Kada se u stranu sklone sve navedene medijske interpretacije, Džastin Trudo predstavlja dosta umerenijeg i pragmatičnijeg političara u odnosu na sve navedene opise. Takvi političari najčešće nisu najomiljeniji kod ekoloških krugova, s obzirom na to da najčešće preduzimaju umerenije korake od očekivanih ili odlažu teške odluke. Iz tog razloga, zeleni krugovi u Kanadi i svetu vrlo osrednje ocenjuju ekološku politiku aktuelnog premijera, iako su oko njega projektovana ogromna očekivanja. Ovakva velika očekivanja postoje sa jasnim razlogom. Kanada spada u najveće proizvođače štetnih emisija po glavi stanovnika u celom svetu i globalna zelena tranzicija bez nje nije moguća. Ipak, deluje da do promene dolazi i u ovoj državi.

Kanada i globalno zagađenje 

Kada se analizira veličina kanadske privrede i njenog stanovništva, na prvi pogled može delovati da ova država ne bi trebalo da bude veliki svetski zagađivač. Ona se po broju stanovnika nalazi tek blizu 40. mesta u svetu, a njena privreda je od godine do godine oko desetog mesta i najvećim delom je bazirana na uslužnom sektoru. Sa svojih tek blizu 40 miliona stanovnika ne bi trebalo da predstavlja veliku pretnju po stanje životne sredine. 

Međutim, Kanada proizvodi 2% svetskih štetnih emisija i po tom kriterijumu je u top 10 u svetu. Kada se njene štetne emisije mere kriterijumom po glavi stanovnika, ova država spada u sam svetski vrh i ispred je brojnih mikro država, koje najčešće po ovom kriterujumu vode. Takođe, ova država je ispred i u odnosu na države u razvoju i druge visokorazvijene ekonomije čije su emisije CO2 po glavi stanovnika takođe učestalo visoke. Današnje štetne emisije Kanade veće su nego pre 30 godina za oko 1/6 i to predstvalja trend koji je trebalo da prekine odlazak konzervativnih snaga Stivena Harpera u opoziciju i dolazak liberala Džastina Trudoa na vlast.

Od kraja Drugog svetskog rata do početka 2000. kanadske emisije CO2 rasle su nezaustavljivom brzinom i za isti period se povećale 500%. Tek od sredine 2000. one kreću da stagniraju i održavaju se na aktuelnom nivou, koji je čak i za svetske standarde visok. Kada se saberu efekti transporta, industrije, proizvodnje električne energije, grejanja i poljoprivrede na štetne emisije, one tek značajnije opadaju po glavi stanovnika od početka ‘10, ali veoma sporim tempom. 

Uz ovaj faktor, kanadska industrija fosilnih goriva ima veoma važno mesto u bruto domaćem proizvodu ove države sa čak blizu 10% udela i po različitim procenama uz to i direktno i indirektno zaposlenih oko 500 000 ljudi. Kao takva, predstavlja treći najvažniji deo privrede ove visokorazvijene države, odmah ispod tržišta nekretnina i proizvodnje. Iz tog razloga ne čudi zašto je Trudo u jednom od razgovora sa biračima rekao da nema države u svetu koja bi videla da poseduje određena prirodna bogatstva i rekla da neće da ih eksploatiše. Sa aktuelnom krizom energenata u Evropi, važnost ove industrije će samo dodatno porasti. Zbog takve pragmatične politike i malih korektvnih poteza u sferi ekologije, Trudo već sedam godina trpi napade od levičarske konkurencije oličene u Novoj demokratskoj stranci, kao i Zelenoj partiji i ekološkim aktvistima. 

Ipak, liberalni premijer je odlučio da konačno napravi iskorak u ovoj areni i pre samo nekoliko dana najavio je dosta ambiciozan plan za rešavanje problema štetnih emisija u ovoj državi. Plan je za razliku od prethodnog delovanja veoma precizan i dobrim delom ambiciozan, naročito za standarde ove države.

Plan Džastina Trudoa za ekologiju

Pod sloganom „Čist vazduh, snažna ekonomija“ Džastin Trudo i njegov ministar za zaštitu životne sredine najavili su novi plan za brzo smanjivanje štetnih CO2 emisija koje ova država proizvodi. U nastojanju da smanji emisije za 40 do 45 odsto ispod nivoa iz 2005. do 2030. godine, liberalna savezna vlada je najavila oko 9,1 milijardi kanadskih dolara u novim investicijama koje će, između ostalog, povećati podsticaje za vozila sa nultom emisijom, povećati poreske olakšice za kompanije u sektoru fosilnih goriva koje prihvataju tehnologije koje sakupljaju, koriste i skladište ugljenik (CCUS), kao i ulaganja koja će doprineti da kanadska električna mreža bude čistija.

Najveći doprinos emisiji gasova staklene bašte u Kanadi dao je upravo navedeni sektor nafte i gasa. U 2019. ovaj deo industrije fosilnih goriva je činio čak oko 1/4 emisija cele države, ili otprilike 191 megatona. Prema planu objavljenom u utorak, savezna vlada Trudoa želi da se ta cifra smanji na samo 110 megatona do kraja dekade. Na ovaj način bi Kanada obuzdala jednog od svojih najvećih zagađivača, a dodatne regulacije u sferi transporta bi takođe mogle da imaju ozbiljnijeg efekta već do 2030. Na taj način bi Kanada vidno redukovala svoje veoma visoke štetne emisije, iako i ovaj obim smanjenja po procentu predstavlja jedan od manjih kod najnaprednijih ekonomija i njihovih planova.

Takođe, za razliku od brojnih drugih država sveta, pa i susednih Sjedinjenih Američkih Država, Kanada ima relativno čistu proizvodnju električne energije kada se analiziraju izvori. Tokom 2017. ova država je čak 60% svoje električne energije dobijala iz hidroenergije, 5% iz energije vetra i par procenata iz drugih obnovljivih izvora energije. Od ostatka proizvedene struje, oko 15% činlila je relativno čista nuklearna energija, a 10% činili su nafta i gas i tek 9% činio je ugalj. 

Sa takvom strukturom u izvorima proizvodnje električne energije, Kanada bi uz planirano izbacivanje uglja iz upotrebe do 2030, već lako većinski obezbedila veoma čisto snabdevanje električnom energijom. Sa te strane, Kanada će imati značajno lakši zadatak da postigne potpunu ugljeničnu neutralnost u proizvodnji električne energije već do 2035. Proizvodnja čiste (bez štetnih emisija) električne energije imaće dodatni olakšavajući efekat i u drugim vidovima tranzicije u ovom planu. 

Uvećanje obima upotrebe električnih vozila sa jedne strane će redukovati potražnju za fosilnim gorivima i štetne emisije koje njihovo sagorevanje proizvodi. Na drugoj strani, nova vozila će podići potražnju za električnom energijom koja u prozivodnji neće emitovati štetni CO2, što je razlika u odnosu na mnoge druge države kao što je Nemačka ili SAD. Plan Džastina Trudoa namenjuje investiranje u dodatnih 50 000 punjača za električna vozila širom zemlje, kao i prateću infrastrukturu. Na ovaj način bi se plan o brzoj potpunoj tranziciji u prozivodnji električne energije na čist način dopunski uklopio u plan redukcije emisija koje proizvodi saobraćaj u Kanadi i koje su takođe nezanemarljive.

Kroz ove metode, Kanada bi trebalo da se pridruži ostalim visokorazvijenim državama u svojim redukcijama štetnih emisija do 2030. i postizanja ugljenične neutralnosti do 2050. Istina, srednjeročno gledano ovi ciljevi su nešto manje ambiciozni od Evropske unije, Sjedinjenih Američkih Država ili Ujedinjenog Kraljevstva, ali i dobrim delom izvodljviji uprkos brojnim preprekama.

Realističnost planova Trudoa

Velika olakšavajuća okolnost za kanadske ekologe i ubedljivu većinu građana koji se brinu o klimi je što je pokret koji negira klimatske promene u Kanadi slabiji. Iako ova država ima jaku i uticajnu industriju fosilnih goriva, njen uticaj nije toliko jak u političkoj utakmici. Glavne partije, Liberalna i Konzervativna, relativno su umerene po ovim pitanjima, dok su Nova demokratska stranka i Zelena stranka prilično istančanog osećaja oko klimatske politike i stavljaju je na važno mesto u svojoj agendi. 

Konzervativna partija u Kanadi se po ovom pitanju pomerila ka dosta umerenijim pozicijama naročito na poslednjim izborima i umerenim premijerskim kandidatom Erinom O Tulom. Na taj način, ova stranka je izbegla da postane američka Republikanska partija i oko klimatskog pitanja se približila nekoliko koraka bliže zapadnjačkom mejnstrimu. Takva politička ponuda u kojoj je Trudo relativno progresivan po ekološkim pitanjima, dve leve partije su veoma ekološke, a glavna desna partija je umereno ekološka, garant je da promena vlasti neće poremetiti realizaciju ovih novih planova.

Takođe, Liberalna partija kojoj Trudo pripada je suštinski partija koju zovu i „prirodnom partijom Kanađana“, odnosno strankom koja je najbliža prosečnom glasaču. Kao takva, kroz istoriju je bila vlast više od svih ostalih zajedno i ta tendencija kanadskog biračkog tela će se teško menjati. Uz to sentimenti građana u odnosu na klimatske promene sve više teže ka brizi i želji da se ovaj problem adresira, te će pritisak na federalnu i regionalne vlasti biti visok. Iako je Kanada jedna od najdecentralizovanijih federacija, gde savezne države imaju dosta ovlašćenja i političke moći, one ne bi trebalo da predstavljaju barijeru u sprovođenju federalnog plana. Ukoliko se pogledaju pojedini regioni, poput države Saskačevan, inovacije koje su sprovedene u njoj oko prikupljanja ugljenika su danas deo federalnog plana, iako u regionu vlast vrši umereno konzervativna Saskačevanska partija.

Najveća barijera novom planu Džastina Trudoa biće moguća brzina reformi u sektoru proizvodnje nafte i gasa, koji je ujedino i najveći zagađivač. Iako će emisije CO2 dodatno koštati proizvođače i biće prinuđeni da se adaptiraju i manje zagađuju, postoje različite procene da je kanadski plan precenjen u ovoj oblasti. Trenutna potražnja za energentima koje Kanada poseduje je ogromna, a profiti koje beleži kanadska industrija fosilnih goriva su veoma visoki već nekoliko prethodnih godina. 

Čak i sa smanjenim državnim subvencijama, ove kompanije mogu biti konkurentne na globalnom tržištu i pretrpeti posledice dela novih regulacija. Dok god spoljna potražnja i globalna cena budu visoke, do tada će kanadska industrija fosilnih goriva imati snage da se brani od domaćih regulacija. Procene o kojima se govori je da još par dekada može izdržati kao relevatnan proizvođač, što znači da će ostati kao relevantan izvor zagađenja i u Kanadi za isti vremenski period.

Kanadska ekološka tranzicija i svetski trend

Globalni trend u bogatim zapadnim državama sa zaokretom ka ambicioznijoj zelenoj politici sa zakašnjenjem prelio se i na Kanadu. Kao država koja je zajedno sa Australijom po nivou svojih štetnih emisija po glavi stanovnika među najgorima među najrazvijenijim državama, deluje da konačno hvata priključak. Značajan deo ove promene bi trebalo zahvaliti Džastinu Trudou i konstantom pritisku zelenog dela političke scene na njegovu liberalnu vladu. Ova kombinacija unutrašnjih faktora i međunarodnih trendova je dovela do dobro strateški usmerenog plana Otave koji je u domenu realističnosti.

Kanadski primer je još jedna potvrda da se globalni konsenzus oko klimatskog pitanja značajno pomerio u celom svetu. Pre četiri godine je „Novi zeleni dogovor“ koji je predstavljala kongresmenka Aleksandrija Okasio Kortez delovao kao ultra radikalno rešenje za ekološke probleme. Danas veliki broj svetskih vlada i Evropska unija najvećim delom koriste identične programe kao rešenje, iako nešto blaže po obimu. Pandemija COVID-19 je poslužila kao povod za ogromnu javnu potrošnju vlada širom sveta, te je i ogromno investiranje za zelenu tranziciju postalo prihvatljivo.

Posledica ovog trenda, uz unutrašnje faktore, je da se sve više vlada opredeljuje za slične programe i da će ovi negativni signali vlada ka industriji fosilnih goriva imati dodatnog efekta u srednjem roku. Kanada i Trudo su samo još jedna promena u nizu nakon promene politike prema klimi od strane SAD-a, Evropske unije i njenih članica poput Nemačke i Holandije, o kojima je već bilo reči u prethodnim analizama. Nakon gotovo izvesne promene vlasti u Australiji nakon izbora ove godine, može se očekivati i da ova država takođe uskladi svoju zelenu agendu. Nakon novog plana za smanjenje štetnih emisija u Kanadi, kao većem zagađivaču po glavi stanovnika, hipotetička laburistička vlada imaće malo izgovora za to. Iz tog razloga potez Džastina Trudoa ima dodatnu težinu i na međunarodnoj sceni.

Tekst je orginalno objavljen na portalu Ekologika.rs 04.04.2022.

Objava Šta obećava novi plan za klimu Džastina Trudoa? se prvo pojavila na Novi treći put.

Međutim, 1992. godina je donela dva problema za Džordža Buša: recesiju i Bila Klintona. Projekcija Federalnih rezervi o rastu BDP od 2% nije se ostvarila, zabeležen je pad od 1,5%, a nezaposlenost se bližila 8%. Rejting Buša je od 89% u međuvremenu pao na 36%. Trickle down ekonomska politika republikanaca delovala je da nailazi na ograničenja.

Glavni politički strateg demokrata, Džejms Karvil, imao je strategiju kako da ovu krizu pretvori u pobedu Bila Klintona. Tu strategiju sumira jedan od internih slogana njegove kampanje „O ekonomiji se radi glupane!“

Da li se i danas izbori vode na polju ekonomskih rezultata i da li samo oni donose pobede na biračkim mestima? Da li ekonomija može biti problem za Trampa u novembru?

Šta znači „O ekonomiji se radi glupane!“

Ova rečenica nikada nije bila zvanični slogan kampanje Klintona, već modifikacija jednog od tri interna slogana za zaposlene u kampanji, koja im je pomagala da ne skreću sa centralne poruke kampanje. Uz „više promena – manje svega po starom“ i „ne zaboravi na zdravstvo“, „o ekonomiji se radi glupane!“ najbolje sumira strategiju Karvila i Klintona 1992. godine.

Spoljnopolitički uspesi, društvena pitanja ili bezbednost predstavljaju sekundarna pitanja za najveći deo birača u poređenju sa ekonomijom. Ukoliko ekonomija ide nadole, a nezaposlenost se povećava, glavna debata izbora vodiće se na ovom polju i birači će biti zainteresovani za promenu. Ukoliko su, pak, trendovi suprotni, aktuelnu vlast će biti teže pobediti, jer će birači težiti statusu quo i manje rizikovati.

Klintonova poruka protiv Buša bila je sumirana u obećavanju kraja trickle down politici smanjenja poreza najbogatijima, pomoći „zaboravljenoj srednjoj klasi“ i reformi sistema socijalne zaštite. Upakovano kroz poruku kompetentnosti kroz vođenje Arkanzasa i kroz empatiju, najbolje vidljivu u antologijskom obraćanju afro-američkoj devojci u publici u predsedničkoj debati, Klinton je 1992. prekinuo 12 godina dugu dominaciju republikanaca.

Najveća ekonomska ekspanzija od Drugog svetskog rata i rapidno smanjenje nezaposlenosti u mandatu Klintona, lako su mu podarili još jedan mandat 1996. Međutim, da li je posle skoro 30 godina ekonomija i dalje glavna tema za izbornu pobedu?

Potvrdni primer #1: Džastin Trudo 2019. godine

Prošlogodišnji izbori u Kanadi predstavljali su za mnoge veliku priliku da liberalni premijer Džastin Trudo završi karijeru. Levičari su polagali nadu u Novu demokratsku stranku, umereni desničari u Konzervativnu partiju, a ekstremna desnica u antimigrantskog populistu Maksima Bernijea.

Trudo se, uprkos aferama, „blackface“ skandalu, velikim budžetskim deficitima i delu neispunjenih obećanja, disciplinovano držao svoje poruke o ekonomiji kojoj ide dobro, smanjenju poreza srednjoj klasi i niskoj nezaposlenosti. Uz gubitke u odnosu na prethodne izbore, danas je ponovo premijer.

Ekonomski rezultati i niska nezaposlenost zasenili su sve ostale negativne detalje i kulturološka pitanja, te birači nisu imali nameru da rizikuju sa promenom bez potrebe.

Potvrdni primer #2: Dejvid Kameron 2015. godine

Izbori 2015. godine delovali su u samom početku kao odlična prilika da Laburistička partija, predvođena Edom Milibandom, završi karijeru konzervativnog premijera Ujedinjenog Kraljevstva Dejvida Kamerona. Percepcija Milibanda i njegovog stratega Dejvida Akselrouda bila je da je građanima dosta „politike štednje“, iako je ekonomija rasla i nezaposlenost opadala.

Međutim, Dejvid Kameron i njegov strateg Džim Mesina uspešno su komunicirali pozitivne ekonomske trendove, naročito putem društvenih mreža, što i jeste bila Mesinina uža specijalnost. Biračima je poslata poruka da ekonomija napreduje odlično, da je stvoren veliki broj novih poslova i da je nepotrebno rizikovati.

Uz standardnu podvalu stratega Lintona Krozbija u finišu kampanje, da Ed Miliband želi da bazu nuklearnih podmornica Trident da na upravu Škotskoj, Kameron odnosi ubedljivu pobedu.

Odričan primer #1: Dejvid Kameron 2016. godine

Sa druge strane, na referendumskom pitanju Bregzita, godinu dana nakon spomenutih izbora, ista strategija nije uspela. Kameron je komunicirao ekonomske rezultate, ponavljao frazu da će „Ujedinjeno Kraljevstvo u Evropskoj uniji biti jače, stabilnije i bogatije“, poručivao biračima da ne rizikuju i da suštinski daju poverenje statusu quo.

Međutim, izborna debata izmestila se iz sfere opipljivih ekonomskih tema na kulturološka identitetska pitanja. Poslovi i bogatstvo prešli su u drugi plan u odnosu na pitanje identiteta, suvereniteta i nacionalnog ponosa. Iako je (ne)čuveni autobus sa natpisom o milionima koji bi išli za zdravstveni sistem, a sada idu EU, pomogao, identitetsko pitanje „vraćanja kontrole nad sobom“ dominiralo je kampanjom i donelo je pobedu zagovornicima izlaska iz Evropske unije.

Odričan primer #2: Leo Varadkar 2020. godine

Vanredni izbori u Irskoj predstavljali su priliku da se gubljenje parlamentarne većine premijera Lea Varadkara pretvori u gubljenje mogućnosti za novi mandat. Na drugoj strani, rejtinzi stranke desnog centra premijera Varadkara bili su solidni na početku godine. Izborna strategija premijera bazirala se na komuniciranju povoljnih ekonomskih rezultata i optimizmu kroz slogan „budućnost kojoj se vredi radovati“.

Međutim, kontinuirani privredni rast i niska nezaposlenost, nisu naročito pomogli Varadkaru. Iako su oba makro trenda povoljna, ekonomiju nije ispravno posmatrati jednodimenzionalno. Unutar navedenog privrednog rasta i niske nezaposlenosti, krila se tamnija strana toga: oštar rast cene zdravstvenih usluga, sve manja pristupačnost iznajmljivanja i kupovine nekretnina, kao i delovi zemlje koje je rast zaobišao.

Ovi ignorisani detalji, koji građanima nisu činili budućnost toliko „vrednu radovanja“, ostavili su prostora za levi populizam Šajn Fejna. Uz tradicionalni etnonacionalizam ove leve stranke, u vremenu tada aktuelnog pitanja Severne Irske i Bregzita, Leo Varadkar pada sa prvog na treće mesto.

[click_to_tweet tweet=“Ekonomija ostaje glavno pitanje izbora, iako periodično može biti zasenjena od strane identitetskih debata i socijalnih pitanja. | “ quote=“Ekonomija ostaje glavno pitanje izbora, iako periodično može biti zasenjena od strane identitetskih debata i socijalnih pitanja.“]

Koliko danas ekonomija odlučuje ili koliko će odlučivati izbore?

Ukoliko se analiziraju ovi i drugi izbori u prethodnih par godina, došlo je do promena, ali ne radikalnih. Ekonomija ostaje glavno pitanje izbora, iako periodično može biti zasenjena od strane identitetskih debata i socijalnih pitanja. Birači na Zapadu visoko na lestvici rangiraju da li je ekonomija u dobrom stanju, da li postoje prilike za zapošljavanje i da li mogu predviđati svoju finansijsku budućnost.

Uz ova ekonomska pitanja, ne bi trebalo zanemariti i prateća pitanja poput kupovne moći, dostupnosti zdravstva i obrazovanja, kao i stabilnosti penzionog sistema. Zbog ovog razloga, ne bi trebalo ekonomiju antropomorfozirati ili jednodimenzionalno je posmatrati.

Donald Tramp će zbog ovih razloga imati težak zadatak na izborima u novembru. Predviđene posledice virusa korona su oštar privredni pad i rast nezaposlenosti u SAD. Iako se Tramp hvalio niskom nezaposlenošću i privrednim rastom pre pandemije, ne bi trebalo ignorisati da je za vreme njegovog mandata broj zdravstveno neosiguranih Amerikanaca skočio sa 11% na preko 15% (Gallup), da 58% Amerikanaca ima manje od 1000 dolara ušteđevine, a 28% nikakvu ušteđevinu. I bez pandemije, ekonomski rast imao je dve strane.

Ukoliko se ekonomska predviđanja potvrde, Tramp će imati težak zadatak u ubeđivanju Amerikanaca u optimističnu budućnost. Iz tog razloga, može se očekivati da Tramp svoju izbornu strategiju bazira na prebacivanju debate na identitetska i kulturološka pitanja, antielitizam i lično blaćenje.

Demokrate će morati, da kao i na midterms izborima 2018, održe laserski precizan fokus na pitanja ekonomskog oporavka, dostupnosti zdravstva i jačanja srednje klase. Ako upadnu u zamku kulturološke i identitetske debate, Tramp će pobediti.

Bez obzira na rezultat ovih izbora, ekonomski rezultati kao tema neće skorije nestati iz politike, a „O ekonomiji se radi glupane!“ ostaće validan orijentir za izborne stratege u zapadnim demokratijama.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava „O ekonomiji se radi glupane“ ili više ne? se prvo pojavila na Novi treći put.