Glavna nepoznanica ovogodišnjih izbora neće biti ime pobednika, koje je znano već mesecima, već opstanak društvenog ugovora između režima i njegovih građana. Da li se Islamskoj republici bliži kraj?

“Istorija se ne možda ne ponavlja, ali se rimuje dosta.“, napisao je nekada davno Mark Tven. 

Islamska Republika je danas duže na vlasti nego režim bivšeg šaha Mohameda Reze Pahlavija. Iako je priroda samog režima različita i vremena su drugačija, postrevolucionarni Iran pravi iste greške kao i njegov monarhistički prethodnik.  Poput kraljevine u svom sutonu, Islamska republika se našla u ćorsokaku, transformisavši se u režim koji ne može izvršiti samoreformu, čak i kad je ona očajnički potrebna.

Neuspešni reformisti, centristi i konzervativci

Od 1997. godine, iranska politička scena se nalazi u takozvanom stanju “kontrolisanog sukoba“ između reformista i konzervativaca, u neprestanoj borbi za izvršnu i zakonodavnu vlast.

Tokom prethodne četiri decenije na vlasti, teokratija, odnosno deo njene intelektualne elite, neretko je pokušavala da izvrši modernizaciju vodećih principa i načela Islamske Republike. Najuspešniji među njima je bio Muhamed Katami, prvi reformistički predsednik Irana. Katami je 1997. odneo neočekivanu pobedu (sa skoro 70% glasova) nad Nateg-Nurijem, favoritom samog Vrhovnog vođe Ali Hamneja.

Katami je posvetio svoje predsedništvo modernizovanju temelja na kojima je zasnovana Islamska Republika, sa ciljem da objedini i omogući koegzistiranje tradicionalnih elemenata iranske islamske tradicije sa liberalno-demokratskim vrednostima. Katamijeve reforme dovele su do masovnih protesta 1999; jedni su smatrali da su njegove reforme previše skromne, dok su “hardlajneri“ tvrdili da su i trenutne promene previše radikalne i protivne načelima Islamske revolucije. Protesti 1999, i neuspeh Katamijevih reformi, odnosno nemogućnost da one opstanu, dokazali su da je samokorigovanje političkog sistema nije moguće.

Ekscentrična konzervativna frakcija preuzela je vlast u leto 2005. godine – nazvani tada iranskim neokonzervativcima – pokušala je da ponovo uspostavi autentični revolucionarni diskurs nakon 8 godina percipiranog razaranja istog od strane reformista. Predvođeni Mahmudom Ahmadinedžadom, ova frakcija je doživela kolaps nakon kontroverznih izbora 2009. godine, koji su doveli do “ Zelene revolucije“ i izveli milione građana na ulice Teherana.

Ahmadinedžad je ostao upamćen po svom ekstremnom antisemitizmu i populizmu. Ali čak i on je, na svoj grubi način pokušao da socijalnu pravdu učini temeljem legitimitimnosti režima. Govorio je o nejednakosti dohotka i pravičnoj raspodeli bogatstva. Ipak, njegovo najvažnije nasleđe su masovna korupcija i šverc koji su protraćili naftno bogatstvo Irana. Vladao je u vreme nesvakidašnje visokih cena nafte, ali je državu ostavio na ivici bankrota.

Posle njegovog mandata (i izbornih malverzacija) izgledalo je kao i da sam Ali Hamnej postao svestan krhkosti islamskog režima, kao i neugodnih sličnosti sa 1970-im godinama prošlog veka, kada je ekonomska stagnacija ogolila korumpiranu monarhiju i ultimativno dovela do poraza šaha i njegovih institucija. Na sledećem izbornom ciklusu, ajatola je ponudio relativno slobodne izbore i nešto širi spisak kandidata te je Ruhani odneo pobedu, percipiran “manjim od dva zla“ od strane većine glasača.

Hasan Ruhani je poslednji u nizu predsednika koji je pokušao da spasi ekonomiju i okonča iransku izolaciju. Ruhani je sav svoj politički kapital uložio u takozvani “iranski nuklearni sporazum“ koji bi rešio pitanje nuklearne proliferacije na Bliskom Istoku i konačno omogućio iranskoj ekonomiji da   prodiše, oslobođena od ekonomskih sankcija. Kao i njegovi prethodnici, obećao je mnogo, a malo isporučio. Njegovi neuspesi diskreditovali su i pragmatični centar iranske politike.

Bojkot kao očajnički potez

Nakon sagledavanja šire slike, odnosno prethodnih 25 godina, postaje nam jasno zašto se građani masovno okreću bojkotu predsedničkih izbora, kao jedinim preostalim sredstvom da iskažu svoje nezadovoljstvo. Iako izlaznost od 30-ak procenata ne izgleda toliko kataklizmično nama koji smo se navikli na relativno nisku ( ~50% ) izlaznost koja je karakteristična za veliku većinu izbora u Evropu i SAD, jedan od stožera legimiteta Islamske republike jeste velika izlaznost.

Poređenja radi, u prethodnih 25 godina samo jedni predsednički izbori u Iranu su imali manju izlaznost od 73%  (dok je nekoliko imalo i iznad 80%) dok su prošlogodišnji američki izbori imali rekordnu izlaznost od 66%.

Građane koji žele promene u bojkot je oterao i nedostatak reformističkih kandidata. Mohamed Zarif je još prošle godine odbacio mogućnost da se kandiduje kako ne bi dalje politizovao pitanje novog iranskog sporazuma. Posle procurelog audio snimka, gde ministar spoljnih poslova kritikuje Revolucionarnu gardu i Kasema Sulejmanija, ta vrata su i u potpunosti zatvorena.

Od preko 600 podnetih kandidatura, Starateljsko veće (koje predstavlja ništa više nego produženu ruku Vrhovnog vođe Ali Hamneja) odobrilo je samo 7, uklanjajući sve protivnike koji bi mogli da osujete pobedu trenutnog ministra pravde, Ibrahima Raisija. Raisi je miljenik konzervativaca i ajatole, i već je bio predsednički kandidat na prethodnim izborima 2017. godine, kada je poražen od strane Hasana Ruhanija.

Ali Hamnej i naslednik

Među glavnim iznenađenjima je bilo isključenje bivšeg predsednika parlamenta Ali Laridžanija i Mustafe Tadžzade, koji su bili glavni favoriti među reformistima. Dok je odbijanje Tadžazide kandidature donekle razumljivo, s obzirom na njegove izjave protiv režima, “crveni karton“ Laridžaniju predstavlja bitno odstupanje od standardne strategije ajatole.

Iako reformista, Laridžani je poslušno služio Islamskoj Republici, i predstavljao bi kandidata kojeg bi i “hardlajneri“ mogli da podrže. Ali Hamnej je svestan da direktnog mešanja u izbore kao 2009. godine ne sme biti, ali i lista koja se sastoji od pet konzervativaca i dvojice reformista nižeg statusa, može dovesti već nezadovoljno javno mnjenje do tačke ključanja, i dovesti do ponavljanja scenarija iz 2017. godine i masovnih demonstracija koje su potresle čitavu državu.

Rizično isključenje Laridžanija treba shvatiti kao kockarski potez Ali Hamneja da osigura pobedu Ibrahimu Raisiju, trenutnom ministru pravde. Raisi je favorit među konzervativnim snagama, i već je bio blizu predsedničke funkcije pre 4 godine, kada ga je Hasan Ruhani porazio u samom finišu. Bitno je napomenuti da je Raisi jedan od glavnih kandidata da nasledi Ali Hamneja; Vrhovni lider već ima 82 godine i upitnog je zdravlja. Još jedan poraz Raisija na predsedničkim izborima bi zasigurno oštetio njegov ugled i položaj među konzervativcima, samim tim i šansu da bude izabran za novog Vrhovnom vođu.

Ali Hamnej ne želi da 2021. bude još jedna 1997. ili 2009, kada kandidat reformista uspeva da iznenadi njegovog  kandidata. Svi ugledni reformisti nisu dobili nominaciju, a konzervativni kandidati, poput Džalilija i Rezaija, podržaće Raisija par dana pred same izbore; još jedna od klasičnih taktika ajatole Ali Hamneja. Da li se ajatola nada letargičnom odgovoru građana, ili je spreman na nove masovne proteste? Teško je proceniti.

Putem svojih medija poziva građane na da izađu na izbore u što većem broju i napominje da je jedan od glavnih ciljeva Irana danas uključenje mlađih generacija u državne poslove, dok na društvenim mrežama pominje da se Starateljski savet ogrešio o pojedine predsedničke kandidate. Signalizira li Vrhovni vođa svom narodu da je samo  pozicija predsednika van domašaja onih koji nemaju njegov blagoslov? Ili će pod pritiskom Laridžani ili neki drugi reformista dobiti zeleno svetlo?

Kraj se bliži?

Lajtmotiv iranske moderne istorije jeste narod koji pokušava da se oslobodi diktature; prvo monarhijske, potom islamske. Islamsku državu su potresli brojni protesni pokreti i demonstracije. Prvi koji su digli ruke od režima bili su levičari, čije je suzbijanje tokom ranih 1980-ih umalo izazvalo građanski rat.

Studenti su bili sledeći, sa svojim protestima 1999, shvativši da je reforma bez razaranja samog islamskog sistema nemoguća. Usledila je “Zelena revolucija“ 2009. godine, kada je režim izgubio poverenje i srednje klase, razočarane zbog blatantno nameštenih izbora. U decembru 2017. godine su gotovo stotinu iranskih gradova i naselja ustali u znak protesta. Do tada se smatralo se da su siromašni poslednji bastion moći režima, vezani za teokratiju svojom pobožnošću i tradicijom. Islamska Republika danas je režim bez stvarnog biračkog tela koji se sakriva iza ideologije u koju malo ko više veruje.

“Moji savetnici su podigli zid između mene i mog naroda. Nisam bio svestan šta se dešava. Kada sam se konačno probudio, shvatio sam da sam izgubio svoj narod. “ Mohamed Reza Pahlavi, poslednji šah od Irana.

Objava Da li “Islamska Republika” u Iranu srlja u propast? se prvo pojavila na Novi treći put.

S obzirom na ekonomsku krizu u kojoj se trenutno nalazi Iran, neuspehe umerene struje predvođene Ruhanijem i Zarifom kako na spoljnopolitičkom planu tako i u pogledu unutrašnjih reformi, i zdravstvene situacije u kojoj se nalazi vrhovni vođa Ali Himnej, postavlja se pitanje: da li Iran očekuje nova revolucija u bliskoj budućnosti?

Razlozi za revoluciju 1979.

Zašto je došlo do Revolucije 1979? Neposredni uzroci se mogu lako sažeti: ekonomska recesija do koje je došlo sredinom 1970-ih omela je šahove reforme i stvorila očekivanja koja država više nije mogla da ispuni. Sveprisutna represija od strane državnih organa i tajnih službi onemogućila je mirne proteste.

Američka podrška, neophodna šahu kao pokazatelj stabilnosti njegove vladavine, postala je nesigurna. Masovni protesti koji su izbili krajem decenije ogolili su surovu istinu: monarhistički režim je činio neodlučni i nesposobni državni aparat kome opstanak monarhije nije bio u prvom planu. Niko nije bio spreman da umre za šaha, a sam šah je umirao od leukemije.

Odlučni Ruholah Homeini uspeo je da ujedini raznoliku opoziciju iza svoje beskompromisne ličnosti, iako su na početku pobune, većina političkih frakcija bile spremne na pregovore sa režimom. Međutim, da bismo u potpunosti uvideli kako se naizgled moćna monarhija iznenadno raspala, potrebno je pratiti njen razvoj od 1941, odnosno od dolaska šaha na vlast kao i dublje analizirati ličnost poslednjeg šaha Irana, Mohameda Reze Pahlavija.

Nepoverenje u strane sile i rana vlast

Jedan od događaja koji su najviše uticali na formiranje ličnosti mladog vladara jeste svrgavanje njegovog oca sa prestola od strane svetskih sila. Šah je od rane mladosti bio nepoverljiv prema velikim silama, naročito Britaniji i SAD. Iako je Britanija relativno rano za vreme njegove vladavine izgubila većinu svog uticaja ne samo u Iranu nego i na Bliskom Istoku, a Sjedinjene države su konstantno, od Ruzvelta pa do Kartera, pružale nedvosmislenu podršku monarhističkom režimu, čak i u njegovim poslednjim satima, sumnja je postojala.

Šah je postao naročito paranoičan posle puča 1953; spavao je sa revolverom ispod jastuka, a u jeku borbe za nacionalizaciju iranske nafte zahtevao je od svog premijera da spava ispred njegovih odaja, u strahu od mogućeg napada. Pored paranoje, tragična sudbina njegovog oca dovela je do toga da šah bude opsednut snagom iranske vojske, iz godine u godinu povećavajući njen budžet i veličinu. Reza Šah je stvorio modernu iransku vojsku; njegov sin je bio odlučan da uloga vrhovnog komandanta ostane u rukama monarha. Sve do njegove bolesti, šah je redovno obilazio vojne baze širom Irana i često se pojavljivao u javnosti noseći vojnu uniformu.

Mohamed Reza Pahlavi je imao 21 godinu kada je preuzeo iranski tron. Ceo svet je bio u ratu, a Iran okupirana i siromašna zemlja. Iako ga je otac smatrao previše mekim, bilo bi nepravedno šaha opisati kao nekog mladog diletanta koga državna pitanja nisu zanimala. Šah je bio ambiciozni vladar, koji je imao viziju za budućnost monarhije; verovao je da Iran može napredovati jedino sa progresivnim autokratom na čelu države.

Od rane mladosti šah je iskazivao prezir prema demokratiji i demokratskim institucijama, i istinski je verovao da su promene moguće samo uz pomoć benevolentnog diktatora. Verovao je da ga je Bog lično izabrao za predvodnika iranskog naroda, i često pričao sa novinarima sa Zapada o božanskim pretkazanjima i vizijama koje su mu se ukazivale.

Ironično, za jednog božijeg izaslanika, šahu je često nedostajala prekopotrebna odlučnost. Za vreme kriznih situacija, šah bi se često povlačio u svoje odaje usled napada anksioznosti ili čak dobijao poriv da napusti državu. Bila mu je potrebna sposobna politička elita, spremna da preuzme kormilo kada bi on “nestao sa scene“. Ova protivrečnost je upravo i dovela do njegovog pada i pada Pahlavi dinastije; šah je želeo da bude apsolutni vladar, ali za to nije imao potrebne karakterne osobine.

U ovo doba, Iran je još uvek proizvodio vrhunske političare koji su bili sposobni da se nose sa šahom i istovremeno zaštite državne interese. Mohamed Ali Furugi je maestralnim politikanstvom uspeo da sačuva suverenitet Irana i natera saveznike da povuku svoje trupe posle okončanja Drugog svetskog rata. Ovo je bio veliki uspeh za državu čija je vojska poražena posle samo šest dana borbi, a prethodni monarh proteran zbog koketiranja sa Hitlerom.

Kasnije je jedan drugi premijer, Ahmad Kavam, nasamario Staljina za vreme azerbejdžanske krize i još jednom zaštitio teritorijani integritet Irana. Legendarni Mohamed Mosadek je odigrao ključnu ulogu u nacionalizaciji iranskih naftnih postrojenja, a poslednji veliki iranski premijer, Ali Amini upozorio je šaha da vladari koji vladaju umesto da predvode, na kraju ne rade ni jedno ni drugo. Šah nije uvideo vrednost ovakvih političara i od početka je podrivao njihov autoritet. Primera radi, šah je ukupno smenio 26 premijera u prve 24 godine njegove vladavine. Oni su za njega predstavljali samo prepreke koje su stajale na putu njegovoj autokratiji.

Apsolutizam

Šahova vlast dostigla je svoj vrhunac krajem 1960-ih godina prošlog veka. Parlament je davno prestao da kontroliše vladara. Respektabilne partije poput Mosadekovog Nacionalnog fronta su bile samo blede senke njihovih nekadašnjih izdanja. Štampa i radio nalazili su se pod kontrolom šaha.

Kako su političari starog kova izumirali, njihova mesta je popunjavao novi tehnokratski stalež, koji je veoma rano uvideo da je slepo izvršavanje šahovih naredbi predstavljalo najbrži put do uspeha. Vojska je bila glavni oslonac Pahlavi dinastije, ali njen vrh se sastojao od drugorazrednih oficira, koji šahu nisu imali ništa da ponude osim slepe lojalnosti.

Ipak šahov despotizam je imao i pozitivne strane. Iranski monarh je imao velike ambicije, a merilo uspeha mu je uvek bio industrijalizovani Zapad. Šahova “Bela revolucija“, uključivala je i obimnu agrarnu reformu koja je za cilj imala ne samo podrivanje statusa aristokratije, već je predstavljala i iskreni pokušaj šaha da popravi položaj ruralnog stanovništva. Šah je gradio luke i bolnice, škole i univerzitete, autoputeve i aerodrome. Žene su dobile pravo glasa, manjine uživale religijske slobode. Šah je transformisao Teheran iz uspavanog gradića u pravi centar Bliskog Istoka.

Šah je bio i vrsni poznavalac međunarodne politike. Nakon posete Moskvi 1965, uspeo je da razvije dobre odnose sa Sovjetskim savezom, dok se istovremeno čvrsto držao saveza sa SAD. Sredinom 1970-ih šah je postao najmoćniji vladar na Bliskom Istoku. Na istoku je imao dobre odnose sa Egiptom i Izraelom, širio je iranski uticaj u Libanu.

Šah je bio jedan od glavnih arhitekti OPEC-a, obilato je profitirao za vreme izraelsko-arapskih ratova i uspeo da se nametne kao dominatna sila u Persijskom zalivu. Šah je zaštitio Oman od građanskog rata, vešto se odrekao prava na Bahrein bez gubitka političkog kapitala, zauzeo strateška ostrva oko Ormuza, kontrolisao sve važne plovne puteve i tokove nafte.

Novi poredak bez temelja

Tokom 1940-ih godina prošlog veka Iran je bio feudalno društvo, ali društvo sa stvarnim političkim životom. Stari poredak je počivao na aristokratiji koja je držala velike zemljišne posede i kontrolisala većinski deo trgovine u državi. Iako je aristokratija živela u urbanim sredinama, pomno je pratila dešavanja u provinciji i predstavljala ključnu komunikacionu kariku između običnog stanovništva i vladajuće elite. Aristokratija bi “navodila“ ruralno stanovništvo tokom izbora, koji su bili neretko bili manipulisani.

Ovaj sistem je bio daleko od “Džefersonove demokratije“ ,ali elita je zaista verovala u svoje državne institucije; u Parlament kao zakonodavno telo, u vladu koja je istiniski bila odgovorna za državne poslove i u monarhiju koja je poštovala ustav i interese ovog staleža. Ali šah je bio vizionar koji je želeo da modernizuje Iran. Sanjao je o naciji fabrika, metropola i tehnoloških inovacija, zemlji koja bi dominirala svojim susedstvom i izazivala poštovanje na međunarodnoj sceni. Njegova je tragedija bila u tome što je verovao da ništa od ovoga nije moguće, ako ne koncentriše svu moć u svojim rukama.

Šah je neumorno napadao stari poredak, iznova i iznova. Proveo je veći deo svoje vladavine podrivajući autoritet ljudi i institucija koje su mu verno služile. Osakatio je Parlament koji je nekad bio sedište velikih ideja i odluka, uzurpirao slobodnu štampu i uništio nezavisne političke partije. Njegova opčinjenost prema svemu što je stizalo sa Zapada otuđila je klerikalni stalež koji je uvek stajao uz monarhiju. Večito je ulagao u oružane snage, ali nije mogao da toleriše čak ni kompetentni oficirski vrh. Stvorio je tajnu policiju koja je prikupljala ogromne količine informacija, ali bila previše nesposobna da ih koristi.

Šahov talas modernizacije promenio je lice Irana. Univerziteti su se stalno otvarali i širili; na hiljade studenata je otišlo u inostranstvo u potrazi za diplomama. Upravo oni su trebali biti šahova tehnokratska elita, ali im je bilo onemogućeno da iskažu svoje političke stavove. Pokazalo se da je ovakav sistem neodrživ, jer je većina Iranaca težila da živi u državi u kojoj su izbori i državne institucije bile slobodne. Ekonomska recesija sredinom 1970-ih je samo dodatno ubrzala proces, ali iranski narod je bio frustriran šahovom diktaturom i dok je ekonomija cvetala. Iran se u znak revolta ponovo okrenuo svojoj tradiciji i veri. Šiitski islam ubrzo je postao ideologija otpora.

Kada je revolucija konačno pokucala na vrata, nefunkcionalni sistem se urušio pod sopstvenom težinom. Kao što smo rekli, šah nije bio čovek za krizne situacije; bilo da je u pitanju azerbejdžanska kriza, nacionalizacija nafte, puč iz 1953. ili neke od pobune deceniju kasnije, uvek je bio tu neki Mosadek, Zajedi ili Ali Amin da istupi i preuzme komandu. Tokom 1978. godine više nije bilo sposobnih lidera koji bi preuzeli odgovornost, jer su oni postali prve žrtve šahovog novog sistema. Šah je bio previše human da naredi vojsci da izađe na ulice i uguši pobunu u krvi, a oružane snage nedovoljno obučene da uspostave red i mir. Monarhija se jednostavno urušila kao kula od karata.

Ono što se postavlja kao pitanje je da li današnjem Iranu preti sličan scenario? Ovo pitanje biće obrađeno u sledećoj analizi.

Objava Zašto je Iran postao islamska diktatura? se prvo pojavila na Novi treći put.