Nepopularnost Nemačke u Srbiji tokom poslednjih nekoliko meseci se može posmatrati kao kompeksan splet medijskih narativa, postojećih političkih stavova u domaćem javnom mnjenju i ekonomske transformacije kroz koju Nemačka prolazi od početka ruske agresije na Ukrajinu. Iako je reč o najvećoj ekonomiji Evrope i glavnom trgovinskom partneru naše države, tokom septembra i oktobra 2022. godine, Nemačka je prestigla SAD i postala država sa najnegativnijom predstavljenošću u najpopularnijim medijima u Srbiji. Ova promena percepcije rezultat je brojnih faktora koji uključuju način medijskog izveštavanja, politiku prema ratu u Ukrajini, ali i brojne  unutrašnje ekonomske probleme i energetske izazove sa kojima se Nemačka suočava danas.

Rekordna neto negativna predstavljanjenost u domaćim medijima rezultat je pre političke pozicije Nemačke kada je reč o ratu u Ukrajini. Kod dela medija koji je naklonjeniji Ukrajini i njenom hrabrom otporu I pokušaju da se odupre napadima Rusije, Nemačka je kritikovana zbog svoje neodlučnosti i kontradiktornosti. Usporeno slanje ubojitog naoružanja Ukrajini I tromost kada je u pitanju animiranje razvijenih ekonomija EU u svrhu odbrane Ukrajine, kao I mlaka pozicija prema ruskom savezniku Kini su bili jedni od glavnih razloga kritika. Sa druge strane, proruski mediji su Nemačku predstavljali kao državu koja strmoglavo srlja u politički I ekonomski ambis zbog ignorisanja sopstvenih nacionalnih interesa nauštrb interesa Vašingtona. 

Nemačka se tokom posmatranog perioda suočila i sa značajnim ekonomskim izazovima. Visoka inflacija, rastuće cene energenata i brojni problem u različitim privrednim sferama bili su česta tema u srpskim medijima. Ekonomski izazovi Nemačke uključivali su rast cena energenata usled sankcija uvedenih Rusiji ali I prestanku rada gasovoda Severni tok 1  i Severni tok 2, koji su značajnu uticali na industrijsku proizvodnju I konkurentnost nemačke privrede. 

Cene gasa su porasle za preko 50% u odnosu na prethodnu godinu, što je dovelo do značajnih posledica u energetski intenzivnim sektorima privrede kao što su hemijska industrija i proizvodnja čelika. Industrijski giganti, poput BASF-a I Thyssenkruppa-a bili su prisiljeni da smanje operativne kapacitete ili čak I zatvore neke pogone zbog neisplativosti poslovanja pod novim uslovima. 

Nemačka je često kritikovana I u člancima koji su se bavili normalizacijom odnosa između Beograda I Prištine, kao država koja ne samo da se vodi interesima koji su oprečni pozicijama Srbije, već i nedostatku diplomatskih kapaciteta da utiče I ubrza sam proces pregovora za razliku od Sjedinjenih država koje poseduju te sposobnosti.

Nepopularnost Nemačke u Srbiji rezultat je kombinacije negativnog medijskog izveštavanja, ekonomske krize, energetske nesigurnosti i antizapadnog diskursa koji je kreiran uz pomoć medija od početka rata u Ukrajini, što je dovelo do učestalih kritika odluka nemačke Vlade i kancelara Šolca. Bez okončanja rata u Ukrajini i pronalaženja alternativnih metoda pomoću kojih bi se osigurala energetska autonomija Nemačke, ne možemo očekivati ni rast popularnosti Nemačke u Srbiji.

Objava Nepravedna medijska nepopularnost Nemačke se prvo pojavila na Novi treći put.

Sve ukazuje da su električni automobili budućnost i da će bez nekih većih prepreka zameniti vozila koja troše fosilna goriva i na taj način zagađuju okruženje. Vlade menjaju svoje politike u korist električnih vozila i na štetu ostalih prevoznih sredstava, privatni sektor se adaptira ovom tipu proizvodnje, a potrošačko interesovanje za ovim tipom prevoznih sredstava raste. Međutim, put do široke upotrebe električnih automobila neće biti tako lak kao što deluje, iako će biti značajno lakši od drugih reformi u sferi ekologije. Neke pogodnosti električnih vozila su već danas vidljive, ali su vidljive i prepreke za njihovu dodatnu upotrebu.

Široka upotreba električnih automobila

Tokom kampanje za nemačke parlamentarne izbore 2017. lider nemačkih liberala, Kristijan Lindner, govorio je u svojim nastupima da nemačka autoindustrija mora da se menja. Kao jedna od važnijih industrija u ovoj državi, koja u proseku godišnje od prodaje zaradi oko 400 milijardi evra, iz ugla ovog političara značajno je zaostajala. Kristijan Lindner tada je govorio o proizvodnji električnih vozila i samovozećih automobila, u kojima je Nemačka tada bila značajno iza u odnosu na druge svetske gigante.

Iako je kada je došao na vlast isti političar bio rezervisaniji prema zabranama u odnosu na vozila sa unutrašnjim sagorevanjem u korist električnih vozila, njegov instikt o promenama na tržištu je tada bio tačan. Danas nemačka autoindustrija proizvodi preko 30 modela električnih automobila, a na nemačkim putevima se nalazi preko jednog miliona vozila ove vrste (blizu 3% svih vozila). U Sjedinjenim Američkim državama taj broj je skoro duplo veći nego u Nemačkoj (najveći broj u Kaliforniji), u Ujedinjenom Kraljevstvu se njihov broj rapidno povećava u poslednjim godinama, dok je u Kini njihov broj prešao 3 miliona.

Iz ugla brojnih aktera važnih za smanjenje štetnih emisija, upotreba električnih vozila ima logike. Sama vozila ne zagađuju direktno poput vozila koja koriste fosilna goriva. Trenutno u svetu između 1/5 i ¼ štetnih emisija CO2 dolazi iz sektora transporta, a automobili i kamioni čine čak 75% tih štetnih emisija (u ostale spadaju pomorski transport i avioni). Podsticaji za široku upotrebu električnih automobila predstavljaju lakši način da vlade redukuju deo štetnih emisija svojih država. Osim promene zakonskog okvira, vladine politike i programa subvencija, većinski trošak snose sami potrošači, koji bi svakako kupovali prevozna sredstva, jer su im potrebna.

Kroz vladinu politiku smanjivanja manevarskog prostora za proizvodnju i upotrebu vozila za različitim motorima koji koriste fosilna goriva, a davanje podsticaja za električna vozila, suptilno se za potrošače inženjeriše nova i čistija ponuda prevoznih sredstava. Iako pre 15 i više godina električna vozila nisu bila naročito konkurentna, promenom politika vlada, dostizanja ekonomije obima same industrije i sve boljom cenovnom konkurentnošću, danas su električna vozila sve izvesniji pobednik na budućem tržištu. To i različite vlade u svojim programima za ekološku tranziciju konkretno i priznaju.

Politike vlada prema električnim automobilima

Ekološki planovi koje su donele različite vlade u svetu u prethodnih nekoliko godina, mogu se i interpretirati i kao velika objava rata tradicionalnim vozilima na fosilna goriva. Prostor za njihovu upotrebu i proizvodnju biće sve manji, sa velikom prednošću koja će se davati električnim vozilima i železničkom saobraćaju. Kao i po običaju, najviše standarde u ovoj sferi nametnuće Evropska unija i njene države članice, a ostatak sveta će se postepeno uklapati u odnosu na njih.

Plan nove nemačke vlade u ovoj sferi ima prilično velike ambicije i podrazumeva da se do 2030. se na nemačkim putevima nađe čak 15 000 000 električnih vozila sa baterijom. Kao država u kojoj 1/5 štetnih emisija proizvede saobraćaj, insistiranje na ovoj promeni ima utemljenje i ovakva promena u transportu bi brzo dala efekte u sferi direktnih emisija iz transporta. Nemačka vlada je opredelila preko milijardu evra za grantove prilikom kupovine električnih vozila i hibrida u iznosu od oko 5% vrednosti novih vozila. Takođe, nekoliko stotina miliona evra je usmereno ka adaptiranju infrastrukture za budući električni vozni park, prvenstveno za različite vrste punjača za automobile. 

S obzirom da je najveći broj zabeleženih registrovanih automobila u Nemačkoj bio oko 48 miliona, uz veće investiranje u železnicu (uključujući i njenu elektrifikaciju) i masovnu upotrebu električnih automobila, do 2030. slika nemačkog transporta bi mogla da izgleda značajno drugačije. Čak i pre navedenih promena, udeo električnih automobila u ukupnoj prodaji putničkih automobila u Nemačkoj tokom 2021. je bio čak 28%. Tokom prošle godine Nemci su kupili preko 300 000 vozila ove vrste, pet godina ranije taj broj je bio 25 000, a deset godina ranije taj broj je bio malo iznad 2000. Može se reći da se revolucija sa električnim automobilima u ovoj državi uveliko dešava, a vlada je kroz svoju novu politiku samo dodatno ubrzala ovaj proces.

Na drugoj strani Atlantika, u Vašingtonu, mogu se primetiti slični procesi na delu. Čak i kada se izuzme Vašington, brojne savezne države, bilo republikanske ili demokratske, takođe imaju jasne politike oko proširenja upotrebe električnih vozila. Početkom maja ove godine, američki predsednik Džo Bajden doneo je novi plan koji se tiče uvećavanja proizvodnje i upotrebe električnih vozila u vrednosti od preko 3 milijarde američkih dolara. 

Plan američkog predsednika prvenstveno je usmeren na povećanje kapaciteta proizvodnje električnih litijumskih baterija, s obzirom da će po predviđanjima u Americi potražnja za njima porasti od 20 do 30 puta u narednim dekadama, jer bez njih ni nema električnih vozila. Jedan deo plana obuhvata i dodatnih 60 miliona dolara za recikliranje upotrebljenih baterija, kao i politiku da svih 650 000 vozila u vlasništvu saveznih organa do 2035. budu na struju. Takođe, kada se pogleda najmerljiviji cilj koji je administracija Džoa Bajdena do sada postavila oko upotrebe električnih vozila, radi se o nameri da 2030. čak polovina vozila koja se prodaju budu električna.

Kao i u slučaju Nemačke, potrošači se sve više opredeljuju za kupovinu hibrida i električnih automobila širom Amerike i pre navedenih koraka Džoa Bajdena. S obzirom da se radi o državi gde upotreba automobila ima među građanima veću važnost nego u Evropi, taj trend je dodatno važan za praćenje kada se previđa budući rast ove industrije. Prodaja automobila ove vrste tokom prethodne godine iznosila je nešto više od 600 000 vozila, odnosno 83% više nego 2018, koja je do tada bila rekordna godina. Iako trenutni njihov broj u Americi predstavlja tek nekoliko procenata ukupnih vozila na drumovima, u anketama čak 1 od 4 potrošača razmatra kupovinu električnog automobila i taj procenat dosta liči na trenutni udeo automobila na struju u prodaji svih vozila u Nemačkoj. 

U većini najrazvijenijih ekonomija sveta mogu se primetiti slični trendovi i skok potražnje, kao i nove politike vlada. Ipak, ni ova tranzicija ne ide toliko lako kako deluje i pojedine barijere za bržu ekspanziju bi trebalo razmotriti prilikom analize.

Prepreke za električna vozila u budućnosti

Kada se pogledaju trenutne projekcije buduće potražnje za električnim vozilima, slika može delovati vrlo optimistično. Po procenama Bloomberg New Energy Finance (BNEF) prodaja i potražnja za ovim tipom prevoznih sredstava će već 2030. izgledati značajno drugačije. Navedene projekcije govore da će prodaja električnih vozila već 2025. biti 10 miliona, a pet godina nakon navedene godine čak skoro tri puta veća (28 miliona automobila). Za 2040. predviđa se da će biti godina kada će preko pola svih prodatih automobila u svetu (57%) biti na električni pogon. 

Međutim, da bi se takve promene u globalnom saobraćaju ostavrile potrebno je da se ostvari nekoliko važnih preduslova. Jedan od njih svakako je uvećanje globalne prozivodnje baterija i mikročipova potrebnih za automobile. Kada se radi o baterijama, mahom se za električna vozila koriste litijumske baterije, a trenutna ponuda litijuma na svetskom tržištu ne uklapa se u trenutnu potražnju za njim. Osim litijuma, za proizvodnju električnih automobila potrebni su dodatni retki minerali, koji se većinski nalaze u Aziji. 

U periodu kada su gotovo sva vozila koristila kao svoj pogon fosilna goriva, države Bliskog Istoka su sa svojom naftom imale ključnu reč i to se videlo tokom naftnog šoka 1970-ih. Ukoliko se kao istinita uzme teza da su električni automobili budućnost, u ovom trenutku Kina kontroliše oko 80% poznatih rezervi ovih ključnih retkih minerala potrebnih za njihovu masovnu prozivodnju. Ukoliko se nastave političke tenzije između Zapada i Kine, globalni lanci snabdevanja mogu naići na velike probleme i proizvodnja električnih automobila može biti u problemu. Sa jedne strane, zapadne države mogu osetiti nedostatak kineskih retkih minerala i resursa potrebnih za proizvodnju ovog tipa vozila. Sa druge strane, Kina je gotovo u potpunosti zavisna od SAD-a i američkih azijskih saveznika u odnosu na sofisticirane mikročipove, bez kojih ne može proizvesti niti jedan električni automobil ili avion bilo koje vrste. 

Hipotetička kineska invazija na Tajvan, o kojoj se periodično govori, takođe može izazvati globalnu paralizu proizvodnje svih automobila, pa i električnih. Tajvanska kompanija za mikročipove TSMC trenutno sama snabdeva svet sa preko 50% svih naprednih mikročipova, bez kojih je nemoguće napraviti ni savremeni mobilni telefon, a kamoli novi Tesla električni model automobila. Trenutni razvoj političkih odnosa u svetu ne ide u prilog stabilnog snabdevanja celog sveta svim potrebnim materijalima da bi se navedeni projektovani brojevi vozila na struju ostvarili u realnosti.

Na drugoj strani, čak i da ne bude prepreka u proizvodnji električnih vozila i politička neslaganja na liniji Peking-Vašington budu hipotetički izglađena, ovakva promena u saobraćaju podrazumeva još jedan preduslov. Taj preduslov je promena strukture proizvodnje električne energije u svim državama koje planiraju uvećanu upotrebu vozila koja će biti bazirana na ovoj vrsti pogona. Ukoliko je cilj upotrebe električnih vozila da se umanji zagađenje i štetne emisije koje proizvode automobili koji sagorevaju fosilna goriva, onda je potrebno da električna energija koju ona troše dolazi iz obnovljivih izvora. Ukoliko bi se električna energija koja se koristi za njihov pogon u datim državama proizvodila iz fosilnih goriva (naročito uglja), štetne emisije se ne bi značajno smanjivale, samo bi bile drugačije. Iz tog razloga, politika podsticaja za upotrebu električnih automobila ne može biti zamena za sporu zelenu tranziciju u energetskom sektoru, već može biti samo adekvatna dopuna tog procesa, koji mora biti uspešan. U suprotnom, efekti takve promene u strukturi vozila u saobraćaju, imala bi tek ograničene efekte.

Budućnost električnih vozila

Kada se tokom 1980-ih u Americi govorilo o električnim automobilima, glavni sentiment u javnosti bio je skepticizam prema ovoj pojavi. Uvreženo mišljenje bilo je da bi  takvi automobili bili manje kvalitetni, bez sposobnosti da se kreću dovoljno brzo i pouzdano, kao i da je pitanje da li bi postojalo tržište za njih. Vreme je pokazalo da tadašnji skeptici nisu dobro predvideli budućnost i da su tehnički izazovi u značajnom delu savladani, a da tržište i potražnja svakako postoje danas. Trenutna procenjena vrednost ovog tržišta je preko 100 milijardi dolara i gotovo sigurno će se do kraja dekade uvećati tri do četiri puta.

Iako postoje spomenute prepreke za laku ekspanziju upotrebe ovih vozila u svetu, a pogoršanje političkih odnosa između Kine i Sjedinjenih Američkih Država može biti devastirajuće po ovu industriju, ona ipak ima dobre šanse da uspe. Autoindustrija se uspešno prilagođava ovom novom trendu na tržištu, a potrošači ih sve više traže i kupuju, a vlade su spremne da prokrče put ovom proizvodu kroz svoje zakone i uredbe.

Ukoliko se pogledaju ostali koraci potrebni da se postigne ugljenična neutralnost na nivou celog sveta, promena vozila u saobraćaju ka električnim modelima predstavlja nešto lakši potez. U pitanju nije mera koja je nepopularna, iako sami građani direktno snose trošak njenog sprovođenja. Vladama je dovoljno nešto pasivnije angažovanje, za razliku od promena u proizvodnji električne energije. Autoindustriji jeste izazov da se u potpunosti adaptira na ove promene, ali i promene se dešavaju dovoljno sporo i postoji jasna perspektiva dobre zarade od prodaje. Iz navedenih razloga, za električna vozila se može reći da imaju budućnost i da je ona objektivno zaslužena. Sa kojom brzinom će ta budućnost doći, zavisiće dosta od međunarodnih političkih trendova. U ovom momentu, oni još idu u korist ove industrije i njenog razvoja.

Tekst je originalno objavljen na portalu Ekologika 18.07.2022.

Objava Električna vozila u strategijama zelene tranzicije se prvo pojavila na Novi treći put.

Invazija na Ukrajinu iz februara ove godine poremetila je spomenute planove u Evropskoj uniji, a naročito u Nemačkoj. Navedena ekološka tranzicija je još moguća i nije sve izgubljeno, ali je sada verovatnoća za njenu realizaciju kratkoročno smanjena. Nemačka će u novim okolnostima morati da iz svoje energetske jednačine, pored već izbačene nuklearne energije, isključi i ruski gas kao privremeno rešenje, a izvesno u većim količinama upotrebi ugalj. To značajno remeti put nemačke zelene tranzicije koji je do rata bio jasan i postavlja pitanje šta je tačan uzrok ove haotičnosti u nemačkoj energetskoj politici?

Nemačka i ruski gas

Nemačka potražnja za ruskim prirodnim gasom i njegova visoka potrošnja nisu velike vesti, jer se dešavaju već pola veka. Zapadna Nemačka je od 1973. do raspada Sovjetskog Saveza povećala količine prirodnog gasa koje uvozi iz ove države čak 25 puta (!), a taj trend se nastavio do danas. Devedesetih kada su tenzije između Zapada i Istoka opale, uvoz gasa iz Rusije ka Nemačkoj rastao je takođe brzim tempom. Tokom prošle godine Berlin i Moskva su u sferi energetike odlično sarađivali, te je u odnosu na 1993. u 2021. uvezena količna ruskog gasa skoro sedam puta veća mereno u milijardama kubnih metara.

Ova obimna trgovina se nije desila bez razloga, iako je često bila politički kontroverzna i predmet napada američkih predsednika, od Ronalda Regana ’80. do Donalda Trampa tokom prošle decenije. Razlog za povećavanje zavisnosti od ruskog gasa je relativno jednostavan i objašnjiv sa nekoliko važnih faktora.

Sa jedne strane, Nemačka sve vreme ima cilj da se postepeno odaljava od upotrebe uglja, koji prilično zagađuje, te da pređe na druge čistije izvore. Sa druge strane, ogroman pritisak javnosti i zelenih aktivista naterao je različite vlade da gase postojeće kapacitete nuklearnih elektrana koje su stvarale ogromnu količinu energije. Iako je u drugom mandatu Angele Merkel postojala mogućnost da se ovaj trend zatvaranja postojećoh nuklearnih kapaciteta zaustavi, tragedija u Fukušimi 2011. trajno je zapečatila percepciju javnosti o nuklearnim elektranama kao velikoj bezbednosnoj pretnji.

U takvim političkim okolnostima ruski gas se lako namentuo kao superiorni energent na nemačkom tržištu. On drastično manje zagađuje od uglja, transportni troškovi su niski, uvozi se po povoljnoj ceni i nije politički nepopularan poput nuklearne energije i reaktora. Dok su obnovljivi izvori još u povoju i ne zauzimaju dovoljan udeo energetskog miksa ove države, ruski prirodni gas se nametnuo kao najoptimalnije prelazno rešenje. To je bilo vidljivo u skoro svakoj energetskoj strategiji nemačkih vlada, uključujući i agendu aktuelne vlade iz 2021.

Povoljna cena gasa i sve veće uvežene količine ovog energenta, jedan su od faktora stabilnog rasta nemačke privrede u prethodne dve decenije. Uz novi ekološki plan nove vlade, tranzicija ka obnovljivim izvorima bi bila brža do 2030, te bi Nemačka na ovaj način lakše ostvarila svoju energetsku nezavisnost, odbacila ugalj i manje se oslanjala na uvozni gas kroz vreme. Međutim, drastična promena političkih okolnosti na istoku Evrope i 2014. i ove godine dovela je u pitanje ovu energetsku idilu. Ruska invazija na Ukrajinu u februaru ove godine pretvorila je ovu solidnu ravnotežu i ambiciozne planove za zelenu tranziciju u potpuni energetski haos.

Izazovi pred Nemačkom

Energetsku saradnju Rusije i (Zapadne) Nemačke započeo je još prvi nemački posleratni premijer Konrad Adenauder, a ovaj trgovinski odnos čuvao je i unapređivao skoro svaki nemački kancelar kroz pethodnih 60 godina. Vanredne okolnosti danas teraju aktuelnog kancelara Olafa Šolca da ovaj višedecenijski odnos, izvesno nevoljno, prekine u veoma kratkom periodu. Osim što ovaj potez predstavlja apsolutni diskontinuitet sa postojećim energetskim politikama, tehnički je veoma komplikovan i izvesno skup. Kada se takvi radikalni koraci sprovode u kratkom roku, cena je logično dodatno veća.

Nemačka će morati da pronađe nove izvore energije koji će biti motor njenom budućem ekonomskom razvoju, tako da drastično ne poveća emisije štetnih gasova, da ne koristi ruski gas i da to sprovede za kratko vreme. Postojeće ruske pretnje o potpunom prekidanju snabdevanja Evrope prirodnim gasom, kao vid odgovora na evropske sankcije i ujedno političkog pritiska na evropske države, stoji kao upozorenje da to takve promene mora doći. Po rečima nemačkog ministra energetike Roberta Habeka, koji dolazi iz redova zelenih, gasni kapaciteti nemačke se trenutno nalaze na istorijskom minimumu od oko polovine popunjenosti, a ruski prekid snabdevanja može izazvati probleme na zimu.

Na drugoj strani, Nemačka nema adekvatnu infrastrukturu za uvoz tečnog gasa (LNG) i brojni proizvođači ovog tipa energenta mahom imaju dugoročne ugovore, što im ograničava količine koje mogu diskreciono prodavati na tržištu. Potpuno i naglo prekidanje uvoza ruskog gasa bi Nemačku po različitim procenama koštalo od 2% do 5% BDP-a, što bi predstavljalo jak, ali ne fatalan udarac za ovu državu. Primera radi, trenutne procene o efektima zapadnih sankcija na rusku ekonomiju, očekuju privredni pad ove države od 8% do 15% u 2022. Svakako, nemački privredni giganti će pritiskati saveznu vladu oko ovog pitanja, jer veliki broj industrija zavisi od konkretno ovog energenta.

Iz tog razloga, ministar Habek najavio je da će Nemačka štedeti aktuelne ograničene rezerve prirodnog gasa, ne bi li lakše prebrodila zimu. Cilj je da se aktuelni kapaciteti od nešto više od 50%, podignu na oko 90%, dok rusko snabdevanje ne bude potpuno ukinuto, kao što je slučaj sa Finskom, Poljskom ili Bugarskom. Prvenstveni fokus će biti na smanjenju upotrebe gasa u proizvodnji električne energije, ne bi li bio upotrebljen u oblastima gde mu je teško naći zamenu. Tokom prošle godine Nemačka se u proizvodnji električne energije sa tek oko 15% oslanjala na prirodni gas, oko 40% na različite obnovljive izvore energije (vetar, solarna energija, biomasa, hidroelektrane i ostalo), blizu 30% na različite tipove uglja i oko 12% na nuklearne elektrane, čije je zatvaranje predviđeno ove godine.

Sa takvim energetskim miksom u proizvodnji električne energije, manevarski prostor za promene je dosta ograničen u kratkom roku. Ukoliko bi se sveo na nekoliko reči, to bi značilo „privremeno povećano zagađenje“.

Ugalj kao „privremeno rešenje“

Kada se pogleda trenutno stanje u proizvodnji električne energije u Nemačkoj, gde bi ruski prirodni gas trebalo da bude isključen zbog ušteda za zimu, alternativa nema previše. Obnovljivi izvori energije zahtevaju vreme da budu stavljeni u funkciju u većem obimu nego sada i ne mogu u svim vremenskim uslovima dati željene rezultate. Savezna vlada će u narednim godinama značajno povećati upotrebu vetrogeneratora i na zemlji i na moru, ali u kratkom roku to nema puno značaja. Poslednjih šest nuklearnih reaktora iz 2021. će ove godine definitivno biti isključeni, a stavljanje u funkciju novih traje oko deset godina. Jedino što preostaje kao izvodljivo rešenje je nažalost ugalj, koji će gotovo sigurno značajno povaćati štetne emisije ove države, koja ga već intenzivno koristi i čije zagađenje ima i prekogranične efekte.

Nemački parlament će 8. jula glasati o zakonu koji će se ticati uglja, odnosno njegove intenzivirane upotrebe do 2024. u nešto više od 50 termoelektrana koje ova država i danas ima u funkciji. Iako je pre evropskih sankcija Moskvi, koje obuhvataju i ovaj energent, Nemačka uvozila i dosta uglja iz Rusije (oko 20 miliona tona u 2021), on je lakše zamenjiv. Ugalj iz: Kolumbije, Sjedinjenih Američkih Država, Mozambika, Australije, Indonezije ili Južne Afrike dosta će lakše zameniti onaj iz ruskih rudnika, nego što će gas iz drugih država zameniti onaj koji dolazi iz Rusije putem već izgrađene gasovodne infrastrukture, što je i obavezni preduslov njegove upotrebe.

Dok je u uslovima mira i uravnoteženih odnosa sa Moskvom, ruski gas definitivno pobedio sve ostale energetske konkurente u Nemačkoj, u uslovima sukoba sa Rusijom, ugalj nema konkurenciju. To su pokazale aktuelne vanredne okolnost i sa osnovom se može očekivati da predlog o intenziviranoj upotrebi uglja prođe glasanje u Bundestagu, ironično, izvesno i sa glasovima zelenih poslanika. Ovakav razvoj događaja je najbolji pokazatelj trenutnog haosa koji vlada u sferi energetike u Nemačkoj u koji kancelar Šolc i njegov kabinet pokušavaju da uvedu red.

Svakako, zamena ruskog gasa ugljem u proizvodnji električne energije može biti samo rešenje na veoma kratak rok, koji obuhvata samo ovu zimu. Smanjenje snabdevanja putem postojećih gasovoda od strane Moskve je na svaki rok duži od navedenog i pretnja za normalno funkcionisanje drugih sfera društva koje zavise od njega, a ne samo električne energije. Oko 20 miliona nemačkih domaćinstava zavisi od grejanja gasom, što obuhvata oko polovine svih domaćinstava u najmnogoljudnijoj državi Evropske unije. Značajan i politički uticajan deo industrije u ovoj državi, poput hemijske, takođe zahteva velike količine prirodnog gasa i ne raduje se sadašnjim razvojem situacije.

Rešenje ovako komplikovane situacije u energetskoj sferi, koja ima i ozbiljne posledice na domaću političku situaciju, nije laka. Konsekvence ovih okolnosti se već vide i u anketama rejtinga političkih partija i lidera, gde i aktuelni kancelar Olaf Šolc i njegova Socijaldemokratska partija plaćaju cenu. Zanimljivo, taj pad rejtinga nema veze sa prekrišenim obećanjima u zelenoj tranziciji, već u skoku potrošačkih cena, koje je prouzrokovao delom i rast cene energenata. Zelena stranka, iako je njena ekološka agenda (bar privremeno) mrtva, čak beleži rast podrške od izbora do danas.

Uzroci i rešenja za nemačke probleme

Upotreba uglja nije ni uzrok ni rešenje za nemačke probleme u energetskoj sferi, koji u aktuelnim specijalnim političkim okolnostima bivaju dodatno naglašeni. Najveći deo problema odnosi se na političke odluke koje su donošene u prethodnim decenijama u ovoj oblasti i koje sada Nemačku ostavljaju izloženom nepovoljnim međunarodnim gibanjima. Te odluke su bile i deo pogrešene strategije i prevelikog populističkog pritiska javnosti.

Sa jedne strane, Nemačka strategija u odnosu na zemni gas je bila utemeljena na očekivanju da će kao i tokom Hladnog rata moći da sa Moskvom uvek trguje energentima i da ublažava posledice rivalstva većih sila bez posledica po sebe. Iako su američki predsednici i političari naglašavali manjkavosti te strategije, delom i zbog interesa svojih proizvođača tečnog gasa, nemački kancelari nisu razmatrali veću diversifikaciju snabdevanja gasom.

Nemačka nije sazidala LNG terminale koji bi mogli da prime američki (ili nečiji drugi) tečni gas, te je ostala ranjiva u odnosu na dobru ili lošu volju Moskve i njenih komšija da joj dostavljaju dovoljne količine gasa. Postavljanje energenta uveženog od države sa kojom postoje spoljnopolitička neslaganja, kao strateški prelazni energent na srednji rok, dodatno predstavlja rizičnu strategiju. U sadašnjoj situaciji polarizacije Zapada i Rusije ti rizici su više nego vidljivi.

Na drugoj strani, Nemačka je rapidno umanjila udeo električne energije koja se proizvodi iz nuklearnih izvora do potpunog gašenja navedenih kapaciteta planiranog ove godine. Razlozi za takav potez mahom su politički, a manje energetski. Jak antinuklearni pokret je imao dovoljno političke snage da pritisne različite vlasti da zatvore nuklearne elektrane zbog tvrdnji o njihovoj nebezbednosti i efektu po životno okruženje, iako ostale države Evropske unije nisu imale veće probleme sa njima u prethodnih 60 godina.

Danas Francuska, Španija ili Švedska zbog njihove upotrebe osećaju manji pritisak u energetskoj sferi tokom aktuelne globalne krize i emituju niži stepen štetnih emisija nego Nemačka. Za to vreme je Berlin od 2002. za 20 godine smanjio udeo nuklearne energije u prozivodnji struje sa oko ¼ na uskoro 0%, dok je upotreba uglja u iste svrhe na identičnom procentu kao 2002. i očekuje se povećanje upotrebe zbog analiziranih poteškoća. Kao takva, Nemačka je više ranjiva u odnosu na međunarodne okolnosti i više zagađuje od država koje koriste nuklearnu energiju.

Nemačka aktuelna situacija i haos u energetskoj sferi biće lekcija za mnoge države u narednim dekadama, koje će biti posvećene zelenoj tranziciji širom sveta. Jedna je svakako da je potrebno uvek diversifikovati svoje energetske izvore i da je najlošija opcija manjak diversifikacije u korist države sa kojom postoje politička neslaganja. Druga je da strategija u energetici mora da bude racionalna i utemljena na merljivim dugročnim rezultatima, a ne na lepim željama. Treća, i možda najbitnija, je da navedene strategije moraju da izdrže test vremena i rizike koje nosi nestabilan svet. Strategija nemačke vlade „semafor koalicije“ pala je za manje od godinu dana od donošenja plana vlade zbog spoljnih okolnosti. Ukoliko klimatske strategije i drugih vlada širom sveta budu podjednako „izdržljive“, globalna zelena tranzicija neće biti ni brza i ni efikasna.

Tekst je originalno objavljen na portalu Ekologika 04.07.2022.

Objava Nemački energetski haos i zelena tranzicija se prvo pojavila na Novi treći put.

Na susednom kontinentu, u Africi, posledice globalnog poskupljenja i eventualne nestašice hrane najviše će se osetiti. Međutim, ova globalna kriza može se postaviti i kao velika dugoročna prilika za brojne afričke države koje imaju ogromne rezerve fosilnih goriva. Takvih država je na ovom kontinetu dosta i još nisu u potpunosti iskoristile svoje potencijale. Evropska unija, u momentima kada je prinuđena da pronalazi alternativne izvore potrebnih energenata u kratkom roku, definitivno će ka južnom kontinetu usmeriti ogromnu pažnju. Deluje da je to već sada slučaj.

Afrika i Evropa kao partneri?

Nemački kancelar Olaf Šolc u drugoj polovini maja ove godine imao je svoju kratku afričku turneju poseta liderima različitih država sa ovog kontinenta. Laicima može delovati neobično da kancelar, koji predstavlja najveću evropsku ekonomiju, u sred krvavog rata u Evropi posećuje Niger, Južnu Afriku ili Senegal. Ipak, to ne bi trebalo da bude čudno, već prilično učestalo, iako se u praksi ne dešava često. Afrika je za Evropu jedan od najvažnijih strateških regiona u 21. veku, kome vrlo retko posvećuje dovoljnu pažnju.

Budući trend negativnih efekata klimatskih promena u Africi, u kombinaciji sa visokim stopama rasta stanovništva na ovom kontinetu, mogu dovesti do devastirajućih posledica. Žrtve takvog razvoja događaja mogu biti ogromne u Africi, a Evropa bi mogla da se suoči sa velikim višemilionskim talasima „klimatskih izbeglica“ u narednim decenijama. Takvi novi migrantski talasi bi po haotičnosti i broju ljudi migrantsku krizu od 2014. do 2018. učinili relativno malim događajem, iako je u tom periodu ova kriza politički paralisala celu Evropu na nekoliko godina.

Evropske države zato imaju jasan interes da doprinesu stabilnosti afričkog kontinenta, zelenoj tranziciji koja bi umanjila efekte klimatskih promena u ovom regionu sveta i održivom rastu ekonomija u razvoju južno od Mediterana. Trenutno su u ovom regionu prisutne i druge sile poput Kine, a od evropskih država je tradicionalno prisutna Francuska, sa pomešanim utiscima među afričkim državama o efektima njenog prisustva. Ipak, povod za dodatni fokus evropskih država i Evropske unije kao celine u odnosu na južni kontinet neće biti ovi dugoročni strateški ciljevi, već trenutna nužda izazvana ratom u Ukrajini i poljuljanom stabilnošću evropskog energetskog snabdevanja.

Evropska unija između 35% i 40% svojih potreba za gasom namiruje kroz uvoz iz Rusije i to je trend koji se intenzivirao decenijama po obimu. Slično je bilo i sa drugim energentima poput uglja (oko 25% uvoza) ili nafte (nešto više), u odnosu na koje je izglasan (skoro) potpuni embargo od strane Evropske unije u poslednjim paketima sankcija. Nove političke okolnosti diktiraju Evropi da pronađe nove izvore zemnog ili tečnog gasa i odrekne se ruskog što je pre moguće. U takvim okolnostima Afrika deluje kao jedno od rešenja na srednji rok i može se uskoro desiti da na ovaj način privuče dodatnu pažnju na sebe. Nažalost, ponovo će u takvim okolnostima industrija fosilnih goriva biti veliki profiter, a napori o zelenoj tranziciji u Africi biti usporeni ili preusmereni.

Afrički energetski potencijali

Za energetiku u Africi važi slično pravilo kao i za mnoge druge oblasti, a to je postojanje potencijala i ogromne prepreke da se navedeni potencijali pretvore u opipljive dobiti. Iako se u Africi nalaze gigantske rezerve i nafte i prirodnog gasa, uz slabije regulacije vezane za njihovu eksploataciju, trenutna potražnja na kontinetu prevazilazi ponudu. Na osnovu predviđanja čuvene kompanije McKinsey, potražnja na ovom kontinetu za naftom i gasom će 2040. biti za 30% veća nego danas. Procena za globalni rast potražnje u istom vremenskom periodu je samo oko 10%. 

Razlog za to je ubrzana industrijalizacija na kontinentu i ogroman populacioni rast, s obzirom da je po predviđanjima Ujedinjenih nacija, Afrika kontinet koji će do 2050. duplirati svoju populaciju sa oko jedne milijarde na preko dve milijarde žitelja. Ukoliko se pogledaju realistične šanse za ekološku tranziciju na ovom kontinetu, koliko god se recimo u Senagalu država trudila da intenzivnije primenjuje solarne panele, šanse za ranije izbacivanje fosilnih goriva iz upotrebe nije nešto što bi trebalo očekivati. Domaća potražnja za fosilnim gorivima već postoji, a ono što može biti novina je što se uskoro može javiti i evropska. 

Najveći potencijal se može naći u saradnji u oblasti gasa, gde je pojedinim evropskim državama očajnički potrebna zamena u odnosu na ruski zemni gas. Države sa visokim stepenom zavisnosti od ruskog gasa, a ujedno i količinski velikom potrošnjom gasa, će platiti za bilo koju dostupnu alternativu. U ovom momentu ne postoji dovoljna infrastruktura za takvu izvodljivu alternativu, bilo da se radi o razrađenim gasovodima, bilo da se radi o terminalima za tečni gas (LNG).

Tokom 2021. Evropska unija je iz Rusije uvezla 155 milijardi kubnih metara gasa po podacima International Energy Agency (IEA). Te količine nije lako nadoknaditi u kratkom roku i po ceni koja je važila do rata u Ukrajini. Ipak, ne bi trebalo potcenjivati ni trenutne afričke kapacitete, čak i one koji su danas na snazi i podmiruju evropskom kontinetu deo gasnih potreba. Po podacima Eurostata za 2020, dve afričke države podmirile su u zbiru čak preko 10% gasnih potreba Evropske unije te godine. Alžir je izvezao oko 36 milijardi kubnih metara gasa, a Nigerija blizu 23 milijarde kubnih metara, što je u zbiru oko 1/3 izvoza Rusije na evropsko tržište. Da li bi ovi brojevi mogli da se u bliskoj budućnosti naglo povećaju i koje bi bile posledice takve politike?

Afrički izvoz gasa na evropsko tržište

Kada se pogledaju države u kojima najčešće završava gas afričkog porekla, radi se mahom o državama koje već danas ne zavise naročito od ruskog gasa. Prvenstveno su u pitanju države poput Portugala, Španije ili Italije, koja najavljuje da će ruski gas izvesno sve više menjati afričkim i za tako nešto postoji već potrebna infrastruktura. 

Nove države kojima će Italija posvetiti dodatnu pažnju su Angola i Kongo sa kojima je krajem aprila potpisala ugovore o uvozu zemnog gasa, a u slučaju Konga i tečnog gasa (LNG). Uz dodatne ugovore o tečnom gasu sa Egiptom i predviđenom povećanju uvoza iz Alžira u 2023. i 2024. za dodatnih 9 milijardi kubnih metara gasa godišnje, Italija će verovatno biti prva velika ekonomija koja će uspešno izvršiti tranziciju sa ruskog na afrički gas. Ova država ima veliku prednost jer je njen energetski gigant Eni već prisutan u Africi i adekvatna gasna infrastruktura mahom postoji ili se uskoro može osposobiti.

Što se ostalih država tiče, postoji više barijera da do povećanja ili tek početka uvoza iz Afrike dođe u kratkom roku. Jedan deo država, poput nekoliko solidno razvijenih u Centralnoj Evropi, su države bez izlaza na more i to značajno smanjuje njihovu fleksibilnost po ovom pitanju. Jedan broj država koje imaju more, nemaju adekvatne LNG terminale, poput Nemačke. Međutim, čak i sa adekvatnom infrastrukturom za tečni gas, najveći broj proizvođača se obavezuje na dugi rok vezano za svoje snabdevanje tečnim gasom, te se ni oni ne mogu tek tako lako preusmeriti na nove kupce, ako već imaju dugoročne važeće ugovore sa starima.

Rešenje za taj problem može biti povećavanje nivoa eksploatacije gasa u Africi, jer brojne države imaju ogromne rezerve koje nisu još predmet ozbiljnije upotrebe, poput Tanzanije, Senegala ili Mozambika. To naravno ne može biti rešenje na kratki rok za evropske države, a potreba za gasom je već danas visoka. Osim samog faktora vremena, trenutne regulacije na nivou Evropske unije značajno smanjuju manevarski prostor za evropsko investiranje u fosilna goriva čak i van teritorije EU. 

Većina afričkih zemalja bogatih gasom, sa izuzetkom Alžira, suočavaju se sa problemima trenutnih proizvodnih kapaciteta koji ne mogu da zadovolje aktuelnu evropsku potražnju. Drugi proizvođači kao što su Ekvatorijalna Gvineja, Angola ili Kongo nemaju potrebnu infrastrukturu koja bi im omogućila povećanje proizvodnje uskoro. Planirani gasovod iz Nigerije, preko Maroka do Španije, a samim tim i Evropske unije, još je u počenim fazama.

Evropska zabrana finansiranja novih projekata vezanih za naftu i gas u Africi takođe je blokirala potencijalna ulaganja za buduće proizvođače kao što je Uganda. Ovakve okolnosti mogu lako naterati Evropsku uniju da poništi svoje postojeće regulacije, što bi bio korak nazad u ambicioznoj agendi zelene transformacije u Evropi. Krizno stanje u Evropi može dovesti do kriznih mera, kao što je upravo spomenuti potez ili privremeno povećanje upotrebe uglja u kratkom roku, što bi imalo naročito štetne efekte po nivo evropskih emisija. U ovom trenutku, Afrika će svakako na različite načine ostati fokus evropskih energetskih ambicija kao jedna od mogućih alternativa u odnosu na Rusiju.

Evropski put do diversifikacije nije lak

Kada su evropske države sastavljale svoje energetske strategije za narednih nekoliko decenija, okolnost poput invazije Rusije na Ukrajinu nije bila uključena u jednačinu. Ta okolnost danas sve menja, jer dok vojske Ukrajine i Rusije vode rat u rovovima i bunkerima na preko 1000 kilometara fronta, Evropska unija i Rusija taj rat vode u ekonomskoj sferi. Taj rat je teško voditi, ako u pravcu Moskve se svakog meseca iz Evropske unije odlije par desetina milijardi evra (ili rubalja) za energente, kao ubedljivo najvažnijeg izvoznog proizvoda Rusije i jednog od glavnih prihoda budžeta ove države.

Čak i kada se rat u Ukrajini završi, vraćanje na stanje pre ovog sukoba deluje kao nemoguće, te bi zato evropske države trebalo da dalje preisputuju svoju energetsku strategiju. Ukoliko se ona bude bazirala na više uglja (barem privremeno), usporovanju zelene tranzicije i investiranju u dalju ekspanziju ekspolatacije fosilnih goriva u Africi, to neće biti dobra vest za globalne ciljeve smanjenje štetnih emisija gasova zelene bašte. 

Evropa se u prethodnih nekoliko godina postavila kao šampion u ovoj oblasti i sa najambicioznijim ciljevima, te je teško očekivati da će druge države sveta biti ambicioznije od Evropske unije u sferi ekologije. Na drugoj strani, brojne afričke države će zaista imati priliku da u narednih nekoliko decenija zarade dosta novca od strateške promene u Evropi. Kada je nemački kancelar Olaf Šolc u svojoj poseti Senegalu podržao projekat eksploatacije novih pomorskih nalazišta u ovoj državi, senegalski predsednik Maki Sal je iskoristio forumilaciju „da igra od sreće“.  Ta formulacija nije daleko od istine, jer će se mnoge afričke države obradovati da desetine milijardi evra koje su išle u pravcu Moskve, sutra završe u Dakaru, Alžiru, Luandi ili Kinšasi. Put do te finalne faze slivanja novca u budžet jeste dugačak, ali se u slučaju obe strane isplati.

Evropske države bi na ovaj način obezbedile alternativno snabdevanje svog tržišta dok ekološka transformacija ne bude gotova, a afričke države bi obezbedile kapital za nove projekte, novac od prodaje energenata i nove stabilne poslove za lokalno rastuće stanovništvo. Na ovaj način bi i Evropljanima više u interesu bilo da Afrika bude politički stabilnija i bili bi spremni da se politički više založe za to, a i konkurisali bi i kineskom uticaju u regionu. Ova saradnja zato deluje kao veoma izvesna u narednim godinama i decenijama. Jedini koji bi u tom novom odnosu snaga bili gubitnici bi svakako bilo stanje životne sredine u Africi i brzina ekološke transformacije u Evropi, ali sa sigurnošću se može reći da ovo nije prvi, a ni poslednji put da se ova dva procesa nađu na gubitničkoj strani akuelne politike.

Tekst je originalno objavljen na portalu Ekologika.rs 26.06.2022.

Objava Da li Afrika može da energetski spasi EU? se prvo pojavila na Novi treći put.

Međutim, pre tačno dve nedelje ruski napad na ukrajinsku teritoriju i početak ove vojne intervencije, doveo je do suprotnog efekta. Planovi koje je Bajden izneo u svom govoru pred Kongresom 2021. godine, realizuju se rapidnom brzinom. Kroz samo dve nedelje, desila su se globalna politička prestrojavanja koja u bilo kojim drugim okolnostima nisu bila moguća. Ona donose novi raspored snaga i dobrim delom pretvaraju ideje administracije demokrata brzo u realnost.

Bajdenova strategija i rat u Ukrajini

Ideja o globalnom okupljanju demokratskih država prisutna je od predloga pokojnog senatora Džona Mekejna, preko čuvenog Obaminog i Bajdenovog čoveka za Aziju, Kurta Kembela, pa do britanskog premijera Borisa Džonsona i njegovog predloga D-10. Strateški ugao takvog okupljanja bi bilo povezivanje vrednosno srodnih država sveta, koje bi dodatno povećale svoju međuzavisnost i bolje koordinisale svoje delovanje. 

Sa jedne strane taj blok bi ujedinjavao atlansko krilo oličeno u državama članicama EU i NATO-a i srodnim saveznicama koje (još) nisu članice. Ovo atlansko krilo bi predstavljalo kontru Rusiji, čija se zona uticaja za prethodnih 30 godina drastično smanjila na tek nekoliko država. Na drugoj strani, pacifičko krilo bi objedinilo sve države koje su blizu Kine i smatraju je za pretnju. U njih spadaju: Australija, Japan, Južna Koreja, Tajvan, Novi Zeland, Filipini, Vijetnam i u određenoj formi i Indija. Na taj način bi se u regionu Dalekog Istoka održao multipolaran sistem naspram trenutne unipolarnosti Kine, što bi i bila brana daljem širenju multipolarizma u svetu.

Iako je urađeno nekoliko koraka u ovom smeru, plan je delovao kao dosta spor u realizaciji. SAD jesu sa Australijom i Ujedinjenim Kraljevstvom napravile novi savez AUKUS, koji bi trebalo da rapidno podigne mornaričke kapacitete Australije i produbi međusobnu saradnju. Savez Indije, Australije, Japana i SAD, QUAD, oživljen je i predlaže se njegovo proširenje. Doprema se američka vojna pomoć Tajvanu koji je u strahu od kineske invazije, a revitalizuju se stara vojna savezništva poput onog sa Filipinima.

Ovi koraci su delovali nedovoljno odlučno, sa naročitom slabom efikasnošću među evropskim državama. Emanuel Makron je NATO proglasio “klinički mrtvim“, Nemačka spoljna politika trudila se da balansira između ekonomskih interesa saradnje sa Rusijom i Kinom, a da održava i dobre političke odnose sa Vašingtonom. Pojedini lideri unutar Višegradske grupe, poput Zemana ili Orbana, prilično su mlako nastupali prema Rusiji i Kini, čak i prilično otvoreno prema njihovim uticajima. Severni tok 2 između Nemačke i Rusije bio je prilično blizu potpune realizacije. Ipak, ruska invazija na Ukrajinu dovela je do brzog preokreta celokupnog stanja.

Rat u Ukrajini i Bajdenova agenda

Iznenadni rat u Ukrajini savršeno se uklopio u novi spoljnopolitički narativ SAD-a i administracije demokrata. Jedna država koja se 2014. odlučila za prozapadni i prodemokratski kurs napadnuta je od autoritarnog suseda i njen opstanak i kao prozapadne, i kao demokratske, i kao nezavisne države, doveden je u pitanje. 

U ovoj viziji sveta, definisanoj kao vrednosno nadmetanje demokratija i autokratija, Ukrajina predstavlja referendumsko pitanje i važan test nakon avganistanskog povlačenja. Taj referendum je da li će Amerika pomoći odbrani države koja ima demokratske ambicije naspram pretnje autokratske države ili je u pitanju samo retorika, a u praksi će vladati spoljnopolitički izolacionizam.

Sjedinjene Američke Države su kroz svoje delovanje od početka krize pokazale prvo. Okupljena je globalna koalicija demokratskih država, uvedene su najoštrije sankcije Rusiji od američkih sankcija Iranu, NATO je revitalizovan kao savez, pružena je jasna podrška Kijevu u svim oblastima, osim direktnog ulaska u sukob koji bi izazvao Treći svetski rat. 

U samo dve nedelje, Nemačka je napustila Severni tok 2 i najavila povećanje svoje vojne potrošnje na 2% BDP-a, a Francuska je na atlantističkoj spoljnopolitičkoj poziciji. Ove tri promene nije uspeo da izdejstvuje bilo koji američki predsednik kroz skoro tri dekade, a sada su se desile u nekoliko dana. Evropska unija se odlučila da otvoreno finansira i šalje naoružanje Ukrajini, a za sankcije Rusiji zalažu se i spomenuti Zeman i Orban.  

Na drugom kraju planete, američki pacifički saveznici većinski su se pridružili sankcijama. Japan, Tajvan, Južna Koreja, Australija i Novi Zeland uveli su takođe sankcije Moskvi i pružili su podršku Ukrajini. Znajući da bi uspešna invazija Rusije na Ukrajinu sutra značila veće šanse za kinesku intervenciju na Tajvan ili još asertivnije kinesko ponašanje prema svojim drugim komšijama, američki pacifički saveznici su ozbiljno shvatili situaciju.

Planirana globalna koalicija demokratskih država, koja je imala brojne prepreke u praktičnoj realizaciji, sada je dobila konkretan povod za svoje okupljanje. Bajdenova administracija ga je iskoristila i ovaj savez država je gotovo 90% kompletiran sa nekoliko izuzetaka, poput Indije i manjih pacifičkih država. Ta koalicija država sutra može predstavljati osnov za neki vid organizaciono bolje definisanije saradnje, a sa ruskom invazijom pokazuje se da povoda za to zaista ima dosta.

Novi politički blokovi i Ukrajina

Rat u Ukrajini dobrim delom dao je smisao nejasnoj spoljnoj politici evropskih država i spletom okolnosti ih radikalno uokvirio u spoljnopolitičku viziju Amerike. Evropska unija je od bloka država koji je ekonomske dobitke plaćao manjom spoljnopolitičkom snagom, postao blok država koji će ekonomski platiti povećanje svoje spoljnopolitičke snage. Pacifičke demokratske države su od dosta nezainteresovanih za globalna pitanja, postale pouzdan partner u obuzdavanju autokratskih sila čak i u njima geografski dalekoj Evropi.

Na drugoj strani, autoritarne sile još nisu sigurne oko svog budućeg delovanja i organizovanja. Rusija u svom poduhvatu ima podršku autoritarnog režima Lukašenka u Belorusiji, ali ne i autoritarnog režima u Kazahstanu. Kineska spoljna politika po pitanju Ukrajine je prilično ambivalentna i sumnjičava prema Rusiji, dok je Iran takođe vrlo rezervisan. Sve autoritarnija Turska Redžepa Tajipa Erdogana, svoju pomoć i podršku pruža Ukrajini, a naročito je značajna u sferi borbenih dronova Bajraktar koji prave razliku na bojnom polju. Bliskoistočne monarhije takođe nisu najsigurnije u svoje pozicije.

U ovakvim okolnostima, bez obzira na finalni rezultat ukrajinskog sukoba, jedna stvar ostaje kao trajna posledica. Ta posledica je da su SAD uspešno iskoristile ovu krizu da svoje spoljnopolitičke ciljeve na brzinu sprovedu u delo i stvore kostur koalicije vrednosno srodnih država, koje taj vrednosni sistem može braniti od autoritarnih izazivača koji su se pokazali kao nedovoljno ujedinjeni i bez zajedničke vizije. Ukoliko Ukrajina iz sukoba izađe kao država koja se odbranila od ruske invazije i održala svoju političku nezavisnost, to će ovom globalnom prestrojavanju dati dodatnu političku snagu. 

Iz tog razloga, prilično odvažna odbrana ukrajinskih građana od ruske invazije nije samo odbrana njihove države i demokratije u Ukrajini, već je dala motivacije i snage ostatku demokratskog sveta da se bolje organizuje. Nije isključeno da baš ta borba da ključni doprinos dosta efikasnijem prestrojavanju ostalih demokratskih država i ključnu stratešku prednost na srednji rok protiv svojih izazivača. To bi dobrim delom značilo da rat u Ukrajini nije samo pitanje gde se rešava status Ukrajine kao države, već prelomnu tačku nakon koje svet u kom živimo dobija novi politički oblik. Amerika će se potruditi da baš to bude novi ishod.

Tekst je originalno objavljen na portalu Talas.rs 10.03.2022.

Objava Rat u Ukrajini je ubrzao američke spoljnopolitičke planove se prvo pojavila na Novi treći put.

Ukoliko sve države sveta budu primenjivale mere za dostizanje ciljeva iz Pariskog klimatskog sporazuma, očekivani rast upotrebe vetrogeneratora biće rapidan. Ekološki konsenzus u svetu dobrim delom od ovog izvora i solarne energije očekuje da će biti glavni oslonac tranzicije ka obnovljivim izvorima energije. Ovaj izvor električne energije ima svoje prednosti i mane, kao i barijere za bržu ekspanziju. Međutim, može se reći da bez obzira na ograničenja, energija vetra dobija sve više na značaju. Zašto je to slučaj?

Brza ekspanzija upotrebe energije vetra

Upotreba vetra za potrebe proizvodnje energije nije novost, ali upotreba u svrhu efikasne proizvodnje električne energije svakako jeste. Zahvaljujući energetskoj krizi ‘70. i nepouzdanosti snabdevanja fosilnim gorivima, počela su prva ozbiljnija istraživanja upotrebe vetrogeneratora za ove svrhe. Isplativost, efikasnost i opšta upotrebljivost ovog novog-starog izuma dugo je bila poprilično ograničena. Strah od klimatske krize i upozorenja naučne zajednice dodatno su navela društvo da pronađe usmerenje u drugim izvorima od fosilnih goriva, koja su ogroman izvor štetnih emisija. U takvim okolnostima vetrogeneratori su dobili dodatnu priliku, kao i povećanju pažnju. Trenutno deluje da je ovaj „eksperiment“ uspeo.

Savremeni vetrogeneratori su danas efikasniji od primitivnih prototipova od pre par desetina godina. Danas ove vetrenjače proizvode do 20 puta više električne energije nego pre četvrt veka. Vetrogeneratori su danas viši, masivniji i imaju duže elise, te je njihova konkurentnost kao izvora sve veća. Za samo nešto više od decenije, energija vetra se sa zanemarljivih promila popela na 1/20 svetske proizvodnje električne energije, sa procenjenim daljim rapidnim rastom. Jedan od razloga za ovo, sem insistiranja ekoloških stručnjaka, su svakako tehnološke inovacije u ovoj sferi i ekonomija obima, koji su učinili upotrebu ovog izvora jeftinijim.

Prema različitim procenama na tržištu, proizvodnja struje iz ovog vida energije danas košta ¾ cene iz 2009. Ukoliko se merenja cene vrate na davne ‘80, taj skok konkurentnosti ovog izvora energije deluje još impresivnije. Početkom ‘80. cena proizvodnje po kilovat času bila je globalno na oko 0,4 dolara, dok danas u vetrovitim regionima iznosi tek jednu osminu ovog iznosa. Proizvodnja u regionima koji nisu toliko vetroviti, ili na moru, nešto su manje povoljni, ali po isplativnosti na nivou cene upotebe prosečnih fosilnih goriva.

Procena daljeg pada cena podizanja vetrogeneratora i njihove upotrebe gotovo je izvesna, što govore signali na tržištu i javne politike. Sa jedne strane, državne politike su sve više fokusirane da kroz regulacije umanje isplativost proizvodnje fosilnih goriva i obim njihove upotrebe, a sa druge strane kao oblik zelene tranzicije stvaraju regulatorne okvire za solarnu i energiju vetra. Tržište naspram toga jasno vidi ove signale državnih ograničenja, te su primetne povećane privatne investicije širom sveta u istraživanje i proizvodne kapacitete vetroparkova, a postepeno povlačenje iz uglja.

Gledano iz ugla cene po kilovat času ili potrebnog početnog kapitala za podzanje vetrogeneratora, ovaj izvor jeste konkurentan. Međutim, postoje ograničenja zbog kojih vetrogeneratori danas predstavljaju tek oko 5 odsto izvora globalne proizvodnje električne energije. Ti problemi možda mogu biti rešivi kroz buduće inovacije, ali danas stoje kao ipak realne prepreke.

Ograničenja ekspanzije vetrogeneratora

Vetroparkovi postaju sve isplativiji, te danas izgradnja velikog kopnenog vetroparka (6 megavata) košta između 8 miliona i 12 miliona evra i proizvodi električnu energiju za 4 do 8 evrocenti po kilovat času.  Ove brojke zvuče privlačno dok se ne stave u perspektivu druge konkurencije, koja ima komparativne prednosti u pojedinim sferama. 

Prva manjkavost je potrebna teritorija za generisanje dovoljno energije iz vetrogeneratora. Iako su vetrogeneratori sve moćniji, površine koje vetroparkovi zauzimaju nisu zanemarljive. Ovaj kontrast je najveći kada se uporedi generisanje istog obima proizvodnje električne energije sa nužnom površinom između vetrogeneratora i nuklearne energije. 

Po različitim procenama, vetroparkovi moraju da zauzmu čak preko 300 puta veću teritoriju da bi proziveli istovetnu količinu električne energije kao prosečna nuklearna elektrana. Uz to, zavisini su od vetrova, dok nuklearne elektrane električnu energiju mogu proizvoditi u kontinutietu i stabilno. Dalje inovacije će ovu razliku u potrebnoj teritoriji smanjivati, ali veće površine zemljištva će uvek biti potrebne. Sa sličnom preprekom se suočava i solarna energija, kada se poredi sa drugim izvorima. Ipak, vetrogeneratori ne zahtevaju bilo kakvo gorivo za svoj rad, dok su i elektrane na fosilne izvore i nukelarne elektrane ranjive na tržišne fluktuacije cena svojih goriva.

Ipak, teritorijalni faktor kod vetroparkova proizvodi dodatne rizike poput nezadovoljstva lokalnih zajednica zbog kvarenja izgleda krajolika i prirode, a naročito ako lokalna zajednica ne vidi direktne materijalne benefite od postojanja komercijalnih vetroparkova u svom komšiluku.

Na drugoj strani, vetrogeneratori imaju svoj životni vek, zahtevaju troškove amortizacije, a po različitim procenama zaslužni su za smrt miliona ptica svake godine, čime mogu imati štetan uticaj na ekosisteme. Određeni kritičari navode i pitanja drugih negativnih eksternalija ovog vida proizvodnje električne energije. Jedan od njih je svakako infrazvuk koji neminovno proizvode vetrogeneratori kroz svoj svakodnevni rad. U okolostima jakih vetrova taj zvuk može doći do čak 105 decibela, što je ekivalent jačine zvuka rada bagera. To naravno povećava ograničenja lokacija gde se oni mogu podizati, te u različitim regulacijama vlada postoji dozovoljna blizina, odnosno udaljenost od naseljenog mesta gde se mogu graditi.

Svakako, vetroparkovi ne mogu državama biti jedini izvor električne energije, zbog rizika potencijalnih nestabilnosti proizvodnje koji proizilaze iz prirodnih okolnosti vremenskih prilika. Različite kombinacije obnovljivih izvora energija i onih koji ne proizvode štetne emisije, mogu biti dosta izvesnija opcija. Ipak, vetrogeneratori predstavljaju jedan od bržih načina da se intenzivira proizvodnja električne energije iz obnovljivih izvora. U nemačkom slučaju danas predstavljaju prvi izvor električne energije (blizu jedne trećine), a da pre dve decenije nisu bile iole relevantan faktor. Čak i države u razvoju, poput Indije, Argentine, Kine ili Meksika, uspevaju da podižu svoje kapacitete obnovljivih izvora kroz vetrogeneratore. 

Takođe, ekološka tranzicija kroz vetrogeneratore nije nepopularna poput nekih drugih izvora. To je pojava širom sveta, te građani navedene manjakvosti još ne vide kao problem. U političkim kampanjama, energija vetra je češće predmet pozitivne propagande, a manje meta napada.

Vetrogeneratori kao (dnevno)politička tema

Ekološka transformacija se uvek mora gledati i kroz ugao dnevne politike, te bi u kalkulaciju ovakvih procena uvek trebalo ubaciti i političke faktore. Te pojave su veliki faktor rizika u Sjedinjenim Američkim Državama, dok je u drugim državama taj rizik dosta manji. Najveći rizik u SAD-u predstavlja naravno Republikanska partija, bar ova koja danas deluje na političkoj sceni. Tokom svog predsedničkog mandata, republikanski predsednik Donald Tramp u nekoliko prilika je relativizovao upravo energiju vetra.

U jednom od govora je naglasio da „ne razume vetrenjače“, da se ispod njih nalaze groblja ptica koliko su fatalne za ove životinje, da zagađuju, kao i da zbog zvuka koji emituju su kancerogene. Iako su stručnjaci osporili istinost većine ovih tvrdnji, one su dobar pokazatelj cinizma ove stranke prema zelenoj energiji. Taj cinizam, i čak otvoreno protivljenje, imaju višedecenijsku istoriju, koja proizilazi iz visokog uticaja industrije fosilnih goriva na ovu stranku. Ipak, u tako agresivnom protivljenju vetroparkovima ostaje usamljena u zapadnom svetu, a neretko i kod značajnog dela svojih birača.

Na drugoj strani, građani Amerike, ali i drugih država zapadnog sveta, mahom pozitivno gledaju na ovoj izvor električne energije. Sličan se sentiment može naći i u Americi, i u Nemačkoj, i u Kanadi, ali i drugim bogatim državama kada se rade ankete među građanima. Podrška za upotrebu energije vetra (ali i solarne energije) je takva u kontinutietu, te često služi kao tema za slanje pozitivnih kampanjskih poruka. U nekim slučajevima su te poruke dubinske, a u drugima tek površan vid ukazivanja na sopstvene vrline brige o okruženju.

U svojim kampanjskim spotovima političari, naročito sa levog centra, koriste kadrove impoznatnih vetroparkova u prirodi uz rečenice o odgovornom pristupu životnoj sredini. To su u poslednjim kampanjama radili i Džo Bajden i Džastim Trudo kao vid korišćenja već popularnog izvora energije za promociju svoje agende. Američke demokrate danas često kada govore o energiji vetra u prvi plan ne postavljaju samo benefite smanjenog zagađenja, već dosta konkretniju poruku o dobro plaćenim poslovima koje ovaj vid zelene tranzicije donosi. Ta poruka je namenjena deindustrijalizovanim delovima Amerike, koji su ujedno i pogodni za vetroparkove, poput „rđavog pojasa“ Srednjeg Zapada.  

Taj vid vođenja kampanja za zelenu tranziciju bi trebalo da dobije i širu primenu. Predstavljanje ekološke tranzicije kao lično žrtvovanje i činjenje dobrog dela je manje politički potentno, od predstavljanje istog tog procesa kao mogućnosti za ekspanziju novih dobro plaćenih poslova. U ovom momentu on uspešno funkcioniše za reklamiranje energije vetra i njene upotrebe u prozivodnji električne energije. 

Dodatni propagandni kvalitet je utemeljenost te tvrdnje u realnosti, jer danas blizu 1,5 miliona ljudi je zapošljeno u sektoru proizvodnje električne energije putem vetra i postoji manjak radnika sa ovim kvalifikacijama. Po procenama IRENA (International Renewable Energy Agency) taj broj ljudi bi do kraja dekade mogao da se učetvorostruči. Planiranje alternativne karijere u ovoj sferi ima perspektivu, te i u političkim kampanjama može biti efikasan i utemljen metod.

Energija vetra ima realnog potencijala

Ukoliko se sabiru sve pozitivne strane upotrebe vetrogeneratora, kao i one negativne koje su navedene, a na to doda celokupan politički i tržišni kontekst, ovaj izvor energije ima budućnost. On ima podršku naučne zajednice, tržište se adaptira u odnosu na njega kao budućnost, vlade sprovode politiku koja je podsticajna za dalju ekspanziju i popularan je među građanima širom sveta. Ipak, da bi u potpunosti bio superioran na tržištu, mora biti predmet daljih istaživanja i tehnoloških iskoraka, kao i da postigne veći stepen ekonomije obima.

Nemački primer rapidnog uvećanja upotrebe ovog izvora, kao i Danski, gde vetrogeneratori proizvode preko 40 odsto električne energije, mogu biti praktičan primer da je iskorak moguć. Norveška, koja je bogata fosilnim gorivima, uprkos ovom bliskom izvoru, gotovo 100 odsto svoje električne energije proizvodi iz energije vode i vetra. Čak i Kina kao najveći zagađivač danas predstavlja prvaka u povećavanju svojih kapaciteta vetrogeneratora, te se i najveći vetropark na svetu nalazi u ovoj državi.

Španski model kombinacije nuklearne energije (22 odsto proizvodnje električne energije) i energije vetra (20 odsto proizvodnje električne energije) može biti koristan primer za pragmatičnije ekološke politike. Ova država je po emisijama po glavi stanovnika gotovo identična Francuskoj, što je za prosek razvijenih ekonomija veoma dobro (tri puta niže od SAD-a ili Australije). Različite druge kombinacije upotrebe energije vetra sa drugim izvorima takođe postoje kao odlične opcije za države odvažne u ekološkoj tranziciji.

Generalno gledano, buduću ekološku tranziciju i ispunjavanje ciljeva iz Pariskog klimatskog sporazuma teško je zamisliti bez značajne upotrebe energije vetrogeneratora. Ona brzo dobija na značaju, a uskoro će vrlo izvesno dobiti i centralno mesto, te joj je zato potrebno usmeriti dodatnu analitičku pažnju i praćenje u ovoj dekadi.

Tekst je originalno objavljen na portalu Ekologika 25.12.2021.

Objava Da li je energija vetra definitivno budućnost? se prvo pojavila na Novi treći put.

Ovogodišnji program nemačke vlade ne znači samo diskontinuitet u odnosu na 16 godina vlasti Angele Merkel, već predstavlja novu fazu u ekološkoj tranziciji ove države. Ciljevi su postavljeni visoko i ukoliko budu ispunjeni u praksi, Nemačka će doživeti ekološku revoluciju brzinom kakva nije viđena u bilo kojoj visokorazvijenoj ekonomiji (naročito te veličine). Glavno pitanje ostaje da li su ti ciljevi realistični i koji delovi klimatske politike mogu biti teži za praktično sprovođenje.

Ekološki program nove vlade

Ukoliko bi se program nove nemačke vlade analizirao samo kvantitativno, od 177 strana klimatska pitanja zauzimaju oko četvrtine ovog koalicionog sporazuma. Samim tim, tema je drastično više zastupljena od svih ostalih. Takođe, ukoliko gledamo dokument kvalitativno, klimatski deo je jedan od onih koji sadrži i najmanje fraza i floskula. Obećanja su radikalnija, kvantitativno merljiva i jasno usmerena. 

Čak i iz ugla simoblike, vicekancelarsko mesto, koje u novoj vladi zauzima jedan od lidera zelenih, Robert Habek, obuhvata spojene resore ekonomije i klimatskog delovanja. Takva kompozicija kabineta, u kom su ekonomija i klima spojeni, takođe ne bi trebalo da čudi, jer je dosta predloženih klimatskih regulacija u uskoj povezanosti sa privredom.

Što se samog sadržaja ovih obećanja tiče, za početak vlada planira da Nemačka redukuje svoje štetne emisije do 2050. na one iz 1990. To obećanje i jeste cilj Pariskog klimatskog sporazuma i dobrim delom je i vezano i za obećanja prethodne vlade. Razlika je što zbog direktnog učešća zelenih u vlasti, cilj ima veće šanse da bude i sproveden u delo. Nova vlada takođe obećava da će ugalj “najidealnije” izbaciti iz upotrebe do 2030. To je bilo jedno od predizbornih obećanja zelenih, koje je kroz pregovore tri partije završilo i u zajedničkom koalicionom sporazumu.

Semafor koalicija se obavezala da će pojednostaviti regulacije oko zamena istrošenih vetrogeneratora, kao i regulacije oko odobravanja i procedure oko novih energetskih projekata. Takođe, vlada obećava i da će postati svetski lider u energiji iz “zelenog vodonika”, ali i uvodi obavaze za nove objekte i upotrebu solarnih panela na njima.

Jedno od najudarnijih obećanja, koje je lako pamtljivo i dosta revolucionarno, je da će Nemačka do 2030. proizvoditi 80% svoje električne energije iz obnovljivih izvora energije. Uz tu meru, u delu programa o transportu, vlada obećava čak 15 miliona električnih automobila na ulicama Nemačke, takođe do 2030, ali i da će do istog roka 75% vozova biti na električnu energiju. Planira se i da se broj železničkih putnika duplira do kraja dekade, da se investira u istraživanja takozvanih “sintetičkih goriva”, da se podigne porez na vozila koja zagađuju, ali i da se postane evropski centar za proizvodnju i reciklažu baterija.

Kroz sprovođenje ovakvog programa, Nemačka bi do kraja dekade izgledala potpuno drugačije, naročito ako se govori o energetici. Međutim, efekti ovakvog delovanja federalne ekološke politike imali bi uticaja praktično na sve delove društva, od vrste zgrada u kojima ljudi žive, vozila u kojima idu na posao, poreza koje plaćaju, izvora energije iz kog u svom stanu dobijaju struju, pa do tipova radnih mesta koja će biti dostupna u takvoj novoj ekonomiji. 

Može se slobodno i bez preterivanja reći, da bi sprovođenje ovih klimatskih ciljeva bila “ekološka revolucija”. Gledano iz ugla idealnog sprovođenja svih programskih crta, svakako. Međutim, da bi se dobila potpuna slika, važno je dodati na sve to i realnu osu i analizirati da li su ovi programski ciljevi realistični.

Da li je ova ekološka revolucija izvodljiva?

Nemačka već decenijama po pitanju klimatske politike planove sprovodi ispod svojih postavljenih ciljeva. Godinama su postojala upozorenja da će ova država verovatno ostati ispod svog cilja za 2020. da smanji emisije za 40% u odnosu na nivo iz 1990. godine.

Izveštaji vlade Angele Merkel iz 2018. govorili su da će navedana smanjenja biti bliže 32%. Vladin izveštaj okrivljuje neočekivano visok ekonomski rast i ekspanziju broja stanovnika u navedenom periodu, iako deo stučnjaka tvrdi da najveća pretnja zacrtanim ciljevima već dugo ostaje visoka zavisnost ove države od upotrebe uglja. Ove prethodne pravilnosti delovanja ispod sopstvenih postavljenih ciljeva predstavljaju prvi razlog za sumnju i veći pritisak od strane klimatskih aktivista.

Drugi razlog za sumnju su sami ambiciozni ciljevi i realne mogućnosti delovanja. Iako je došlo do napretka u smanjenju štetnih emisija iz energetskih industrija, uključujući energetski sektor ili naftne rafinerije, ključni sektori, kao što je recimo transport, su zabeležili su minimalne (samim tim nedovoljne) promene. Najava izbacivanja uglja iz upotrebe, insisitranje na električnim automobilima i železnici, kao i upotrebi obnovljivih izvora energije ima osnova, ali postoji jedna očigledna prepreka.

Sa jedne strane, izbacivanje uglja iz upotrebe i zatvaranje poslednjih nuklearnih elektrana, stvara veliku prazninu u proizvodnji električne energije. Nemačka iz ova dva izvora dobija čak trećinu svoje električne energije danas (34%), što svakako predstavlja pad od 2000. kada su ova dva izvora u zbiru činila oko 70%. Međutim, plan ove države da zatvori i poslednje nuklearne elektrane i izbaci ugalj iz upotrebe do kraja decenije, znači za početak da će trećinu svojih potreba za električnom energijom morati da nađe iz novih izvora.

Na drugoj strani, ovaj deficit u proizvodnji koji će morati da bude nadoknađen kroz druge izvore, kroz koalicioni dogovor evidentno preko ekspanzije obnovljviih izvora energije, nije jedini. Obećanje da će se 15 miliona električnih automobila naći na nemačkim ulicima za isti period, kao i da će se ¾ vozova kretati na električnu energiju, zapravo će stvoriti dodatnu ukupnu potrebu za električnom energijom. Iz tog razloga, deficiti koji bi trebalo da budu nadoknađeni biće nešto viši nego kada bi se posmatrali samo minusi u zatvaranju nuklearnih elektrana i termoelektrana na ugalj.

Obnovljivi izvori energije kao realističan izlaz?

Da bi se navedeni cilj postigao i Nemačka do 2030. imala čak 80% svoje električne energije proizvedene iz obnovljivih izvora, upotreba energije vetra i sunca mora da se višestruko poveća. Po različitim procenama, zbog svoje ekonomske ekspanzije, do navedenog perioda će potreba za strujom skočiti za 25% u odnosu na sadašnji nivo, bez navedenih vladinih promena. Ta procena postizanje navedenih ciljeva dodatno otežava.

Ukoliko se analizira plan vlade za solarnu energiju, on bi podrazumevao povećanje proizvođačkih kapaciteta tri puta većih od dosadašnje godišnje norme povećavanja. Iako su globalni lanci snabdevanja trenutno pod različitim udarima, po pitanju potreba za solarne panele, moguće je ispratiti ovu predviđenu povećanu potražnju od strane Nemačke. U sferi energije sunca, ciljevi se mogu opisati kao dobrim delom realistični.

Međutim, solarna energija predstavlja tek jednu desetinu udela u sadašnjoj proizovodnji električne energije. Ona je važan deo ekološke transformacije, ali ne ključan. Kada se fokus stavi na analizu energije vetra i planova nove vlasti, a vlada jeste stavila akcenat na ovu pitanje, postoji više prepreka.  Trenutni kapaciteti energije vetra čine između ¼  i 1/3 ukupne proizvedene električne energije u Nemačkoj, te je i očigledan fokus nove vlade na dodatnom povećanju tog udela. Najveći deo prepreka do tog cilja spada u komplikovane regulacije, bilo nacionalne bilo međunarodne, koje je potrebno ispuniti za željeni nivo ekspanzije upotrebe vetrogeneratora u datom (kratkom) vremenskom roku.

I kada se radi o zemljanim i o onim na morskoj površini (recimo u Severnom moru), potrebno je uložiti u infrastrukturu, ali i u onim prekograničnim postrojenjima dogovoriti se oko podele troškova sa drugim državama. Kada se govori o južnim nemačkim regionima, savezna vlada će imati težak zadatak da vlade južnih lendera ubedi da u potpunosti prate politiku oko vetrogeneratora. Svaki novi akter (bilo domaći, bilo inostrani) koji ima uticaj na proces sprovođenja ove ideje, dodaje novu varijablu rizika i izvesno dodatni utrošak vremena. 

To je i očekivano, jer izgradnja vetroparkova podrazumeva ogroman prostor teitorijalno gledano, te je dodatne aktere od uticaja teško izbeći prilikom realizacije tako ambicioznog plana. Potrebno je ubediti 16 regionalnih vlada da daju 2% svoje zemlje za realizaciju ovog plana, što je naravno težak zadatak. Regionu su heterogeni po teritoriji, nivou ekonomskog razvoja, stepenu urbanizacije, kao i vladajućim partijama i koalicijama u svakom od njih. Zbog toga je cilj vlade oko upotrebe vetrogeneratora suvše ambiciozan za navedeni rok i gotovo izvesno će biti probijen. Najavljeno olakšavanje procedura u ovom sektoru može biti od pomoći, ali je to samo deo šire komplikovane slike. 

Ekološka revolucija (iako ne toliko brza)

Kada se ukrste mišljenja različitih eksperata i organizacija oko procena ekoloških ciljeva nove nemačke vlade, može se izvući nekoliko zaključaka. Neki od njih ulivaju nadu da će do zelene transformacije doći, dok drugi na veliku žalost ekoloških aktivista rok te transformacije ipak produžavaju dalje u budućnost.

Pozitivna stvar je svakako u potpunosti nova poruka vladinih planova i političke retorike, koja na tržište šalje nove singale. Ti signali privatnom sektoru u Nemačkoj govore da se što pre preorijentiše na pristup koji će biti više ekološki, jer je budućnost naslikana kao uskoro vrlo zelena. Biznisi koji se ne budu uklapali u takvu budućnost, regulacijama i poreskom politikom će postati nekonkurentni u bliskoj budućnosti. Čak i da rok za planirane ciljeve bude probijen, zagađivači bi svoje srednjeročne planove trebalo da usmere ka drugim državama.

Takođe, semafor koalicija je dobro izabrala ciljeve svoje borbe i evidentirala najveće nedostatke u radu prethodnih vlada po ovom pitanju. Izrazito negativni efekti upotrebe uglja i gigantsko zagađenje iz saobraćaja adekvatno je adresirano kroz plan promene načina transporta i tipa vozila koja će se obraćati nemačkim putevima i naravno kroz potpuno izbacivanje uglja iz upotrebe. Koalicioni dogovor je u ovoj sferi jasan, te proizvođači uglja imaju jasnu poruku oko svoje perspektive, kao i autoindustrija oko tipa vozila koja neće biti predmet vladinih poreza i ograničenja. 

Na drugoj strani, postoje objektivni nedostaci u realizaciji koji će verovatno te ciljeve pomeriti dalje u budućnost od 2030. Projektovana veća potreba za električnom energijom, uz dodato podsticanje uvođenja električnih automobila na ulicima, stvara veliko opterećenje za ove ciljeve. Oslobađanje od foslinih goriva u datom roku, kroz veću upotrebu obnovljivih izvora energije (80%), nije realistično. Rast upotrebe solarne energije biće rapidan, ali energija vetra će teško moći da isprati date ciljeve u navednom roku. 

Prilično realan scenario je da 2030. upotreba fosilnih goriva bude značajno redukovana, a upotreba obnovljivih izvora energija biti značajno uvećana. Međutim, upotreba prirodnog gasa biće nužna i iznad sadašnjeg nivoa, a verovatno i uglja na nekom nivou (istina mnogostruko manjem). Ispunjavanja svih ciljeva sadašnje vlade podrazumeva idealtipske okolnosti, konsenzus svih aktera koje se pitanje tiče, manjak tržišnih šokova i da bar socijaldemokrate i zeleni čine i sledeću vladu. To deluje kao manje realističan scenario.

Svakako, predloženi smer delovanja se neće lako promeniti, čak i ako dođe do promene vlasti na sledećim izborima. Ekološka revolucija u Nemačkoj je počela i aktuelna vlada joj je dala dodatno ubrzanje. Semafor koalicija je dobro osetila aktuelni trend u društvu i međunarodnoj ekspertskoj zajednici. Ipak, izvesno će ostati ironija i da će najekološkija vlada koju je Nemačka ikada imala, verovatno biti ispod ciljeva koje je sebi sama zacrtala.

Tekst je originalno objavljen 10.12.2021. na portalu Ekologika

Objava Da li je Nemačka na pragu ekološke revolucije? se prvo pojavila na Novi treći put.

Kada se uđe u detalje analize ovog kompleksnog programa, može se videti razlika u odnosu na programe četiri vlade Angele Merkel. Dok su vlade demohrišćana bile usmerene ka postepenim reformama i bez naročitog ideološkog prefiksa, ova vlada želi da ima ulogu velikog transformatora Nemačke od ekonomije do infrastrukture i energetike. To naravno postavlja pitanje očekivanja posledica ove promene u Nemačkoj, ali i u Evropi i našem regionu.

Šta se dogovorila „semafor koalicija“? 

Nova vladajuća koalicija u Nemačkoj, koja nosi ime po bojama koalicionih partnera (žuti – liberali, zeleni i crveni – socijaldemokrate) predstavlja svojevrsni politički eksperiment. Prvi razlog je to što nikada na saveznom nivou nije postojala ovakva vlada, iako su partije koje je čine već sarađivale međusobno, ali nikada sve tri u istoj koaliciji. Ova koalicija se već pokazala kao relativno uspešna, ali u pokrajinskoj vladi Rajne-Palatinat, te nije potpuno iznenađenje, iako jeste presedan na nacionalnom nivou. 

Drugi razlog je to što saveznu vladu dugo nisu činile tri stranke, što se ove godine postavilo kao politička nužnost. Od prvih vlada Adenauera, koje su činile tri stranke, po pravilu dvostranačke vlade bile su dovoljno stabilne da vode Nemačku kroz različite teške trenutke. Međutim, politička atomizacija javila se i u najmnogoljudnijoj članici Evropske unije i dodatno zakomplikovala sastavljanje jednostavnih koalicija. Nemačke stranke gotovo nikada nisu imale više uravnoteženu podršku, što u situaciji nikad većeg broja parlamentarnih stranaka, otežava formiranje vlade. Saradnja umereno levih socijaldemokrata i zelenih sa umereno desnim liberalima, predstavlja novi vid kompromisa.

Taj kompromis se vidi i u zajedničkom programskom dokumentu. Stranke su se trudile da usklade određene postojeće međupartijske programske nekompatibilnosti. Socijaldemokrate i liberali su morali da usklade želju prvih za većim porezima i većom preraspodelom bogatstva i želju drugih za što manjim porezima privredi. Liberali i zeleni su morali da usklade želju drugih za velikom ekološkom transformacijom sa željom prvih da državne regulacije budu što manje.

Na veliko iznenađenje, uspeli su u tome.

„Build back better“ na nemački način

Veliki broj vlada tokom COVID-19 pandemije iskoristio je aktuelnu krizu da promoviše ambiciozne programe transformacije po ugledu na Ruzveltov „New Deal“. Ti programi bi u teoriji trebalo da ne samo oporave ekonomiju pogođenu novom krizom, već i da je „učine boljom“. Otuda se isto brendiranje državnih programa pod nazivom „Build Back Better“ može videti i kod vlade Borisa Džonsona i kod Džoa Bajdena, a i u nacrtima kod nove nemačke vlade. I u slučaju Džonsona i Bajdena, kao i „semafor koalicije“, njihove države bi nakon postpandemijske transformacije po planu trebalo da budu egalitarnije, ali i modernizovanije i infrastrukturno i digitalno.

U slučaju vlade novog socijaldemokratskog kancelara Olafa Šolca, finalni proizvod je dobar presek vrednosti stranaka, ali i njihovih interesa. Za početak, liberali su dobili ograničenje državnog zaduživanja i stopiranje povećanja poreza, dok će velika zelena transformacija biti sprovedena putem državne banke KfW, gde se pronašao kompromis. Ta zelena transformacija bi trebalo da ukine upotrebu uglja do 2030, da se 80% struje proizvodi iz obnovljivih izvora energije do kraja dekade, a pojednostavi procedura za dobijanje dozvola za nove projekte u energetskom sektoru. U ovoj sferi su zeleni uspeli da izbore dosta.

Na drugoj strani, socijaldemokrate su zaštitili svoju stariju glasačku bazu kroz obećanje da neće biti smanjivanja penzija i povećavanje starosne granice. Uz to, iz svog programa su uspeli da u vladin program proguraju minimalac od 12 evra na sat (uz iznenađujuću podršku liberala), darežljiviji socijalni program, izgradnju preko 400 000 stanova godišnje (od čega 100 000 subvencionisanih), ali i olakšavanje dobijanja nemačkog državljanstva i reformisane imigracione politike.

Infrastruktura i transport će biti predmet transformacije kroz veće investicije i intenzivnu modernizaciju. Broj železničkih putnika bi trebalo da se duplira do kraja dekade, da na putevima bude 15 miliona električnih automobila, 75% železnice bude električno, a vozila koja zagađuju očekuju veći porezi.

Ukratko, uz novu vladu, Nemačku očekuje neobičan miks selektivne liberalizacije, selektivne deregulacije, ali i velikih investicija u odabrane sektore. Ovo predstavlja veliko razdrmavanje nakon 16 godina konzervativnog menadžmenta statusa quo od strane Angele Merkel.

Šire posledice „semafor koalicije“

Nova nemačka vlada će biti dosta asertivnija u svojoj spoljnoj politici. Ona danas predstavlja balans između dosta atlantistički opredeljenih zelenih i liberala sa dosta umerenijim socijaldemokratama. U teoriji bi preuzimanje ministarstva spoljnih poslova od strane zelenih trebalo da znači manje tolerancije prema Rusiji i Kini i njihovim nedemokratskim praksama. Ova partija je pružala eksplicitnu podršku vlasti u Kijevu tokom pograničnih tenzija Rusije i Ukrajine, kao i vlastima Tajvana. Za Srbiju, koja ima visok stepen saradnje sa Rusijom, a od skoro i veoma dubinski ekonomski odnos sa Kinom, to može predstavljati prepreku.

Ukoliko bi se samo zeleni pitali u nemačkoj spoljnoj politici, Srbija bi bila nezaobilazna tema. Kao država koja ima visok stepen saradnje sa Kinom u brojnim oblastima, a takođe je veliki korisnik uglja i proizvođač zagađenja iz ovog izvora, teško bi prošla ispod radara. Međutim, trebalo bi imati u vidu da ključnu reč u spoljnoj politici Nemačke ima kancelar, što je bilo vidljivo i u mandatu Angele Merkel. Iako su spoljne poslove vodile socijaldemokrate u prethodne dve vlade, demohrišćanska reč je bila glavna. Danas će glavna reč biti ona Olafa Šolca, čija partija ima dosta uravnoteženiji stav i po ovim pitanjima, iako oštriji od demohrišćana. Srbija bi u tom smislu mogla da očekuje nešto manje tolerantan stav, a slično važi i za vlast u Mađarskoj i Poljskoj, koje se nalaze unutar Evropske unije i predstavljaće dosta važnije teme i za Berlin i za Brisel.

Takođe, ne bi trebalo upasti u zamku da će transformativni program vlade na unutrašnjem planu skrenuti pažnju Nemačke sa spoljne politike. U onom vladinom programu, troškovi takozvanog „međunarodnog delovanja“ (vojska i međunarodna pomoć) će se povećati ukupno na čak 3% BDP-a.  Predviđeno je da Nemačka nabavi nove aviona sposobne da nose nuklearni arsenal, koji ova država deli kroz NATO saradnju. Vojsku ove države, koja se nalazi u lošem stanju, izvesno će očekivati nova ulaganja.

Iz tog razloga, na novu vlast u Berlinu ne bi trebalo gledati kao kontinuitet prethodne vlasti. Verovatno „semafor koalicija“ neće imati kapacitet da apsolutno redizajnira Nemačku po svom planu, ali se evidentno radi o promeni paradigme. Političke snage koje ne budu adekvatno adaptirale promenu smera nemačke politike, izvesno će od nove vlasti često više dobijati „crveno svetlo“, nego „zeleno svetlo“, jer nemačka dominacija unutar Evropske unije neće nestati preko noći.

Tekst je originalno objavljen na portalu Talas 06.12.2021.

Objava Šta planira „semafor koalicija“ na čelu Nemačke? se prvo pojavila na Novi treći put.

Zastupanje većeg korišćenja nuklearne energije i globalnog proširivanja kapaciteta danas je nešto popularnije, iako su polazne tačke bile niske. Ovaj vid elektrana trpeo je velike kritike, bio je izvor brojnih demonstracija širom Zapada, a par velikih incidenata stvorilo je percepciju o nuklearnoj energiji kao vrlo rizičnoj. Državne regulacije iz ‘70. i ‘80. su i smanjile prostor za njihovu veću ekspanziju. Njeni zastupnici naspram toga imaju jaku argumentaciju o izostajanju emisija CO2 i brzini kojom se one mogu smanjivati kroz podizanje nuklearnih elektrana. Trendovi se razvijaju u više smerova, te ih zato vredi i analizirati.

Nuklearna energija danas

Iako je u pitanju izvor električne energije koji je prisutan do 1950, već od ‘70. nuklearna energija postala je prilično nepopularna. U ovom periodu najčešće je bila meta aktivista koji se bave pitanjima zaštite životne sredine i postale su povod za brojne demonstracije širom sveta. U nemačkom slučaju je taj aktivizam otišao toliko daleko da je nakon par decenija borbe doveo do čak potpunog zatvaranja nuklearnih elektrana u ovoj državi. U ostatku sveta dometi pokreta bili su dosta manji,  što govori o generalnoj ekspanziji ovog izvora energije kroz decenije. 

Sve više država razmatra njihovu upotrebu, te danas u svetu postoji preko 400 aktivnih komercijalnih nuklearnih reaktora koji su u funkciji, čak 55 koji su izgradnji i preko 100 koji su u planu. Aktuelni evropski energetski problem naveo je i britanskog premijera da u poslednjim nedeljama sve više priča o novim nuklearnim elektranama u Ujedinjenom Kraljevstvu i potencijalnoj izgradnji novih u Velsu. Francuski predsednik Emanuel Makron takođe se naslanja na prethodnu francusku tradiciju upotrebe ovih izvora i najavljuje dodatno investiranje u male nuklearne reaktore. Takođe, javlja se i jak lobi na nivou Evropske unije da se ovaj energetski izvor proglasi kao “čist”. 

Uprkos ekspanziji i blagoj promeni percepcije danas se samo 10% svetske električne energije proizvede iz ovog izvora. Ugalj je i dan danas zaslužan za oko 2/5 električne energije, a prirodni gas za oko ¼, te ovi veliki proizvođači zagađenja višestruko nadmašuju udeo nuklearne energije. Delom su za to zaslužne navedene regulacije, delom loša javna percepcija, a delom i državne energetske politike subvencija koje su ovoj industriji onemogućavale da dobiju na ekonomiji obima, a delom je zaslužan i manjak standardizacije. Uz sve navedene prepreke, deluje da ovaj energetski izvor nije izgubio bitku i razloga je nekoliko.

Pouzdanost i rizici

Od kada je atomska energija postala poznata široj javnosti, njen imidž je bio mahom negativan. Razlozi su brojni i proizilaze od različitih velikih događaja, pa do popularne kulture i streotipa koji su bili vezivani za nju često i kroz humor. Prva negativna asocijacija je naravno njena razorna moć demonstrirana kroz vojnu upotrebu, ali i različite nuklearne testove širom sveta. Ovaj potencijal za destrukciju stvorio je očekivnu skepsu i u odnosu na nuklearne elektrane. 

Incidenti poput incidenta na ostrvu Tri milje 1979, Černobila iz 1986. i Fukušime iz 2011. su dali dodatnu potvrdu tom strahu. Paralelno sa realnim incidentima, popularna kultura je ovaj rizik prenaglašavala, te su u filmovima ili serijama proizvod nuklearne energije razne nemani, mutanti, Godzile ili su uvek uzrok razornih incidenata zbog ljudske nekompetentnosti.

Takva percepcija je dobrim delom ostala do današnjeg dana, te u većini demokratskih država među anketiranim stanovništvom ostaje vrlo nepopularna. Na momente je čak po popularnosti padala i ispod uglja, koji je jedan od glavnih proizvođača štetnih gasova. U autoritarnim državama poput Kine ili Rusije je situacija nešto drugačija i ove države su prvaci po broju reaktora koje otvaraju ili planiraju da otvore.

Međutim, u realnosti se nuklearna energija pokazala kao prilično stabilan i pouzdan izvor električne energije, a i najmanji izvor žrtava. Po analizi Harvard Univerziteta u svetu je 2018. od posledica zagađnja od fosilih goriva umrlo čak 8 miliona ljudi. Ukoliko se sve direktne i indirektne žrtve nuklearne energije za preko 60 godina njihove upotrebe saberu, u pitanju su žrtve koje su manje od dnevnih žrtava spaljivanja fosilnih goriva.

Komparativnih prednosti ovog izvora energije ima još. Sav nuklearni otpad do sada proizveden u svetu mogao bi da stane na jedan fudbalski stadion. Takođe, savremeni modeli reaktora mogu reciklirati svoj otpad kao gorivo sve dok gotovo i ne ostane radioaktivnog otpada. Kvantitativno je potrebno manje materijala da bi se proizvela ogromna energija, ukoliko se ovaj izvor energije poredi sa ostalim načinima proizvodnje. Kao najvažnija prednost je naravno da proizvodnja nuklearne energije ne emituje ugljendioksid (CO₂). Uticaj nuklearne energije na životnu sredinu jedva se registruje u poređenju sa katastrofom koje su na planeti izazvala (i izazivaju) fosilna goriva.

Države koje su najbrže smanjile svoje štetne emisije mahom su se oslanjale na zatvaranje termoelektrana na ugalj, a otvaranje nuklearnih elektrana. Primeri za to su naravno spomenuta Francuska, ali i Švedska. Ovi primeri i aktuelni obim globalne klimatske krize, mnoge ekologe navode na neki vid pragmatizma. Taj pragmatizam se zasniva na podržavanju nuklearne energije kao načina da se najbrže redukuju globalne štetne emisije, uprkos drugim manjkavostima koje ekolozi evidentiraju u odnosu na ovaj energetski izvor. 

Nuklearni pragmatizam ekologa

Ukoliko bi ekolozi birali najidealniji način da se redukuju aktuelne štetne emisije, najveći broj njih najradije bi preporučio solarnu energiju i energiju vetra. Jedan broj njih bi zastupao i koncept takozvanog degrowth-a, odnosno procesa suprotnog od ekonomskog rasta. Iako ovaj vid leve varijacije na “politiku štednje” ima popularnost kod dela zelenih, većina realističnih ekologa se na nju neće osloniti. Inovacije u sferi napretka baterija ili solarnih panela, redukovali su cenu ovog izvora energije i omogućile da bude dostupniji. To se vidi i u rastu upotrebe i solarne energije i energije vetra širom Zapada. 

Naravno, dinamika kojom upotreba fosilnih goriva biva zamenjena obnovljivim izvorima energije je isuviše spora da bi se postigli ciljevi iz Pariskog klimatskog sporazuma. Uprkos napretku u dostupnosti i efikasnosti, ona i dan danas nije dostigla potrebni nivo isplativnosti bez ozbiljnije državne finansijske intervencije. Takođe, uz oba navedena izvora postoje i rizici njihove zavisnosti od vremenskih prilika, što predstavlja svojevrsnu nestabilost. Kombinacija oslanjanja na obnovljive izvore energije u kombinaciji sa degrowth pristupom ekonomiji bi možda mogao da ima efekta, ali uz ogromnu cenu koju bi platio životni standard građana i ukupno bogatstvo sveta.

Na drugoj strani, pragmatičniji deo ekološke zajednice ima razuman vid tolerancije za upotrebu i nuklearne energije u određenoj meri. Uranijum, kao najčešće nuklearno gorivo, oskudan je baš kao i fosilna goriva poput nafte ili prirodnog gasa, ali je dva miliona puta moćniji od nafte u energiji koju proizvodi. Francuska koja ima četiri puta više stanovnika od Holandije i skoro tri puta veću privredu, trenutno proizvedi duplo manje štetnih emisija, upravo zahvaljujući energiji nuklearne fisije.

Kao racionalna alternativa aktuelnoj dominaciji energije proizvedene iz fosilnih goriva, koja stvara katastrofalne posledice po životnu sredinu i ljudske živote, može se argumentovati kombinacija nuklearne energije i obnovljivih izvora energije. Više ulaganja u inovacije u obe sfere će izvesno umanjiti cenu i povećati dostupnost ovih tehnologija, a kroz paralelnu primenu bi se redukovale ukupne štetne emisije značajno brže. 

Kada se pitanje posmatra i iz ugla politike, desničarsko biračko telo koje je često skeptično prema većoj ekološkoj intervenciji države, neretko ima i afirmativno mišljenje o nukleranoj energiji. To je slučaj i u Francuskoj i u SAD-u, koje uprkos različitim sentimentima birača o klimatskim promenama, imaju poklapanje da je nuklearna energija mnogo popularnija kod desnice nego kod levice. 

U američkom slučaju, i po anketi Gallup-a i anketi Green Advocacy Project podrška upotrebi nuklearne energije je skoro duplo veća kod republikanaca nego kod demokrata. To ostavlja političkog prostora za paralelnu kampanju za dva različita biračka tela, koja u kombinaciji može imati u zbiru efekta na ukupno umanjenje štetnih emisija. To je moguće, iako postoje ograničenja koja su važna analize.

Ograničenja upotrebe nuklearne energije

Naravno postoje i savremena ograničenja ovakvog pristupa, koja svakako ne bi trebalo zanemariti. Za početak, nuklearna energija je kompleksna i rad elektrana koje koriste nuklearnu fisiju je komplikovan proces, te i zahteva više ljudske pažnje i tehničkog znanja. Noviji modeli manjih reaktora će podrazumevati i naprednije tehnološke kompetencije ljudstva, što je za određene zemlje ograničavajući faktor. Većina država se i dan danas zato oslanja na stare “proverene” modele elektrana, koje su i naravno manje efikasne.

Takođe, podizanje novih nuklearnih elektrana ne može biti ad hoc potez i nije u pitanju lak proces. U svakoj zainteresovanoj državi to mora biti deo šire strategije i planiranja energetske politike. Razlog za to je njihova visoka cena (u proseku oko 10ak milijardi dolara po elektrani), kao i dug proces izgradnje koji može trajati i preko decenije. Da bi se ovakva odluka donela, zato mora postojati javni konsenzus za takvo pitanje, što se u prethodnim paragrafima može videti kao teško. Ovo pitanje nije polarizujuće kao različita kulturološka pitanja, ali jeste pitanje oko kog se progresivniji i konzervativniji deo društva mahom ne slažu.

Uprkos tome što se pojedinačni upečatljivi incident nije desio od Fukušme 2011, ljudsko anegdotalno evidentiranje potencijalnih pretnji i dan danas utiče na negativnu percepciju o nuklearnoj energiji. U Americi, gde se poslednji ovakav incident desio pre više od 40 godina, po anketi Morning Consult iz 2020. javno mnjenje uz nuklearnu energiju jedino negativnije gleda na ugalj, koji je po različitim procenama zaslužan za preko 10 000 ljudskih smrti godišnje u SAD-u.

Takve početne pozicije i javna percepcija mogu biti solidna prepreka za veće investicije u ovaj izvor energije, kao jedan od smerova delovanja u redukovanju štetnih emisija. Kako trenutno raspoloženje javnosti govori i ne deluje da se ozbiljnija šira kampanja u promociji vodi u javnosti.

Budućnost nuklearne energije

Nuklearne elektrane svakako predstavljaju tehnologiju sa kojom je planeta upoznata već šest decenija i o kojoj posle stotina studija postoji široko prikupljeno znanje. Efekat njene primene u različitim državama je sada moguće meriti na različite načine, ali je možda iz ekološkog ugla najbolje meriti uticaj na štetne emisije ugljendioksida i sličnih štetnih gasova. Ukoliko se analizira oportunitetni trošak, odnosno koliko štetnih emisija nije proizvedeno zbog postojanja nuklearnih reaktora, rezultat je impresivan. Isto se može zaključiti i kada se dodaju i ljudski životi koji su spašeni kroz ovakav vid smanjenja proizvodnje ugljendioksida.

Ipak teško je očekivati nekakvu “nuklearnu renesansu” i povratak u doba 1950-ih i 1960-ih kada je ovaj izvor energije bio u svojoj ekspanziji, pre stagnacije koja počinje već ’80. Iako među ekspertskim krugovima i među realističnijim ekolozima dobijaju na težini, kao uvek dostupna i (relativno) brza opcija za redukciju emisija, ne deluje da vetrovi duvaju u njihovom smeru. Najveći fokus dugoročno se nalazi ka solarnoj energiji, gde investitori, naučnici i javni delatnici posvećuju najviše pažnje. 

U optimističnijoj verziji po nuklearnu tehnologiju, buduće inovacije ih mogu učiniti dostupnijim i još efikasnijim, te i njihova ekspanzija bude lakša. Takve nuklearne elektrane bi onda bile dobra dopuna u generalnoj borbi protiv klimatskih promena, uz naravno dosta bolje organizovanu pozitivnu kampanju koja bi morala da negira decenije identičnih negativnih narativa o ovom moćnom izvoru i energije i destrukcije. Zbog generalnog manjka vremena za intervenciju po pitanju klime, nuklearne elektrane neće ispasti iz igre, ali svakako neće ni biti prvi izbor država, a naravno ni ekologa.

Tekst je originalno objavljen na portalu Ekologika 15.10.2021.

Objava Nuklearna energija kao izlaz iz energetske krize? se prvo pojavila na Novi treći put.

Ova evropska porodica partija, koja uz narodnjake desnog centra predstavlja najvažniju grupaciju, pokušaće da po ugledu na nemačke socijademokrate ponovi ovaj uspeh u drugim državama. Da li joj to može poći za rukom?

Socijaldemokratske partije i snaga

Nakon Drugog svetskog rata su socijaldemokratske partije ostvarile dve vrste pobeda. Prva pobeda je često trijumfovanje na izborima i rukovođenje evropskih država sa ove ideološke pozicije. U vremenu Hladnog rata između kapitalističkog SAD-a i socijalističkog SSSR-a, ova srednja ideološka pozicija bila je popularna opcija među glasačima. Druga pobeda je ona koja se odnosila na uticaj na društvo, jer je socijaldemokratski način vođenja ekonomije do 1980-ih bio manje ili više konsenzualno prihvaćen i od drugih stranaka.

Uprkos desničarskom uzletu i jačanju tokom 1980-ih širom Zapada, socijaldemokrate su se vratile na velika vrata tokom 1990-ih. U dosta umerenijem i širem biračkom telu prihvatljivijem izdanju, različiti lideri ovih partija levog centra ostvarili su velike uspehe. Toni Bler je sa britanskim laburistima ostvario rekord sa tri uzastopne pobede. U Nemačkoj je dva puta pobedio Gerhard Šreder, u Holandiji je sličan uspeh ostvario Vim Kok, dok je u Austriji je uspeh ostvario Viktor Klima, a Italija je zabeležila više uzatopnih socijaldemokratskih premijera.

Već početkom Svetske ekonomske krize 2008, socijaldemokrate sve teže brane i osvajaju vlast, a migrantska kriza mnogim premijerima sa levice zadaje finalan udarac. Celokupna politička scena skreće udesno, te osim tradicionalnih stranaka desnog centra, u igru kao relevantni igrači ulaze i evroskeptični desni populisti. Do praktično prošle godine, teren za socijaldemorkate bio je uzbrdo, a za desne snage nizbrdo postavljen,. Postavlja se pitanje, šta se od tada do sada promenilo, te stranke levog centra ponovo imaju potencijal da ostvare proboj.

Socijaldemokratska strategija

Partije koje se nalaze ideološki na levom centru imaju dve tradicionalne biračke baze, koje se međusobno razlikuju. Gotovo svaka socijaldemokratska partija u Evropi se oslanja većinski na podršku sa jedne strane stare konzervativne radničke klase, a sa druge strane urbane i progresivne srednje klase. Konkretnije rečeno, Toni Bler ili Gerhard Šreder svoje velike pobede ostvarili su tako što su partije pozicionirali da budu prihvatljive za obe ove grupacije. Ukoliko i konzervativni rudar i fabrički radnik zaokruže socijaldemokrate, ali i lekar, profesor ili student iz velikog grada, socijaldemokrate su znale da će izvesno dobiti vlast.

Svetska ekonomska kriza je proizvela je jake direktne i indirektne udare na srednju klasu, što je oštetilo ovaj deo biračkog tela. Stranke desnog centra uspele su da sprovedu takozvanu “politiku štednje”, koja je u tom momentu bila manji ili veći ekonomski konsenzus. Socijaldemokratske partije se u ovim novim okolnostima nisu najbolje snašle, ali su istrpele inicijalni udar.

Međutim, migrantska kriza je u potpunosti promenila pravila igre. Desnopopulističke partije su uspele da svojom konzervativnom i antimigrantskom retorikom privuku ogroman broj radničkih birača od socijaldemokrata ka sebi. Socijaldemokratske stranke su sa jedne strane trpele pritisak progresivne srednje klase da budu otvoreni prema imigraciji, a sa druge strane pritisak konzervativnih radnika da budu zatvorene prema imigraciji.

U toj situaciji su ove stranke gubile ili jedan ili drugi deo baze, a najčešće oba. U trajanju migrantske krize od 2014. do 2018. izgubile su vlast gotovo u svakoj državi u kojoj su se izbori održali. Tamo gde su vlast zadržali, promenili su identitet. Danske socijaldemokrate su danas antimigrantskog opredeljenja, dok se u Švedskoj socijaldemorkatski premijer Stefan Leven takmičio sa desnicom u tome ko bi više ljudi deportovao.

Ovako nepovoljan teren za delovanje stranaka levog centra nije postojao praktično od 1980-ih godina, te neuspesi nisu iznenađenje. Kriza oko koronavirusa donosi novo “deljenje karata”, u kome ovaj put socijaldemorkate prolaze dosta bolje.

Ponovna legitimizacija socijaldemokratskih ideja

Kriza koronavirusa donela je svakako mnoge novine koje prevazilaze politiku, ali ako se analizira samo politika postoji jedan siguran efekat. Socijaldemokratske politike velike javne potrošnje i ulaganja u javne usluge ponovo su dobile legitimizaciju. Taj vid legitimizacije nije se desio od 1980-ih kada je protržišni konsenzus pobedio sa usponom Margaret Tačer u UK i Ronalda Regana u SAD-u. Razloga za to je više, te su socijaldemokrate veliki dobitnici ove promene političkog terena.

Sa jedne strane, sve države Zapada su posegnule za ogromnim stimulans paketima državne potrošnje. To su radile i levičarske i desničarske vlade. Nakon dekade manje ili veće politike štednje, ovo predstavlja radiklanu promenu. Od SAD-a, preko Evropske unije i UK-a, pa do pojedinčanih država članica EU, velika javna potrošnja postala je pravilo, a ne retka mera. Taj vid javne potrošnje išao je od pitanja davanja novca direktno građanima, preko investicija u infrastrukturu, pa do pomoći privredi. Ova promena je javnu potrošnju učinila prihvatljivom i glasačima.

Drugi faktor koji je pomogao legitimizaciji socijaldemokrata je posebno naglašavanje važnosti zdravstvenih sistema, kao i empatije prema ljudima koji su u ovim sistemima zaposleni. Takođe, važnost pojedinih javnih usluga i državnih sistema tokom pandemije, ukazala je da je ovim sistemima potrebno obezbediti adekvatno investiranje i budžete za rad. Ta promena svesti je izmenila percepciju javnih usluga kod birača od poreskog troška ka nužnoj potrebi. Logično, socijaldemokratska agenda je time dobila dodatnog legitimiteta.

Na kraju, zbog pandemije su već značajno proređeni migrantski talasi postali još ređi. Na političkom terenu gde migranti nisu tema, dobijaju socijaldemokratske partije, a gube desni populisti. Ove partije levog centra su dobile priliku da razgovaraju sa svoje dve različite glasačke baze o temama gde bolje stoje, poput ekonomije i socijalne odgovornosti, a ne o polarizujućem pitanju imigracije.

Ovi novi faktori omogućili su socijaldemokratama dosta bolji teren za političku borbu, koji već određene stranke solidno koriste. Nemački primer i trijumf Olafa Šolca pokazuje to na konkretnom primeru. Ovaj novi trend ne bi trebalo mešati sa posleratnim socijaldemorkatskim entuzijazmom ili usponom umerenih socijaldemokrata tokom 1990-ih, jer je obim promena dosta manji. Međutim, nakon gubitničke dekade koja je celu ideju stvaila u opasnost golog opstanka, sadašnje tendencije predstavljaju prvu pozitivnu promenu za levicu posle dugo vremena. Koliko će ovaj novi trenutak stranke levog centra iskoristiti, trebalo bi detaljno pratiti u narednom periodu.

Tekst je originalno objavljen na portalu Nova 17.10.2021.

Objava Da li Šolc vraća socijaldemokrate na evropsku političku mapu? se prvo pojavila na Novi treći put.