Proruski mediji u Srbiji često predstavljaju Rusiju kao zaštitnika tradicionalnih vrednosti, suvereniteta i balansirajuće sile u svetu u kojem Zapad pokušava da nametne svoju volju manjim državama. Pored toga, narativ koji dominira u tabloidima, poput „Informer-a“, „Srpskog telegrafa“ i „Večernjih novosti“, kao i ruskim medijima poput Russia Today i Sputnik.rs jeste da je Rusija, uz Kinu, glavni izazivač postojećeg svetskog poretka koji predvode SAD i NATO. Ovi mediji redovno ističu propuste zapadne politike, kao što su vojne intervencije u Iraku, Libiji i Siriji, čime pokušavaju da relativizuju ruske poteze u Ukrajini i šire. Oni se često predstavljaju kao kontrasni primeri, jer se navedene zapadne intervencije predstavljaju kao agresivnu politiku i imperijalizam, dok se ruske intervencije poput rata u Ukrajini predstavljaju kao nužnost i potez iznuđen zbog ekspanzionizma zapadne politike.

S druge strane, SAD su u ovim medijima često prikazane kao sila u opadanju, zemlja u kojoj dominiraju unutrašnje podele, rastuća kriminalizacija i ekonomska nestabilnost. Poseban obrt u izveštavanju o Americi primećen je tokom poslednjih nekoliko meseci, gde su raniji negativni narativi, koji su SAD predstavljali isključivo kao hegemonističkog aktera sa neprijateljskim stavom prema Srbiji, sada preusmereni ka podršci Donaldu Trampu u kontekstu predsedničkih izbora 2024. godine. Ovaj trend ukazuje na promenu u narativu – SAD su i dalje problematične, ali postoje „dobre“ i „loše“ struje unutar američke politike. Tramp se u proruskim medijima prikazuje kao borac protiv „duboke države“, dok je administracija Džoa Bajdena, a posebno Kamale Haris, označena kao produžena ruka establišmenta koji destabilizuje svet.

Nasuprot tome, nezavisni i prozapadni mediji, poput N1, Nova S i Danasa, kontinuirano naglašavaju ruske pokušaje da utiče na politiku Balkana kroz meke i tvrde mehanizme moći – energetske projekte, propagandu i veze sa pojedinim političkim strankama. Ovi mediji takođe ističu negativne posledice ruskog rata u Ukrajini, posebno u domenu ekonomske nestabilnosti i bezbednosnih pretnji. Kada je reč o SAD, u tim medijima se često prenose pozitivni aspekti američke politike prema regionu, uključujući ekonomske investicije i podršku demokratskim procesima. Međutim, dok su pojedini mediji suzdržani po pitanju Trampa, deo nezavisnih komentatora vidi njegov potencijalni povratak kao pretnju stabilnosti Evrope i transatlantskih odnosa.

Ipak, pojedini provladini mediji povremeno podržavaju američke inicijative, posebno kada su one u skladu sa interesima vlasti u Srbiji. Projekti poput investicija kompanije UGT u solarne elektrane, vojnih vežbi sa američkom vojskom i američkog učešća u izgradnji Moravskog koridora kroz partnerstvo sa Behtelom često se predstavljaju kao pozitivni primeri saradnje sa SAD. U ovim slučajevima, narativ o Americi se privremeno menja – umesto kritike zapadnog intervencionizma, ističe se važnost ekonomske i bezbednosne saradnje koja donosi direktne koristi Srbiji. Time se omogućava balansiranje između tradicionalne proameričke i proruske retorike, u zavisnosti od trenutnih političkih i ekonomskih interesa vlasti.

Kamala Haris, za razliku od Džoa Bajdena, nije toliko polarizujuća ličnost u srpskom javnom mnjenju. Dok je Bajdenova politička prošlost obeležena podrškom NATO bombardovanju Srbije 1999. godine, što ga čini jednim od najnepopularnijih američkih političara u srpskoj javnosti, Haris nema sličan istorijski teret. Njeno ime nije često povezivano sa spoljnopolitičkim odlukama koje su imale direktan negativan uticaj na Srbiju, pa je u tom smislu svojevrsna „prazna tabla“ u percepciji srpskih birača. Ipak, zbog opšteg nepovoljnog odnosa prema Demokratskoj stranci u Srbiji, ona se i dalje posmatra sa dozom skepticizma, a pojedini mediji već je predstavljaju kao nastavak Bajdenove politike, posebno kada je reč o odnosu prema Kosovu i američkoj podršci Prištini.

Zanimljivo je da je izveštavanje o Kamali Haris u srpskim medijima bilo izbalansiranije tokom izborne kampanje i manje negativno u poređenju sa izveštavanjem o svakodnevnim predsedničkim aktivnostima Džo Bajdena. Dok su Bajdenove izjave i politički potezi redovno bili predmet oštrih kritika, ponekad i kroz senzacionalističke naslove u tabloidima, Haris je tretirana s više neutralnosti. U pojedinim provladinim medijima pojavili su se članci koji je predstavljaju kao mogućnost za resetovanje odnosa Srbije i SAD, a njena relativna politička nepoznanica u srpskoj javnosti omogućila je medijima da oblikuju njenu sliku na više načina. Ipak, kako su se izbori u SAD približavali, tako su mediji domiantno pokrenuli predstavljanje Donalda Trampa kao lidera koji će poboljšati spoljnopolitički položaj Srbije.

Domaće javno mnjenje gaji određena očekivanja od povratka Donalda Trampa na vlast, jer u percepciji građana postoji pretpostvka da sa krugovima oko republikanskog predsednika postoje bolji odnosi nego sa demokratskim krugovima. Jedan od primera se vidi kroz projekat Džareda Kušnera koji je najavio izgradnju luksuznog hotela na mestu nekadašnjeg Generalštaba, srušenog tokom NATO bombardovanja 1999. godine. Ovaj projekat se u provladinim medijima često predstavlja kao mogućnost dobijanja mnogo šireg uticaja na američku politiku, ali i kao znak potencijalnog jačanja ekonomskih i političkih veza sa Trampovom administracijom. Paralelno, postoji narativ da bi povratak Ričarda Grenela u novu administraciju dodatno poboljšao položaj Srbije, s obzirom na njegov raniji angažman u dijalogu Beograda i Prištine i percepciju da je bio kritičan prema Aljbinu Kurtiju, što mnogi u srpskim medijima vide kao pozitivan signal. Dosta medija je naglašavalo da bi njegovo postavljenje na mesto državnog sekretara promenilo težinu Srbije u Vašingtonu.

Proruski i provladini mediji često spekulišu da bi potencijalni dogovor između Donalda Trampa i Vladimira Putina mogao da dovede do opuštanja tenzija između dve sile, što bi značajno olakšalo poziciju Srbije na međunarodnoj sceni. Ovaj narativ sugeriše da bi smanjenje pritiska između Vašingtona i Moskve omogućilo Srbiji veću diplomatsku fleksibilnost, posebno po pitanjima Kosova i sankcija prema Rusiji. Mediji koji zastupaju ovu tezu često ističu da bi Tramp, vođen pragmatizmom i poslovnim interesima, mogao da pronađe modus vivendi sa Kremljom, što bi otvorilo prostor za jačanje srpsko-američkih odnosa bez istovremenog ugrožavanja tradicionalnih veza sa Rusijom. Ovakva očekivanja su posebno izražena među konzervativnim komentatorima i analitičarima koji smatraju da bi Srbija u takvom geopolitičkom kontekstu mogla da vodi suvereniju spoljnu politiku, a često se spominje i potencijalno rešenje “podele Kosova”.

Ukupno gledano, domaće javno mnjenje više teži revizionističkoj poziciji i kritički je orijentisano u odnosu na zapadni liberalni establišment. Očekivanje koje vlada od odnosa sa Rusijom i Sjedinjenim Američkim Državama je da bi detant između dve sile bio optimalna mera za Srbiju i najbolja garancija za buduću spoljnu politiku Srbije, koja je trenutno rastrzana između tradicionalne afekcije prema Rusiji i geografske i ekonomske zavisnosti od zapadnih aktera.

Objava Rusija i Kina u domaćem javnom mnjenju se prvo pojavila na Novi treći put.

Deset godina nakon svog osnivanja i padanja u zaborav, ova organizacija pronašla je svoju novu ulogu. Ta uloga je bolja konfrontacija sve agresivnijoj Kini u multipolarnom svetu, koja se u periodu osnivanja QUAD-a nije percipirala kao pretnja te kategorije. Donald Tramp je 2017. oživeo ovu organizaciju, a deluje da aktuelni predsednik Bajden želi da je konsoliduje i dodatno unapredi. U martu ove godine organizovan je i virtuelni sastanak lidera QUAD-a, gde je dat optimističan ton oko unapređivanja bezbednosne saradnje između država članica.

Glavno pitanje u krugovima koji se bave međunarodnom politikom danas jeste da li bi ova organizacija mogla da preraste u svojevrsni “azijski NATO” po nivou saradnje. Trenutno je prilično daleko od te faze, a okolnosti nalažu da bi takva organizacija bila od koristi različitim državama. Kineska sve agresivnija politika prema komšijskim državama i interes SAD-a da umanji kineski uticaj globalno, u ovoj tački se prilično poklapaju. Kretanja na trenutnoj svetskoj sceni govore da postoji prostor za navedeno udruživanje, uz brojne prepreke koje trenutno stoje na tom putu.

Strateška slika na Dalekom Istoku

Kada se pogleda situacija na Dalekom Istoku i odnos snaga, slika je relativno jednostavna. Sa jedne strane nalazi se Kina kao država sa najvećim brojem stanovnika, najvećom ekonomijom i najvećom vojnom potrošnjom u odnosu na sve ostale države regiona. Uz ovu ekonomsku i vojnu superiornost ide i velika ambicija, koja se oslikava kroz sve asertivnije ponašanje i veliki broj sporova sa komšijskim državama.

Osim Kine, u ovom regionu postoji veliki broj država srednje snage koje su u strahu od daljeg jačanja kineskog uticaja. Države poput Japana, Malezije, Južne Koreje, Filipina ili Vijentama imaju značajne pomorske sporove sa ovom rastućom silom. Indija je krajem prošle i početkom ove godine bila u sukobu niskog intenziteta sa Kinom na Himalajima. Ovaj „mini rat“ je čak odneo trocifren broj žrtava, iako je medijski prošao ispod radara. Australija je imala veliki diplomatski spor sa Pekingom, dok građani Tajvana strahuju da uskoro mogu biti meta kineske vojne invazije.

U strateškom smislu, sve navedene manje države imaju interes da blokiraju dalje širenje moći Komunističke partije Kine, ali pojedinačno tu ne mogu imati značajnog uticaja. Ankete govore da je u skoro svim nabrojanim državama Kina vrlo nepopularna sila, a da se taj sentiment pojačao u prethodnih nekoliko godina. Kineska retorski agresivnija „wolf warrior“ diplomatija se smatra za jednu od najuticajnijih u smeru pogoršanja imidža. Jedina mogućnost da dođe do ravnoteže u regionu Dalekog Istoka bilo bi udruživanje srednjih i manjih sila nasuprot Kini, uz spoljnu pomoć SAD-a, koje su već u pomorskom smislu prisutne.

Američka uloga i ambicije

Od početka mandata Donalda Trampa svima je postalo primetno da SAD imaju želju da pojačaju fokus u ovom regionu. Državni sekretar iz ovog perioda, Majk Pompeo, obilazio je spomenute manje države u nadi da mobilizuje antikinesku koaliciju. Iako su se i Tramp i Pompeo našli van Bele kuće ove godine, od kada je Džo Bajden stupio na dužnost, ovaj pristup Dalekom Istoku se nastavio većim intenzitetom. Osim što se i sam novi predsednik viđao sa brojnim pacifičkim liderima, njegovi saradnici i članovi kabineta činili su isto. Sektretar odbrane Lojd Ostin, savetnik za nacionalnu bezbednost Džejk Saliven i državni sekretar Entoni Blinken obišli su takođe gotovo sve relevantne države u ovom regionu u prethodnih šest meseci.

Ono što pokazuju prve izjave, naročito nakon samita G7, je da se američka politika neće zadovoljiti samo sa konsolidovanjem i unapređivanjem QUAD-a. Postoji veliko interesovanje da se ovaj „savez” proširi za dodatne članice, te je održan i sastanak sa Vijetnamom, Južnom Korejom i Novim Zelandom. Ujedinjeno Kraljevstvo u sklopu svoje strategije „Globalna Britanija”, takođe razmišlja da se priključi ovom savezu, kao i Kanada. Da li je realno da se sve ove različite države koordinišu i deluju zajednički, ostaje veliko pitanje.

U slučaju okupljanja i koordinacije u ovom obimu, kineska tvrda moć bi bila ograničena. Slobodnije korišćenje prinude i agresivnijih metoda prema nekoj od njenih susednih država, bilo bi ograničeno potencijalnim ogromnim negativnim posledicama kao mera odgovora više koordinisanih država. Od ove godine, svoje pomorsko prisustvo u Južnom kineskom moru povećale su i različite evropske države. Holandija i Nemačka su uputile po fregatu, Francuska nuklearnu podmornicu, dok je Ujedinjeno Kraljevstvo uputilo čak nosač aviona, sa pratnjom, uz podršku plovila australijske i novozelandske mornarice. Pre njih, Kanada je povećala svoje pomorsko prisustvo, a brojne države u ovom regionu, poput Južne Koreje ili Vijetnama povećavaju svoje vojne budžete.

Ove tendencije pokazuju zainteresovanost ne samo pacifičkih, već i aktuelnih NATO članica, da intenziviraju svoje prisustvo u blizini Kine. Postoji velika skepsa u odnosu na delovanje Pekinga od strane različitih država u svetu, ali ostaje pitanje da li bi opcija „azijskog NATO-a“ najrealističnija forma.

Realističnost planova

Koliko god reorganizovanje i promena politike brojnih pacifičkih, ali i evropskih država, prema Kini bilo vidljivo, dosta striktnije organizovanje ne deluje kao realistično. Dubinska forma saradnje poput NATO-a ne deluje da će izvesno dobiti svoju pacifičku verziju. Da bi se svi skeptici prema Kini organizovali efikasnije, postoje značajne prepreke.

Prva prepreka su međusobne sumnje država ovog regiona, jer pored toga što se plaše Kine, nisu ni potpuno poverljive jedne prema drugima. Primer za to je skepsa konzervativne vlasti u Japanu prema trenutno liberalnoj vlasti u Južnoj Koreji, kao i obrnuto. Deljenje zajedničke vojne infrasturkture, kao i osetljivih informacija i obaveštajnih saznanja, deluje da je moguće tek u ograničenoj formi.

Ono što se može očekivati je da će sam QUAD u svom osnovnom sastavu poboljšati međusobnu koordinaciju, da će QUAD poboljšati saradnju sa drugim pacifičkim državama, kao i da će države članice QUAD-a poboljšati biletaralnu saradnju sa drugim državama koje se protive kineskom jačanju. Sličan proces se već dešava u praksi. Nemačka fregata će pojačati japansku mornaricu, Vijetnam i Australija imaju dogovor o međusobnoj razmeni obaveštajnih podataka vezano za Kinu, a francuska mornarica periodično je prisutna u indijskim lukama. Takođe, značajan broj navedenih država dogovara ili je već dogovorio značajne kupovine američkog naoružanja.

Drugu prepreku predstavljaju ekonomski interesi, s obzirom da je većini pacifičkih država Kina jedan od glavnih, ako ne i glavni ekonomski partner. Teško je očekivati da će pacifičke države ići u preintenzivnu političku konfrontaciju koja može da donese kinesku odmazdu i velike ekonomske gubitke, što među biračima nije popularno. Bez neke forme američkih garancija, ovo je prilično teško očekivati, a trenutno takvih garancija nema.

Međutim, Kina ne bi trebalo da bude u potpunosti spokojna. Izvesno je da se naspram Kine skorije neće okupiti rigidnije organizovaniji i kooridnisani vojni i politički savez država, ali je sve vidljivije da komšiluk Kinu ne gleda kao „dobroćudnog džina“, već više kao najveću pretnju. Naspram Komunističke partije Kine se neće uskoro pojaviti „azijski NATO“, ali će njeni rivali biti sve organizovaniji i koordinisaniji u suzbijanju njenog širenja.

Tekst je originalno objavljen na portalu Talas 04.08.2021.

Objava Da li se protiv Kine formira „azijski NATO”? se prvo pojavila na Novi treći put.

Vek nakon ovih događanja, uloge su se promenile. Više se ne vode ratovi oko uglja, već federalna vlada, iz ekoloških razloga, vodi „rat protiv uglja“. Rudari više nisu najviše obespravljeni deo radne snage, već dobro plaćeni i sindikalno organizovani deo radne snage, u savremenim i tehnološki naprednijim rudnicima. To ne znači da danas nisu oslobođeni teškog i rizičnog rada, kao ni borbe za svoje interese. Ta borba se protiv federalne vlade vodi na drugom polju i na drugačijim pozicijama. Danas je u pitanju borba za opstanak cele grane.

Proizvodnja uglja u Americi

Kao i u većini država Zapada, ugalj je i u Americi prešao sličnu putanju u prethodnih 100 godina. Počeo je kao jedan od glavnih izvora električne energije i deo ekstraktivne grane ekonomije, koji je zapošljavao značajan deo nekvalifikovane radne snage. U periodu oružane pobune ugljara u Zapadnoj Virdžiniji, broj zaposlenih u rudnicima uglja bio je blizu 1 000 000 ljudi na nivou cele Amerike. Osim broja zaposlenih, čitave zajednice i regioni zavisili su od eksploatacije ove rude. Iz tog razloga, uticaji rudarskih sindikata nisu bili samo ekonomsko ili energetsko pitanje, već i političko pitanje.

Do sredine 1940-ih ugalj je bio glavni energetski izvor u SAD-u. Uprkos tome što su nafta, a zatim i prirodni gas, pretekli ugalj po nivou potrošnje, do početka 2000-ih eksploatacija i potrošnja uglja nije opadala. Od 1946. do 2006. količina uglja koja se godišnje proizvede je skočila skoro duplo. Napredak u tehnologiji i sve dostupnija mehanizacija povećale su proizvodnju relativno brzo, te su SAD postale i neto izvoznik ove sirovine.

Savezne države poput: Pensilvanije, Kentakija, Ilinoisa, Montane, Vajomonga ili spomenute Zapadne Virdžinije, značajno su prosperirale od ove industrije. U slabo naseljenim državama, koje imaju ogromne rezerve kvalitetnog uglja, poput Montane, Vajominga ili Zapadne Virdžinije, ova grana privrede je i jedna od centralnih, te samim tim i jedno od glavnih političkih pitanja. Odnos prema industriji uglja, bio je jedan od glavnih kriterijuma kod glasača iz ovih država kroz decenije.

Početak opadanje uglja

Sa ovom rudom je postojalo nekoliko evidentnih problema, koji su se kroz vreme samo intenzivirali. To su zagađenje, sve manji potreban broj radnika i opadanje potražnje. Prvi problem je dobrim delom ignorisan, jer je u periodu razvoja ekološki ugao bio manje važan. Iako su posledice po kvalitet vazduha bile katastrofalne po veliki broj lokalnih zajednica, smatrale su se decenijama kao nužna pojava. Poslovi u ovoj grani su bili stabilni, sindikalno organizovani i prosečnom muškarcu bez viskog obrazovanja, nudili su priliku da fino zaradi i postane pripadnik srednje klase.

Sudbina uglja pak, krenula je da se menja od 1970-ih. Negativne zdravstvene posledice su postale sve evidentnije, a američko društvo je postalo dovoljno bogato da može da preispituje i pitanje svog životnog okruženja. Ekološki pokret je postajao sve jači u SAD-u 1970-ih, kao i u Zapadnoj Evropi. U početku je bio jak u okviru obe partije, ali se brzo usmerio ka Demokratskoj stranci, gde je postao vremenom veoma uticajan.

Vlasti republikanca Ričarda Niksona i demokrate Džimija Kartera zadale su prve udarce ovoj industriji. Niksonov Zakon o čistom vazduhu iz 1970. ograničio je emisije sumpor dioksida iz termoelektrana koje koriste ugalj. S obzirom da je prirodnog gasa tada bilo malo, a nafta je bila skupa, jeftini ugalj je efikasno popunjavao sve veće potrebe za prozivodnjom električne energije. To je dovelo do ogromnog skoka emisija štetnih gasova od 1940-ih do početka 1980-ih.

Prve regulacije ograničile su manveraski prostor termoelektrana, a i oslabile privlačnost uglja iz istočnih basena, koji je imao višu koncentraciju sumpora. Deregulacija železnica u vreme Kartera i Ronalda Regana je takođe omogućila brži i jeftiniji transport jeftinjeg uglja iz zapadnih rudnika ka potrošačima na Istoku. To je stvorilo takmičenje između rudara, u kom je zapadni ugalj vodio, zbog čak četiri puta veće produktivnosti. Sve povoljnija eksploatacija prirodnog gasa i uspon nuklearne energije od kraja 1980-ih dodatno je ubrzao proces opadanja uglja na listi energetskih prioriteta.

Paralelno sa prvim državnim ograničenjima, zahvaljujući tehnologiji rasla je i produktivnost rada u rudnicima. Manje radnika proizvodilo je veću vrednost zahvaljujući impresivnim inovacijama u ovoj sferi. Broj rudara je opadao, uprkos generalnom rastu prozivodnje i potrošnje uglja, sa oko 600 000 tokom 1940-ih na oko 150 000 u proseku tokom 1980-ih.

Ovi trendovi su se nastavili i u narednim decenijama. Ekološka pitanja su postajala sve važnija biračima, naročito urbanoj srednjoj klasi i visokoobrazovanima. Od 1990-ih obnovljivi izvori energiji počinju da dobijaju vidljiv udeo u ukupnoj prozivodnji energije. Eksploatacija uglja raste sve do 2006, kada dostiže svoj vrhunac, od nešto iznad milion tona i nakon toga strmoglavo opada.

Administracija Baraka Obame donosi dodatne destimulativne mere vezane za ugalj, koje ubrzavaju proces opadanja ove rudarske grane. Danas je proizvodnja manja za više od trećine od vrhunca iz 2006, a većina rudarskih država od vremena Obaminih regulacija danas proizvodi za oko petinu manje uglja. Na finansijskim tržištima investiranje u rudnike je percipirano kao rizično, te je i grana ostala bez dostupnog svežeg kapitala. Sve to je dovelo do bankrotstva nekih od najvećih kompanije koje se bave eksploatacijom ove rude u prethodnih šest godina.

Takođe, slika uglja u javnosti se izmenila kako je ekološka svest rasla. Kao jedan od indirektnih izazivača astme, ali i proizvođač 3/4 emisija ugljendioksida iz proizvodnje električne energije (iako se iz njega proizvode tek 1/3 struje), nije imao naročitu šansu u PR borbi. Na drugoj strani, u političkoj sferi uticaj industrije uglja nije opadao, čak je i blago skočio.

Ugalj kao političko pitanje

Proizvodnja uglja trenutno upošljava tek oko 50 000 ljudi. Ovaj energent ne poseduje više komparativnu prednost u odnosu na druge izvore, a politički je manje popularan. Blumbergov ekonomista Noa Smit opisao je današnju poziciju uglja kao „energetski džank fud“. On je jeftin i po zdravlje stanovništva štetan, ali je dostupan i može da brzo usliši energetske potrebe, slično kao i brza hrana kod ljudi. U prethodnoj deceniji, različite bogate države su posezale sa njim kao privremenim rešenjem, poput Nemačke ili Holandije prilikom trenutnih energetskih deficita. Međutim, gledano iz ugla širih procesa u sferi energetike i stavova javnog mnjenja, deluje da ova grana nema naročitu perspektivu.

Sa druge strane, u političkoj sferi situacija je potpuno suprotna. Kao što najčešće u politici i biva, uvek je lakše politički organizovati proizvođače, nego potrošače. To su sindikati rudara uglja oduvek znali, te je njihov pritisak u drugim državama imao politički paralizujući efekat. Jedan od primera je svakako moć rudara tokom 1970-ih i 1980-ih u Ujedinjenom Kraljevstvu, gde su uspevali da paralizuju celu državu i snabdevanje elektičnom energijom. Danas je ona značajno manja, ali u Americi je još ne i trebalo zanemariti.

Za početak, rudnici uglja su raspoređeni u nekoliko politički važnih država. Dok su države poput Kentakija, Vajominga ili Montane tvrdo republikanske, Pensilvanija i Zapadna Virdžinija imaju ogromnu političku važnost. Što se Pensilvanije tiče, ona u poslednjih pet godina predstavlja gotovo centralnu političku arenu na predsedničkim izborima. S obzirom da nosi čak 20 elektorskih glasova, a mešovitog je političkog raspoloženja, predstavljala je i 2016. i 2020. tas na vagi za izbornu pobedu. Glasovi dobro organizovanih rudara u ovoj državi, logično imaju i jak uticaj, s obzirom da je oko 1% glasova razlike odlučilo pobednika u Pensilvaniji i 2016. i 2020.

Na drugoj strani, Zapadna Virdžinija je država koja je kroz vreme postala republikanska, ali sa jednim velikim izuzetkom. Jedno od dva senatska mesta, trenutno drži konzervativni demokrata Džo Menčin. Ovaj demokratski sentator je po svojim stavovima najbliži republikancima, te je uspeo da u „crvenoj državi“ osvoji „plavi mandat“. Veliki je zaštitnik industrije uglja, što je i očekivano, jer gotovo svaki kongresmen ili sentor je slika izborne jedinice koja ga je glasala i predstavlja brige svojih birača.

Ono što dodatno povećava važnost Zapadne Virdžinije, a samim tim i njenih rudarskih glasova, je što je Menčin trenutno najmoćniji čovek u Senatu, od kog zavisi većina. On danas ima snagu da trguje i sa demokratama i sa republikancima, te njegovi birači ugljari imaju posredno ogromnu moć. To naravno predstavlja problem za demokrate i njihovu zelenu agendu.

Da li će demokrate završiti sa ugljem?

Ovo pitanje je takođe posledica velike transformacije Demokratske stranke u Americi. Ova stranka je dugo bila dosta konzervativnija i fokusirana na belce radnike. Međutim, kako se ekonomija transformisala, a društveno liberalno krilo bilo sve jače, tako je stranka postajala sve više usmerena na urbanu i progresivnu srednju klasu i manjine. Iz tog razloga, ona ima prilično podeljeno biračko telo. Dok urbani progresivci iz velikih gradova žele zelenu ekonomiju i ekološku transformaciju što pre, njeni radnički birači bi želeli da zadrže svoja radna mesta u prljavoj industriji (i u rudnicima uglja naravno).

To stvara problem za partiju i njene odlučnije poteze u sferi ekološke transformacije Amerike. Na primer, Zapadna Virdžinija i Pensilvanija bile su tvrdo demokratske tvrđave. Sindikalno organizovani radnici po inerciji su glasali za svoje zaštitinke demokrate, te je Bil Klinton pobeđivao u Zapadnoj Virdžiniji i 1992. i 1996. sa dvocifrenom razlikom. Njegova supruga Hilari Klinton je 2016. izgubila u istoj državi sa čak 40% razlike od Donalda Trampa, koji je obećao da će vratiti poslove u rudnicima uglja. Isto se desilo i u Pensilvaniji, gde je Hilari Klinton izgubila od Trampa, kao kandidat demokrata po prvi put od 1988. i to za 0,7%.

Džo Bajden danas nailazi na isti problem, iako je uspeo da pobedi na predsedničkim izborima prošle godine. Radnička i mahom belačka baza u izborno važnim državama, nije zainteresovana za radikalniju ekološku agendu. Na drugoj strani, dosta etnički heterogenija i mlađa baza iz velikih gradova smatra ekologiju važnim, ako ne i ključnim, pitanjem. Odabir jednog znači žrtvovanje drugog, a većina koju poseduje u Senatu i Predstavničkom domu vrlo je tanka, te je pritom u Senatu kontrološe zaštitnik rudara Džo Menčin. Takozvani „midterms“ izbori u novembru 2022. tu većinu mogu uskratiti, ako Bajden ne bude efikasan sa sprovođenjem svog programa.

Ono što je Džo Bajden rudarima nudio u kampanji je državni program prekvalifikacije za neku od ekološki čistijih grana energetike, poput solarne energije. Ti poslovi su perspektivniji i bolje plaćeni, a slični predlozi su dolazili sa Harvard Univerziteta. Da li će se na vlasti odlučiti za takav korak, još ćemo videti, ali već postoje kritičari na levom krilu demokrata da je suviše umeren po ekološkom pitanju. 

Na drugoj strani, republikanci su bili i ostali zašititnici industrije fosilnih goriva i njihova politika i po pitanju uglja, vrlo je jasna i predvidiva. Ako se u obzir uzme i kulturološki desničarska i populistička retorika sadašnjih republikanaca, koja kod belaca radnika ima određene simpatije, demokrate će imati tesno takmičenje.

Ima li ugalj budućnost u Americi?

Kao što je i pre 100 godine federalna vlada slomila oružani otpor rudara uglja, danas će izvesno svojim regulacijima i energetskom politikom ugasiti rudnike i termoelektrane koje ga konzumiraju. Istina, taj proces će ići nešto sporije, naročito ako republikanci zabeleže dobitke u narednim godinama. U narednih nekoliko decenija će još biti u upotrebi, naročito za globalne potrebe proizvodnje čelika, iako sa predviđanjima svake godine sve manje. Prosečna termoelektrana na ugalj u Americi je stara 40 godina, a novih za komercijalnu upotrebu nema u izgradnji.

Po analizi Energy Innovation and Vibrant Clean Energy (VCE) u narednim godinama isplativost održavanja trenutnih postrojenja na ugalj će pasti ispod isplativosti zidanja novih elektrana na obnovljive izvore energije poput vetra ili solarnih panela. Uz obnovljive izvore energije, jaka konkurencija uglju je danas veoma jeftini prirodni gas, čije su tehnike eksploatacije naročito napredovale.

Za razliku od Kine i Indije, koje danas zidaju nove termoelektrane na ugalj, u Americi možemo očekivati da će ova sirovina, koja je obeležila početak prošlog veka, polako ići u istoriju. Bilo da Džo Bajden i demokrate uspeju u svojoj ekološkoj agendi ili ne, ovom procesu je teško skrenuti pravac. Dok ćemo u Americi imati priliku da vidimo kako pitanje uglja postepeno ide u istoriju, u našem regionu postajaće sve važnije pitanje. Poslednji protest rudara i zaposlenih u termoelektranama, zbog obustave izgradnje nove termoelektrane Kolubara B, tek je početak vrlo napornog procesa ekološke tranzicije. Ono što nam može biti korisno je svakako i američko iskustvo, a to je da zelene transformacije nisu lake niti njima svi mogu srednjeročno biti srećni, ali da su moguće i dugoročno korisne.

Tekst je originalno objavljen na sajtu Ekologika 04.06.2021.

Objava Da li su uglju u Americi dani odbrojani? se prvo pojavila na Novi treći put.

Dok su ranije u dublju analizu glasanja žena mahom ulazili samo politički stratezi, zbog interesa svojih kampanja, danas je to važnije pitanje u javnosti. Podaci iz različitih država govore da su žene na Zapadu imale velikog uticaja na to ko će u kojoj državi biti izabran, a da će ta uloga samo rasti.

Glasanje i žene

Od kad su se žene izborile za pravo glasa, zahvaljujući višedecenijskoj borbi sifražetkinja, važi percepcija da su žene bliže glasanju za leve i druge društveno progresivne partije. Od Amerike, preko Francuske ili Ujedinjenog Kraljevstva i Nemačke, žene su se u proseku više opredeljivale za demokrate, odnosno u Evropi za socijaldemokratske partije. Međutim, ta razlika nije bila velika.

Percepcija toga vremena je bila da zbog tradicionalnih rodnih uloga, muškarci i žene imaju različita životna iskustva. Različita proživljena iskustva formiraju različito shvatanje određenih problema i rešenja za njih. Zbog tradicionalne društvene uloge žena koja podrazumeva brigu prema ljudima iz njihovog okruženja, afiniteti njih kao glasačke grupe bili su bliži podršci državnim programima zdravstva, obrazovanja i socijalnog staranja, a manje različitim ratnim politikama i tržišnim merama.

Iz tog razloga, žene su bile sklonije da glasaju za stranke koje imaju politički program na liniji socijalne odgovornosti i širenja društvenih sloboda. Po pravilu su to bile stranke umerene levice, koje su uvek u svom sastavu imale i uticajno feminističko krilo. Desnici su bile sklone konzervativnije žene, čiji je broj opadao kroz vreme.

Jačanje i sve veći uticaj feminističkog pokreta, uključivanje ženskog ugla gledanja u popularnu kulturu i takozvani „kulturološki ratovi“ ovu razliku su dodatno proširili. Žene danas glasaju nezavisnije od muškarca iz svog okruženja, svesnije su svog identiteta i više se opredeljuju u skladu sa problemima svoje grupe. To se veoma brzo videlo i na biračkim mestima širom Zapada.

Koga glasaju žene?

Ono što u politici mahom ne važi je da će pripadnici određene grupe da uvek glasaju za pripadnika svoje grupe. Šansa da će imigrant glasati za lidera stranog porekla ili da će mlad čovek glasati za mladog kandidata, ne važi nužno. Takva je situacija i kod žena na Zapadu. Iako postoje studije koje pokazuju da su žene sklonije da glasaju ako je kandidat zapravo kandidatkinja, to je daleko od glavnog kriterijuma.

Ključan kriterijum kod žena predstavljaju političke pozicije tog kandidata ili kandidatkinje. Žene na Zapadu su spremne da brane svoja prava (poput reproduktivnih prava), da se mobilizuju protiv ultrakonzervativnih snaga na tvrdoj desnici i sklonije su glasanju za opcije koje su izdašnije sa javnom potrošnjom. Rod lidera ima manje uticaja.

Žene su u Francuskoj 2017. više glasale za Emanuela Makrona nego za njegovu protivkandidatkinju Marin Le Pen (68% prema 32%). Prva žena na čelu Britanije nakon Margaret Tačer, Tereza Mej, bila je izjednačena sa laburistom Džeremijem Korbinom među ženama ukupno (43% prema 43%). Kod žena mlađih od 25 godina je čak izgubila ubedljivo, gde je Korbin dobio čak rekordnih 70% na izborima 2017.

Postoje i suprotni primeri, gde je Hilari Klinton ubedljivo pobedila Trampa kod ženskih glasača sa 54% prema 41%, i to ravnomerno u preko 40 od 50 država. Međutim, na izborima prošle godine, stari beli muškarac Džo Bajden je povećao tu razliku i Trampa pobedio kod ženskih glasača sa 57% prema 42%. Angela Merkel je ka sebi privukla takođe ženske glasače, koji njenoj stranci desnog centra tradicionalno nisu bili skloni. Sa druge strane i ona je svoju partiju izmenila, tako što je prihvatila brojne politike svojih levičarskih protivnika.

Po pravilu, izrazita desnica, ima veliki problem da mobilizuje ženske glasače. Njihovi tvrdo konzervativnistavovi i oštar odnos prema imigraciji, svoju bazu nalaze većinski u muškarcima bez fakultetske diplome. Žene, a naročito one mlađe, za takve opcije značajno manje glasaju i često izlaze da glasaju protiv ovakvih stranaka. Primeri su brojni, od Amerike i Ujedinjenog Kraljevstva, pa do Švedske, gde je za tvrdu desnicu glasalo samo 12% žena, a čak duplo više muškaraca. U Americi je Trampovo pomeranje republikanca udesno, smanjilo podršku žena ovoj partiji i podiglo njihovu izlaznost.

Uticaj žena na izborne ishode

Danas žene na Zapadu glasaju značajno različito od muškaraca, što jeste promenilo izbornu dinamiku, ali još nije odlučujući faktor. Žene su pojedinačno najveća grupa birača, te su i samim tim vrlo heterogena grupa. Kategorije kao što su obrazovanje, etnička pripadnost, godine ili mesto življenja imaju takođe uticaja na njihovo opredeljivanje.

Istraživanja pokazuju da su starije žene konzervativnije i češće glasaju za desnicu, dok su mlađe ubedljivo za progresivne opcije. Tereza Mej svoju pobedu 2017. duguje dobrim delom penzionerkama. Iako je Tramp od Bajdena ubedljivo izgubio kod žena ukupno, uspeo je da pobedi među udatim ženama (51% prema 47%), a izgubi ubedljivo kod neudatih (63% prema 36%) ili afroamerikanki (90% prema 9%). Žene sa sela i iz malih gradova dale su veliku podršku Marin Le Pen, dok je kod onih iz Pariza bila veoma slaba.

Iz tog razloga bi posmatranje žena kao monolitnog glasačkog bloka bilo greška, ali različite grupe ženskih glasača zaista imaju uticaja na finalne rezultate. Ukoliko se sadašnji trendovi nastave i mlađe žene budu kroz godine sve uticajnije na izborne rezultate, tvrdo desne snage teško će doći do vlasti na Zapadu. Na najskorijim izborima bile su uticajne da spreče njihov uspon, ali ne glavne. Ako se sadašnji procesi nastave, ženski glasači će uskoro poslati izrazitu desnicu na Zapadu u političku istoriju.

Tekst je originalno objavljen na sajtu „nova.rs“ 19. aprila 2021.

Objava Zašto su glasovi žena sve važniji za izbornu pobedu? se prvo pojavila na Novi treći put.

Objava Kako je trgovinski rat promenio odnos snaga Kine i SAD se prvo pojavila na Novi treći put.

Objava Republikanci od Linkolna do Trampa se prvo pojavila na Novi treći put.

Objava Nije Džonson Tramp, još mu ima spasa se prvo pojavila na Novi treći put.

Objava Zašto Kina ne očekuje bolje odnose sa Amerikom? se prvo pojavila na Novi treći put.

Objava Tri scenarija za republikance nakon Trampa se prvo pojavila na Novi treći put.

Objava „Tiha većina“ je pobedila Trampa se prvo pojavila na Novi treći put.