Iako se danas ova država nalazi u polarizujućem sukobu sa Briselom oko pravosuđa i neretko biva opravdano optužavana za autoritarne tendencije, jaka proevropska opozicija ukazuje da je demokratski sentiment jak i da je on budućnost. Današnja nova snaga Poljske zapravo tek je prvi pokazatelj njene buduće snage, a razloga za tu predikciju postoji više.

Ekonomski progres koji daje snagu – 20. ekonomija sveta

Kada je Poljska započela svoje ekonomske reforme, proces tranzicije nije bio ni popularan ni kratkoročno lak. Međutim, konzistentan proevropski kurs, liberalizacija i protržišne reforme davali su sve vidljvije rezultate već početkom 2000-ih. Ekonomski rast je bio sve evidentniji, te je poljska ekonomija rasla ne samo u ukupnoj veličini, već i po parametru kada se njeno bogatstvo po glavi stanovnika uporedi sa najbogatijim ekonomijama Evrope. Primer za to može biti poređenje BDP-a po glavi stanovnika (u sadašnjim dolarima) Poljske i Nemačke. Pre 30 godina, nemački BDP po glavi stanovnika je bio 10 puta veći od poljskog. Pre 20 godina ta razlika se smanjila na pet puta, pre deset godina na između tri i četiri  puta, dok je danas skoro tačno tri, sa daljom tendencijom konvergencije.

Ukoliko se gleda veličina privrede i njen rast od skoro deset puta od 1980-ih, on je bio dobrim delom i preduslov za sve asertivniju poljsku spoljnu politiku. Susedna Ukrajina, identičnog broja stanovnika, je za isti period veličinu svoje ekonomije povećala manje od tri puta i vidno je više ranjiva na razračunavanja velikih sila. Jasan proevropski kurs Poljske obezbedio joj je da bude jedan od najvećih neto dobitnika strukturnih i kohezionih fondova Evropske unije, te je samo u mandatu prethodne komisije inkasirala neto preko sedam milijardi evra svake godine.

Poljsku, kao državu koja ima 20. ekonomiju sveta po rangiranju, danas je teško ignorisati. Da je Poljska donela dobru političku odluku sa svojim jasnim prozapadnim zaokretom, govori i podatak da je prosečna plata u Poljskoj za oko trećinu veća od prosečne plate u Rusiji po paritetu kupovnih snaga, dok je nominalno ta razlika i veća. Ova ekonomska moć omogućila je da se razviju i druge forme moći, a ona u kojoj će Varšava postati sve relevantnija je svakako vojna moć.

Vojna moć koja drastično raste – Ključni vojni oslonac SAD-a i NATO-a u Evropi

Talas reformi koji se ubrzao u Poljskoj 1990-ih nije zaobišao ni promene u načinu funkcionisanja vojske, njene opreme i vojne doktrine. Ova država je počela kao vojska koja se oslanjala na sovjetsku vojnu opremu i čija je uloga bila da bude komponenta udružene sile država Varšavskog ugovora. Takva koncepcija i struktura vojne opreme nije se uklapala u novu spoljnopolitičku viziju ove države. Izražena želja za povezivanjem sa SAD-om i transformisanje u pouzdanog NATO partnera, dovela je do zaokreta i u ovoj oblasti.

Poljska je do danas profesionalizovala svoju vojsku i ukinula vojni rok, 1999. ušla u NATO i postepeno menjala svoju sovjetsku opremu za američku i zapadnoevropsku. Svoju lojalnost Vašingtonu je pokazala učešćem u nepopularnoj invaziji na Irak, koju su Nemačka i Francuska presedele. Njene specijalne jedinice GROM su se pokazale kao pouzdan izvršilac zadataka u Avganistanu, a za razliku od većine NATO članica, ova država na vojsku troši čak i preko 2% BDP-a. To joj je omogućilo da drastično poveća svoje vojne kapacitete i samim tim važnost u okviru NATO-a, ali i dobije poverenje Vašingtona.

U narednim godinama, Poljska će postati jedan od glavnih vojnih oslonaca SAD-a i NATO-a kao celine u Evropi. Ova država će u svojoj lovačkoj avijaciji imati najmoderniji američki lovac pete generacije F-35, na zemlji 250 M1 Ambrams tenkova koje koristi i vojska SAD-a, dve baterije američkog Patriot raketnog sistema i 24 turska Bajraktar borbena drona. Ovakvim finalnim podizanjem kapaciteta u narednim godinama, ova država će zaokružiti svoju transformaciju započetu pre 30 godina, koja nije stajala, iako su se različite vlasti menjale. Sve veća ekonomska moć, u kombinaciji sa rastućom vojnom moći i dubinskim savezničkim odnosom sa SAD-om, garancija su sve važnije uloge Poljske u Evropi, ali i svetu.

Perspektiva Poljske – velike šanse uvećanja uloge na svetskoj sceni

Analizirane prednosti daju velike šanse ovoj državi da uveća svoju ulogu na evropskoj i svetskoj sceni. Uprkos aktuelnoj populističkoj vlasti partije Pravo i pravda, koja urušava demokratski poredak ove države i njen međunarodni kredibilitet, brojni faktori Varšavi i dan danas idu u korist. Eventualna smena vlasti i dolazak proevropskih građanskih snaga samo bi dodatno ubrzao jačanje Poljske, jer joj aktuelna destrukcija pravosuđa i retradicionalizacija u aktulenom političkom kontekstu mogu samo štetiti.

U narednoj deceniji, aktuelna ili neka buduća vlast moraće da reši demografski izazov, koji trenutno stoji kao najveća prepreka. Iako Poljska nema katastrofalni minus u broju stanovnika poput drugih istočnoevropskih država, minus kao minus jeste dugoročna pretnja rastu zbog starenja stanovništva. Taj minus se apsorbovao kroz manje stope emigracije i kroz priliv stanovništva iz ratom zahvaćene Ukrajine, ali očigledno nedovoljno. Poljski građani će morati da brane i svoje institucije od „preambicioznih“ političara, ali i da pomognu ekonomski devastiranim ruralnim krajevima da uhvate priključak sa urbanim centrima.

Da će poljska elita naći neko  rešenje za ove probleme, ne bi trebalo imati sumnje. Od prvog radnika koji je protestovao protiv komunista, pa do poteza različitih vlasti kroz tranziciju do danas, kurs ove države je bio jasan. Plodovi te posvećenosti i pragmatizma vidljivi su danas. Poljski građani su bili spremni da učine sve što je potrebno da izrastu u ono što danas jesu i što će izvesno sve više biti. Oni su danas građani države koja je respektabilna sila i koja će to sve više biti. Oni danas žive duže, slobodnije, u džepu imaju više novca, u svojim životima više prilika, a narednoj generaciji Poljaka ostavili su više od onoga sa čim su krenuli. To je ono što su mnogi narodi želeli, a retki su bili spremni da urade sve što je potrebno da bi to postigli.

Tekst je originalno objavljen na portalu Talas.rs 17.01.2022.

Objava Zašto će Poljska biti sve važnija sila se prvo pojavila na Novi treći put.

Ekonomski napredak i demokratsko nazadovanje

Države Centralne i Istočne Evrope su nakon pada socijalizma uspele da se ekonomski približe proseku svojih komšija iz Zapadne Evrope, pre svega zahvaljujući protržišnim reformama, otvaranju ka slobodnoj trgovini i uz ozbiljnu podršku koja je dolazila iz Evropske unije. Države koje su donedavno imale komandnu privredu i fabrike sa sulundarama, postajale su funkcionalne kapitalističke privrede. Primer je svakako Poljska koja od 1990. nije zabeležila godinu privrednog pada, čak ni tokom globalne recesije. Današnje članice Evropske unije iz Istočne Evrope po studiji EBRD-a iz 2018. nalaze se bliže evropskom proseku sa od 50% do 70% od potpune konvergencije. U Poljskoj je nezaposlenost danas kao u susednoj Nemačkoj na oko 3%, dok je u Češkoj Republici čak i niža.

Na drugoj strani, koliko god da se Istočna Evropa približila zapadnim liberalnim demokratijama u polju ekonomskog razvoja, u poslednjim godinama se sve više udaljava od samog koncepta liberalne demokratije. Demokratizacija je počela relativno uspešno, sa pojavom višepartijskog sistema i strankama koje su se brzo adaptirale u skladu sa evropskim političkim okvirima. Vladajući socijalisti su se od partija koje su istovremeno bile i stranka i država i tajna služba transformisale u socijaldemokratske stranke po evropskom modelu. Nastale su i nove konzervativne i liberalne partije. Stranke su dolazile do vlasti na demokratskim izborima i delovalo je da će se i u sferi demokratizacije ostvariti konvergencija. Međutim, iznenada se javio uspon autoritaraca, a ova društva postala su dodatno zatvorena i konzervativna.

Uspon autoritaraca

Malo ko je mogao da veruje da će jedan od lidera Mađarske komunističke omladinske lige u jednopartijskom sistemu sutra postati mađarski socijaldemokratski premijer u višepartizmu. Međutim, malo ko je mogao da veruje i da će stipendista Džordža Sorosa i borac za demokratiju u Mađarskoj postati neko ko Sorosa koristi kao glavnu političku metu i suzbija demokratiju u istom društvu. Radi se o Ferencu Đurčanju i Viktoru Orbanu, koji na simboličkom nivou predstavljaju dve faze postsocijalističke transformacije u društvima ovog regiona. Prvi predstavlja entuzijazam u približavanju Zapadu i otvaranje društva, uz veliku trapavost i čestu nekompetentnost. Drugi predstavlja skretanje ka ultra društvenom konzervativizmu, zatvaranju društva i autoritarizmu.

Politički lideri u ovim državama uspeli su da u prethodnih deset godina iskoriste nesigurnost stanovništva nakon svetske ekonomske krize, generalno opšte konzervativne društvene stavove, skepsu prema demokratiji i entuzijazam prema državi kao zaštitnici nasleđen iz prethodnog perioda. Poslednju deceniju obeležio je uspon lidera sa autoritarnim tendencijama, patronažnim načinom vođenja država, čija retorika obiluje desničarskom konzervativnom retorikom, socijalnim populizmom i antielitizmom.

[click_to_tweet tweet=“Poslednju deceniju obeležio je uspon lidera sa autoritarnim tendencijama čija retorika obiluje desničarskom konzervativnom retorikom, socijalnim populizmom i antielitizmom. | “ quote=“Poslednju deceniju obeležio je uspon lidera sa autoritarnim tendencijama čija retorika obiluje desničarskom konzervativnom retorikom, socijalnim populizmom i antielitizmom.“]

Od socijalizma do konzervativnog kronizma

Tehnologija vlasti prosečnog savremenog lidera u istočnoevropskoj EU članici bazira se na obezbeđivanju patronažne mreže. Gotovo sve vladajuće stranke, od mađarskog Fideza, preko poljskog „Prava i pravde“ do doskora vladajućih socijaldemokrata u Rumuniji, bazira svoj rad na rasprostranjenoj mreži uticaja pomoću lokalnih i regionalnih barona. Uz političke barone ide i kriminalna ili partijski povezana privrednička garnitura koja brsti delove od oko 65 milijardi evra koliko iznose EU subvencije za poljoprivredu, originalno namenjene da održe posustajuće ruralne zone živim. U slučaju država Istočne Evrope, poput Mađarske, dobrim delom služe za održavanje vladajuće partijske mašinerije i kronizam. Aktuelni premijer Češke Republike, Andrej Babiš, lično je primio nekoliko desetina miliona evra na ovoj način. Zabeleženi su i slučajevi gde su prijatelji iz detinjstva premijera postajali najbogatiji ljudi u državi.

Paralelno sa tim, vladajuće stranke se trude da oslabe institucije i ojačaju kontrolu u medijskoj sferi. Vlast Kačinjskog konstantno vrši napad na nezavisno sudstvo i vladavinu prava, dok je manje efikasna od Viktora Orbana u medijskoj kontroli. Suzbijanje demokratije legitimisano je manjim poverenjem u demokratiju kao uređenje od strane stanovništva, političkom retorikom i populističkom javnom potrošnjom. Autoritarci po pravilu su usmereni na napade na Brisel koji definišu kao otuđen od potreba prosečnog građanina ili kako bi to definisao Kačinjski „koji je opsednut političkom korektnošću, dženderizmom (teorija roda) i migrantima“. Opozicija je najčešće definisana da pripada određenim elitama, a druge vidove protivnika vlasti kao deo globalističke mreže, u mađarskom slučaju personifikovane u Džordžu Sorosu. Podilazi se i ksenofobnim sentimentima u društvu kroz stalnu satanizaciju migranata i islama i predstavljanjem njih kao centralne pretnje.

Ovu retoriku upotpunjuje neretka populistička javna potrošnja, gde se ili cene određenih javnih usluga daju gotovo besplatno ili se dele jednokratna budžetska davanja. Kroz ove mere ciljaju se biračke baze gubitnika tranzicije iz malih gradova i ruralnih sredina. Sa druge strane, trebalo bi naglasiti i da je ta tranzicija promenila svoj smer. Od totalitarnih socijalističkih režima krenula je ka kapitalističkim liberalnim demokratijama, a skrenula je ka konzervativnom i autoritarnom kronizmu.

Budućnost postsocijalističkih EU članica

Nove demokratske institucije uspostavljene nakon propasti socijalizma pokazale su se kao ranjive na uspon autoritarnog populizma, a evropske nadnacionalne institucije kao slabe da ga spreče. Kao najveće baze otpora prema ovom vidu vlasti i retorike ostaju veliki urbani centri, mlađe stanovništvo i visokobrazovani. Vladajućim populistima ide na ruku i što je opozicija mahom podeljena na ekstremnu etnonacionalnu i evroskeptičnu desnicu i proevropske socijalademokratske i liberalne stranke.

Kao centralno pitanje se postavlja da li će se bivše socijalističke države vratiti na put tranzicije koji bi obuhvatao uspostavljanje liberalne demokratije i tržišne privrede ili će se nastaviti produbljivanje konzervativnog i autoritarnog kronizma. Povratak na prvobitni tranzicioni smer trenutno deluje maglovito, iako se stanje u kom je demokratija razlikuje između ovih država. Trideset godina nakon pada Berlinskog zida, zainteresovanost da se utiče na to spolja je slabija, a operativne mogućnosti se nisu pokazale u praksi.

Ono što može delovati ohrabrujuće je što ove države više nisu totalitarne diktature koje kontrolišu sve sfere društva, uz ideološku indoktrinaciju, sa spoljnom supersilom koja je garant svega toga. Sadašnji autoritarci su u suštini više lideri labavih interesnih grupacija, koje se održavaju pomoću prevarantskih šema i populističke retorike, a ni jedno ni drugo ne može trajati večno. Iz tog razloga, budućnost liberalne demokratije u ovim državama može delovati maglovito, ali daleko od toga da može delovati mračno kao što je delovalo građanima ovih država dok su još bili „U potrazi za slobodom“. Međutim, važno je naglasiti da koliko god ovi autoritarci delovali ranjivije nego prethodna totalitarna socijalistička vlast, njihovi spoljni i unutrašnji protivnici imaće ozbiljan izazov pred sobom u narednim godinama.

Tekst je objavljen na portalu „Talas“ 08.11.2019.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Povratak čvrste ruke u bivšim socijalističkim državama se prvo pojavila na Novi treći put.

Ova rečenica je prilično česta u evropskim i američkim novinskim člancima, kao i govorima proevropskih političara u Evropskom parlamentu. Takođe, neobično zvuči kada se za takvu radnju krivi stranka koja u svom nazivu ima “pravo” i “pravda”. Bez obzira na ironiju kojom odiše veza između pompeznog naziva stranke i konkretnog delovanja iste partije, građani Poljske i na ovogodišnjim izborima ostali su verni „Pravu i pravdi“.

Vladajuća partija Jaroslava Kačinjskog osvojila je nešto više od 40% podrške, odnosno oko 100 000 glasova više nego na prethodnim izborima. Koliko god proevropski političari bili gadljivi na ovu stranku i česti u ponavljanju konkretnih kritika, one nisu značajno uticale na birače. Ovaj rezultat se nije dogodio slučajno i postoji čak pet razloga koji objašnjavaju zašto je vladajuća partija u Poljskoj ponovila svoj uspeh.

(Još uvek) jaka ekonomija

Poljska ekonomija već duže od 20 godina nije zabeležila godinu recesije, čak i kada je recesija bila globalni problem. Uspešna tranzicija, uz evropsku pomoć i strane direktne investicije, transformisala je Poljsku u državu koja ima veći BDP po glavi stanovnika od Rusije i koja je sa 50% proseka EU u periodu učlanjivanja stigla na 70% EU proseka.

Poljska ekonomija će po procenama Evropske komisije ove godine rasti sa solidnom stopom od 4,2%. Nezaposlenost se nalazi na sličnom nivou kao u susednoj Nemačkoj, na tek nešto iznad 3%. Ovi podaci verovatno su uverili umereniji deo birača da tokom izbornog dana ne rizikuju sa biranjem nekoga drugog.

Međutim, pozitivni ekonomski rezultati nastali su više uprkos politici vladajuće „Pravo i pravda“, nego zahvaljujući njenom delovanju. Dobro stanje evropske ekonomije, priliv ukrajinske radne snage nakon krimske krize, jaka domaća potražnja, oko 7 milijardi evra koliko se godišnje neto slije iz evropskih fondova i dobri fundamenti, više su zaslužni za ovaj uspeh.

Po rečima Lešeka Balcerovića, vladajuća stranka je kroz rušenje vladavine prava i nezavisnog sudstva u kontinuitetu urušavala i privredni ambijent, penziona reforma imaće negativne posledice po tržište rada, a sve intenzivnije je partijsko mešanje u privredu. Procena je Evropske komisije da će poljska ekonomija sledeće godine usporiti sa rastom od 3,6%, dok Balcerović tvrdi da bi potencijalno globalno usporavanje Poljska nespremno dočekala.

Međutim, s obzirom da su građani glasali u periodu kada privreda izgleda sasvim solidno, jasno je da jedan deo birača nije bio spreman na potencijalni rizik promene vlasti.

Populistička javna potrošnja

Jedna od karakteristika stranke „Pravo i pravda“ je i čudna kombinacija društvenog i kulturološkog tvrdog katoličkog konzervativizma sa nekom formom socijalne države. Za razliku od klasične desnice, koja je uglavnom fiskalno rigidna i protržišna, ovu stranku odlikuje neki vid pseudo levičaske ekonomske politike.

U mandatu sadašnje vlade Mateuša Moravjeckog, ona se odlikovala kroz mahom populističke mere, upitnih efekata. Ova politika bazirala se na „poklon ekonomiji“ jednokratnih bezuslovnih davanja, deljenja novca za rođenje dece, kao i drastično umanjenje starosne granice za odlazak u penziju na 60 sa 65 godina.

Primer neefikasne i populističke socijalne potrošnje je mera za podsticaj nataliteta koja se bazira na mesečnim davanjima po detetu i koja je vremenom porasla na 1,7% BDP-a godišnje. Dok je cena ovog programa konstantno rasla proširivanjem dostupnosti mere, broj rođenih se nije povećao, a demografska statistika ove vlade negativnija je u odnosu na bilo koju vladu ranije. Međutim ova mera se pokazala kao popularna i uz adekvatan brending, odlično je služila u kampanji.

Slična je situacija i sa smanjenjem starosne granice za penziju. Dok se mera odlično dodvorila starijoj glasačkoj bazi, imaće dugoročne negativne posledice po domaće tržište rada. Socijalna potrošnja stranke „Pravo i pravda“ najvećim delom bazirana je na politici koja može kratkoročno da generiše podršku i u tome je uspela među ruralnom i starijom populacijom.

Obećanja poljoprivrednicima

Po izlaznoj anketi Ipsos-a, stranka Jaroslava Kačinjskog osvojila je blizu 70% glasova poljoprivrednika na ovim izborima. Ukoliko nekoga čudi zašto se to dogodilo, nekoliko obećanja to mogu lako objasniti. U prethodnom periodu jedna od glavnih poruka ove stranke bilo je obećanje poljoprivrednicima da će izvršiti izjednačavanje poljoprivrednih subvencija na nivou EU. U ovom momentu, subvencije u Poljskoj značajno su niže od subvencija u državama poput Francuske iz razloga različitih troškova života.

Dodatni „krediblitet“ ovoj tvrdnji je dalo i mesto evropskog komesara za poljoprivredu koje će dobiti predstavnik iz Poljske. Takođe, pitanje je da li bi 2. jula Ursula fon der Lajen bila izabrana na mesto predsednice Evropske komisije, da se poslanici „Prava i pravde“ nisu odmetnuli od svoje grupacije umerenih evroskeptika (ECR) i sa svoja 24 glasa dali garanciju za dovoljnu većinu.

Iako može delovati da prostor za ovaj vid konvergencije u iznosima subvencija nikada nije bio politički bliži sprovođenju, ta mera ostaje kao prilično nerealna. U slučaju da do realizacije toga ne dođe, ova stranka će verovatno ponovo ispaliti populističke plotune u smeru „odrođene briselske elite koja je opsednuta multikulturalizmom i političkom korektnošću, a ne problemima običnog čoveka“, što je česta retorika ove stranke.

Da li će uspeti u toj političkoj akrobaciji, veliko je pitanje. Međutim, medijska slika i političke alternative će teško skorije oterati ruralnu populaciju da glasa za nekog drugog.

Mediji i društvene mreže

Da bi se partijske poruke efikasno širile i gađala partijska baza, stranka Jaroslava Kačinjskog kombinuje jaku kontrolu državne televizije TVP uz prilično sofisticirano i moderno korišćenje društvenih mreža. U ruralnim zonama, oko 50% stanovništva po poslednjim istraživanjima prima vesti isključivo preko državne televizije. Kao što primećuju i strani mediji, poput New York Times-a, državni TVP predstavlja jedan od najjačih arsenala za privlačenje glasova biračkog kora.

Sa druge strane, vladajuća stranka ima realtivno nisku podršku među ljudima mlađim od 30 godina sa 26,2%, naspram 55% kod starijih od 60 godina. Međutim, uprkos tome što joj mladi ne spadaju u primarnu ciljnu grupu, „Pravo i pravda“ je već godinama superiorna stranka u pogledu kampanje na društvenim mrežama gde su mladi većina. Neretko je ova stranka po određenim metodama bila i među prvima u kontinentalnoj Evropi. Naročito kada se radi u direktnoj komunikaciji sa biračima putem društvenih mreža.

Osim što je ova stranka uspostavila jaku kontrolu nad državnom televizijom kojom gađa kor njenih birača, ne popušta ni na terenima gde je prirodno slabija poput društvenih mreža.

Heterogena opozicija

„Pravo i pravda“ je partija koja uprkos nekoliko značajnih prednosti, ima i nekoliko ranjivih tačaka. Stranka je lošija u zapadnim regionima, urbanim centrima, među visokobrazovanima i među sekularnim delom populacije. Naravno, te biračke grupe je teško sastaviti u istu koaliciju, te je opozicija ovoj vladi prilično heterogena i zbog toga rascepkana.

Prva opoziciona grupa ovoj vladi su relativno jake proevropske, umereno konzervativne i ekonomski liberalne partije. Najjaču među njima svakako predstavlja Građanska platforma sa njenim koalicionim partnerima i nešto manja „Poljska koalicija“ desnog centra. Drugu opozicionu grupu predstavljaju levičarske partije koje su takođe proevropske, ali prilično progresivne i tvrdo sekularne, te su birački ograničene u prilično katolički konzervativnoj Poljskoj. U treću grupaciju spadaju stranke koje su anti-EU, ekonomski prilično protržišne, a društveno tvrdo konzervativne.

Ovako raznolika opozicija teško može napraviti funkcionalnu vladu, jer su vrednosna neslaganja duboka. U takvim okolnostima „Pravo i pravda“ sa svojim satelitima i 40% podrške može delovati kao stabilnost, naspram preko 20 različitih opozicionih stranaka grupisanih u četiri potpuno vrednosno različite koalicije.

[click_to_tweet tweet=“Poslednji lokalni izbori su pokazali da je „Pravo i pravda“ prilično ranjiva kada igra na terenu koji joj nije prirodan, poput velikih gradova. Zato će opozicija u budućnosti imati priliku da zabeleži dobitke. | “ quote=“Poslednji lokalni izbori su pokazali da je „Pravo i pravda“ prilično ranjiva kada igra na terenu koji joj nije prirodan, poput velikih gradova. Zato će opozicija u budućnosti imati priliku da zabeleži dobitke.“]

Da li će opozicija imati šanse u budućnosti?

Vladajuća stranka ne bi trebalo da bude prezadovoljna rezultatima parlamentarnih izbora. Ona jeste uvećala svoju podršku za nezanemarljivih oko 100 000 glasova i imaće samostalnu većinu. Međutim, rezultat ne bi trebalo gledati izolovano. Partija je imala ogromne resurse za kampanju, konstatno urušava demokratiju i pokušava da utiče na razne sfere društva, te je bila u prednosti u odnosu na sve ostale. Takođe, većina prethodno sprovedene politike bila je usmerena na kratkoročno podizanje podrške i populizam, te će se negativni efekti moguće osetiti već sredinom mandata nove vlade.

Poslednji lokalni izbori su pokazali da je „Pravo i pravda“ prilično ranjiva partija, kada igra na terenu koji joj nije prirodan, poput velikih gradova. Iz tog razloga, opozicija će u budućnosti imati priliku da zabeleži dobitke.

Prva sledeća prilika biće predsednički izbori u maju sledeće godine. Koliko god aktuelni predsednik Andžej Duda može delovati sigurno u prvom krugu izbora, ne bi trebalo isključiti da u drugom krugu izbora „Pravo i pravda“ zabeleži prvi ozbiljniji poraz, nakon solidnog trijumfa na parlamentarnim izborima. Dostupni populistički arsenal će se u međuvremenu suziti i centralno pitanje biće nivo organizovanosti opozicije. Iz ovih razloga, Poljska politička scena biće ponovo zanimljiva za praćenje u narednim mesecima.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava 5 razloga zašto je Kačinjski ponovo pobedio u Poljskoj se prvo pojavila na Novi treći put.

1. Kredibilitet i otvorenost

Stavovi Roberta Biedrona svakako nisu popularni među širokom populacijom u Poljskoj, a nije ni njegova biografija. Međutim, Biedron ih vrlo otvoreno i samouvereno promoviše, čak iako su sporni. Uz vešto komuniciranje, oni deluju kao nešto u šta on zaista veruje. Izbacio je sliku pape iz svoje opštinske kancelarije, jer veruje u sekularizam. Javno pokazuje svog partnera i zastupa usvajanje gej brakova. Ljudi se možda ne slažu sa onim što govori, ali mu očigledo veruju jer o tome govori otvoreno, bez agresivnosti i samouvereno.

2. Harizma i komuniciranje

Biedron poseduje i specifičnu harizmu. Na gotovo svim slikama je nasmejan i očigledno se trudi da fotografije na kojima se nalaze odišu pozitivnom energijom. Vešto koristi i svaki prostor u medijima koji mu se ukaže, a ukazuje se. Pojavljuje se od političkih emisija, preko časopisa za žene srednjih godina ili mlađe devojke, do nedeljnih magazina. Napisao je i dve knjige, od toga jednu za decu, koja bi uz jednostavne crteže trebalo da objasni najmlađima kako funkcioniše demokratija. Vrlo neobično reaguje na one koji se ozbiljno protive njegovim vrednostima. Kada se čovek sa homofobnom majicom pojavio na njegovom skupu, nije insistirao da ga isteraju napolje, već se slikao sa njim. U ovom momentu predstavlja jednog od najboljih, ako ne i najboljeg, komunikatora na političkoj sceni Poljske.

3. Politički odnos snaga i pozicioniranje

Gradonačelnik Slupska je donekle pogodio vreme lansiranja zasebne platforme u odnosu na raspored političkih snaga u Poljskoj. Sa jedne strane, vladajući Pravo i pravda Kačinjskog deluju kao nepobedivi i u odnosu na unutrašnje protivnike i u odnosu na pritisak EU. Ova stranka zagovara tvrdo konzervativnu retoriku i praksu po društvenim pitanjima, dok je u ekonomskoj sferi okrenuta ka socijalnim davanjima, poput popularnih benefita za porodice sa decom. Na drugoj strani, trenutno najjači izazivač Kačinjskom su snage bivše vlasti pod vođstvom desnocentrističke Građanske platforme. Ova stranka je po društvenim pitanjima umereno konzervativna, ali je ekonomski prilično liberalna. Sadašnji predsednik Evropskog saveta i bivši premijer Poljske, Donald Tusk, može biti jedan od potencijalnih kandidata na predsedničkim izborima 2020. godine ispred ove partije. Takođe, levica u Poljskoj se nalazi u priličnom problemu. Socijaldemokratski savez je na jednocifrenom procentu i može lako završiti van parlamenta, dok levičarska partija „Zajedno“ u anketama jedva stiže i do 3%. U okolnosti tvrdo konzervativne vlasti, umereno konzervativne opozicije i levice u rasulu, progresivni Biedron može naći prostor. Osim izrazito liberalnih stavova po društvenim pitanjima, u ekonomskoj sferi se zalaže za proširenje socijalnih funkcija države, najviše u zdravstvu. Takođe, odbija da pravi koalicije sa opozicijom iz bivših vlasti.

Ovi potezi i pozicioniranje su se odlično pokazali i predviđa se da će izvesno sa svojom budućom partijom ući u parlament, dok mu se rejting kao mogućeg predsedničkog kandidata meri sa ubedljivim trećim mestom (14%-17%) odmah iza opozicionog Tuska (21%-24%) i vladajućeg kandidata Dude (32%-44%).

Perspektiva Biedrona

Robert Biedron, sa nacionalnom pažnjom koju dobija i koju privlači, svakako politički prevazilazi svoj gradić Slupsk gde je gradonačelnik. Međutim, za pretvaranje podrške koju trenutno ima na nacionalnom nivou u stabilno glasačko telo koje ga podržava, biće potrebno više od njegove personalne atraktivnosti za publiku. U ovom momentu, on nema značajaniju infrastruktru potrebnu za ozbiljnije izbore, iako i bez nje uspeva da puni sale po gradovima koje posećuje. Prvi test za Biedrona biće izbori za Evropski parlament u maju 2019. godine, gde bi potencijalnim ulaskom njegovih članova ili člana u ovu skupštinu, partija mogla da pokaže snagu i testira se pred poljske parlamentarne izbore koji se održavaju iste godine. Bez obzira na uspešnost Roberta Biedrona na izborima, njegova atipična pojava za Poljsku i uspešnost u brzom sticanju solidnih rejtinga pokazuje da ova država nije toliko netolerantna ili osuđena na tvrdi katolički konzervativizam za koji se ona trenutno vezuje zbog akutelne vlasti.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Zašto je gej gradonačelnik politička zvezda u Poljskoj? se prvo pojavila na Novi treći put.