlantski i Tihi okean: Severozapadni prolaz (SZP), koji se prostire uzduž obale Severne Amerike i kroz Kanadski arhipelag i Severoistočni prolaz (SIP) koji prati obale Norveške i Siberije kroz Arktički okean.

U narednim vekovima brojne ekspedicije će se sprovoditi u Arktičkom regionu, sa ciljem istraživanja, pronalaženja i dodatnog mapiranja ove dve rute. Džon Kabot je poslat sa naredbom Henrija VII da pronađe novi pomorski put do Kine. Ekspedicija se neuspešno završila budući da se Kabot iskrcao u Kanadi, tačnije Njufaundlendu. Ruska carska mornarica je imala više uspeha 1732, organizujući brojne ekspedicije duž obale Sibira. Na ovaj način je prvi put mapirano više hiljada kilometara ovog regiona. Istraživački uspesi su se ređali jedan za drugim.

Tokom 1776. engleski kapetan Džejms Kuk će tokom svoje poslednje avanture mapirati celu severozapadnu obalu Severne Amerike sve do Beringovog moreuza. Zatim 1819. oficir britanske mornarice, Vilijam Peri postaje prvi kapetan koji je ušao u vode Arktičkog arhipelaga. Konačno, 1878. ekspedicija predvođena finskim geologom Adolfom Nordeskoldom uspela je da pronađe rutu kojom se moglo stići do Kine preko severne obale Evroazije.

Arktik i teorije geopolitike

Industrijska revolucija, kolaps Meternihovog Evropskog koncerta koji je držao Evropu u relativnom miru skoro ceo vek, i uopšteno ratnohuškačka atmosfera u predvečerje Prvog svetskog rata, doprineli su da SIP i SZP preko noći postanu bitni geostrateški ciljevi. Zaslužan za pojačani interes svetskih sila za Arktik bio je i engleski geograf Halford Makinder. Halford je 1904. godine javnosti predstavio svoju Srce sveta teoriju, tvrdeći da geopolitički stožer istorije obuhvata prostor od Volge do Jangcea i od Himalaja do Arktika.

Po njemu, sila koja bi uspela da zavlada ovim prostorom, postala bi globalni hegemon i nova svetska pomorska sila. Iako se već ovaj prostor skoro u celosti nalazio pod vlašću carske Rusije, Halford je smatrao da Rusija nije postala suvereni vladar sveta zbog političke, socijalne i tehnološke inferiornosti. Halford je predviđao tri moguća scenarija: jedan u kojem Nemačka uspeva da izbaci Rusiju iz Istočne Evrope („Ko bude vladao Istočnom Evropom, vladaće Srcem sveta“) smatravši da tehnološki napreci, gde je pre svega mislio na razvoj železnice, čine taj poduhvat konačno mogućim. Drugi scenario je predviđao da Rusija i Nemačka mogu biti privučene u vojni savez koji bi bio okrenut protiv demokratski uređenih država Zapadne Evrope. Treći, obavijen velom populizma i inspirisan tada aktivnim sukobima između Rusije i Japana, pretpostavljao je formiranje sino-japanskog saveza koji bi Rusiju postepeno potisnuo iz Azije.

Iako je teorija patila, kao i mnoge druge geopolitičke teorije, od geografskog determinizma, zapostavljajući trenutne odnose između Rusije i Nemačke, kao i Antantu između Francuske i Rusije, ako uzmemo u obzir vreme (1904) i tadašnje relacije između evropskih država, lako je uočiti zašto je ova teorija munjevito postala popularna, ne samo među javnim mnjenjem Zapadne Evrope i carske Rusije, već i u njihovim vojnim krugovima.

Drugi svetski rat i Hladni rat

U Drugom svetsku ratu, Arktik je doživeo transformaciju, i iz teorijske postao aktivna strateška zona. U Zimskom ratu (1939) Sovjeti su se borili za ključne delove Finske koji bi im omogućili potpunu kontrolu Severoistočnog prolaza. Sovjetski Savez je ključne zalihe (čelik i avione) tokom operacije Barbarosa dobijao od strane SAD (Lend Lease program) putem Severoistočnog prolaza, zahvaljujući bazama koje su Sovjeti imali u Karskom i Barencovom moru.

Arktički okean je bio bojište i između britanske i nemačke mornarice tokom bitke za Atlantik, u pokušaju da se Ujedinjeno Kraljevstvo izoluje i time oteža ulazak Sjedinjenih Država u sukob. Druge arktičke zemlje, poput Norveške i Danske, bile su napadnute od strane nacističke Nemačke ovim putem. Drugi svetski rat je dodatno podvukao važnost Arktika u vojno-strateškom smislu.

Dok su za vreme Drugog svetskog rata Norveško i Barencovo more bile vrele tačke sukoba, oblasti severnije od Arktičkog kruga su i dalje bile uglavnom neistražene, posebno sa vojne tačke gledišta, što će se promeniti za vreme trajanja Hladnog rata. Dve super sile, SAD i SSSR, postale su bliske arktičke komšije, i ironično, transverzala Sibir-Aljaska koja je nekad bila simbol saradnje između dve države saveznice za vreme Drugog svetskog rata, postala je ahilova peta za obe.

Za SAD trn u oku je predstavljala sovjetska arktička flota, još tada miljama ispred američke. Osnovana još 1931. sa ciljem pružanja podrške 14. armiji koja je bila zadužena za bezbednost ruskog severoistoka i održavanje pomorskih linija komunikacije sa ostatkom države. Sa sedištem u Severomorsku, arktička flota je imala neometan pristup toplim morima. Takođe, pružala je podršku tihookeanskoj floti koja je bila stacionirana u Vladivostoku.

Dve trećine svih sovjetskih nuklearnih podmornica su bile deo ova dva krila sovjetske mornarice (primera radi, 1984. u sklopu arktičke flote bilo je 180 nuklearnih podmornica), signalizirajući svoju važnost za vreme Hladnog rata. Arktik je bio posebno povoljno okruženje za podmornice, duboke vode su im omogućavale da ostanu pod vodom nedeljama i mesecima a specifični zvuci škripanja koji su bili proizvod pomeranja kranje ledene zone, činili su ih gotovo nevidljivim za rane radarske sisteme.

Američki odgovor je bio instaliranje DEW (Distance Early Warning) sistema zajedno sa Kanadom u periodu od 1954. do 1957. godine. Ovi protivbombarderski radarski sistemi prostirali su se od Aljaske, preko severa Kanade do Grenlanda, i sledećim decenijama bili dodatno ojačani tehnološki naprednijim sistemima.

Militarizovanim Arktikom su decenijama patrolirale podmornice, Amerikanci su obavljali nuklearna testiranja na ostrvu Amčitka u blizina Aljaske, dok su Sovjeti sproveli više od 260 nuklearnih probi na arhipelagu Nova Zemlja.

[click_to_tweet tweet=“Militarizovanim Arktikom su decenijama patrolirale podmornice, SAD su obavljale nuklearne probe na ostrvu Amčitka, dok su Sovjeti sproveli više od 260 na arhipelagu Nova Zemlja. | “ quote=“Militarizovanim Arktikom su decenijama patrolirale podmornice, SAD su obavljale nuklearne probe na ostrvu Amčitka, dok su Sovjeti sproveli više od 260 na arhipelagu Nova Zemlja.“]

Smirivanje strasti

Za sprečavanje dalje militarizacije Arktika i dolaženja do neminovne eskalacije sukoba najbitnija su dva događaja: donošenje i ratifikacija Konvencije o pravu mora i raspad Sovjetskog Saveza.

Još 1987. je Mihail Gorbačov takozvanom Murmanskom inicijativom odlučio da ublaži stav u pogledu dalje militarizacije arktičkih oblasti. Sa raspadom SSSR na države naslednice, došlo je i do dugo željene demilitarizacije. Većina podmornica Severne flote je dekomisionirana, a DEW sistemi su vraćeni Kanadi, koja ih 1993. formalno deaktivirala. Tokom devedesetih godina dvadesetog veka, saradnja između nekada suprotstavljenih sila je doživela procvat i kulminirala formiranjem Arktičkog veća 1996. godine.

Pod okriljem Ujedinjenih nacija održane su tri konferencije o pravnom statusu mora: 1958, 1960. i 1962. Usled pojačane međunarodne zategnutosti odnosa, na njima je postignut limitirani napredak u pogledu kodifikacije prava mora: četiri ženevske konvencije su usvojene 1958. (Konvencija o teritorijalnom moru i spoljnomorskom pojasu, Konvencija o ribarenju, Konvencija o otvorenom moru i Konvencija o epikontinentalnom pojasu). Treća konferencija o pravu mora koja je, nakon višegodišnjeg rada i 11 zasedanja, usvojila 1982. Konvenciju o pravu mora, počela je sa radom 1973, u znaku saznanja da su pravila ženevskih konferencija zrela za reviziju.

Na ovaj način, došlo je do promena međunarodnog prava kako bi se došlo u sklad sa interesima većeg dela međunarodne zajednice, čiji interesi nisu bili ugrađeni u ranija rešenja koja su nastala najvećim delom običajnim putem. Konvencija sadrži dve grupe odredbi sa stanovišta odnosa tih odredbi prema pozitivnom pravu mora. Jedne preciziraju i kristalizuju institute pozitivnog prava mora, dok druge sadrže nova rešenja. Konvencija o pravu mora predstavlja jedan od najsvetlijih primera međunarodnog prava na delu i saradnje međunarodne zajednice zarad zajedničkog boljitka. Do sada je Konvenciju o pravu mora ratifikovalo 167 zemalja. U sledećem delu fokusiraćemo se više na praktičan značaj Konvencije o moru i na odnose arktičkih država u 21. veku.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Strateška važnost Arktika kroz istoriju se prvo pojavila na Novi treći put.

U 21. veku američka hegemonija se proteže na pet kontinenata i tri okeana i čvrsto drži ključne geopolitičke zone, od Zapadne Evrope do Dalekog Istoka pod svojom kontrolom. SAD su nasledile i usavršile britansku strategiju koja je svima bila dobro poznata pod geslom „Vladaj Britanijo! Britanijo vladaj talasima!“ i suvereno kontrolišu međunarodne plovne rute, geostrateški važne moreuze i morske kanale. Međutim, postoje i oblasti koje su van domašaja američke ruke.

U mesecu maju i junu fokusiraćemo se na često zaboravljenu geopolitičku zonu, zonu klimatskih ekstrema, zemlju koju su drevni Grci nekada zvali Tule, zemlju okovanu ledom. Zonu nad kojom se prevlast ne uspostavlja nosačima aviona, već nuklearnim ledolomcima, naučnim bazama i podzemnim gradovima. Područje koje sa svakom narednom rekordno toplom godinom dobija na važnosti i gde je vreme stalo, jer su glavni akteri ove utakmice stari protivnici, SAD i Rusija.

Dok Vladimir Putin sprovodi vojne igre na Kamčatki, u kojima učestvuje preko 10.000 pripadnika specijalnih arktičkih snaga, čiji je cilj simulacija odbrane protiv invazije fiktivne države pod nazivom „Misuri“ i njenog azijskog saveznika, Donald Tramp pokušava da otkupi Grenland, nudeći silne milijarde Dancima.

Saznajte kakva je budućnost Arktika i Arktičkog okeana, pratite nas i dalje!

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava [NAJAVA] SAD i Arktik – nova zona nadmetanja se prvo pojavila na Novi treći put.