Objava Republikanci od Linkolna do Trampa se prvo pojavila na Novi treći put.

Važnost ovog faktora je sve veća zbog demografskih promena, gde etničke manjinske grupe dobijaju na brojnosti, a samim tim i na političkom značaju. Jedna od etničkih grupa čiji značaj postaje sve veći i čija uloga može da bude značajna na predstojećim izborima jeste grupa Amerikanaca azijskog porekla (Asian Americans). S obzirom na rast brojnosti ove zajednice, važnost ove manjiske grupe za predsedničke kandidate je sve veća, te bi podrška koju ova etnička grupa može da pruži trebalo da bude predmet detaljnije analize.

Demografski tokovi i predsednički izbori

Kada je 1965. američki kongres izglasao Zakon o imigraciji i državljanstvu (Immigration and Nationality Act) Azijati su činili tek jedan procenat američke populacije. Međutim, kroz narednih pedeset godina broj članova ove zajednice je eksponencijalno rastao. Već 2000. udeo ove grupe u ukupnom stanovništvu Amerike dostigao je 4% i tada je iznosio 11,9 miliona pripadnika ove etničke grupe. Svakako najintrigantniji i najvažniji je trenutni broj američkih Azijata koji se duplirao u odnosu na 2000. i iznosi 22,9 miliona ili 6.9 % celokupnog stanovništva.

Porast broja pripadnika ove manjinske grupe ujedno donosi i porast azijatskih glasača. Pew Research center je u svojoj anlizi pratio eksponencijalni rast glasača u manjinskim grupama i zaključio da se u slučaju američkih Azijata broj glasača od 2000. do 2020. i više nego udvostručio sa porastom od 139%. Interesantan je podatak da je ovo najzapaženiji porast glasačkog tela ukoliko se fokusiramo na etničke grupe gde američke Azijate prate Hispanosi sa 121% rasta, za kojima i dalje kaskaju afroamerikanci i beli deo populacije sa 33 % i 7 % rasta.

Ukoliko sumiramo rezultate ove analize možemo da zaključimo da su Azijati u Americi trenutno grupa sa najbrže rastućim brojem glasača što nam govori koliki potencijal nosi ovaj deo biračkog tela, kako u novembarskim izborima, tako i u budućnosti.

Kako su Azijati od republikanaca postali demokrate

Politička afilijacija Azijata u Americi je od sredine 1970-ih prolazila kroz mnoge transformacije. Usled bipolarnosti u međunarodnoj politici i sve veće represije koje su doživljavale zemlje u Aziji koje su bile pod komunističkim režimima, veliki broj ljudi iz ovog dela sveta je svoje utočište tražio u Americi. Upavo su animozitet prema komunizmu i popularnost Ronalda Regana privukli dosta glasača ove manjinske grupe.

Pored suprotstavljanja komunizmu, ekonomske politike tadašnje Republikanske stranke išle su u prilog američkim Azijatima. Prateći političke i društvene trendove i uz unutrašnja previranja Republikanska stranka prolazila je kroz vidne promene koje su dovele to toga da sve veći broj Azijata kao primamljiviju opciju na izborima bira demokrate.
Već tokom mandata Bila Klintona počinje opadanje podrške republikancima od strane američkih Azijata. Razlog je bilo više pompezno dodvoravanje glasačima ove manjinske grupe nego konkretna ponuda reformi ekonomskog sistema i olakšane imigracione politke. Progesija se nastavlja i tokom mandata Džordža V. Buša, pogotovo posle terorističkog napada 11. septembra 2001.

Patriotskim aktom i sve češćim rasnim profilisanjem američkih Azijata ovaj establišment Republikanske stranke je sve više gubio podršku ove grupe glasača. Uporedo sa ovakvim potezima republikanske stranke, demokrate su se sve više prezentovale kao centristi, pogotovo u ekonomskim politikama što je umnogome bilo primamljivije ovoj manjinskoj grupi. Mnogi analitičari opisuju ovu promenu u glasanju kao jednu od najdrastičnijih, ukoliko uzmemo u obzir da se podrška Azijata republikancima iz 1992. godine od skoro 60% svela na 26% 2012. Barak Obama je započeo trend koji se nastavio i na izborima 2016. kada je Hilari Klinton osvojila 65% glasova azijatske populacije Amerike.

[click_to_tweet tweet=“Ova glasačka promena je jedna od najdrastičnijih, ukoliko uzmemo u obzir da se podrška Azijata republikancima iz 1992. godine od skoro 60% svela na 26% 2012. | “ quote=“Ova glasačka promena je jedna od najdrastičnijih, ukoliko uzmemo u obzir da se podrška Azijata republikancima iz 1992. godine od skoro 60% svela na 26% 2012. „]

Američki Azijati i izbori 2020.

Uz pomenuti progresivni rast azijatske populacije u Americi raste i glasački kapital koji nosi priklonjenost glasača iz ove grupe nekom od kandidata. Upravo ovo ocrtava posebnost predstojećih izbora, jer manjinske grupe poput Latinosa i Azijata dobijaju na sve većem značaju samim tim što imaju šansu da donesu prevagu na izborima trećeg novembra. Po mnogim prognozama trend u glasanju ove manjinske grupe iz 2012. godine će se nastaviti.

Glavni razlog je sam podatak da je skoro tri četvrtine odrasle azijatske populacije rođeno van teritorije Amerike. Ovaj podatak je važan ukoliko se osvrnemo na imigracione politke Trampove administracije koje drastično utiču na to kako će obe pomenute manjinske grupe glasati. Po trenutnim procenama imigraciona politika je jedan od ključnih faktora koji determinišu podršku predsedničkim kandidatima na predstojećim izborima. Naravno, pored pomenute imigracije, ekonomija, socijalni i zdravstveni sistem i ekologija su takođe faktori koji igraju ulogu u odlučivanju za koga je Azijati u Americi dati svoj glas. Pored ustaljenih generalizovanih analiza o tome kako glasa ova manjinska grupa, bitno je napomenuti da je, u poređenju sa Latinosima, Azijatska populacija u Americi mnogo više kulturološki heterogena. Baš ova različitost u kulturi, istorijskim i društvenim kontekstima utiče i na diverzitet u političkim kulturama koji na samom kraju kauzalno utiču na to kako će ko glasati.

Po poslednjim analizama, najbrojnije zajednice unutar američkih Azijata svoju podršku daju demokratama. U tome prednjače Indijci sa 65% podrške Bajdenu, u čemu ih prate Japanci sa 61%, Korejci sa 57%. Najveću podršku republikancima pružaju Vijetnamci sa 48% za Donalda Trampa. Važnost ove grupe za oba kandidata se na kraju ne bazira samo na njihovoj brojnosti. Ukupno, registrovani glasači američkih Azijata su 2018. godine činili samo oko 4% od ukupnog broja glasača, gde najveći broj na državnom nivou zauzimaju u Kaliforniji sa 14%. Značaj njihovog političkog identiteta je veliki, jer po statistici američki Azijati nisu u velikoj meri članovi političkih partija niti pokazuju posebno veliku afilijaciju ka jednoj od dve najveće partije između izbora.

Pored brzog rasta ove grupe stanovništva, pređašnje pomenuta činjenica nam govori da predsednički kandidati imaju dosta prostora da i dalje privuku ovu grupu glasača svojim političkim taborima. Sve pomenute činjenice nas još jedan put podsećaju na neizvesnost i posebnost koju nose predstojeći izbori u Americi. Posebnost ovih izbora se ogleda u izmenjenoj demografskoj strukturi Amerike u kojoj manjinske grupe imaju priliku da uzdrmaju utablirane izborne i glasačke matrice u Americi. Upravo ova činjenica karakteriše ove izbore kao neizvesne. Uz rapidan i progresivan demografski rast i uz specifične političke afinitete, Azijati u Americi postaju važna figura u Bajdenovoj i Trampovoj partiji šaha.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Kakvu ulogu imaju američki Azijati 3. novembra? se prvo pojavila na Novi treći put.

Razlozi za ovakvu procenu su brojni i tiču se i demografije, ali i političkih stavova ove grupacije.

Demografski faktor

Još od početka druge polovine 20. veka demografske analize u Americi beleže progresivan rast broja Hispanosa koji prati i njihov uticaj i zastupljenost i u političkoj sferi ove zemlje. Od samo 9,6 miliona 1970. brojnost Hispano populacije je dostigla svoj rekord u 2019. sa 60,6 miliona ljudi. Međutim, u poslednjoj deceniji rast Hispano populacije je usporen po novjim statističkim podacima primarno zbog manjeg nataliteta i smanjene imigracije, pogotovo iz Meksika.

Svakako, Hispanosi i dalje zauzimaju važno mesto na američkoj demografskoj lestvici. Samo u protekloj deceniji od 2010. do 2019. godine njihov udeo u celokupnoj populaciji Amerike se povećao od 16% na 18% i progresivno će rasti u narednim godinama. Sa ovakvim udelom, Hispanosi su druga najveća rasna ili etnička grupa, odmah iza nehispano belaca (non-hispanic whites).

Bitno za predstojeće izbore jeste da se progresivno menja demografija država na Jugu i Zapadu zemlje, gde je zabeležen najveći rast ove etničke zajednice. Najbrži rast ove populacije je zabeležen na Jugu, gde je od 2010. do 2019. udeo Hisapanosa porastao za 23%, odnosno sa 18,3 miliona na 23,1 milion. U ostalim regionima je takođe zabeležen rast Hispano popluacije i u svakoj od regija nije ispod 14%, što nam ukazuje na to da je na nacionlanom nivou brojnost ove grupe za devet godina uvećana za 19% ili 9,8 miliona ljudi.

Ovaj osvrt na demografsku strukturu i njene promene je izuzeno važan, ukoliko uzmemo u obzir kauzalne efekte koje ona ima na političku sferu. Sa samim porastom Hispano stanovništva, broj pripadnika ove zajednice sa pravom glasa dostigao je rekordnih 32 miliona, što ovu etničku grupu čini najvećom manjinskom grupom u ukupnom glasačkom telu. Upravo zbog ove činjenice se postavlja ključno pitanje, da li će Hispano populacija biti ta koja će odlučiti američke izbore u novembru?

Politička participacija Hispano populacije

Kao referentna tačka praćenja političke participacije Hispanosa u mnogim analizama jeste upravo 1980, kada ova grupacija može da se posmatra kao relevantna u brojčanom i interesnom smislu. Prateći političke trendove i afilijaciju unutar Hispano populacije možemo zaključiti da je ova etnička grupa priklonjenija Demokratskoj partiji. Razlozi koji mogu biti ključni za pojašnjenje ovakve situacije su liberalniji stavovi o imigraciji, ekonomiji, rasnoj i etničkoj nejednakosti, socijalnim i zdravstvenim pitanjima. Kako su ovo ključne tačke u interesu, ipak ne tako homogene grupe, možemo da posmatramo njihovu podršku kandidatima Demokratske stranke kao konstantu. Kako bi opravdali ovu tvrdnju možemo da se oslonimo na analizu Pew Reseach Centre koji predstavlja političku participaciju Hispanosa na predsedničkim izborima od 1980. do 2012.

Analiza pokazuje da je podrška demokratskim kandidatima od 1980. bila konstantna i dostizala je svoje pikove 1996. i 2012. Trend je nastavljen i 2016. kada je Hilari Klinton osvojila 65%, a Tramp 29% Hispano glasova. Najzanimljiviji rezultat je zabeležen upravo 2012. usled Obaminog obećanja o reformi imigracione politke, što pokazuje važnost ovog pitanja za Hispano populaciju. Upravo trenutna imigraciona politka Amerike, koju od početka svog mandata propagira Tramp, može da nam da indicije da će se Hispano populacija na izborima odlučiti za onog kandidata koji ponudi liberalniju imigracionu politiku.

Sa druge strane, deo Hispano populacije koji glasa za republikanske kandidate, po mnogim analizama, to čini zbog više konzervativnih ideala oblikovanih izrazitim i veoma zastupljenim katolicizmom. Pitanja poput istopolniih brakova, abortusa, smrtne kazne i različitih rodnih pitanja su ona koja determinišu političku participaciju ovog dela zajednice i direktno donose glasove republikaniskim kandidatima.

Imajući u vidu još jedan deo ove slagalice, možemo videti kakavu prevagu Hispano populacija, sa trenutnom demografskom strukturom, može da donese na predstojećim izborima. Politička participacija Hispanosa je poprilično bitan resurs za Demokratsku partiju i samim tim možemo da očekujemo sve veći fokus ove stranke i Bajdena na ovaj deo američke populacije u finišu kampanje.

Hispano populacija i izbori 2020.

Prethodno spomenuti detalji o demografskim promenama i političkoj participaciji Hispano populacije nam već predočavaju neizvesnost i komplikovanost predstojećih američkih izbora. Mnogi analitičari Hispano populaciju vide kao odlučujuću tokom novembarskih izbora i prateći trendove promena njihove političke afilijacije i na ovim izborima očekuju da će ovaj deo glasača svoj glas dati demokratskom kandidatu.

Trend porasta ovog dela stanovništva menja i demografsku strukturu pojedinih država. Kako je ova grupacija vezana za određene, više liberalne, političke vrednosti postoji mogućnost promene ustaljene glasačke prakse u određenim državama ukoliko kandidati uspeju da privuku glasove Hispano populacije, pogotovo mlađeg, politički manje aktivnog, dela glasača. Promene možemo olako da očekujemo u državama gde Hispanosi imaju važan udeo kao što su Kalifornija 7,9 miliona, Teksas 5,6 miliona, Florida 3,1 milion, Njujork 2 miliona i Arizona 1,2 miliona.

Svakako najveći uticaj na buduća politička dešavanja imaju Hispanosi stanovnici Nju Meksika koji čine 43% biračkog tela ove države. Nju Meksiko prate Kalifornija sa 30%, Arizona sa 24% i Florida sa 20%. Kompletna slika o učešću Hispano populacije u glasačkom delu svake od država detaljno je predstavljen kroz interaktivnu mapu izrađenu od strane Pew Reserach Centre  gde upravo možemo da vidimo u kojim državama možemo očekivati nekonvencionalne rezultate izbora.

Kada se govori o promeni trendova glasanja u pojedinačnim državama bitno je napomenuti zašto bi veći broj Hispano glasača, potogovo mladih, mogao da bude motivisan da glasa. Pew Research Center je uporedio stavove većinskog stanovništva sa stavovima Hispano populacije o glavnim problemima koji određuju njihov konačni stav o tome za koga ce glasati na novembarskim izborima. Analizirajući prezentovane rezultate vidi se da su ekonomija, zdravstvena nega i korona virus trenutno najbitnije tačke koje determinišu političku afilijaciju Hispano glasača. Pored pomenutih, bitne tačke su i rasna i etnička nejednakost, biranje sudija Vrhovnog suda i klimatske promene koje zajedno ocrtavaju trenutne, goruće probleme sa kojima se suočava Tramp i njegova administracija. Upravo, zapostavljanje ovih tačaka i trenutno loše stanje u ovim sektorima, odnose glasove republikancima i nose veliki potencijal kada govorimo o mogućim promenama u dosadašnjim glasačkim praksama u državama gde su tradicionalno republikanci odnosili pobedu poput Arizone i Teksasa.

Fokusirajući se na već promenute tačke važno je osvrnuti se i na publikaciju Latino Decisions organizacije koje je svoju pažnju usmerila da na to kako pandemija korona virusa utiče na političku participaciju Latino glasača na nacionalnom nivou. Rezultati ove analize, izdati 16. avgusta su projektovali da 66% Hispano glasača podržava Bajdena, dok 24% svoj glas bi dalo Trampu. Ukoliko uporedimo da je u maju ove godine podrška Bajdenu bila 61%, onda možemo da sigurnošću da tvrdimo da trenutne političke akcije Trampove administracije rezultiraju progesivnim rastom Bajdenove podrške među Latinosima. Argumenti koji podržavaju ovu tvrdnju su da na skali od 1 do 10 Tramp među Hispanosima uživa poverenje od 3,1 i da 73% ispitanih smatra da su Tamp i njegova administracija zakasnili sa predstavljanjem mera suzbijanja pandemije i da je upravo to uzrokovalo velikim procenat smrtnosti.

Takođe, u maju 2020. godine, 62% Hispano populacije je bilo sigurno da će iskoristiti svoje pravo glasa, dok je taj procenat porastao na 66% u avgustu što još jednom pokazuje progresiju među Hispano glasačima i relevantnost tvrdnje da na predstojećim izborima možemo da očekujemo velike promene u odnosu na dosadašnju praksu glasanja u već navedenim državama sa visokim brojem Hispano glasača. Naravno, za oba kandidata, najbitnije je da motivišu i privuku mlađe pripadnike ove zajednice, čiji broj ubrzano raste i koji nisu bili motivisani da učestvuju na izborima 2016. godine.

[click_to_tweet tweet=“Hispanosi imaju potencijal da uzdrmaju dosadašnju glasačku praksu u tradicionalno konzervativnim i republikanskim državama ili makar smanje Trampov uspeh na izborima. | “ quote=“Hispanosi imaju potencijal da uzdrmaju dosadašnju glasačku praksu u tradicionalno konzervativnim i republikanskim državama ili makar smanje Trampov uspeh na izborima. „]

Budućnost

Porast udela Hispano populacije i samim tim porast broja Hispano glasača je jedan od važnih fakora koju mogu da donesu iznenađenje na predstaojećim izborima. Sa 32 miliona glasača, koncentrisanih najviše na Jugu i Zapadu zemlje, Hispanosi imaju potencijal da uzdrmaju dosadašnju glasačku praksu u tradicionalno konzervativnim i republikanskim državama ili makar smanje Trampov uspeh na izborima.

Drugi faktor, na kome se gradi argument o velikoj relevantnosti Hispanosa za izbore 2020. godine jeste tradicionalna privrženost ovog dela populacije Demokratskoj partiji zbog više liberalnih pogleda da najbitnije tačke poput: imigracije, zdravstene nege, ekonomije, etničke i rasne nejednakosti, korona virusa i drugih pitanja. Kako se trenutna administracija suočava sa problemima u pomenutim sektorima, Hispano glasači, ukoliko budu dovoljno motivisani, sa velikom izlaznošću, mogu da ponove rezultat iz 2012. godine kada su sa 71% glasova podržali demokratskog kandidata Obamu. Uz sve priložene podatke i argumente sa sigurnošću možemo da tvrdimo da je podrška Hispanosa jedna od odlučujućih faktora na predstojećim, možda i najvažnijim, izborima u skorijoj istoriji Amerike.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Da li će Hispanoamerikanci odlučiti izbore? se prvo pojavila na Novi treći put.

Godina je 1969, Vijetnamski rat je i dalje u punom jeku, broj mrtvih se broji stotinama hiljada, a zaraćene strane, SAD i Severni Vijetnam, su se našle u naizgled beznadežnoj pat-poziciji. Predsedniku Niksonu i njegovoj administraciji je potreban „častan“ izlazak iz sukoba, čega je Vijetkong odbijao da ga udostoji. Pod ogromnim pritiskom javnog mnjenja i političkog vrha u Vašingtonu, Nikson i njegov državni sekretar, Henri Kisindžer, opredeljuju se na upotrebu taktike koja će kasnije biti nazvana „teorijom ludaka“.

Henri Kisindžer je vijetnamskim diplomatskim predstavnicima putem tajnih komunikacionih kanala saopštio da „on više ne može da obuzda Niksona“ i da će ovaj „učiniti sve kako bi se rat okončao“ aludirajući time na spremnost predsednika Niksona da upotrebi nuklearno oružje. Kako bi cela predstava izgledala još ubedljivije, Nikson je naredio američkim B-52 bombarderima, naoružanim termonuklearnim projektilima da 3 dana za redom lete uzduž jugoistočne granice Sovjetskog Saveza, efektivno preteći SSSR Trećim svetskim ratom. Na urgiranje Moskve, Hanoj je odlučio da sedne za pregovarački sto sa SAD.

Neoniksonizam?

Pedeset godina kasnije, dolaskom Donalda Trampa na čelo Sjedinjenih Država, izgledalo je kao da se Niksonova politika vratila na veliku scenu. Tramp je u, sada već čuvenom fire and fury tvitu nagovestio da na sličan način planira da se obračuna sa osobom nazvanom Rocketman, severnokorejskim diktatorom Kim Džong Unom.

Međutim, za razliku od Ajzenhauera i Niksona pre njega, koji su se samo u izuzetnim prilikama odlučivali za upotrebu ove taktike, Tramp je nastavio sa hirovitom i nepredvidivom spoljnom politikom, često kanališući svoj bes i na države saveznice SAD, uvek u raskoraku sa zvaničnim strategijama Pentagona i Stejt Departmenta.

Prošle su gotovo pune četiri godine od kako je Donald Tramp postao predsednik SAD. Na osnovu njegovog pristupa različitim diplomatskim izazovima sa kojima se susrela njegova administracija, od Severne Koreje, preko Sirije, Kine i Ukrajine, možemo konačno dobiti detaljan odgovor na pitanje – kojim spoljnopolitičkim pristupom, ako uopšte takav postoji, se vodi Donald Tramp? Neki mediji i analitičari su njegovu ideologiju nazivali paleokonzervativizmom, a drugi neoniksonizmom. Pre pronalaženja konačnog odgovora moramo dekonstruisati možda i najveći mit Trampove administracije – mit izolacionizma. Donald Tramp nije izolacionista.

Mit izolacionizma

Do popularizacije izolacionističkog narativa dolazi u samom finišu predsedničke trke 2016. godine. Iako je Trampova spoljnopolitička plaforma bila slična onoj koju su imali ostali republikanski kandidati (kritikovanje bliskoistočne politike Obamine administracije, povećanje vojnog budžeta, jasna i nedvosmislena podrška Izraelu) uz pomoć populističkih medija i kasnije teorija zavera (QAnon, Pad kabale) određenom demografskom delu konzervativnih glasača se plasira ideja da će Tramp kao predsednik raskinuti sve karike koje vežu Ameriku sa liberalnim svetskim poretkom, i da će se time SAD zatvoriti i povući sa svetske scene, što je percipirano kao povoljan ishod i prirodno i optimalno stanje SAD, u kojem su se one nalazile pre Drugog svetskog rata.

Prvo, nema ničega jedinstvenog i specifično svojstvenog Americi, u želji da društvo sa snažnim kulturnim identitetom minimizira kontakte sa ostatkom sveta. Baš suprotno, izolacionizam u ovom smislu je bio norma kroz istoriju kada god je to geografija dozvoljavala. Karakterističan primer je Egipat, koji je zaštićen pustinjama, preko 3.000 godina uspešno vodio izolacionističku politiku. Kina je hiljadama godina bila izolacionističko (ironično) carstvo. Velika Britanija je imala izolacionistično raspoloženo javno mnjenje, čak i u vreme kada je kontrolisala četvrtinu sveta. Britanci su oduvek smatrali Lamanš istinskom granicom između Britanije i ostatka sveta. Španci su se oslanjali na Pirineje, Rusija na beskrajne azijske stepe.

SAD su, međutim, oduvek bile internacionalistička zemlja. Još od vremena originalnih 13 kolonija, koje su više bile okrenute Parizu i Londonu nego Bostonu i Filadelfiji i jedne drugima. Iako okružena okeanima sa obe strane, Amerika je od najranijih dana bila povezana sa Rusijom (preko Oregona i Aljaske), Kinom (trgovina u Pacifiku), Britanijom, Španijom i drugim evropskim silama. Izolacionizam nikada nije bio opcija za SAD, i nema dokaza da su ga priželjkivale široke narodne mase, još manje političke elite, u doba kada su se odnosi sa Evropom produbljivali, a imigracija dostizala rekordne cifre.

Istina je, doduše, da su SAD tokom 19. veka više brinule o proširenju svog uticaja u zapadnoj hemisferi nego o globalnoj politici. Iz ovog perioda (četrdesete godine devetnaestog veka) je i proizašla krilatica „Amerika na prvom mestu!“ koju je kasnije za slogan svoje kampanje usvojio Donald Tramp. Međutim, njeni tvorci (Henri Klej, Džon Kvinsi i drugi) nisu bili izolacionisti, već primeri klasičnih „američkih imperijalista“.

Raspoloženje u Americi se tek u tridesetim godinama dvadesetog veka zaista moglo nazvati izolacionističkim. Bojazan od novog sukoba preplavila je ceo zapadni svet, ne samo SAD, koje su nakon gotovo 70 godina nesmetanog ekonomskog rasta, izašle pesimistične iz Velike depresije. Tokom tridesetih, histerija je vladala Sjedinjenim Državama, potpomognuta brojnim teorijama zavera koje su težile da predstave banke i „bankarski lobi“ kao glavne krivce za ulazak SAD u Prvi svetski rat, i da upozore Amerikance da će se isti scenario ponoviti ukoliko se Amerika ne otrgne od „moralno dekadentne i korumpirane Evrope“. Posledica ovakvog raspoloženja su bili akti neutralnosti doneti u periodu između 1935. i 1939. godine, koji su onemogućili tadašnjem američkom predsedniku Ruzveltu da se na optimalan način suprostavi jačajućim totalitarnim režimima u Evropi i na Dalekom Istoku.

Međutim, i za vreme ovog perioda (koji je predstavljao izuzetak, a ne pravilo) kada je izolacionizam cvetao, nije bilo dovoljno podrške za njega na federalnom nivou. Republikanski kandidat na izborima za predsednika 1936, guverner Alfred Landon, pobedio je u samo dve savezne države. Republikanski izolacionisti su izgubili ponovo 1952. kada je Dvajt Ajzenhauer pobedio Roberta Tafta na unutarpartijskim izborima, zadavši tako izolacionistima smrtonosni udarac.

Taktički transakcionalizam

Trampova doktrina više podseća na jednu drugu političku ideologiju iz osamnaestog veka – merkantilizam. Glavni fokus Trampove izborne kampanje, koji mu je zapravo i doneo krucijalne glasove „ljubičastih“ država takozvanog „Rđavog pojasa“ bio je narativ da Sjedinjene Države iskorišćavaju svi, od trgovinskih partnera i tradicionalnih saveznika, do rivala kao što su Kina i Iran. Tramp je 2016. nudio razočaranoj radničkoj klasi rekonstrukciju postojećeg svetskog poretka, a ne i razaranje istog.

„Ekonomska sigurnost je u isto vreme i državna sigurnost“, bile su reči kojima je Piter Navaro, Trampov trgovinski savetnik opisao fokus trenutne administracije. U duhu merkantilizma, carine i trgovački ratovi su ponovo postali realnost. Carinski rat sa Kinom još uvek formalno traje, dok su tarife na aluminijum iz Kanade skorije ukinte, nakon pretnji Otave da će odgovoriti istom merom. Tramp se služio američkom robusnom ekonomijom na jedan, možemo reći „siledžijski“ način, u pregovorima sa stranim državama.

Međutim, ovde se svaki privid postojanja spoljnopolitičke strategije na makro nivou završava. Trampova doktrina više predstavlja skup principa, od kojih su neki filozofskog, a drugi više operativnog karaktera. Ova ideologija, nazvana „taktičkim transankcionalizmom“ od strane analitičara se bazira na kratkoročnim političkim i ekonomskim pobedama, pogledu na svet kroz prizmu nultog zbira, gde je svaki dobitak relativan, a reciprocitet odsutan i koja tretira međunarodne odnose na strog bilateralan način, bez moralnih i etičkih stega. Na ovaj način, Tramp se u potpunosti udaljio od koncepta američke izvanrednosti.

Umetnost pregovora

Na ovo treba dodati i sam predsednikov karakter, njegovu nepredvidivost, prekomerno oslanjanje na intuiciju i namerno izbegavanje tradicionalne diplomatije u širokom luku. Njegovim pristalicama nedostatak regulisanog procesa donošenja političkih odluka predstavlja vrlinu, a ne manu. „Ne postoji knjiga za ovu igru. To vam je kao džez naspram klasične muzike“, bila je komparacija koju je iskoristio Piter Navaro. Stiv Benon, bivši Trampov savetnik, je uporedio Trampov odnos prema spoljnoj politici sa njegovom golf igrom: „Njegov zamah vas ne može naučiti profesionalni trener. On ne provodi vreme na terenu vežbajući udarce. Za njega su sami mečevi vežba“. Za razliku od lojalista, drugi članovi njegovog kabineta (poput Josefa Juna i Majka Malroja) su Trampovu spoljnu politiku nazvali „nekoherentnom, ali pre svega transakcionalnom“.

[click_to_tweet tweet=“Tramp je nastavio sa hirovitom i nepredvidivom spoljnom politikom, često kanališući svoj bes i na države saveznice SAD, uvek u raskoraku sa zvaničnim strategijama Pentagona i Stejt Departmenta. | “ quote=“Tramp je nastavio sa hirovitom i nepredvidivom spoljnom politikom, često kanališući svoj bes i na države saveznice SAD, uvek u raskoraku sa zvaničnim strategijama Pentagona i Stejt Departmenta.“]

Posledice

„Taktički transakcionalizam“ u kombinaciji sa modernom verzijom „teorije ludaka“ obeležili su spoljnu politiku Donalda Trampa. U početku njegovog mandata, ona je dovela do tektonskih poremećaja na međunarodnom planu. Promenio je odnos između SAD i Kine više nego bilo koji američki predsednik od vremena Niksona, mada ne na bolje. Podrivao je višedecenijsku strategiju usmerenu protiv potencijalne agresije Rusije, što je dovelo do otuđenja evropskih saveznica. Napustio je ključne principe dvostranačkog pristupa izraelsko-palestinskom konfliktu, premeštanjem ambasade iz Tel Aviva u Jerusalim. Samo dva telefonska razgovora bila su potrebna da bi prepustio Kurde na milost Erdoganu. Pomoć Ukrajini je uskraćivana sve dok se Zelenski nije obavezao da će sprovesti istragu protiv Hantera Bajdena. Vojne igre (Foal Eagle i Key Resolve) sa Južnom Korejom su dva puta suspendovane, jer ih je Tramp smatrao beskorisnim i provocirajućim. E pluribus unum se pretvorilo u quid pro quo.

„Taktički transakcionalizam“ i fokusiranje na kratkoročne pobede nije donelo željene rezultate, ni kad su bili usmereni protiv američkih rivala. Tramp se kockao sa Kimom, verujući da će dobri lični odnosi između dvojice lidera odneti prevagu. Tramp je i izgubio. Severna Koreja nije izvršila denuklearizaciju ostrva. Predsednik Tramp je ispunio predizborno obećanje i povukao SAD iz takozvanog „iranskog sporazuma“. Četiri godine kasnije, taktika „maksimalnog pritiska“ nije sprečila jačanje Irana, koji je sada jedna od najvećih sila na Bliskom Istoku. Cenu trgovinskog rata sa Kinom (koji nema realnih izgleda da bude nastavljen usled COVID-19 pandemije) je platila američka radnička klasa. Monesen, mali grad u Pensilvaniji, mesto gde je 2016. godine Donald Tramp održao čuveni govor i obećao ponovno otvaranje čeličara i dalje čeka na ispunjenje tog obećanja. Ispostavilo se da je mnogo lakše kazniti Kineze, nego vratiti poslove nazad u SAD.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Trampova spoljna politika i mit izolacionizma se prvo pojavila na Novi treći put.

Aktuelni predsednik suočava se sa izazovom Republikanske politike u savremenom dobu. U konzervativnu viziju Amerike veruje sve manji broj birača, što potvrđuju i poslednja istraživanja Pew Research Centre. U njima je identifikovano da se nikada manji procenat populacije nije identifikovao kao republikanski. U poslednjih 30 godina, republikanski predsednički kandidati su, sa jednim izuzetkom (Džordž Buš 2004. godine), imali manje glasova od svojih protivnika demokrata, čak i kada su pobeđivali. Iz tog razloga, Trampova strategija 2016. bila je, a i sada je bazirana na mobilizaciji svoje tvrde baze kroz polarizujuću retoriku i na spuštanju izlaznosti kod protivnika, sa ciljem minimalne potrebne elektorske pobede.

Koalicija na koju se Tramp sigurno može osloniti su beli muškarci, konzervativni južnjaci, evangelisti, starija populacija, ljudi iz ruralnih zona i manjih gradova, delovi hispano zajednice, uz podršku značajnog dela velikog biznisa i industrije fosilnih goriva. Ove društvene grupe veruju u viziju zatvorene Amerike. Takva Amerika ne želi savremene kulturološke trendove, želi zatvaranje u odnosu na imigraciju i međunarodnu trgovinu, a ne smeta joj nužno tradicionalna republikanska protržišna i fiskalno konzervativna politika.

Za poverenje ostalih društvenih grupa, Tramp će u naredna dva meseca morati značajno da se potrudi. Do krize korona virusa, ekonomija koja je bila u solidnom stanju, uveravala je i umerenije birače da pruže predsedniku podršku. Međutim, oštar ekonomski pad i rast nezaposlenosti, uz veliki broj žrtava od virusa i rasne nemire, stvorili su zajedno veliki pul nesigurnih birača koji su, i u republikanskim državama poput Arizone ili Teksasa, zainteresovani da čuju šta i Džo Bajden ima da kaže.

Dok se republikanci muče sa demografijom, demokrate imaju prednost u ovoj trci. Hispano populacija, afroamerikanci, katolici, obrazovani belci iz velikih gradova, azijska populacija, mladi i žene predstavljaju trenutno najverniju bazu demokrata, uz koje idu i finansijski sektor i tehnološki giganti. Vizija budućnosti Amerike, kao države sa heterogenom populacijom, koja se oslanja na otvorenost prema svetu, koja ide u susret savremenim kulturološkim trendovima, uz veću socijalnu ulogu države, javni sveobuhvatni program zdravstvene zaštite i ekološku transformaciju, jeste nešto bliže prosečnom glasaču.

Međutim, unutar demokrata postoji oštra podela oko načina dostizanja ovih ciljeva. Iako pobeda Bajdena nad Bernijem Sandersom vrlo rano u unutarstranačkoj trci jeste označila još jedan trijumf umerenog metoda naspram radikalnog, podela neće nestati. Nove mlade levičarske zvezde, poput kongresmenke Aleksandrije Okasio-Kortez, nisu spremne na preterane komprimise i već vrše jasan pritisak na stariji centristički establišment svoje stranke. Džo Bajden će iz tog razloga imati strateških izazova.

Strategija Bajdena i u unutarpartijskoj trci i protiv Donalda Trampa donekle je ista. Od početka svoje karijere, Bajden sebe pozicionira najbliže srednjem biraču i političkom centru, gde god se politički centar u tom momentu nalazio. Ova strategija ga kod birača postavlja kao najumereniju opciju, naspram oba radikalna pola i time najbliže najvećem broju glasača. Iako ovaj metod oduvek i danas biva kritikovan od radikalnijih partijskih elemenata kao „izdaja principa“, u strateškom smislu ima utemeljenja.

Simpatizeri demokrata su u većini ukupno, zbog visoke koncentracije u veoma naseljenim državama poput Kalifornije i Njujorka. U elektorski važnim državama, po prošlogodišnjem istraživanju Gallup, konzervativni i umereni birači predstavljaju jasnu većinu. Bez privlačenja nezavisnih glasača i umerenih razočaranih republikanaca u ključnim državama, Bajden može završiti kao Hilari Klinton. Taj scenario je osvajanje blizu 3 miliona glasova više u ukupnom zbiru, povećanje razlike za oko milion glasova u Kaliforniji, ali elektorski poraz zbog gubitaka u swing državama. Drugi loš scenario je da Bajden na birališta ne uspe da izvuče birače izvan tvrde baze, a baza razočarana zbog kompromisa ne izađe na birališta. Do izbornog dana, oba kandidata će se boriti za dve ključne i još neodlučne grupe glasača u swing državama: belce radnike iz deindustrijalizovanih zona i umerene dobrostojeće ljude iz predgrađa.

[click_to_tweet tweet=“Oštar ekonomski pad i rast nezaposlenosti, uz veliki broj žrtava od virusa i rasne nemire, stvorili su zajedno veliki pul nesigurnih birača. | “ quote=“Oštar ekonomski pad i rast nezaposlenosti, uz veliki broj žrtava od virusa i rasne nemire, stvorili su zajedno veliki pul nesigurnih birača.“]

Dok radnici vole Trampovu retoriku protiv slobodne trgovine ili imigracije, njegove seče poreza najbogatijima i želja da ukine državne zdravstvene programe ne nailaze na simpatije. Kod Bajdena radnici mogu naići na privlačne predloge poput minimalca od 15$ na sat ili univerzalne zdravstvene zaštite, ali nisu ljubitelji njegove politike slobodne trgovine. Na drugoj strani, dobrostojeći umereni ljudi iz predgrađa od midterms izbora 2018. godine skreću svoju pažnju ka demokratama, ali i dalje imaju rezervu da li demokrate mogu voditi ekonomiju dobro za njih koliko republikanci. Onaj kandidat koji uspešnije iskorači iz svoje tvrde baze i osvoji većinski barem jednu od dve navedene grupe, od novembra ove godine pitaće se u kom smeru će se polarizovana Amerika kretati.

Tekst je objavljen u štampanom izdanju lista „Blic“ 22.08.2020.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Strategije Trampa i Bajdena za pobedu se prvo pojavila na Novi treći put.

Evangelistička podrška republikanskim kandidatima na izborima od početka 21. veka je bila konstantna i uvek se kretala izmedju 74% (Džon Mekejn 2008. godine) i 81% (podrška Trampu 2017. godine). Sam proces kohezije ove političke opcije i ove religijske organizacije je doživljavao oscilacije koje su do danas dostigle tri glavna vrhunca. Dolasku Ronalda Regana (1981-1991), Džordža V. Buša (2001-2009) i Donalda Trampa (2017-/) na vlast je prethodila jaka podrška evangelista, čije je lobiranje za svoje interese samo jačalo tokom navedenih perioda i ujedno uticalo na mnoga društvena i politička pitanja.

Ko su američki evangelisti?

Za sam početak najbitnije je precizirati šta je tačno evangelizam da bismo mogli da utvrdimo zašto postoji kauzalna veza izmedju republikanaca i evangelista. Možda najveća zabluda sa kojom se danas često susrećemo je da je evangelizam zasebna denominacija. Oslanjajući se na mišljenje mnogih politkologa religije ili stručnjaka za studije religije evangelizam možemo posmatrati više kao poseban religijski identitet. Evangelizam se u ovim okvirima može posmatrati više kao teološka determinanta kako praktikovati hrišćanstvo.

Osnovne četiri karateristike evangelizma jesu: verovanje u ponovno rođenje, individualni odnos sa Isusom Hristom, evangelizacija kao javno propovedanje Jevanđelja i stalna repeticija Hristove poruke spasenja u propovedima iliturgija i kao poslednja, biblicizam. Verovanje u ponovno rođenje kroz preobraćanje jeste nešto što je determinisalo sam pokret i jedna od najvažnijih odlika evangelista od 18. veka pa do danas. Pored ponovnog rođenja evangelisti često potenciraju na bliskom i krajnje individualnom odnosu sa Isusom, koji im dozvoljava slobodno tumačenje kao i opravdavanje određenih fenomena ili događaja. Ovo čini pokret atraktivnim za vernike, jer im pruža blisku vezu sa Bogom.

Sam fenomen čestog propovedanja i prenošenja direktnog i individualnog obraćanja Hrista određenim pastorima je obrađivan u mnogim studijama i jedan je od ključnih odlika zašto su evangelisti bitni za američku politiku.[1] Uz ukratko pojašnjenu evangelizaciju, biblicizam je takođe jedan od najbitnijih odlika evangelista.

Pripadnici ovog pokreta Bibliju posmatraju kao glavni autoritet koji je nesumnjivo idealan i u čija načela i propovedi ne bi trebalo sumnjati. Samim tim, stroga i bukvalna interpretacija Biblije čini evangeliste konzervativnim i ne ostavlja im mnogo prostora za slobodnu percepciju ili transformaciju pogleda na neke nove promene društvenih normi i odnosa koji te norme determinišu.

Pored navedenih karakteristika, evangelisti jesu u većoj meri fundamentalisti i određeni društveni kocepti po njihovim merilima nisu i ne bi trebalo da budu podložni transformaciji. Jedan od najvažnijih koncepata je tradicionalna porodica, koja kao sociološki kocept zajednice igra jako veliku ulogu kod evangelista. Odnos prema porodici determiniše njihove politike i uticaj na republikanske vlasti o kojima će biti više reči u nastavku teksta.

Većina Amerikanca nisu evangelisti, kao ni što većina hrišćana u Americi nisu evangelisti. Još dubljim raščlanjivanjem dolazimo do srži podrške republikaca u proteklih šezdeset godina koji se svode većinom na bele evangeliste. Po novijim podacima evangelisti čine oko 17% američke populacije u 2017. dok su jedanaest godina pre toga činili skoro petinu populacije Amerike.[2] Same brojke nam govore da kvantitativno evangelisti nisu ogroman deo biračkog tela, što sa druge strane ne degradira visok stepen, već istorijski etabliranog, uticaja na američku politiku.

Politizacija evangelističkog pokreta i bliskost republikancima

Kao predstavnici konzervativne i više fundamentalne struje hrišćanstva, evangelisti u Americi krajem 19. i početkom 20. veka nisu bili deo mainstream-a. Uz duboko ukorenjen racionalizam i brz tehnološki razvoj, evangelisti su bili skrajnuti na margine i njihov uticaj, pa i politička participacija nisu donosili nikakvu prevagu u društvenom i političkom životu Amerike.

Međutim neposredno posle Drugog svetskog rata dolazi do promena i dotadašnji status quo biva uzdrman od sve većeg broja, sve uticajnijih evangelističkih pastora. Bili Grem kao jedan od najzaslužnijih i najuticajnijih propovednika oblikovao je delove javnog mnjenja tokom posleratnih godina gde je pored mnogih drugih evangelističkih propovednika (Reks Habard, Džejms Robison, Kenet Kopland i drugi) držao harizmatične govore na istaknutim evangelističkim radio stanicama, televizijskim emisijama kao i prostranim javnim površinama.

Sve ove promene u evangelističkom pokretu ne bi značile mnogo da se u isto vreme nije polako dizao konzervativni politički pokret vezan za Republikansku stranku, koji se po mnogim analizama može ideološki pripojiti desnici. Oba pokreta u tom vremenskom periodu imaju istog protivnika, liberalizam. Liberalizam je bio kolokvijalni naziv za se ono što je bilo oličenje politike koja je polako ali sigurno doživaljavala krah krajem 1970-ih godina. Sabirajući neuspehe dotadašnji establišmenti bio je na meti mnogih kritika, a među najvećim kritičarima bili su evangelisti i konzervativna struja republikanaca.

Koreni kritika ove dve grupacije nisu bili isti, s obzirom da su konzervativci bili više usresređeni na spoljnu politiku, privredu i druga pitanja, dok su evangelisti srž problema videli u napuštanju biblijskih normi i vrednosti radi sve većeg zastupanja sekularnog humanizma. Tradicionalistička percepcija porodice počinje da igra važnu ulogu za evangeliste u ovom periodu, pretežno zbog sve češčih razvoda, seksualne revolucije i porasta promiskuiteta u američkom društvu. Uz već pomenutu kritiku o napuštanju koncepta tradicionalne porodice, evangelisti su bili ujedinjeni u ideji ukidanja prava na abortus, čija legalizacija dolazi već 1973. i koja će biti deo njihove „političke“ agende sve do danas.

Ono što je na kraju spojilo konzervativce i evangeliste bilo je to što su oba pokreta „propadanje“ i „degradiranje“ američkog društva videli u lošem vođenju liberalinih, sekularnih humanista koji nisu mogli da zadovolje potrebe američkog društva. Već krajem 1970-ih američko društvo počinje da se suočava sa novim trendom gde i popularni evangelistički propovednici osnivaju političke pokrete. Najreprezentativniji primer je pokret „Moralne većine“, Džerija Folvela koji je osnovan 1979. sa idejom o promociji biblicizma i drugih bazičnih koncepata evangelista kroz politički aktivizam. Sama logika iza ovog pokreta bila je da i ako većina Amerikanaca nisu evangelisti, oni će pre biti privrženi njihovim načelima nego načelima sekularnih humanista. Upravo ova logika je uspela da evangelistima osigura zasigurnu politizaciju njihovih akcija kao i veći uticaj na društvene dinamike.

Reganova era

Od samog početka Reganove izborne kampanje bilo je čudno da kandidat koji je tokom prošle decenije (1970-ih) bio profilisan kao desničar i koji nije uživao preveliku podršku dostigne nivo kandidature i kasnije pobede na izborima. Međutim, već pomenuto nezadovoljstvo liberalizmom i sekularnim humanizmom opravdava ovakve političke preokrete početkom 1980-ih.

Kada govorimo o evangelistima, najvažnije je pomenuti na samom početku prijateljstvo i partnerstvo Regana i Džerija Folvela, čiji su se stavovi često poklapali. To partnerstvo donelo je uključivanje evangelista u izborni proces u smislu aktiviranja ove grupe građana kao sigurnih glasača Republikanske stranke. Mnogi će ovu alijansu između evangelista i republikanaca nazvati početkom moderne transformacije ove političke stranke.

Tokom izborne kampanje, uključivanje evangelista bio je jedan od važnih strateških poteza za Regana. Nekoliko je razloga zašto se ovaj politički potez percipira uspešnim. Evangelisti, potpuno lojalni svojim liderima, bili su odlična meta koja je mogla da Reganu osigura sigurne glasove kroz njegovu podršku evangelističkim vrednostima i zahtevima. Pored lojalnosti, ova grupa se percipira kao grupa sa jakom motivacijom da glasaju, podstreknuti religijskim obavezava radi poboljšanja tadašnjeg stanja u društvu. Sve navedeno, dovelo je Regana do rezultata od osvojenih 75% glasova svih evangelista.

Tokom mandata, vrhunci evangelističke i republikanske saradnje bili su prvenstveno oko zakona o legalizaciji abortusa. Pokušaji da se abortusi učine ilegalnim aktom bili su podržani i od establišmenta koji je u jedom periodu druge polovine 1980-ih bio spreman na donošenje amandmana ustava radi izmene ove zakonske regulative. Pored abortusa kao gorućeg pitanja, važna promena tokom Reganovog mandata je popularizacija evangelista i njihovih glavnih načela. To se najbolje može osetiti na deliberalizaciji društva u periodu 1980-ih, koja je najviše bila ustremljena na privatnost i minimalizovanje uticanja vlade na ovu sferu.

Poslednje godine mandata obeležile su mogućnost da Regana nasledi Pet Roberson, koji je do tada bio poznat kao TV evangelista sa svojom uticajnom TV emisijom. Međutim samo funkcionisanje evangelističkih propovednika i udruženja, koja su se zasnivala na javnim donacijama, počelo je da na videlo iznosi mnoge probleme koji dolaze sa naglim prosperitetom ove religijske grupe i njihovih istaknutih članova. Posle mnogih javnih optužbi, krivičnih postupaka i drugih kontroverzi o utaji novca, krađama i promiskuitetom jedog dela poznatih TV evangelista, ovaj pokret počeo je da doživaljva pad popularnosti i podrške, što je na kraju dovelo i do izbornog poraza Robersona.

Džordž V. Buš i evangelisti

Sama predizborna kampanja i izborni rezultati 2001. godine nisu bili u velikom meri determinisani evangelističkom podrškom, koja svakako nije manjkala kada je u pitanju ovaj republikanski kandidat. Svakako, američko društvo je već prolazilo kroz transformacije koje su donosile sve veće prisustvo evangelističke kulture i vrednosti u popularnoj kulturi, tako da pad evangelističkih TV propovednika prati veliki porast evangelističkih romana, muzičkih bendova, filmova, pa čak i video igara. Ova kulturološka promena nam oslikava pojačanu internalizaciju evangelizma, čiji su pripadnici u periodu od 2001. već bili na visokim pozicijama u Republikanskoj stranci i stamim tim učestvovali u njenom rekonstruisanju.

Promene unutar stranke su se odnosile na rekonfiguraciju fokusa na nacionalnom i internacionalnom nivou, koji je u određenim momentima gubio sekularnu notu i poprimao neke religijske crte.

Ukidanje prava na abortus je ostao jedan od primarnih fokusa. To nam opet pokazuje koliku važnost ova tema ima za evangeliste. Sama politka lobiranja i pritiska ustanova da se bave ovim pitanjem je bila konstantna i nije pokazivala neka odstupanja ili inovacije od Reganovog mandata.

Svakako novina koja se tiče fokusa ovog simbioznog odnosa evangelista i republikanaca jeste pitanje istopolnih brakova. Kao što je već više puta navedeno, kocept tradicionalne porodice je evangelistima od velike važnosti i stamim tim legalizovanje istopolnih brakova je još jedna od društvenih transformacija koja se duboko kosi sa biblicizmom i jakim fundamentalnim vrednostima ove grupe. Protivljenje ove religijske grupe bilo je politički podržano od strane Buša, koji je u jednom od poznatih obraćanja rekao da je potrebno da nacija brani svetost braka.

Poslednja politička promena na koju utiču Evangelisti jeste spoljna politika. Još od Hladnog rata i Reganovog etičkog pogleda na odnos snaga u bipolarnom svetu, evangeliste je privlačio diskurs koji je o suprotnoj sferi govorio kao o zlu, a o međunarodnoj politici kao o borbi dobra i zla. Svi religijski diskurzivni motivi podsticali su evangeliste da podržavaju i učestvuju u ostvarivanju tih politika.

Padom Berlinskog zida i raspadom SSSR-a pomenuti diskurs se gubi, da bi se ponovo vratio tokom perioda islamskog ekstremizma i terorističkih napada Al Kaide. Predstavljajući rat protiv terorizma kao novi „krstaški rat“, Buš je ponovo vratio isti religijski narativ. Na samom kraju Bušovog mandata drastično se poboljšava odnos sa Izraelom, što u mnogome znači evangelistima koji oslanjajući se na Bibliju imaju pozitivnu percepciju o Izraelu i Jerusalimu.

Kulturološke i političke promene tokom ovog perioda, potvrđuju konstantnu uključenost i već jaku vezanost evangelista za republikance. Transformacija njihovog odnosa nije velika, ali uticaj koji imaju jedni na druge je nešto što određuje političke fokuse establišmenta, što možemo videti u gore navedenim primerima.

Tramp i trenutno stanje odnosa

Posle velike društvene liberalizacije Američko društvo nije ni malo slično onom društvu koje evangelisti percipiraju kao savršeno. Manjinska, rodna i druga prava šalju sliku o američkom društvu kao otvorenom i liberalnom što i dalje ne daje polet evangelistima da reaguju i lobiraju za društvenu deliberalizaciju. Intrigantno je da pored svih parametara koji dokazuju povećanu liberalizaciju društvenih normi, odnos prema abortusu se i dalje ne menja i postaje konstanta još od 1980ih.

Promena koju možemo da uočimo tokom Trampovog mandata je da evangelisti jesu uspešni u njihovom političkom delovanju, ali nasuprot tome njihova meka moć im u trenutnom društvenom matriksu ne dozvoljava popularnost. Njihova reprezentativnost u popularnoj kulturi, akademiji i drugim sferama nije na zavidnom nivou. Ovakav položaj evangelista jeste uzrok zašto se samostalno percipiraju kao manjinska grupa ili manjinska kultura, čiju zaštitu bi trebalo da obezbedi niko drugi do država.[3] Okarakterisati se kao manjinska kultura ili grupa je nešto što evangelistima dozvoljava da se često oslanjaju na ustavom zagarantovane religijske slobode i samim tim manevrišu u očuvanju konzervativnih stavova u liberalizovanoj sredini.

Na samom kraju, bitno je napomenuti da se trenutna vezanost evangelista za Republikansku stranku ne vidi eksplicitno kroz jasno defenisanu političku, već na fanatičnu podršku Trampu. Ova podrška je rezultat Trampovog zalaganja za kriminalizaciju abortusa i česte podrške kroz poštovanje religijskih sloboda.

[click_to_tweet tweet=“Evangelisti, potpuno lojalni svojim liderima, bili su odlična meta koja je mogla Reganu da osigura sigurne glasove kroz njegovu podršku evangelističkim vrednostima i zahtevima. | “ quote=“Evangelisti, potpuno lojalni svojim liderima, bili su odlična meta koja je mogla Reganu da osigura sigurne glasove kroz njegovu podršku evangelističkim vrednostima i zahtevima.“]

Budućnost odnosa?

Kroz ovu kratku analizu četrdeset godina odnosa evangelističkog religijskog pokreta i republikanaca možemo da zaključimo da je politizacija delovanja ovog religijskoj pokreta dovela do velikog prosperiteta istog. Uticaj na političku i društvenu sferu je rastao od 1980-ih do danas i može se reći da i kroz sve transformacije ovog odnosa evangelisti i dalje imaju jako uporište među republikancima. Pitanje koje se stalno posavlja je do koje mere evangelistička načela utiču na političku agendu republikanaca, a do koje mere politička agenda ove stranke utiče na transformaciju ove konzervativne religijske zajednice.

Svakako ono što je vredno analize i daljeg praćenja jeste iznenađenje koje mogu da donedu predstojeći izbori, ukoliko uzmemo u obzir neke od novijih analiza koje ukazuju na sve veću podršku evangelista trenutnom kandidatu Demokratske stranke, Džou Bajdenu.[4] Do danas nije izvesno da li će već etablirano glasačko uporište republikanca ipak usled mnogih turbulenih dešavanja tokom Trampovog mandata ipak odlučiti da prekrši dosadašnju praksu i okrene se demokratama.

[1] Worthen, Molly. “A Great Awakening.” The New York Times. The New York Times, April 27, 2012. LINK.

[2] Jones, Robert P, and Daniel Cox. “America’s Changing Religious Identity.” PRRI, June 9, 2017. LINK.

[3] Green, Emma. “White Evangelicals Believe They Face More Discrimination Than Muslims.” The Atlantic. Atlantic Media Company, March 10, 2017. LINK.

[4] Orr, Gabby. “Trump Allies See a Mounting Threat: Biden’s Rising Evangelical Support.” POLITICO. POLITICO, June 21, 2020. LINK.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Šta američki evangelisti znače republikancima? se prvo pojavila na Novi treći put.

Američki izborni sistem

Prvog utorka nakon prvog ponedeljka u novembru, građani SAD biraju svog novog predsednika. Kod elektorskog izbornog sistema u SAD je važno razumeti nekoliko ključnih stvari:

1) Pobednik u ukupnom zbiru glasova građana ne mora biti i pobednik izbora. Četiri puta u istoriji se događalo da predsednik SAD postane kandidat koji je osvojio manji broj glasova građana zbog bolje raspoređenosti glasova po državama. Dva najsvežija primera su Donald Tramp, koji je na prethodnim izborima imao manje glasova od Hilari Klinton, kao i Džordž Buš Mlađi koji je 2000. izabran za predsednika uprkos manjem broju glasova od Ala Gora.

2) Sve savezne države, osim Mejna i Nebraske, funkcionišu po principu pobednik nosi sve. To znači da pobednik u ukupnom zbiru glasova građana u toj državi dobija sva elektorska mesta. Sa druge strane, Mejn i Nebraska pobedniku u ukupnom zbiru daju po dva sigurna elektorska mesta, dok preostala dva u Mejnu, odnosno tri u Nebraski, raspoređuju pobednicima po kongresnim distriktima.

3) Elektorski kolegijum se sastoji od 538 članova. Kao što svaka od 50 saveznih država ima po dva senatora, tako svaka država daje i po dva člana elektorskog kolegijuma. Osim toga, svaka savezna država, u zavisnosti od svoje veličine, bira i određeni broj članova Predstavničkog doma Kongresa. Primera radi, Kalifornija kao najveća država daje 53 člana Donjeg doma, dok Vajoming daje samo jednog. U ukupnom zbiru, broj članova Donjeg doma Kongresa je 435. Isto toliko članova savezne države delegiraju i u elektorski kolegijum na predsedničkim izborima, sa malom razlikom što na ovim izborima nije važno kako je koji kongresni distrikt glasao (sa izuzetkom Mejna i Nebraske), već pobednik na nivou cele savezne države dobija sve elektorske glasove za tu državu. Za kraj, Okrug Kolumbija dobija tri predstavnika u elektorskom kolegijumu i na taj način se stiže do magičnih 538 članova. Pobednik predsedničkih izbora je onaj kandidat koji obezbedi barem 270 elektorskih glasova.

Najvažnije teme za građane

Građani SAD su čak i po pitanju najvažnijih tema izuzetno podeljeni. Prema najnovijem istraživanju agencije YouGov, građani i dalje temu zdravstvene zaštite ocenjuju najvažnijom (njih 26%), dok se odmah iza po značaju nalazi ekonomija (21%). Ni jednu drugu temu građani ne smatraju ni približno važnom kao prethodne dve.

Kada se dublje pogleda u demografsku strukturu, situacija se poprilično razlikuje po grupama. Tako je značaj ekonomije najmanje važan za najobrazovanije i za najmanje obrazovane delove stanovništva, dok je tema zdravstvene zaštite kod ovih grupa raspoređena tako da je najmanje obrazovani smatraju najvažnijom, a najobrazovaniji i dalje manje nego ostale grupe. Najviši nivo obrazovanja donosi i mnogo veću pažnju temama poput klimatskih promena i obrazovanja.

Prema godinama, ekonomija je najvažnija tema za ljude u drugoj polovini svog radnog veka. Penzioneri i najmlađi punoletni su najmanje zainteresovani za ovu temu. Kada je u pitanju zdravstvena zaštita, stariji od 45 godina ovu temu stavljaju ubedljivo na prvo mesto sa oko 30%. Osim ove dve teme, primetno je veliko interesovanje mladih za obrazovanje (17%) i za građanska prava i slobodu (14%).

Hispano-amerikanci su najviše zainteresovani za ekonomiju, dok je među afro-američkom populacijom tema broj jedan zdravstvena zaštita. Nedavni protesti u SAD doveli su temu građanskih prava među afro-amerikancima na visoko drugo mesto po važnosti (22%).

Ipak, najvažnije je poznavati kako su ove teme raspoređene po značaju među određenim glasačkim grupama. Čak 34% onih koji se izražavaju kao Trampovi glasači kažu da im je ekonomija najvažnija tema, dok je samo 13% onih koji to govore za zdravstvenu zaštitu. Osim ovih tema, primetan je visok nivo onih kojima je važna tema spoljne politike (14%), imigracije (13%) i poreza (10%).

Bajdenovi glasači, potpuno suprotno, sa 35% ocenjuju zdravstvenu zaštitu najvažnijom temom. Ekonomija je tek na 11%, dok je tema klimatskih promena i građanskih sloboda, takođe, visoko pozicionirana (16% i 12%).

Crvene, plave i ljubičaste države

Istorijski gledano, pobednik izbora se unapred zna u određenim saveznim državama. Crvene države su sve one u kojima građani najčešće biraju republikanske kandidate za svoje predsednike. U ove države istorijski spadaju Alabama, Aljaska, Arizona, Arkanzas, Džordžija, Ajdaho, Indijana, Kanzas, Kentaki, Luizijana, Misisipi, Misuri, Montana, Nebraska, Severna Karolina, Severna Dakota, Oklahoma, Južna Karolina, Južna Dakota, Tenesi, Teksas, Juta, Zapadna Virdžinija i Vajoming.

Plave države, sa druge strane, označavaju sve one u kojima demokratski kandidati uglavnom pobeđuju. To su Kalifornija, Konektikat, Delaver, Okrug Kolumbija, Havaji, Ilinois, Mejn, Merilend, Masačusets, Mičigen, Minesota, Nju Hempšir, Nju Džerzi, Novi Meksiko, Njujork, Oregon, Pensilvanija, Roud Ajland, Vermont, Vašington i Viskonsin.

Ljubičaste, swing, države su one najinteresantnije za posmatranje. Države u kojima pobednik najčešće varira i u kojima birači nisu naklonjeni ni jednoj od partija. U ove države ubrajamo: Kolorado, Floridu, Ajovu, Nevadu, Ohajo i Virdžiniju.

Kako stvari trenutno stoje u swing državama, pobednik izbora je upitan jedino u Ajovi i u Ohaju, dok u preostalim ubedljivo vodi Bajden. Međutim, veliki je broj crvenih i plavih država u kojima može doći do promena. Zbog svoje veličine i minimalne razlike prema istraživanjima, najviše pažnje privlače Teksas, Arizona, Džordžija, Severna Karolina, Mičigen, Pensilvanija i Viskonsin.

Teksas

Ova višedecenijska crvena država i druga najveća savezna država u SAD mogla bi da bude bojište najvažnije izborne bitke. Trenutna istraživanja pokazuju apsolutnu izjednačenost dva kandidata, pri čemu se Bajdenov rejting kontinuirano poboljšava. Ova zemlja je u prethodnih nedelju dana zabeležila skoro 60.000 novozaraženih od korona virusa i trenutno je savezna država sa najvećim brojem novozaraženih nakon Floride i Kalifornije.

Što se tiče stanja ekonomije, ova država trenutno stoji bolje od nacionalog proseka, barem kada je nezaposlenost u pitanju (8,6% prema 11,1%). Demografski gledano, primetno je kontinuirano opadanje broja belih ljudi u Teksasu, pa je tako ova populacija danas 10% manje zastupljena nego pre 50 godina, dok je broj hispano-amerikanaca povećan za isto toliko u istom periodu.

Kada se svemu ovome priroda i to da 35% građana Teksasa sebe smatra umerenim biračima, a 23% liberalnim, Bajdenove šanse dodatno rastu jer sva istraživanja govore da će on ovog puta biti kandidat za kojeg će većina umerenih birača glasati.

Arizona

Još jedna od crvenih država u kojoj je u prethodnim decenijama od demokrata pobeđivao samo Klinton 1996. godine. Arizona važi za jednu od zemalja koja je najviše pogođena drugim talasom korona virusa i sa izuzetkom grada Njujorka, ima najviše otkrivenih slučajeva u odnosu na broj stanovnika do sada.

Nezaposlenost u ovoj saveznoj državi, takođe, se nalazi ispod nacionalnog proseka i primetno je ponovno aktiviranje ekonomije. Demografski gledano, ova zemlja ima slične trendove kao i Teksas i dugoročno gledano je verovatno da Arizona u narednim izbornim ciklusima prestaje da bude crvena država. Istraživanja u ovom trenutku daju nešto manje od 5% prednosti Džou Bajdenu, ali je primetno i da se ta razlika u poslednjim danima topi.

Džordžija

Jedna od saveznih država u kojoj je najviše puta u prethodnim nedeljama dolazilo do promena u vođstvu. Na momente se čini da Tramp gubi, ubrzo se pojave istraživanja u kojima ponovo vodi, pa ponovo sve ispočetka. Definitivno je da će borba za Džordžiju biti jedna od najneizvesnijih. Nezaposlenost je daleko ispod nacionalnog nivoa i to trenutno pomaže Trampu da napravi razliku i odmakne se od Bajdena.

Kada je u pitanju korona virus, Džordžija spada u prosečnu državu kada je u pitanju broj zaraženih i preminulih, mada je primetan iznadprosečni rast novozaraženih u prethodnim danima. Demografski gledano, Džordžija je još jedna od zemalja juga gde republikanci standardno dobro stoje, ali je i jedna od država sa procentualno najvećom populacijom afro-amerikanaca, koji su ogromnom većinom demokratski glasači.

Severna Karolina

Iako se pre nekoliko nedelja činilo da će Džo Bajden bez problema ostvariti pobedu u ovoj saveznoj državi, Tramp je uspeo da poboljša svoj rejting i da u pojedinim istraživanjima pretekne svog rivala. Kada se pogleda prosek, deluje da Bajden i dalje ima minimalnu prednost u ovoj državi.

Nezaposlenost je i u ovoj državi na nivou znatno nižem od nacionalnog nivoa, pa se čini da će to za Trampa biti bonus. Zdravstvena situacija, iako pod kontrolom i u nacionalnom proseku, poslednjih dana beleži veliki broj novih slučajeva i to bi moglo da bude problematično na duži rok.

Mičigen, Viskonsin i Pensilvanija

Ove tri zemlje severa donele su Donaldu Trampu pobedu protiv Hilari Klinton 2016. godine. Nešto više od 10.000 glasova više u Mičigenu, 45.000 u Pensilvaniji i 23.000 u Viskonsinu bili su dovoljni da Tramp preotme 46 elektorskih glasova od demokratskog kandidata. Da je Hilari Klinton tada pobedila u ove tri savezne države, danas bi bila predsednica. Na taj način je republikanski kandidat pobedio u Mičigenu i u Pensilvaniji prvi put posle skoro 25 godina, a u Viskonsinu posle skoro 30 godina.

Epidemiološka situacija u ovim državama nalazi se u proseku celih Sjedinjenih Država, ali je smrtnost nešto viša u Pensilvaniji i Mičigenu. Nezaposlenost u Mičigenu i u Pensilvaniji beleži višu stopu nego na nacionalnom nivou, dok je u Viskonsinu svedena na 3% manje nego na nivou SAD. Ankete trenutno predviđaju glatku pobedu Bajdena u sve tri države, ali iskustvo nas je naučilo da ove savezne države treba ispratiti sa posebnom pažnjom.

Ajova i Ohajo

Ajova, iako ne spada u red saveznih država koje nose veliki broj elektorskih glasova, nedeljama unazad važi za najneizvesniju državu. Po proseku pojedinih portala, kao što je FiveThirtyEight, ova savezna država je trenutno, uz Teksas najneizvesnija za predviđanje pobednika. Osim toga, nalazi se u proseku po broju novozaraženih, ali i po broju ukupno zaraženih i preminulih od korona virusa do sada. Po broju nezaposlenih, i Ajova je ispod nacionalnog proseka i to je dodatni vetar u leđa za birače Donalda Trampa da mu daju glas i ovoga puta.

Ohajo – država za koju važi da ko je osvoji, pobeđuje na izborima. Tako je barem bilo na svim izborima u prethodnih 50 godina. Situacija je trenutno veoma ujednačena, kandidati se smenjuju u vođstvu i deluje da neće biti promena do samog dana izbora. Nezaposlenost u ovoj državi nalazi se tačno tamo gde je i nacionalni prosek, kao i broj zaraženih od korona virusa. Demografski gledano, ova država bi trebalo da pripadne republikancima, međutim, teritorijalno pripada regionu u kojem demokrate beleže bolje rezultate. Videćemo da li će i ovoga puta Ohajo pokazati i ukupnu volju Amerikanaca.

[click_to_tweet tweet=“U ovom trenutku deluje da Bajden ima veći broj osiguranih elektorskih glasova, tako da će Tramp biti taj koji će juriti pobede u neizvesnim, ljubičastim državama. | “ quote=“U ovom trenutku deluje da Bajden ima veći broj osiguranih elektorskih glasova, tako da će Tramp biti taj koji će juriti pobede u neizvesnim, ljubičastim državama.“]

Zaključak

Predstojeći izbori u SAD mogli bi biti jedni od najuzbudljivijih i najneizvesnijih. Dvojica nepredvidivih kandidata, globalna pandemija, kulturni ratovi, najveća nezaposlenost od Velike depresije, impičment,… To su sve uzroci koji dovode do toga da sto dana pred izbore, niko ne može sa sigurnošću da kaže ko je favorit.

Iako kladionice i istraživanja daju prednost Džou Bajdenu, naredna 3 meseca mogu ozbiljno da poremete trenutni odnos snaga. U ovom trenutku deluje da Bajden ima veći broj osiguranih elektorskih glasova, tako da će Tramp biti taj koji će juriti pobede u neizvesnim, ljubičastim državama.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Koje savezne države će odrediti pobednika izbora u SAD? se prvo pojavila na Novi treći put.

Iako ovaj citat sa republikanske konvencije iz 2012. izrečen od strane senatora iz Južne Karoline, Lindzija Grema, može delovati kontroverzno, sa strane praktične politike ima jasno utemeljenje. Od devedesetih godina Republikanska stranka nailazi na velike probleme što se broja i raznovrsnosti svog glasačkog tela tiče. Dok sa svakim izbornim ciklusom Amerika postaje sve etnički heterogenija, republikanci postaju sve homogenija grupa.

Međutim, ovaj problem nije sveže pitanje, već samo finalna manifestacija višedecenijskog trenda i stare koalicije birača, koja je nekada donosila pobede, a danas značajno manje.

Glasačka prekompozicija šezdesetih godina 20. veka

Od šezdesetih su demokrate i republikanci zabeležili veliku glasačku i programsku prekompoziciju. Zakon o građanskim pravima, rasni nemiri, kontrakultura, a kasnije i naftna kriza, promenili su ugao gledanja obe stranke na društvena i ekonomska pitanja. Ova prekomopozicija pomogla je značajno republikancima na biračkim mestima.

Demokratska stranka postala je najvećim delom partija za koju glasaju urbani visokoobrazovani belci, afroamerikanci, katolici, jevrejska zajednica, kao i druge manjine. U tom periodu ova stranka je zadržala uticaj među sindikalno organizovanom belačkom radničkom klasom, iako su sami sindikati vremenom gubili snagu, uticaj i brojnost. Iako je 1964. Lindon Džonson pobedio na predsedničkim izborima, uprkos progresivnom iskoraku kroz Zakon o građanskim pravima, nova koalicija birača demokrata, postaje glasačka manjina.

Na drugoj strani, Republikanska partija je uspela da se pozicionira kao stranka sa pobedničkom izbornom koalicijom birača pred kraj šezdesetih. Republikanci su postali najjača snaga među belcima protestantima iz srednje klase, naročito kroz preuzimanje južnjačkog belog glasačkog tela od demokrata nakon nezadovoljstva povodom desegregacije. Uz bele protestante, partija je postala najjača snaga u ruralnim sredinama, malim gradovima i među starijim stanovništvom.

Republikanska partija je kroz vreme postala društveno konzervativna partija, sa protržišnom i fisklano odgovornom ekonomskom agendom, kao i jasnom antikomunističkom spoljnom politikom. Ovako birački, geografski i programski pozicionirana, postala je dominantna snaga u tada značajno etnički homogenijoj Americi.

Dominacija republikanaca od 1968. do 1992. godine

Od pobede Ričarda Niksona 1968. godine, republikanci se etabliraju kao pobednička snaga sve do devedesetih. Do dolaska Bila Klintona i centrističke frakcije demokrata na čelo, republikanski predsednički kandidati pobeđivali su na svim izborima, osim jednog mandata Džimija Kartera od 1976. do 1980. Iza ovog impozantnog niza pobeda stoji adekvatno političko pozicioniranje i demografija glasača, ali i „crne tehnike“.

Republikanski kandidati ostvarivali su natpolovičnu podršku među srednjom klasom i među belačkim stanovništvom, uz dominaciju na Jugu, što je tada bilo dovoljno. U ovom periodu, srednja klasa je bila značajno homogenija, dok je belačka populacija činila preko 85% stanovništva, naspram oko 10% afroamerikanaca i par procenata hispano populacije.

Iako je kroz vreme opadao udeo belaca protestanata, a rasla katolička belačka, hispanska i razna druga imigrantska populacija, republikanci su se vešto adaptirali i održavali pobedničku koaliciju. Naglašen društveni progresivizam Demokratske stranke je društveno konzervativne društvene grupe poput islamske populacije, oko 30% hispano glasača i azijske populacije držao blizu republikanaca. Uz jake antikomunističke sentimente imigracije sa Kube, Tajvana, Koreje, Vijetnama i Kine, republikanci su do novog milenijuma imali većinu i među ovim kategorijama, naročito među navedenim stanovništvom azijskog porekla.

Uz ovaj demografski faktor, građani u proseku nisu imali poverenja u vođenje ekonomije od strane demokrata. Protržišni reganizam bio je u usponu i osamdesetih je vodio u ideološkoj debati u odnosu na ekonomski intervencionizam i socijalnu državu. Iako ova debata može danas delovati zastarelo, za većinu srednje klase Republikanska partija delovala je kao garant njihovog ličnog i porodičnog ekonomskog prosperiteta i stabilnosti.

Ne bi trebalo izostaviti ni „crne tehnike“ republikanaca za plašenje i pridobijanje simpatija kod belačkog stanovništva, naročito na Jugu. Uz vrlo bezobzirne strategije političkog stratega Lija Etvotera, republikanci su uspeli da ubede ozlojeđene južnjačke belce i ljubitelje Konferedacije da pređu sa strane demokrata i populiste Džordža Volasa na njihovu stranu. Paralelno sa ovim, republikanci nisu prezali ni od upotrebe prekrajanja izbornih jedinica (džerimandering) ili suzbijanja glasačkih mogućnosti u raznim prodemokratskim manjinskim kvartovima.

Povratak demokrata od 1992. do danas

Nakon serije poraza od republikanaca, demokrate je preuzela centristička struja na čelu sa guvernerom Arkanzasa Bilom Klintonom i njegovim okruženjem. Za početak, ova frakcija je ublažila oštricu po pitanju rasnih pitanja i u odnosu na nivo državnog intervencionizma u ekonomiji, ali i promenila imidž i način komunikacije. Ove mere su vratile poverenje belačke srednje klase u demokrate. Ova programska korekcija, uz predsedničkog kandidata sa Juga i recesiju, donela je prvu pobedu za demokrate 1992. posle dugo godina.

Bil Klinton je uspeo da povrati poverenje belačke srednje klase, te bude i prvi kandidat demokrata koji je u ovoj grupi pobedio. Paralelno sa obezbeđivanjem pobeda u nekim južnim državama i uz sve veće poverenje sve brojnijih manjina u demokrate, ovo je postala nova formula za pobedu.

Od 1992. do danas, republikanski predsednički kandidati nisu pobedili u ukupnom broju glasova, osim 2004. sa pobedom Džordža Buša Mlađeg protiv Džona Kerija. Prva pobeda Džordža Buša Mlađeg desila se zahvaljujući kontroverznom brojanju na Floridi, jer je donela elektorsku pobedu protiv Ala Gora koji je osvojio oko pola miliona glasova više. Sa druge strane, Donald Tramp je osvojio blizu tri miliona glasova manje od Hilari Klinton, ali je sa tri pobede sa po manje od 1% u Viskonsinu, Pensilvaniji i Mičigenu obezbedio elektorsku prednost.

Međutim, iako su republikanci ostvarili nekoliko elektorskih pobeda „kroz iglene uši“ od 1992. godine, demografski trendovi idu vrlo jasno na štetu ove stranke.

Demografija koja ruši republikance

Iako je Džordž Buš Mlađi uspevao da zabeleži određene dobitke među hispano populacijom i katolicima kao religijskom grupom, ispostaviće se kao privremeni.

Najbrže rastuća grupa unutar SAD, hispano i latinoamerička populacija je sa jednocifrenih procenata stigla na 17,8% u 2015. Iako na biračkim mestima nije u potpunosti glasački registrovana, sve je značajniji glasački faktor na Jugu, a demokrate u ovoj kategoriji glasača ostvaruju u proseku preko 65% glasova. Trampova reotrika protiv hispano imigracije takođe je doprinela slabljenju republikanaca u južnim pograničnim državama. Osim jačanja pozicije demokrata u Koloradu i Nju Meksiku, ovaj trend ozbiljno nagriza republikance i u Arizoni i Teksasu.

Sličnu podršku demokrate ostvaruju i među azijskom populacijom, koja danas čini oko 5% stanovništva, dok se među afroamerikancima održava na blizu 90% podrške. Republikanci su izgubili i podršku kod populacije islamske veroispovesti još u periodu iračke intervencije Džordža Buša Mlađeg, a dodatno je potvrđeno agresivnom retorikom Donalda Trampa.

Paralelno sa merenjem podrške kroz etničke grupe, republikanci nailaze na poteškoće i kod različitih društvenih grupa po istraživanju Pew Research Centre. Iako održavaju blagu prednost u naklonosti među muškarcima (48% naspram 44%), od dolaska Donalda Trampa značajno se produbila razlika među ženama u korist demokrata (56% naspram 33%). Demokrate, takođe, održavaju prednost među visokoobrazovanima svih etničkih pripadnosti, gde je ona najniža kod belaca (49% naspram 46%).
Međutim, najveća razlika evidentira se kada se posmatra podrška obe partije po godinama. Demokrate u naklonosti drže blagu prednost od 48% naspram 43% u Generaciji X (rođeni od 1965 do 1980), ogromnu razliku od 59% naspram 32% među milenijalcima (rođeni od 1981. do 1996), a sličnu razliku i po novijim istraživanjima o stavovima Generacije Z (rođeni posle 1996). Republikanci, sa druge strane, su relativno izjednačeni sa demokratama među bumerima (rođeni od 1946. do 1964), a vode među „tihom generacijom“ 52% naspram 43% (rođeni pre 1946).

Ono što u ovoj statistici stvara problem za republikance je što će na ovogodišnjim predsedničkim izborima mlađi glasači (od Generacije X i mlađi) biti većina u odnosu na starije (bumeri i stariji), a biračko telo će biti etnički hetrogenije nego ikada ranije. Postavlja se opravdano pitanje perspektive i strategije.

[click_to_tweet tweet=“Novije generacije manje su protržišne i konzervativne, a više su ekološki svesne i nikada više etnički heterogene. Sve ove karateristike nisu nešto što je Republikanska partija danas. | “ quote=“Novije generacije manje su protržišne i konzervativne, a više su ekološki svesne i nikada više etnički heterogene. Sve ove karateristike nisu nešto što je Republikanska partija danas.“]

Perspektiva i strategija republikanaca

Republikanci se danas oslanjaju na značajno okrnjenu koaliciju birača od one koja im je ranije donosila pobede. Današnja Republikanska stranka se oslanja prvenstveno na belce, koji ipak i dan danas čine oko 60% populacije SAD. Međutim, jedino gde imaju komparativnu prednost među belcima su stariji građani, protestanti (najviše evangelisti), stanovnici ruralnih zona, muškarci i ljudi bez visokog obrazovanja.

U ovakvim okolnostima, republikanska strategija se dobrim delom bazira na grejanju svoje tvrde baze, a spuštanjem izlaznosti među protivnicima. Donald Tramp i drugi republikanci mahom se obraćaju ozlojeđenim belcima radnicima iz deindustrijalizovanih država „rđavog pojasa“ (Pensilvanija, Mičigen, Viskonsin i delovi Ohaja i Indijane) i vrlo konzervativnim belcima sa Juga i iz Srednjeg Zapada. Retorika protiv imigracije, globalizacije i multikulturalnog društva se pokazala kao vrlo uspešna u ovim kategorijama društva.

Sa druge strane, republikanci se trude da antiestablišment protivnike predstave kao socijaliste koji će uništiti ekonomiju, ne bi li oštetili ugled demokrata kod relativno situairane srednje klase iz predgrađa. Ukoliko su, pak, protivkandidati umereni dugogodišnji javni funkcioneri, onda se predstavljaju kao establišment koji „nije uradio ništa za birače“ ili „zastupa uvrežene interese“, ne bi li se spustila izlaznost i motivacija protivničkih glasača. Takođe, i danas se praktikuju taktike prekrajanja izbornih jedinica tako da se „utope“ manjinski glasovi, ali i ograničavanje glasačkih mogućnosti u manjinskim krajevima (voter suppression).

Ne bi trebalo zaboraviti ni alternativne medije koji su u prethodnim godinama javnost zatrovali lažnim vestima, rasističkim narativima i brojnim teorijama zavere, koje od reda ne idu na korist demokrata. Dobar deo ovih medija i njihovih prvaka, jasno podržava Donalda Trampa.

Međutim, kada se u stranu sklone razne taktike, trikovi i ad hoc improvizacije, jasno je da su demografski trendovi jasno protiv Republikanske partije kakvu danas poznajemo. Republikanci će sve više biti ugroženi u državama poput Arizone, Kolorada, Severne Karoline, Džordžije, ali što je najopasnije i elektorski važnog Teksasa. Izbori za Senat 2018. godine pokazali su da umereni kandidat, poput Beta O Rurka, može da se približi republikancima i da novija anketiranja duela Bajden-Tramp pokazuju da Teksas više neće biti sigurna crvena država.

Iako ovaj izborni ciklus možda još jednom „kroz iglene uši“ posluži republikancima, ova partija bi trebalo da razmisli o ozbiljnoj reformi. Novije generacije manje su protržišne i konzervativne, a više su ekološki svesne i nikada više etnički heterogene. Sve ove karateristike nisu nešto što je Republikanska partija danas.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Kako demografija ruši republikance? se prvo pojavila na Novi treći put.

Kada je reč o društvenim pitanjima, savremeni kritičari neretko zaboravljaju činjenicu da je „Grand Old Party“ u trenutku svog nastajanja predstavljala najprogresivniji deo američkog društva, otvoreno se suprotstavljajući okrutnom sistemu robovlasništva koje je podržavala tadašnja Demokratska partija.
Decenijama pred eskalaciju Američkog građanskog rata, uveliko je ključao kulturni rat između južnjačkih robovlasničkih farmera koji su podržavali Demokratsku partiju i abolicionista sa industrijskog severa, uglavnom okupljenih oko vigovaca.

Pošto Partija vigova nije uspela da iznedri jedinstveni stav po pitanju institucionalizovanog ropstva, abolicionistički deo partije se izdvojio i okupio oko Republikanske partije. Ključni događaj bio je Zakon o izgradnji transkontinentalne železnice koji je 1854. godine sastavio demokratski Senator Stiven A. Daglas, a usvojili Kongres i predsednik Frenklin Pirs.

Ovim zakonom je omogućena ekspanzija institucije ropstva na novouspostavljene teritorije Kanzasa i Nebraske, a čitav događaj je bio samo uvod u niz krvavih sukoba koji su predstavljali uvertiru za Američki građanski rat (1861–1865).

Linkolnova Proklamacija o emancipaciji (1863), doneta u jeku samog rata, oslobodila je afroamerikance južnjačkog ropstva, a nakon sloma Konfederacije 1865. godine, ropstvo je potpuno ukinuto u SAD. Ako bi se nekom magijom Civil Rights Movement aktivista iz šezdesetih ili savremeni social justice warrior našli u vremenu građanskog rata, bili bi najlojalniji republikanci i pristalice Linkolnovog kulta ličnosti, a podjednako bi se suprotstavljali rasizmu Demokratske partije, kao što se danas suprotstavljaju Trampovom šovinizmu i alternativnoj desnici.

Uvođenjem Trinaestog amandmana 1865. godine, robovlasništvo je i ustavom zabranjeno, a Aktom o građanskim pravima iz 1866, pravo na državljanstvo i jednakost svih građana pred zakonom su definisani na federalnom nivou. Ovi zakoni postaju suštinski deo američkog Ustava i slobodarske političke misli, a najveću zaslugu za njih preuzima i najveći republikanski predsednik Abraham Linkoln.

Kada je došlo do promene paradigme? Kako su se strane potpuno zamenile da rasisti pronađu utočište među redovima republikanaca, a demokrate postale zagovornici progresivizma?

Južnjačka strategija

Iako su republikanci ubrzo nakon Linkolna shvatili da im borba za crnačka prava ne donosi više toliko glasova i toliku popularnost, pravi zaokret se događa tek čitav vek kasnije. U najvećoj meri je za današnju ideologiju Republikanske partije zaslužna takozvana „Južnjačka strategija“ koja se pokazala uspešnom od šezdesetih godina dvadesetog veka.

Kako bi pridobili glasove farmera i poljoprivrednika sa Juga, republikanci su podilazili rasističkim i šovinističkim narativima i eksploatisali nostalgična osećanja potomaka južnjačkih robovlasnika vezanih za „dobro staro vreme“ Konfederacije. Nizom zakona koji su poznati kao „Džim Krou zakoni“, po popularnoj karikaturi afroameričkog igrača Jump Jim Crow, uvedena je rasna segregacija pod parolom „odvojeni, ali jednaki“.

Iako je Vrhovni sud SAD proglasio segregaciju neustavnom u presudi donetoj u slučaju Brauna protiv Odbora za obrazovanje, ove prakse su nastavljene sve do donošenja Akta o građanskim pravima 1964. godine, kojim se zabranjuje diskriminacija na osnovu rase, pola, religije ili nacije. Ovakvi zakoni i politika tadašnje Republikanske partije podsticali su i rasno-motivisano nasilje i progon afroamerikanaca na Jugu, što je ostavilo dubok trag u njihovom kolektivnom sećanju i postalo neizostavan deo njihovog kulturnog identiteta.

Šezdesetih godina nije bilo neuobičajeno da šerif nekog okruga ili ugledni član Republikanske partije ujedno budu i članovi ili vođe KKK i sličnih rasističkih organizacija i tajnih društava. U najvećem vrhuncu kulturnog rata tokom šezdesetih, republikanci su bili na suprotnoj strani u odnosu na Civil Rights Movement, čiji su se aktivisti prvenstveno suprotstavljali strukturalnom i organizovanom rasizmu. U sukobu sa Kenedijem, vaskrsli su prokonfederacijski narativi među republikancima na Jugu, sa glavnom porukom da ukidanjem rasizma Federalna vlada želi da ukine „Južnjački način života“.

Od abolicionista i boraca za jednakost svih rasa, republikanci su postali otvoreni zaštitnici i zagovornici rasizma. Iako je od tada Republikanska partija nastavila sa društveno konzervativnom politikom, nakon Lindonovog Akta o ljudskim pravima, otvoreni rasizam više nije bio opcija, pa je i rasna politika republikanaca postala umerenija.

I pored različitih ispada kolektivnog i pojedinačnog rasizma među republikancima, kasniji predsednici poput Niksona, Regana ili Buša nikada nisu podržavali ili štitili otvoreno rasističko nasilje ili diskriminaciju.

Pojavom Donalda Trampa, šovinizam ponovo postaje „popularan“, što dovodi do nezadovoljstva i unutar republikanskih redova, a zahvaljujući podršci alternativne desnice, ponovo se u centar političkog diskursa stavljaju rasizam, ksenofobija i različiti oblici šovinizma.

Frakcije unutar Republikanske partije danas

Današnja Republikanska partija okuplja konzervativniji i tradicionalni deo američkog društva kada je reč o društvenim pitanjima, a koji se ujedno zalaže za slobodno tržište i manju državnu regulaciju privrede. Prosečan republikanac je desničar koji želi da bude „ostavljen na miru“, da privređuje i živi svoj život u skladu sa sopstvenim vrednostima, a ne gaji preterane simpatije ka promenama ili nametanju normi bilo koje vrste, čak i onda kada bi intervencija države mogla ići u njegov prilog.

Kako biračko telo republikanaca varira od libertarijanskog i slobodarskog do šovinističkog i rasističkog, sama partija je podeljena na nekoliko frakcija, koje se zalažu za potpuno suprotne vrednosti po različitim pitanjima.

Konzervativno krilo

Struktura samog konzervativnog krila je takođe heterogena i pluralistička, kao i unutar čitave partije. Ova frakcija nastala je tokom pedesetih i šezdesetih godina kao kontrateža umerenim republikancima, a centralna pitanja oko kojih su se okupili bila su pravo na privatnu svojinu i individualne (negativne) slobode i suprotstavljanje državnoj regulaciji privrede.

Konzervativci se i dan danas suprotstavljaju uticaju sindikata, oporezivanju i generalnom mešanju države u ekonomiju i privredu. Velike kritike usmerene su protiv ideje besplatnog javnog zdravstva, koje konzervativci smatraju neefikasnim i bespotrebnim trošenjem novca. Programi kao što su ObamaCare i MediCare, kao i besplatno univerzalno javno zdravstvo za koje se zalažu demokratski kandidati poput Bernija Sandersa, za republikance su nešto između utopističke fantazije i „socijalističkog“ košmara.

Po društvenim pitanjima su veoma konzervativni, što uključuje protivljenje abortusu, legalizaciji istopolnih brakova i afirmativnim akcijama poput pozitivne diskriminacije rasnih, verskih i seksualnih manjina. Pitanje privatnog vlasništva je svetinja, a pogotovo je popularno pitanje kontrole naoružanja kojoj se konzervativci suprotstavljaju, smatrajući slobodno posedovanje oružja svojim ustavnim pravom. U žargonu se često ovakvi stavovi konzervativnih republikanaca ilustruju frazom „God and Guns“, pogotovo od strane zagovornika suprotnih ideoloških pozicija.

Podrška slobodnom tržištu često je uslovljena i povezanošću stranke sa vojno-industrijskim kompleksom i velikim korporacijama među kojima su i neki od najvećih svetskih zagađivača. Usled ove (često i potpuno spontane) povezanosti, Republikanska partija je postala i neprijatelj boraca za zaštitu životne sredine.

Zanimljiva je činjenica da je za vreme mandata Buša Mlađeg pojam „globalno zagrevanje“ zamenjen pojmom „klimatske promene“, kako bi se ozbiljnost situacije na neki način ublažila i dobila neutralnu konotaciju. Ovakvom ideologizacijom diskursa, stranka je postala i bastion onih koji negiraju postojanje klimatskih promena, a takve anti-zelene politike dobile su svoj vrhunac za vreme Trampovog mandata kada su Sjedinjene Američke Države istupile iz Pariskog sporazuma o klimatskim promenama.

Hrišćanska desnica

U pitanju je posebna frakcija unutar konzervativnog krila, koja okuplja konzervativne vernike pretežno evangelističke protestantske i katoličke veroispovesti, a u njihovim redovima se nalaze i religijski fanatici čije su ideološke pozicije veoma bliske hrišćanskim identitarcima koji su deo savremene alternativne desnice.

Dok su manje zainteresovani za ekonomska pitanja, hrišćanski desničari propagiraju društveno konzervativni način života, baziran na religijskim normama i vrednostima. Svoj cilj vide u popravljanju „iskvarenog“ američkog društva, suprotstavljajući se pornografiji, homoseksualizmu, kontracepciji, seksualnoj edukaciji, ali i borbi protiv progresivnih tehnoloških inovacija kao što je istraživanje matičnih ćelija, kloniranje ili veštačka inteligencija.

Hrišćanska desnica svoju politiku doživljava kao borbu za odbranu porodičnih vrednosti i dugoročno sarađjuje sa organizacijama kao što su American Family Association, Family Research Institute, Moral Majority, Christian Coalition i slične. Aktivno se zalažu za crkveno obrazovanje i praktikovanje crkvenih obreda u školama, a ne tako malo broj u potpunosti negira Darvinovu teoriju evolucije i propagira različite verzije kreacionizma.

U njihovim redovima postoji veliki broj pro-izraelskih pojedinaca i organizacija, koji su uspostavljanje Izraela protumačili kao uvertiru za Drugi Dolazak Isusov. Najekstremniji primerak su Trampovi evangelisti koji Trampa porede sa Kraljem Izraela iz biblijskog proročanstva, koji će eskalacijom sukoba na Bliskom Istoku i proglašenjem Jerusalima za prestonicu Izraela ubrzati apokalipsu pred Isusov povratak na zemlju.

Neokonzervativci

Neokonzervativci su nastali tokom šezdesetih godina kao odgovor na popustljivu i miroljubivu spoljnu politiku Demokratske partije, propagirajući međunarodne intervencije radi suzbijanja radikalnih ideja i obaranja diktatorskih i autoritarnih sistema. Često se u žargonu nazivaju i liberal hawks, zbog njihovog uverenja u superiornost vrednosti liberalne demokratije i istovremene spremnosti na ofanzivno i agresivno delovanje radi uspostavljanja demokratskih poredaka širom sveta.

Njihova ideologija zasnovana je na teoriji o pravednim ratovima, koju je formulisao još Sveti Avgustin, a popularizovao komunitaristički filozof Majkl Volcer, a glavni postulat je da pravedni cilj opravdava nemoralnost rata kao takvog.

Ovakva politika doživela je vrhunac tokom mandata Džordža Buša Mlađeg i invazije na Irak 2003. godine. Najveći zagovornici ideje o pravednim ratovima su potpredsednik Dik Čejni, sekretar odbrane Donald Ramsfeld i drugi članovi Bušovog kabineta poput Pola Volfovica i Pola Bremera. Spoljna politika prema Bliskom Istoku bila je legitimisana kroz ideju o širenju demokratije i oslobođenju potlačenih naroda od njihovih tiranskih vlasti.

Mnogi protivnici ovakve politike kritikovali su je kao imperijalističku i hegemonističku, a zahvaljujući delovanju neokonzervativaca, izgrađena je slika o Americi kao „svetskom policajcu“.

Paleokonzervativci

Za razliku od neokonzervativaca koji veličaju liberalne demokratske vrednosti, paleokonzervatici su suštinski protivnici istih. Koreni paleokonzervativizma nalaze se u Staroj desnici koja se suprotstavljala demokratskom New Deal-u tokom četrdesetih godina 20. veka i državnom intervencionizmu, ali se protivi i „imperijalizmu“ i intervencijama neokonzervativaca, zalažući se za ekonomsku i političku izolaciju.

Donald Tramp je idealan kandidat paleokonzervativaca, jer su njihove vrednosti apsorbovane i u njegovom diskursu i u konkretnom političkom delovanju. Uvođenje tarifa na robu iz EU i Kine, istupanje iz trgovinskih sporazuma kao što je NAFTA i slične mere ekonomskog protekcionizma su stare izolacionističke ideje, koje paleokonzervativci oduvek propagiraju. Trampova obećanja o povlačenju trupa sa Bliskog Istoka, takođe su u skladu sa njihovim anti-intervencionističkim stavovima.

Pored ekonomskih pitanja, paleokonzervativci su u svojoj srži anti-modernistički nastrojeni i smatraju da pojedinac treba da bude podređen prirodnim i moralnim zakonima kakve propagira Sveto Pismo, veoma slično kao i hrišćanska desnica. Pored protivljenja kontracepciji i seksualnim slobodama, domen u kom paleokonzervativci idu dalje od hrišćanske desnice jeste rasna diskriminacija. Kako je veliki broj paleokonzervativaca nostalgičan prema idejama i politikama Konfederacije, prizivajući Južnjačku renesansu, pojedini konzervativci otvoreno propagiraju rasizam.

Osim veličanja dvanaestorice Južnjačkih Agraraca zbog njihove borbe za zaštitu poljoprivrede i farmera, takođe ih veličaju zbog njihovog propagiranja segregacionističkih i rasističkih ideja. Antimigrantska politika Donalda Trampa i ideja o „Americi samo za Amerikance“ je direktno inspirisana paleokonzervativnom ideologijom, s tim što su nekadašnje afroamerikance zamenili migranti latinoameričkog porekla kao novi „Drugi“. Otvoreni rasizam i nasilje u Šartlotsvilu, El Pasu i Pitsburgu samo su reinkarnacija starog konzervativnog rasizma koji nikada nije u potpunosti iskorenjen.

Alternativna desnica

Ova ideološka grupacija je u velikoj meri podudarna sa paleokonzervativnom ideologijom po svim društvenim i ekonomskim pitanjima. Njen najveći adut u mobilizaciji svojih pristalica i simpatizera jeste činjenica da je čitav pokret nastao na društvenim mrežama.

Sajtovi poput 4Chan-a i Reddit-a poslužili su kao korisna platforma da se milenijalcima približe tradicionalističke paleokonzervativne ideje i postave u savremeni postmoderni koncept. Veliki broj podržavalaca alternativne desnice doživljava Republikansku partiju kao tradicionalnu partiju establišmenta, iako Trampa smatra svojim herojem zbog indirektne podrške koju im pruža svojom populističkom retorikom.

Kada je u pitanju društveni konzervativizam, alternativna desnica ima znatno ekstremnije ideje od prosečnog republikanca, propagirajući otvoreno fašističke, antisemitske i rasističke ideje uz nacističku ikonografiju, zastave Konfederacije i KKK kostime. Trampov donedavni savetnik Stiv Benon i osnivač Alternativne Desnice, Ričard Spenser, su previše ekstremni i odbojni velikom broju republikanaca, kao što je i sam Donald Tramp.

Umereno krilo

Umereno krilo Republikanske partije čine republikanci sa Severoistočne i Zapadne Obale, često nazivani „Istočni establišment“ ili „Rokfelerovi republikanci“. Ovakav nadimak su dobili po Nelsonu Rokfeleru koji je ostao upamćen kao guverner Njujorka i potpredsednik Sjedinjenih Američkih Država za vreme Džeralda Forda. Rokfeler je bio tipičan predstavnik ekonomski i društveno liberalnog političara.

Za razliku od konzervativaca, Rokfelerovi republikanci se zalažu za progresivizam i liberalno društvo, a određene politike vezane za finansiranje banaka, javnog prevoza i javnog zdravstva su nesvakidašnje za jednu fiskalno konzervativnu i protržišnu stranku. U toku svoje karijere, Rokfeler se zalagao za niz liberalnih zakona i rešenja koji bi bili neprihvatljivi većini konzervativnih republikanaca.

Kao guverner Njujorka i potpredsednik SAD, zabranjivao je rasnu i seksualnu diskriminaciju na radnim mestima, a procenat afroamerikanaca i latinoamerikanaca u državnim ustanovama porastao je za 50%, dok je veliki broj žena bio na čelu najvažniji državnih agencija.

Jedan je od retkih republikanaca koji je pokretao projekat kao što je ulaganje u proširenje kampusa u Državnom Univerzitetu u Njujorku ili investiranje u njujorške železnice i autoputeve.

Kada je u pitanju spoljna politika, umereni konzervativci su se oduvek u velikoj meri zalagali za aktivno multilateralno učešće SAD u međunarodnoj politici, pogotovo kroz Ujedinjene nacije. Za vreme Hladnog rata su podržavali borbu protiv komunizma i članstvo u NATO, a Rokfeler je lično imao podršku Henrija Kisindžera, koji je čak i glasao za njega na izborima za kandidata Republikanske partije.

Rokfelerovi naslednici su, takođe, bili društveno liberalni, podržavajući različite „ne-republikanske“ politike kao što su legalizacija abortusa ili istopolni brakovi. Džon Mekejn je tokom svoje druge predsedničke kampanje 2008. godine često bio kritikovan zbog podrške sindikatima ili imigracionim reformama, a Mit Romni se često ograđivao i od same Republikanske partije, a pogotovo od Ronalda Regana.

Zanimljiva činjenica je da se i Donald Tramp krajem osamdesetih smatrao za republikanca „Istočnog establišmenta“, ali je u toku predsedničke kampanje 2016. godine dijametralno promenio političke stavove, smatrajući Rokfelerove republikance delom „liberalnog globalističkog establišmenta“ koji je neprijatelj američkog naroda i koje treba pročistiti zajedno sa ostatkom „močvare“.

Libertarijansko krilo

Iako se po pitanju slobodnog tržišta, oporezivanja, privatnog vlasništva i posedovanja oružja slažu sa ostatkom republikanaca, slobodarska filozofija i progresivni pogled na društvene slobode, izdvajaju libertarijance u posebnu kategoriju.

Često su nazivani „Džefersonovi republikanci“ zbog svoje naklonjenosti idejama klasičnog liberalizma. Dok su, na primer, podržavali Regana zbog njegovih reformi po pitanju deregulacije i zalaganja za „minimalnu državu“, često su bili u sukobu sa ostatkom republikanaca po različitim pitanjima.

Kada je u pitanju Reganov „Rat protiv droge“, libertarijanci se nalaze na suprotnoj strani, zalažući se za legalizaciju svih droga i odbacujući republikanistički paternalizam. Za razliku od konzervativnih republikanaca koji, smatraju da je ljudska priroda nesavršena, zbog čega treba upravljati čvrstom rukom po principu law and order, libertarijanci veruju u apsolutno slobodno delovanje. Umesto da država propagira društvene norme i vrednosti, država bi samo trebalo da se skloni sa puta pojedincu koji sam treba da snosi posledice zbog izbora svog načina života.

Kao što ne veruju u intervencije u ekonomiji, libertarijanci ne veruju ni u intervencionističko vođenje međunarodnih odnosa, suprotstavljajući se ratnim politikama neokonzervatiaca.

Odličan primer je uvođenje Patriotskog akta nakon invazije na Irak kojim je omogućeno špijuniranje i prikupljanje podataka u vezi američkih građana od strane države, a pod izgovorom borbe protiv terorizma. Libertarijanci su se strogo protivili takvoj politici, smatrajući privatnost pojedinaca svetinjom isto koliko je to i privatno vlasništvo, pozivajući se na slobodarsku prirodu američkog Ustava.

Iako su libertarijanci malobrojna frakcija unutar Republikanske partije, pojedinci poput bivšeg kongresmena Rona Pola i Senatora Renda Pola su dosta popularni među libertarijancima i umerenim desničarima širom Amerike i Evrope.

Republikanska partija u vreme Donalda Trampa

Republikanska partija je, od najprogresivnije partije na svetu, postala stožer tradicionalnih i konzervativnih ideja, devoluirajući od Linkolna do Donalda Trampa. Nije pogrešno reći da je Tramp zaslužio iskreno poverenje konzervativnih glasača, jer se dodvorava opštenarodnom razočarenju u establišment, istovremeno ispunjavajući tradicionalističke fantazije o ekonomskoj protekciji i izolacionizmu i „vraćanju Amerike pravim Amerikancima“.

Južnjački rasizam i šovinizam kao „Američki način života“ ponovo su vaskrsli u Trampovom mandatu, s tim da republikanci više nisu glavni pokretač takvih narativa, ako se izuzme klika oko samog Trampa.

Veliki broj republikanaca nije gledao blagonaklono na Trampovu kandidaturu 2016. godine, a njegovim dolaskom na vlast postalo je jasno da je sama partija pala u drugi plan, što je posledica formiranja kulta ličnosti predsednika Trampa. Da stvar bude gora (po republikance), veliki deo same partije kategorisan je kao deo establišmenta kome Tramp tvrdi da se protivi.

Kulturni rat koji je eskalirao Trampovim dolaskom na vlast, nikada manje nije bio podudaran sa partijskim interesima, a internet generacija je uspela da demonopolizuje diskurs i otrgne ga od dve vladajuće partije. Kao što mlađi podržavaoci Bernija Sandersa ne osećaju ništa blisko sa Demokratskom partijom Klintonovih, smatrajući je delom establišmenta, a time i svojim protivnikom, tako je i Tramp pronašao nove saveznike izvan sopstvene partije.

[click_to_tweet tweet=“Republikanska partija je, od najprogresivnije partije na svetu, postala stožer tradicionalnih i konzervativnih ideja, devoluirajući od Linkolna do Donalda Trampa. | “ quote=“Republikanska partija je, od najprogresivnije partije na svetu, postala stožer tradicionalnih i konzervativnih ideja, devoluirajući od Linkolna do Donalda Trampa.“]

Kako Tramp menja Republikansku partiju?

Najveći ideološki simpatizeri Donalda Trampa, pripadnici mlađe generacije milenijalaca, koji pripadaju alternativnoj desnici i koji u velikom broju slučajeva nisu ni članovi Republikanske partije. Zadovoljavajući ideološke snove konzervativnih republikanaca i „Stare desnice“, Tramp je istovremeno otuđio njihove tradicionalne diskurse. Legitimišući nasilje i diskriminaciju kroz antimigrantsku i šovinističku politiku, Tramp daje vetar u leđa krajnjoj desnici, antisemitizmu i hrišćanskim identitarcima koji se okupljaju oko alternativne desnice.

Pitanje je da li su republikanci spremni da apsorbuju takve ideološke pozicije i pomere se još više udesno na političkom spektru, bez obzira na postojanje južnjačke i neokonfederacijske nostalgije. U tom slučaju bi čitava partija promenila dosadašnji identitet i veliki broj umerenih republikanaca, libertarijanaca, čak i konzervativnih republikanaca ne bi imao šta tu više da traži.

Sa druge strane, ukoliko se stranka ne reformiše u skladu sa principima alternativne desnice, preti joj još veće padanje u senku pod teretom Trampovog kulta ličnosti. Kombinujući republikansku propagandnu mašineriju kroz tradicionalne medije poput Fox televizije, sa ofanzivnom kampanjom na društvenim mrežama, koju obavljaju najmlađi simpatizeri i alternativna desnica kroz mim ratove, Tramp je do sada izgradio svoj personalni identitet.

Veliki broj milenijalaca i pripadnika generacije Z nije ni čuo za Republikansku partiju, ali dobro zna ko je Donald Tramp. Pored ideoloških neslaganja, čitav antiestablišment i antiglobalistički diskurs u kombinaciji sa ekonomskim oporavkom zemlje, ide Trampu u korist. Na predsedničkim izborima 2016. godine, veliki deo Bernijevih antiestablišment simpatizera je radije glasalo za Trampa nego za Hilari, dok je za Trampa glasala i demokratska radnička klasa razočarana u Klintonove.

Iako je to vrlo malo verovatno, Tramp ima dovoljno podrške, hrabrosti i stida da, u najgorem scenariju, potpuno otpiše Republikansku partiju, što bi ugrozilo čitav politički sistem SAD-a. U bilo kom scenariju, evidentno je da su reforme unutar Republikanske partije neizbežne, a kriza izazvana Trampovim mandatom još uvek nesaglediva u potpunosti.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Podele i istorija republikanaca se prvo pojavila na Novi treći put.

Ovo je bio scenario koji je 2016. Donaldu Trampu doneo pobedu, uprkos opštem utisku da se to neće dogoditi. Trećeg novembra ove godine, aktuelnom predsedniku SAD-a ponovljeni scenario iz 2016. bi vrlo izvesno odgovarao. Iako se elektorska pobeda, bez pobede u ukupnom broju glasova, može interpretirati kao manjak legitimiteta, to ne menja rezultat dobijanja još jednog četvorogodišnjeg mandata. Međutim i pre četiri godine, Trampova pobeda desila se kroz „iglene uši“, te će glavno pitanje biti na koje glasače će aktuelni predsednik usmeriti svoj fokus u borbi za reizbor.

Kako je 77.747 ljudi donelo Trampu pobedu 2016. godine?

Pre četiri godine, Hilari Klinton osvojila je blizu tri miliona glasova više od svog republikanskog oponenta u predsedničkoj trci. Ova velika razlika u broju glasova nije bila dovoljan uslov, s obzirom da su Trampovi glasovi, iako ih je bilo manje, bili „bolje raspoređeni“. Države u kojima je Tramp pobedio donele su mu 304 elektora naspram 227 elektora koliko je osvojila njegova protivnica. Iako je Hilari Klinton izgubila elektorski značajne države poput Floride ili Ohaja, ključni doprinos njenom gubitku dalo je 77.747 ljudi iz samo tri ključne države.

Donald Tramp uspeo je da u tri države, koje su ubedljivo glasale za Baraka Obamu i 2008. i 2012, pobedi sa razlikom manjom od 1%. U Viskonsinu Hilari Klinton izgubila je za 0,77%, u Pensilvaniji 0,72%, a u Mičigenu za tek 0,23%. Ukupna razlika u ove tri države iznosila je 77.747 glasova koji su bili dovoljni da Trampu donesu 46 elektora, bez kojih danas ne bi bio predsednik SAD-a.

Na ovogodišnjim izborima, Trampova strategija biće usmerena da ne izgubi navedene glasače koji su mu doneli tanku prednost, ali da zbog sigurnosti dobije i nove. O kojim biračima se radi?

1. Bela radnička klasa iz „rđavog pojasa“

Intenziviranjem globalizacije, međunarodne trgovine i tehnološkog razvoja, značajan broj radnih mesta u proizvodnji u Americi je nestao ili je u riziku da nestane. Deo radno intenzivnih industrija preseljen je u države sa jeftinjom radnom snagom, dok je tehnologija sa druge strane, učinila da značajan deo veština zastari. Ovi i drugi procesi su u poslednje tri decenije stvorili „rđavi pojas“ u SAD-u. „Rđavi pojas“ (rust belt) obuhvata delove država koji su bili fokusirani na proizvodnju koje danas, iz navedenih razloga, više nema i danas predstavljaju osiromašene i samim tim nezadovoljne krajeve Amerike.

S obzirom da je u određenim američkim okruzima nestalo i preko 50% radnih mesta u proizvodnji, a da se nisu pojavile brze i identične alternative, ovi krajevi predstavljali su idealne mete za antisistemsku retoriku Trampa. U „rđavi pojas“ spadaju delovi Pensilvanije, Mičigena i Viskonsina, koje je Tramp osvojio sa spomenutom tankom razlikom.

Obećanje da će „učiniti Ameriku velikom ponovo“, protivljenje slobodnoj trgovini, najava brojnih carina i poruka da će vratiti izgubljena radna mesta, pokazali su se kao efikasni alati u biračkom telu belačke radničke klase u ovoj zoni. Ovo biračko telo najviše čine beli muškarci, ogorčeni zbog navedenih procesa, koji gaje relativno konzervativne društvene stavove. Trampov glavni zadatak biće da ih uveri da ga ponovo izglasaju.

Šanse Trampa u „rđavom pojasu“?

Iako su uspesi u vraćanju radnih mesta iz inostranstva prilično ograničeni, uprkos velikom broju ustupaka biznis zajednici poput velike poreske seče, Tramp ima solidne šanse. Ovaj deo glasača prilično je ogorčen na establišment i slobodnu trgovinu, u odnosu na koje se aktuleni predsednik postavlja prilično agresivno. Svog najizvesnijeg protivnika, Džoa Bajdena, pokušaće da predstavi kao „zli establišment“, nekoga ko je već dugo zastupnik slobodne trgovine i ko radi za „globalističke“ interese. Tramp govori ono što ovi birači žele da čuju.

Na drugoj strani, Bajdena ne bi trebalo potcenjivati u ovoj biračkoj grupi. Za njega važi nadimak „working class Joe“ zbog svog srednjoklasnog porekla iz Pensilvanije. U unutarpartijskoj trci pokazao je da ima podršku među sindikatima. Vrlo izvesno, Bajden će ići na kartu podsećanja na ogromnu intervenciju države iz vremena dok je bio potpredsednik Obami, koja se merila u desetinama milijardi dolara usmerenih na spašavanje auto industrije iz ovih krajeva. U sferi zdravstvene zaštite, nudi drastično više od Trampa.

Na osnovu proseka anketa iz prethodnih mesec dana sa sajta RealClearPolitics, Bajden u Mičigenu vodi sa 4,4% i Pensilvaniji sa 3,8%, dok je u Viskonsinu izjednačen sa aktuelnim predsednikom. Tramp će u borbu za ove birače krenuti sa blagim zaostatkom, te ne čudi što je u prethodne dve godine opipavao i teren u državama gde je izgubio od Hilari Klinton sa manjom razlikom. Kao rezervu, predsednik će deo resursa usmeriti na Kolorado, Nevadu, Virdžiniju i Nju Hempšir. Međutim, uprkos potencijalnom vođstvu Bajdena, „rđavi pojas“ je Trampov „domaći teren“.

2. Umereni republikanci iz predgrađa

Ukoliko se prva ciljna grupa birača može opisati kao „bivše demokrate koje su promenile stranu“, u slučaju druge grupe, radi se o suprotnom. Dolazak Trampa na čelo Republikanske stranke, naveo je značajan broj umerenih republikanaca da preispitaju svoju partijsku pripadnost. Ovi birači su najvećim delom bele žene, žive u predgrađima, finansijski su dobrostojeći, a na društvenim mrežama prepoznatljivi sa #NeverTrump. Na izborima 2012, glasali su za Mita Romnija protiv Baraka Obame, na izborima 2016. svoj glas su poverili Hilari Klinton, a na midterms izborima 2018. njihov broj se dodatno povećao u korist demokrata.

Zahvaljujući ovim glasačima, Hilari Klinton je bila predsednički kandidat demokrata koji je među glasačima srednje klase bio najviše izjendačen sa republikanskim kandidatom, ukoliko izuzmemo Bila Klintona, koji je jedini pobedio u ovoj kategoriji birača od kada se meri demografija onih koji su glasali. Takođe, u brojnim swing i republikanskim kongresnim izbornim jedinicama bili su ključni tas na vagi za pobedu demokrata i preuzimanje Predstavničkog doma.

Na ovogodišnjim izborima mogu biti odlučujuća snaga u državama koje je Tramp pobedio prethodni put sa ne prevelikom razlikom. Bajden i Tramp se usmeravaju na njih, ali na različite načine.

Šanse Trampa u predgrađima?

Ogorčenost Trampovim ponašanjem, kulturološki tvrdo-desničarskom retorikom, antielitizmom i vređanjem republikanskih figura poput pokojnog Džona Mekejna, teško može nestati. Međutim, u prethodnih par godina, Tramp je uspevao da ublaži štetu u ovoj grupi birača kroz komuniciranje ekonomskih rezultata i plašenja umerenih republikanaca „demokratskim socijalizmom“ Sandersa i Okasio-Kortez. Na drugoj strani, pitanje šta će od ovih pozitivnih rezultata ostati nakon pandemije korona virusa, a izvesni izbor Bajdena kod demokrata, otupeće oštricu plašenja birača demokratskim socijalizmom.

Bajden, sa druge strane, šalje ujedinjujuće poruke, koje nisu isključive ili polarizujuće prema republikancima. Često spominje da ima prijatelje među republikancima, poput spomenutog Džona Mekejna. Njegov izbor nije percipiran kao veliki rizik po ekonomiju. U slučaju da ne bude velikih promena, Džo Bajden bi trebalo da nastavi kontinuitet dobrih rezultata demokrata u ovoj kategoriji birača iz prethodne četiri godine. Tramp će morati da se ozbiljno potrudi oko ovih birača, jer ga mogu koštati pobede u državama gde je prethodni put pobedio, poput Floride, Severne Karoline ili Džordžije.

[click_to_tweet tweet=“Tramp će imati težak zadatak da još jednom ubedi bivše demokrate, radnike iz rđavog pojasa da mu daju poverenje, a razočarane republikance iz predgrađa da se vrate matičnoj partiji. | “ quote=“Tramp će imati težak zadatak da još jednom ubedi bivše demokrate, radnike iz rđavog pojasa da mu daju poverenje, a razočarane republikance iz predgrađa da se vrate matičnoj partiji.“]

Šanse Trampa

Iako Donald Tramp projektuje sliku sebe kao nepokolebljivog i potpuno samouverenog u svoju pobedu, stanje na terenu nije nužno takvo. U proseku anketa RealClearPolitics u duelu sa najizvesnijim protivnikom Bajdenom zaostaje za oko 5,5%. U ključnim swing državama, takođe, ne stoji sjajno. Vođenje kampanje narednih meseci, rukovođenje državom u vreme pandemije COVID-19 i snalaženje povodom potencijalne recesije nakon obuzdavanja pandemije, biće ključni za njegov uspeh na izborima.

Aktuelni predsednik imaće težak zadatak da još jednom ubedi bivše demokrate, radnike iz „rđavog pojasa“ da mu daju poverenje, a razočarane republikance iz predgrađa da se vrate matičnoj partiji. U toj borbi imaće ograničene resurse i vanredne spoljašnje okolnosti, tako da ukoliko ne bude redefinisao svoju strategiju, može završiti kao svoj partijski kolega Džordž Buš stariji, koji 1992. nije uspeo da izbori drugi mandat. U ovom momentu najviše zavisi od Donalda Trampa i njegovih sposobnosti.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Ko će odrediti Trampovu budućnost? se prvo pojavila na Novi treći put.