Kandidat koji nije učestvovao u nemačkom političkom životu, nije pretrpeo štetu od velike koalicije i biografije bliske radničkom biračkom telu, delovao je kao dobitna kombinacija. Međutim, po poslednjim merenjima rejtinga, SPD će na izborima proći sa tek nešto više od 20% i sa verovatno najgorim rezultatom na saveznim izborima od osnivanja. Angela Merkel će sa druge strane, kao koalicione partnere verovatno odabrati Zelene ili liberalni FDP, a duel Merkel-Šulc je pokazao da i ponovna „velika koalicija“ postoji kao ozbiljna mogućnost. U toj velikoj koaliciji se krije jedan od najvećih razloga potencijalno lošeg rezultata SPD-a na ovim izborima, a nova takozvana „svadba slonova“ može dovesti ovu partiju u sličnu situaciju sa holandskim PvdA.

Slučaj holandske laburističke partije PvdA bi trebalo da bude lekcija za svaku evropsku partiju levog centra. PvdA (Partij van de Arbeid) je od 1946. bila jedna od dve najjače partije u Holandiji sa rezultatima od 20% do 35% na svakim izborima. U drugoj polovini 90ih se sa Vimom Kokom na čelu uspešno adaptirala novim okolnostima i pomerila umereno ka centru. Na izborima 2012. je uz dinamičnog mladog lidera Diedrika Samsoma zamalo pobedila osvojivši 25% naspram 26% desnocentrističkog VDD-a Marka Rutea. Na redovnim izborima u martu ove godine, partija pada na 5,7%. Odgovor na pad na blizu 1/5 glasova od prethodnih izbora se krije u „velikoj koaliciji“ sa umereno konzervativnim partnerom VDD. Narodna partija slobode i demokratije (VDD) je ideološki fleksibilnija partija koja se nalazi između konzervativizma i liberalizma i po potrebi ide ili blago u desno ili nazad ka centru. Zahvaljujući blagom pomeranju u desno, pobedila je na ovim izborima desnog populistu Vildersa i preživela je mandat obeležen ekonomskom stagnacijom, masovnom imigracijom i štednjom.

Njen progresivniji i levi koalicioni partner očigledno nije. PvdA je glasala za sve fiskalno konzervativne zakone, štednju u oblasti zdravstva i nije uspela da ispuni obećanja iz kampanje. U praksi se sprovodila politika premijera Rutea koja je bila realističnija i nepopularnija. Završni ishod je da je Rute uprkos tome pobedio, jer je to i donekle obećao biračima, a da je PvdA doživela neverovatan istorijski pad. Na račun pada popularnosti ove partije koja je bila „catch all“, u parlament je 2017. ušao doslovce ko god je hteo i ko god je bio bar malo politički levo od centra. Urbani glasači su glasali za socijalliberalne Demokrate 66, levlji za socijaliste, penzioneri za partiju penzionera „50plus“, ekolozi za Zelene, a poslanike dobijaju i Partija za prava životinja i partija manjina „Denk“. Od stranke koja obuhvata najveći broj levih glasača, velika koalicija je napravila sedam minijaturnih partija koje se bave uglavnom jednom konkretnom temom i teško mogu da se ikada ujedine. Trebalo bi napomenuti i da holandski izborni sistem nema cenzus i da zahvaljujući tome su „kombi stranke“ dodatno motivisane da izlaze na izbore.

Iako je nemački politički sistem stabilan i za ulazak u parlament je partiji potrebno 5%, odnosno nešto iznad 2 miliona glasova, sličan scenario se može dogoditi ako se ponovi koalicija CDU-SPD. Ponovno davanje legitimiteta ordoliberalnoj i konzervativnoj dogmi kroz novi savez, može da SPD svede ispod psihološke granice od 20%, podigne četiri ostale relevantne partije iznad 10% i potencijalno uvede još nekoga u Bundestag. Takav scenario je možda i najnepovoljniji za građane Nemačke, jer bi stvorio predominantnu vladajuću partiju, razbijenu opoziciju i potencijal da ojača ekstremno desna AfD.

Iz navedenih razloga, SPD bi trebalo zarad dugoročne koristi da odbije novu koaliciju sa CDU i da pokuša da pronađe svoj novi identitet i program u opoziciji. Velika prednost partije je duga klupa za rezerve i mogućnost da u slučaju nesposobnosti Šulca da reformiše partiju, uvek se može naći solidna zamena. Na raspolaganju su ekonomski kompetentni i popularni gradonačelnik Hamburga Olaf Šolc, premijerka landera Rajna-Palatinat Malu Drajer ili harizmatična premijerka Mekelenburga-Zapadne Pomeranije Manuela Švezih. U slučaju da se partija odluči za pristup bliži socijalliberalizmu, tu je i dinamični finansijski vunderkind Karsten Šnajeder iz Tiringije. Partija u opoziciji sigurno neće propasti, pošto to FDP nije i posle 4 godine van Bundestaga, a veća joj je šansa da ne završi kao holandska PvdA i da se spremi za buduće izborne cikluse.

Tekst je objavljen u dnevnom listu „Danas“ 22.09.2017.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Slučaj holandske PvdA kao rizik za Šulca i SPD se prvo pojavila na Novi treći put.

1. Establišment status quo socijaldemokrate

Socijaldemokratija i država blagostanja svakako nisu novi koncepti za Evropu, kao ni partije ove vrste. Od vremena pre Drugog svetskog rata one postoje u različitim formama i često su bile vlast. U Švedskoj su od kraja prvog svetskog rata, sa po nekom pauzom, socijaldemokrate na vlasti. Problem nastaje kada partije prestanu sa osavremenjivanjem, postanu bezlične, krenu da podsećaju na malo brižljivijeg brata konzervativnog establišment konkurenta. Visoki porezi i velika redistribucija, baza u sindikatima, postmaterijalističke vrednosti, ljudska prava i u najmanju ruku naizmenično smenjivanje sa konzervativcima. Zvuči dobro do momenta globalnih promena na svim poljima i nedostatka odgovora na ključna pitanja koja novo političko tržište nameće. U tim situacijama socijaldemokrate nemaju odgovor na automatizaciju koja umanjuje broj radnih mesta glavnih birača “plavih okovratnika”, kada se ti radnici žale na imigraciju, kada birači partiju gledaju kao “državnu partiju statusa quo”, kada u radničkim kvartovima pobedi populistička desnica i kada država nije sposobna da isporuči rezultat u pravcu socijalne sigurnosti.

Takva situacija za svaku veliku socijaldemokratsku partiju mora biti alarm upozorenja i početak rada na evoluciji u pravcu sledeća tri tipa. Partije koje ne uđu u te procese su osuđene na propast pre ili kasnije. Inercija na osnovu stare slave, poznatosti i utemeljenosti u starijem biračkom telu može držati partiju na pristojnom rezultatu još par izbornih ciklusa. Vreme može kupiti i neka personalna promena na čelu partije, ali se na primeru Šulca u nemačkom SPD-u i Ašera na primeru holandske PvdA pokazalo kao vrlo malo vremena. Posledica u kratkom ili srednjem roku je progresivno opadanje broja članova, gubljenje delova organizacije i iznuđena koalicija sa konzervativnim establišment partnerom naspram desnih populista. Od tih „velikih kolacija“ dominantniji konzervativni partner uglavnom ne gubi ništa, jer se njegova politika više sprovodi, a socijaldemokrate gube poverenje i granicu sa konzervativcima dodatno tanje.

Rezultati ovakvog nekreativnog i inertnog pristupa su se pokazali katastrofalno po, tradiconalno drugu po snazi, holandsku PvdA. Mandat sa konzervativnim Markom Ruteom, PvdA je platila padom sa 25% na 6%. Švedski premijer Stefan Lefen u anketama sa protokom vremena beleži sve gore rezultate popularnosti i po njima ga velika većina birača ga gleda kao nesposobnog, dok paralelno raste populistička desnica u vidu partije Švedskih demokrata. Nemački SPD, uprkos promeni lidera koji je doneo popularnost, nije uspeo da tu simpatiju birača materijalizuje i pretvori je u stabilniju podršku. Uprkos solidnim mobilizacionim sposobnostima novog predsednika Šulca, partija ne uspeva da dokaže biračima da je značajno drugačija od CDU-a Angele Merkel i u kampanji nastupa vrlo mlako sa neupečatljivim napadima na kancelarku sa kojom su sedeli sve vreme u vladi.

Ovakva socijaldemokratija na dugi rok nema perspektivu!

2. Difuzne reformske socijaldemokrate

Jedna od novih tipova socijaldemokratije koja se razvila iz liberalnijih i pragmatičnijih krugova mainstream socijaldemokratskih velikih partija. Tendencija pomeranja ka centru bila je jedna od glavnih tendencija ovih partija krajem 90ih i početkom 2000ih, ali je u malom broju država Evrope ta tendencija poživela duže od oportunizma partija zbog popularnosti ideje. Ovakav tip socijaldemokrata je danas pronašao dobro tlo u zemljama sa ogromnom, omnipotentnom i ujedno totalno korumpiranom i nesposobnom državom kojoj su reforme nužne. Ovakva politika je u SAD-u 90ih i Velikoj Britaniji 90ih i početkom 2000ih uspešno održavala socijalne programe, povećavala investicije u obrazovanje i zdravstvo, a paralelno uspevala da budžetski deficit, javni dug i inflaciju drži na pristojnom nivou. Nemačka je danas , zahvaljujući reformama Šredera u pravcu umanjenja ogromne socijalne države, država sa najboljim ekonomskim pokazateljima u Evropi, a bila je takozvani „bolesnik Evrope“. Danas se ovakva socijaldemokratija manifestuje u vidu dinamičnog pristupa mladih lidera, difuznom širenju u biračkom telu kroz zauzimanje pozicije političkog centra i poziciji sličnoj socijaliberalizmu.

Partije koje su se opredelile za ovakav pristup poput italijanske Demokratske partije (PD) sa Mateom Rencijem ili malteških socijaldemokrata sa Džozefom Muskatom na čelu, zabeležile su instant skokove u popularnosti. Pozicija trećeg puta, ako se dobro koncipira i izađe iz okvira plitkog PR-a, može da animira širi spektar birača od klasičnih socijaldemokrata koji su u padu. Održavati tu difuznost i srednju poziciju između plavih okovratnika i sindikata sa jedne strane i urbanih glasača srednje klase i sitnih preduzetnika, uz doziranje reformi, je glavno pitanje održivosti ovog koncepta. Kada rezultati nužnih pro-tržišnih reformi ne stižu onoliko brzo koliko su birači očekivali, a levičarskiji elementi stranke gube strpljenje i osamostaljuju se, populisti rastu i koncept propada. Mateo Renci se suočava sa ovim izazovima i glavno pitanje njegovog delovanja u 2017. je pitanje ponovnog kalibirasanja koncepta. Sa druge strane, Džozef Muskat sa ovim pristupom na Malti, uprkos korupcionaškim aferama, uspeva da postiže izvanredne rezultate i na polju ekonomije i liberalizacije društva. Zaposlenost, socijalna država i privredni rast su na vrhuncu, a konzervativno društvo u kojoj je razvod braka bio zabranjena tema pre oko 10 godina, danas prihvata dosta liberalnije društvene pozicije.

Glavna kocka u biranju ove pozicije je da li je partija sposobna da balansira na dugi rok i stalno se triangulira i sintetiše razne ideološke pozicije u jednu. Glavna prednost je to što je ovo možda i jedini tip levice koji je sposoban da deluje u momentima ekonomske krize. Mogućnost šire društvene mobilizacije za nužne reforme, pametno doziranje istih, što bolji socijalni programi u okvirima realnosti i fiskalna odgovornost su solidna metodologija.

Koliko ovaj koncept u društvu sam nađe put, ako ga ignorišu partije, pokazuje i primer Francuske. Socijalistička partija u Francuskoj je odbila premijera Valsa i njegove tendencije ka osavremenjivanju partije u ovom pravcu i umesto Valsa je odabrala levog populistu Benoa Amona. Posle samo 5 meseci, partija na izborima zbrisana sa scene sa programom kakav je nudio Vals, ali od strane drugog kandidata. Liberalniji Emanuel Makron je sa sličnom platofromom i novim pokretom dodatno proširio napad na biračko telo i pobedio na predsedničkim izborima sa 65% u drugom krugu i sa preko 350 od 577 poslanika na parlamentarnim izborima. Socijalisti su sa Benoa Amonom osvojili 6% i sa 10 miliona glasova spali na 2 miliona. Zaključak je jasan.

Ovakva socijaldemokratija može dati rezutlat na kratki rok, ali je za rezultat na dugi rok potrebno vešto političko balansiranje i opipljivi rezultati u srednjem roku.

3. Desne socijaldemokrate

Migrantska i ekonomska kriza u Evropi su uticale na tradicionalno biračko telo socijaldemokrata oličeno u radništvu. Radnici su postali konzervativniji i u najmanju ruku “skeptični” prema imigraciji, naročito imigraciji sa drugih kontinenata. Postavlja se pitanje, da li bi i onda radničke partije trebalo da odgovore na te promene u tom pravcu. Određeni broj socijaldemokratskih partija posegao je za tom merom.

Slovački premijer i predsednik slovačke socijaldemokratske stranke “Smer” na migrantsku krizu nije odgovorio u tradicionalnom levičarskom odgovoru. Ako izbegnemo eufemizme, možemo reći da u praksi Fico deluje ksenofobno sa izjavama da islamu nije mesto u Slovačkoj i da Slovačka neće prihvatati migrante. Možda će se za to buniti u kuloarima predsedništva PES-a ili u Briselu, ali on pobeđuje izbore sa tim pristupom. Uprkos korupciji koja je zastupljena u državi i koja je raširena u celom političkom sistemu, u slovačkom građanstvu vlada čuveno mišljenje “krade, ali i nama daje”. U ekonomskom polju, Fico isporučuje rezultat. Nezaposlenost opada, zidaju se socijalni stanovi, ukida plaćanje javnog prevoza za studente i penzionere, penzionerima dele bonusi krajem godine i planiraju se velike javne investicije u infrastrukturu. Koliko će se funkcioneri stranke “Smer” i njihovi rođaci “ugrađivati” u infrastrukturne projekte (što se već događalo i dokazivano je), očigledno birače manje zanima. Možemo se ljutiti na ovu “islamofobnu socijaldemokratiju”, ali je ona trenutno na liniji građana i od relevantnije opozicije u izboru postoji samo islamofobna bez socijaldemokratije. Iako je ova pozicija problem i za Brisel i za sam PES, jedna je od manjih požara koji su prioriteni za gašanje.

Nešto blaža verzija ovoga je pozicija koju je zauzeo austrijski SPO pod vođstvom Kristijana Kerna, aktuelnog austrijskog premijera. Sporno pitanje njegove pozicije nije islamofobija, niti vanevropska imigracija u potpunosti, već evropska. Naime, nezaposlenost u Austriji je oko 5% i ona može biti mnogo niža da nema disproporcionalnog “izvoza nezaposlenosti” iz država Istočne Evrope u Austriju. Radnici iz Bugarske i Rumunije preko specijanih agencija, koje izbegavaju da plaćaju pun porez u Austriji, nalaze poslove po austrijskim gradovima. Lokalnim radnicima to svakako ne odgovara i u pojedinim tradicionalnim uporištima socijaldemokrata, poput grada Velsa, doveli su ekstremnu desnicu FPO na vlast. U takvim okolnostima, Kern je pragmatično pomerio partiju po pitanju imigracije i azila u desno. Restriktivna imigracija, pojačan socijalni program, lov na agencije koje dovode strane radnike, visoko oporezivanje korporacija koje se inkorporiraju unutar država EU sa niskim porezima i poslujući u Austiji iznose profit su neki od delova programa. Takođe, SPO ne isključuje u potpunosti koaliciju sa ekstremno desnom FPO u određenim okolnostima. Za partiju socijaldemokratske provinijencije, ovo može biti sporno. Za deo urbanih birača belih okovratnika takođe može biti problem. Za glavnicu biračke baze industrijskih radnika, u državi gde industrija i dan danas čini više od 30% BDP-a, to je pun pogodak. Prednost Kerna je što uspeva da isporuči rezultat, iako ima ometanje velikog koalicionog partnera OVP-a koji lobira za krupan biznis i farmere. Iako će Kern verovatno izgubiti izbore od mega popularnog Sebastijana Kurca koji je pred izbore došao na čelo OVP-a, može se očekivati da bude ubedljivo drugi.

Glavno pitanje ovog pristupa socijaldemokratiji je da li je to i dalje socijaldemokratija ili neka varijacija desnice. Da li ići u pravcu pragmatizma i izborne pobede ili držati se izvornih vrednosti i ne praviti kompromise sa njima? Da li bi ostajanje pri izvornim vrednostima i gubitak na izborima doveo još goru I opasnu ekstremnu desnicu? To su glavna pitanja za ovaj put u evoluciji evropske socijaldemokratije.

Ovakva socijaldemokratija možda i nije socijaldemokratija, ali je to često ono što birači žele. Pragmatizam ovog tipa može da vrati stare birače iz industrijskih četvrti, ali izgubi teško stečene glasove belih okovratnika. Može da isporuči rezultat u praksi. Dilema vrednosti ili kompromisa.

4. Socijaldemokratska skretanja u levi populizam

Kriza među socijaldemokratama koju sam spomenuo u prethodnom delu teksta je navela jedan deo socijaldemokratskih partija da pribegnu dodatnim pomeranjem u levo. Izbor Džeremija Korbina na čelo Laburista ili izbor Benoa Amona kod Socijalista u Francuskoj pokazao je tendencije ka levom populizmu. Ono što je odgovor u ovom smeru je preorjentacija na neki vid „old school“ levice karakteristične za 20. vek. Poznato je i da klasičan levičarski diskurs ume da mobiliše ljude i da popravi popularnost partije u kratkom roku. Džeremi Korbin je uprkos veoma negativno nastrojenoj partiji i javnosti, uspeo da na vanrednim parlamentarnim izborima poentira u kratkom roku i nanese štetu premijerki Mej. Takođe, Amon je pri samom izboru za predsedničkog kandidata uspeo da podigne rejting partije na oko 15%, ali je u levičarenju bio nadigran od strane Žana Lika Melanšona. Klasičan levi diskurs se pokazao kao efikasan u dizanju podrške na kratki rok, a naročito među urbanom mlađom populacijom.

Međutim, velika i možda ključna manjkavost ovog koncepta je totalno odsustvo realne i sprovodive platforme. Programi i izborni manifesti obećavaju od sigurnog mesečnog dohotka do nerealnih
povećanja plata, javnih investicija, ukidanja školarina i slilčnih stvari u državama koje to de facto ne mogu da plate. I Francuska i Velika Britanija imaju deficite preko 3% i javni dug blizu 100% BDP-a, a kandidati poput Amona i Korbina su u kampanji obećavali programe koji koštaju od 50 do 100 milijardi evra. Kada se populističke želje i fraze prevedu u finansijski proračun, rezutlat je ekonomski fijasko u najavi. Na primeru Sirize se može viditi slabost i nemogućnost da ovakav pristup isporuči rezultat. Mere iz 20. veka i vremena nekada globalno dominatnih privreda EU država danas ne funkcionišu u tim istim državama sa ozbiljnim problemima i još ozbiljnijim globalnim konkurentima sa drugih kontinenata. Takođe, levi populisti često i ne nude razrađene politike ili nekada ne znaju ni cene svojih programa, te se postavlja pitanje njihove kompetentnosti za vođenje ekonomije i finansija. Ovaj tip levice može vladati u periodima nakon što desnica uvede red u državi tokom krize i onda dođe vreme za trošenje, do nove krize (koje često i sama izazove). U tom polju nalazi se u hendikepu u odnosu na difuzne reformske socijaldemokrate.

Nešto oprezniji pristup imamo u Portugalu, gde leva vlada Antonija Koste uspeva da izbori solidne rezultate uz vrlo pažljivo hodanje po tankoj žici reformi i potrošnje. Premijer Kosta je uspeo da popravi stanje u privredi i u socijali, a i budžetski deficit je na nivou ispod 2,5%, što znači da država odgovorno troši. Međutim, javni dug od preko 120% BDP-a čini zemlju vrlo ranjivom na bilo koji ozbiljniji eksterni šok. Vreme će pokazati da li će Antonio Kosta uspeti da izdrži rizičan period na vlasti. Takođe, oprezno pomeranje u levo vrši i Pedro Sančez iz socijaldemokratske partije PSOE u Španiji i na pragu je saradnje sa prilično levim PODEMOS-om. Da li će to takvog saveza doći i šta će taj savez doneti Španiji, takođe će vreme pokazati. Ono što je strateški pametna odluka Sančeza je izbegavanje scenaria broj jedan i propasti partije kroz održavanje statusa quo i velike koalicije sa vladajućim konzervativcima koja je bila na pragu. Jedan deo funkcionera stranke PSOE se zalagao za takav scenarijo i smenio ga je sa mesta predsednika. Ponovno overavanje liderstva u partiji od strane Sančeza je spasilo partiju od sigurne propasti u roku od jednog mandata takve vlade velike koalicije i potencijalnog prelivanja razočaranih pristalica ka populističkom PODEMOS-u. Dalji razvoj levih skretanja u Evropi nije isključen i u drugim državama.

Ovakva socijaldemokratija može levopopulističkim diskursom da podigne rejting partije, čak je i dovede na vlast. Međutim, postavlja se glavno pitanje dva loša izbora. Pridržavati se neralnog programa i nadati se čudu ili se zbog pragmatske prirode vlasti prilagoditi i izgubiti sledeće izbore. Na kratki i srednji rok isplativ pristup, na dugi rok može trajno uništiti poverenje u partiju.

Zaključak

Evropska socijaldemokratija poprima nove oblike i verovatno će se dodatno granati u svoje podvrste. Koliko je to dobro za ovu ideološku poziciju, veliko je pitanje. Preveliki pragmatizam naspram socijaldmeokratskih vrednosti sa jedne i ideološki dogmatizam i odsustvo osećaja za relanost sa druge strane, stvara probleme održivosti koncepta. Nije isključeno da se iz najveće evropske organizacije socijaldemorkata PES-a, određeni elementi izdvoje ili da ova grupa partija proizvede neku novu grupu partija. Određene višesmerne tendencije su vidljive, a dalji razvoj i smer kretanja ćemo pratiti kao organziacija i u budućem priodu.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Sva lica evropske socijaldemokratije 2017 – 4 pravca razvoja se prvo pojavila na Novi treći put.

1. Angela Merkel će vrlo izvesno ponovo pobediti

Uprkos privremenom padu popularnosti Angele Merkel tokom primene politike „otvorenih vrata“ prema migrantima i neočekivanom rastu socijaldemokrata uz Martina Šulca, po poslednjim anketama aktuelna kancelarka je ubedljivo prva. Pad broja pristiglih migranta u 2017. je svakako tu temu sklonio u stranu, tako da je ultradesničarskoj Alternativi za Nemačku (AfD) nestalo goriva koje je ovu partiju držalo ponekad i na 15% podrške.

Sa druge strane, izbor Martina Šulca za predsednika SPD-a je u martu naglo poboljšao rejting ove partije, koja se u anketama kretala rame uz rame sa CDU-om. Međutim, veština političkog adaptiranja Angele Merkel, kao jedan od razloga njene dugovečnosti, dovela je do toga da se CDU ponovo izdigne na vođstvo od oko 40% prema 25%. Njena pobednička taktika je da stalno govori ono što najveći broj birača prihvata, a ne samo ono što prihvata njeno najtvrđe biračko jezgro. Tu taktiku zovu i „konstantna fokus grupa“ ili „politička triangulacija“ i primenjuje je uz vešte taktike za spuštanje izlaznosti birača drugih partija.

Hrišćanskodemokratska partija Angele Merkel je u veoma kratkom roku preokrenula situaciju u svoju korist i za početak zabeležila pobede na svim regionalnim izborima ove godine, a na veliko iznenađenje i u uporištu SPD-a, landeru Severna Rajna-Vestfalija. Možemo očekivati da će Merkel u septembru ove godine izvesno ponoviti rezultate sa regionalnih izbora i da se možemo nadati takozvanoj „Jamajka koaliciji“, odnosno koaliciji partija koje imaju boje poput zastave ove države. CDU (crna) – Zeleni (zelena) – FPD (žuta).

2. Socijaldemokrate će teško uspeti da materijalizuju „Šulc efekat“

Izbor Martina Šulca kao kandidata za kancelara i izazivača Angele Merkel dao je ovoj partiji veoma brz rast sa ispod 25% na preko 30% podrške u martu. Međutim, već krajem aprila ti visoki procenti podrške su se istopili i partija je primila tri jaka udarca na regionalnim izborima. Trenutna pozicija SPD-a je vrlo teška i ostvarivanje rezultata koji bi bio bolji od oko 25% predstavljao bi podvig.

Martin Šulc trenutno pokušava da revitalizuje rejting partije uglavnom napadima na Angelu Merkel po pitanju njenog stila vladanja i, po njemu, suviše blagom odnosu prema Trampu. Međutim, postavlja se pitanje da li SPD ima kredibilitet da napada Angelu Merkel, pošto je od 2013. u koaliciji sa njom i praktično je svojim glasovima u Bundestagu podržavao sve njene mere. Takođe, biračko telo koje socijaldemokrate napadaju, napada i većina ostalih političkih aktera.

Za birače klasične levice se bore i Die Linke i Zeleni, ultradesničarski AfD svoje birače pronalazi u redovima plavih okovratnika, a socijalliberalno telo gađa i ponovo uspešni liberalni FDP. Uz nezgodne okolnosti, kao minusi idu i afera sa nenamenskim trošenjem EU sredstava od strane Šulca, praznjikav izborni manifest, prilično napadan plan reforme poreskog sistema i najavljena potencijalna koalicija sa Die Linke kao partijom ekstremne levice sa korenima u istočnonemačkoj komunističkoj partiji i sa kadrovima koji ne kriju da su radili za „Štazi“.

Kakav god rezultat da SPD ostvari, ono što je prednost ove partije je da ima dugačku klupu za rezerve i solidan broj kvalitetnih kadrova koji mogu da preuzmu vođstvo. Na lander nivou postoje kadrovi koji nemaju oreol gubitnika poput premijerke regije Rajne-Palatinat Malu Drajer ili popularnog i ekonomski kompetentnog gradonačelnika Hamburga Olafa Šolca.

3. Liberalni FDP se vraća na velika vrata

U septembru 2013. je FDP, predvođen Filipom Roslerom, doživeo izborni fijasko sa osvojenih 4,8% i padom u zonu vanparlamentarne opozicije po prvi put u svojoj istoriji. U teškoj situaciji pada podrške i pada borbenog morala članstva, liderstvo je preuzeo mladi Kirstijan Lindner. Iako je na prvim nadolazećim izborima na regionalnom nivou, partija doživela tri fijaska tokom 2014. već u 2015. su se videli znaci oporavka i konsolidacije. Nemačka politikološka istraživanja su utvrdila da se čvrsto i sigurno biračko telo ove partije kreće tek na 3% i da je FDP prinuđen da na svakim izborima animira dodatne birače ili preko socijalliberalne ili preko desnocentrističke platofrme.

U prethodnom periodu se podrška drastično menjala u odnosu na lidera, te je najveća bila u vreme Gvida Vestervelea i kretala se i na preko 10%. Kristijan Lindner je očigledno kao najmlađi lider na ovim izborima sa optimističnim i pristojnim diskursom uspeo da animira spomunte dodatne birače i u anketama se podrška liberala kreće između 7% i 10%.

Osim u Saru gde je partija zabeležila umereni rast, na regionalnim izborima u landerima Severna Rajna-Vestfalija i Šlezvig-Holštajn, partija je dobila preko 10% glasova. Na osnovu trenutnog stanja može se predvideti da će FDP sa Lindnerom na čelu u septembru ponovo ući u Bundestag sa možda i dvocifrenim brojem glasova, a vrlo verovatno će ući i u vladu.

4. Pad populista i dobit za EU

Tokom cele 2016. i na samom početku 2017, rejting desničarske Alternative za Nemačku kretao se na preko 10%. Migrantska kriza i nesposobnost SPD-a da animira plave okovratnike u novim okolnostima, rezultirali su da ova, do tada autsajderska vanparlamentarna partija, duplira i triplira svoju podršku. Međutim, izborni porazi njenih saveznika u drugim državama razbili su mogućnost scenarija „annus horribilis“ u 2017. za EU.

Na svojevrsnoj međunarodnoj konferenciji evropskih ekstremnih nacionalista, koliko god to zvučalo kao oksimoron, pojavili su se ekstremno desničarski lideri iz glavnih država EU. Od svih njih jedino je Austrijanac Hofer u igri za parlamentarne izbore, dok su Marin Le Pen i Gert Vilders u svojim državama doživeli ozbiljne poraze. Danas se rejting Alternative kreće na oko 8% i realna opasnost po pro-EU kurs Nemačke ne postoji, već postoje samo moguće varijacije u odnosu na novu kompoziciju vlasti.

Ishodi raznih izbora u Evropi tokom 2017. su dali EU novu šansu sa reorganizaciju i reformu, a davanje ozbiljnije izborne podrške Emanuelu Makronu predstavlja i priliku za balansiraniji odnos unutar franko-nemačke osovine. Pad populista takođe Zapadnom Balkanu donosi kontinuitet po pitanju odnosa prema proširenju uz inicijativu „Berlin Plus“ koja bi trebala da predstavlja neki vid finansijskih podsticaja za dalji nastavak pro-evropskog kursa ovog regiona.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Četiri stvari koje možemo očekivati na nemačkim saveznim izborima u septembru se prvo pojavila na Novi treći put.