U današnjem takođe kriznom vremenu, većina zapadnih lidera pokušava da kopira ovog čuvenog američkog predsednika retorski, ali i sa svojim političkim predlozima. Nadajući se uspehu i većem razumevanju od svojih građana, čak se mogu čuti ponovljene određene fraze još iz vremena Nju dila. Ima li u ovome realnog utemeljenja i želje za transformacijom ekonomije ili se radi o praznoj retorici?

Promena političke retorike

Kada je pandemija COVID-19 nastupila i postala priznata kao objektivna globalna pretnja, njeni uticaji su naravno imali i posledica na politiku i način komunikacije različitih vlada. Sve vlade pristupile su velikim finansijskim paketima pomoći privredi kao alatu za ublažavanje posledica ekonomske krize. Ekonomskom intervencionizmu kao rešenju pristupila je i Evropska unija, i njene države članice, kao i Kanada i Sjedinjene Američke države, koje u prethodnih 40ak godina nisu bile sklone ovim merama javne potrošnje.

Opravdanje za vanredno visoku potrošnju vlada je bilo jasno i gotovo identično svuda. Virus je u retorici političara predstavljen kao spoljna pretnja, celokupna borba protiv virusa praktično kao ratno stanje, njihovi veliki programi potrošnje kao ekonomski spas za građane pogođene posledicama pandemijskih mera, a vakcine kao spas od virusa. Logično, u tom narativu lideri se suptilno nameću kao nacionalni spasioci.

Na ovaj način gotovo svi zapadni političari pokušali su da rekreiraju sa jedne strane ruzveltovsku ohrabrujuću ratnu retoriku vanrednog stanja i jedinstva, a sa druge strane ruzveltovsku retoriku o transformaciji ekonomije tako da nakon pandemije više služi običnom građaninu, a manje najbogatijima. Tome su pristupili političari koji su već bili bliži ovim levim politikama, ali i oni koji su tradicionalno bili bliži protržišnim i ekonomski liberalnim politikama. Naravno, postavalja se pitanje šta je od ovoga samo politički PR, a gde zaista postoji želja za promenama u ekonomskom sistemu.

Pokušaj ruzveltovskog zaokreta

Kada je Frenklin Delano Ruzvelt pokrenuo svoj Nju dil program od 1933. do 1939, on je predstavljao promenu ekonomske paradigme. Država je imala sve više uticaja u privredi, a uvedeni su i prvi socijalni programi. Sledeći predsednici nastavili su ovo nasleđe, uključujući u njih i program „Veliko društvo“ demokrate Lindona Džonsona koji je uveo prve državne zdravstvene programe. Čak i republikanski predsednici, poput Dvajta Ajzenhauera nisu odustajali od ovog vida vođenja ekonomije, te je u mandatu spomenutog republikanca poreska stopa za najbogatije bila rekordno visoka. Na temelje koje je Ruzvelt postavio naslednici su zidali dalje, te su tek kriza energenata 1970-ih i dolazak Ronalda Regana promenili ekonomsku paradigmu ka protržišnom pristupu.

Aktuelni političari, sa druge strane, pribegli su sličnim alatima i frazama, koristeći u svojim govorima tvrdnju da je sadašnja kriza dobra prilika da se kroz državne programe ne samo obnovi srušena ekonomija, već da se ponovo sazida tako da bude bolja. Epitet „bolje ekonomije“ podrazumeva ekonomiju koja će pružati prilike srednjoj i radničkoj klasi i koja bi trebalo da bude pravednija od one koju je korona srušila.

Svi programi aktuelnih lidera koriste ovaj obrazac. Programi demokrate Džoa Bajdena ili konzervativca Borisa Džonsona se čak isto zovu „Build Back Better“ („Izgraditi/obnoviti bolje“). Na poslednjoj konferenciji britanskih konzervativaca u Mančesteru, ovaj slogan stajao je na gotovo svakom mestu. U kongresnom nadgornjavanja demokrata oko izglasavanja isotimenog programa predsednika Bajdena, nije se postavljalo pitanje da li je program adekvatan, već koliko će obiman biti. Na kraju je iznosio preko 1000 milijardi dolara.

U svojoj kampanji na vanrednim izborima u Kanadi, Džastin Trudo je naglašavao svoj program potrošnje kao adut protiv konzervativaca uz slogan „Napred odmah“ i „Napred za sve“. Na evropskom kontinentu, nova Nemačka vlada svoj opširni program na isti način predstavlja javnosti. Nova vladajuća „semafor koalicija“ svoju agendu predstavlja kao priliku za transformaciju Nemačke u sferi poboljšanja standarda srednje klase i radnika, brze ekološke transformacije, investiranja u infrastrukturu i digitalizaciju. Na taj način, bi po retorici nove vlasti, Nemačka iz korona krize kroz novi program izašla kao potpuno obnovljena i drugačija (bolja).

Politički PR ili vizionarstvo?

Ukoliko se analiziraju aktuelni programi različitih političara kao vid izlaza iz pandemijske krize i transformacije ekonomije, trebalo bi imati nekoliko rezervi. Sa jedne strane, pojedini programi zaista imaju za cilj da reformišu ekonomije navedenih država. Američki predsednik Bajden sa svojim paketom različitih predloga, uključujući i „Build back better“, zaista ima za cilj da povrati veću ulogu države u privredi. Nova Nemačka vlada dala je vrlo merljive i konkretne ciljeve koji bi takođe trebalo da adresiraju brojne zanemarivane probleme u ovoj državi, poput dostupnosti stanova ili kvaliteta infrastrukture.

Pitanje je naravno političke snage i Bajdena i „semafor koalicije“ da svoje programe sprovedu u delo. U američkom slučaju javlja se i kritika da ovakvi programi potrošnje utiču i na povećanje inflacije, koja najviše ugrožava već ugrožene slojeve stanovništva. Ekonomisti poput Lerija Sumersa tvrde da su oni uzrok inflacije, dok ekonomisti poput Pola Krugmana tvrde da su uzroci drugi.

U slučaju Kanade ili Ujedinjenog Kraljevstva mahom se radi o političkom oportunizmu. Džastin Trudo je korona krizu iskoristio kao izgovor za visoku javnu potrošnju koja je politički popularna, ali koja je uticala na ogroman rast zaduživanja. Da li je ta javna potrošnja bila transformativna? Ne naročito. U slučaju Borisa Džonsona i njegove vlade, pokušaj britanske vezije Nju dila je prilično generalan, nedovoljno detaljan i u ovom momentu deluje da ministar finansija Riši Sunak nema budžet da i te generalne ciljeve sprovede.

U ova dva slučaja se programi mogu opisati kao dobra reakcija na želje biračkog tela, ali se postavlja pitanje njihovog reformskog obima. To naravno ne znači da su programi Bajdena ili novog nemačkog kancelara Šolca isključivo vizionarski, jer se i u njima vide delovi potrošnje koji služe samo da „nahrane“ biračku bazu. Sa druge strane, i sam Ruzvelov Nju dil imao je i političke ciljeve, jer je od tadašnjih demokrata stvorio popularnu opciju koja pobeđuje izbore.

Svakako, velike transformacije ekonomije nisu procesi koji se vrše u nekoliko mandata jednog predsednika. Ruzveltova vizija svoju realizaciju je dobila tek u narednim decenijama tokom vlada Ajzenhauera ili Lindona Džonsona, kao i što je Reganova tržišna vizija realizovana u mandatima Klintona i Buša Mlađeg. Za određene programe koji kopiraju Ruzvelta bi se moglo reći da mogu imati dugoročnije posledice ekonomske transformacije, dok za druge baš i ne. Međutim, ono što ostaje sigurno je da zbog promene percepcije građana o političarima i njihovim namerama, anegdote o građanima koji plaču za predsednikom koji je „poznavao njih“ se o aktuelnoj političkoj eliti sigurno neće pričati. U toj sferi kopiranje Ruzvelta neće dati rezultate.

Tekst je originalno objavljen na portalu Nova.rs 12.12.2021.

Objava Zašto svaki političar danas glumi Ruzvelta se prvo pojavila na Novi treći put.

Osim ove, za bregizitovske krugove važne, simboličke pobede u odnosu na EU, Džonsonova vlada iskoristila je krizni momenat kao povod za ogromne javne investicije, popularne među radničkom klasom. Britanija se usprotivila i Kini. Britanska vojska je poslala svoj nosač aviona „Kraljica Elizabeta“ u Južno kinesko more i ponudila je državljanstva građanima Hong Konga ugroženim od terora Komunističke partije Kine.

Kada se ovaj inicijani postbregzit entuzijazam i povoljne okolnosti stave u stranu, važno je analizirati da li je moguće da Britanija postane zasebna i relevantna svetska sila. Sa jedne strane, nova Džonsonova strategija „Globalna Britanija u takmičarskom dobu“ za svoj cilj ima upravo to. Na drugoj strani, važno je proceniti da li je i realistična i da li bi i u svom punom sprovođenju obezbedila željenu ulogu svetske sile.

Šta podrazumeva „Globalna Britanija“

Ova strategija o razvoju Britanije do 2030. ima za cilj da od ove države napravi manju svetsku silu, koja je vitalna, pouzdana i sposobna da globalno deluje u okviru svojih mogućnosti. Kao prioriteti navedene su četiri oblasti: održavanje strateške prednosti kroz nauku i inovacije, doprinos održavanju svetskog poretka koji pogoduje demokratijama, poboljšanje bezbednosti kod kuće i u inostranstvu, kao i ojačavanje otpornosti na spoljne rizike.

U praksi ovi prioriteti znače veće ulaganje u nove tehnologije, diplomatiju i vojsku, tako da Britanija može biti jak zaseban svetski akter i pozudani oslonac svojim saveznicima (prvenstveno SAD-u). Osim želje da se privuku svetski talenti, ojačaju sajber kapaciteti ili bolje koordiniše delovanje sa demokratskim saveznicima, najviše pažnje je usmereno ka vojsci.

Ujedinjeno Kraljevstvo već danas troši oko 2% BDP-a na vojsku (u okviru NATO očekivanja), a planom je dodano namenjeno još 6,5 milijardi funti. Sa ovim povećanjem, na osnovu izveštaja Instituta za strateške studije, UK će biti prva u Evropi po vojnoj potrošnji, čak i iznad Rusije.

“Globalna Britanija” bi kao takva trebalo da razvije vojne kapacitete za efikasno svetsko delovanje u 2020-im i 2030-im. To podrazumeva puno osposobljavanje oba nosača aviona, povećanje nuklearnih kapaciteta za još 40 bojevih glava, više implementacije veštačke inteligencije i osnivanje „Rendžerskog puka“ specijalaca za prekomorsku pomoć saveznicima. Plan obuhvata i smanjenje konvencionalnih kopnenih snaga poput broja vojnika i oklopnih vozila, ali i značajno povećanje tonaže mornarice.

Takva osavremenjena Britanija bi u svojoj realizaciji trebalo da bude država koja može pružiti pouzdanu pomoć demokratskim saveznicima prilikom hipotetičkog sukobljavanja sa Rusijom i Kinom, ali i koja može poslati specijalce da pomognu savezničke pobunjenike u udaljenoj državi u raspadu. Ono što predstavlja validnu sumnju je da li je ovo samo spisak lepih želja i preambicioznu želju u sadašnjim svetskim okolnostima i u odnosu na aktuelne i buduće britanske kapacitete.

Ograničenja plana

Ono što strategiju „Globalna Britanija“ krasi je vrlo precizno evidentiranje različitih rizika za jednu demokratsku državu u trećoj i četvrtoj dekadi 21. veka. Od sajber pretnji i terorizma, preko jačanja uticaja autokratskih država, do novih potreba vojske ili rizika od klimatskih promena, ova analiza na oko 100 strana dobro pogađa suštinu savremenih izazova za Britaniju. Ovako napisana, može služiti kao odličan okvir za razumevanje položaja jedne svetske sile srednje jačine u 21. veku.

Međutim, ono što je realnost na terenu je da Britanija danas ne može ispuniti sve ciljeve iz ove strategije. Prvo ograničenje je finansijske prirode i pitanje obima. UK jeste prva po vojnoj potrošnji u Evropi, odmah ispod SAD-s u okviru NATO-a i ovo povećavanje budžeta će tu poziciju utvrditi. Međutim, ta sredstva nisu dovoljna za čitav niz ciljeva propisanih strategijom, odnosno dovoljna su samo za neke.

Britanija sa predviđenim sredstvima ne može u isto vreme biti i lider u sajber bezbednosti, pomorska sila poput one koja je porazila Argentinu u Folklandskom ratu, pomoćna sila SAD-u sa 45 000 vojnika na kopnu prilikom invazije na Irak, a i sposobna da organizaciono i borbeno specijalcima pomogne kurdskim snagama u razorenoj Siriji. Britanija će morati da izabere neke od prioriteta ili će biti u svemu podjednako prosečna.

Postoji nekoliko primera koji dokazuju da plan u praksi ruši već sadašnja “prenategnutost”. Britanija jeste poslala nosač aviona u Južno kinesko more, ali se na njemu nalaze američki F-35 avioni i štiti ga australijska mornarica. Ukoliko je predviđeno drastično smanjenje konvencionalnih kapaciteta, poput broja vojnika za oko 10 000, oklopnih vozila i artiljerijskog naoružanja, pitanje je upotrebljivosti UK snaga u Evropi. Na potencijanu kopnenu invaziju Rusije na baltičke države, Britanija ne bi mogla da pruži mnogo kopnene podrške.

Za realizaciju svih ambicioznih ciljeva i prioriteta iz nove strategije, Britanija bi morala da usmeri mnogo veća sredstva. Međutim, to nije objektivno moguće i više deluje kao imperijalna nostalgija. Britanska privreda je danas manja od privrede Indije, a broj stanovnika i veličina je čine relativno malom svetskom državom. U poređenju sa celom EU, njen glas je manje važan za slušanje, a tržište ne naročito bitno. Džonsonova vlada će morati da se trudi da dobije pažnju Džoa Bajdena, dok će je EU blok zbog svoje relevantnosti po prirodi imati. Ukoliko britanska privreda nastavi da raste, taj rast će biti niži od onih koje imaju države u razvoju, te će njena relativna ekonomska snaga biti sve manja, što predstavlja ograničenje za globalne ambicije.

Šta Britanija može da očekuje?

Ujedinjeno Kraljevstvo će se u narednoj deceniji suočiti sa dugoročnijim poslednicama Bregzita. Najveća od njih je opadanje globalne relevatnosti, a samim tim i uticaja. On će se prvenstveno osetiti u gubljenju relativne ekonomske moći, a zatim političkog uticaja. Naspram SAD i Kine zasebno ili EU kao bloka, UK će delovati patuljasto. Kompenzovanje toga kroz veće, a opet nedovoljno u odnosu na ciljeve, ulaganje u vojne kapacitete to neće nadomestiti.

Britanija će morati da donese teške odluke, oko toga u kojoj sferi će se specijalizovati. Svaki izbor ove vrste, automatski će isključiti ostale ishode i učiniti UK zavisnom u različitim poljima od drugih saveznika. U tom scenariju, želja za povratkom starog sjaja od strane Najdžela Faraža, Džejkoba Riza Moga, ali i Borisa Džonsona, ostaće samo nostalgija. Ostatak sveta se u međuvremenu razvio i to ne samo ekonomski, a pitanje obima je postalo važnije, gde Britanija nema nikakvu komparativnu prednost.

Britanski kapaciteti da bude samostalna svetska sila su ograničeni. Ona svakako ne bi mogla da bude svetska supersila, ali ne bi mogla da bude ni samostalni i ubedljivo najjači oslonac supersili poput SAD-a. Realnost je da bi Britanija do 2030-ih mogla da postane sila sa malom, ali savremenom i kompaktnom vojskom i komparativnom prednošću u sferi tehnologije. To bi bilo više od onoga što je ona trenutno, ali mnogo manje od preambicioznih snova Džonsona i bregzitovskih nostalgičarskih krugova.

Objava Može li Britanija da bude svetska sila nakon Bregzita? se prvo pojavila na Novi treći put.

Objava Nije Džonson Tramp, još mu ima spasa se prvo pojavila na Novi treći put.

Ova izjava Brajana Klasa, kolumniste jednog uglednog svetskog lista, privukla je mnogo pažnje prethodnih nedelja. Korona virus već mesecima okupira pažnju svih domaćih i svetskih medija, a još uvek niko ne zna kada i da li će se svet vratiti u prethodno, redovno stanje. Desetine hiljada preminulih i više od milion i po zaraženih ljudi širom sveta od novog virusa za koji, za sada, nema adekvatnog leka. Do pre svega nekoliko meseci prethodna rečenica zvučala bi kao radnja nekog izuzetno teškog filma. Ipak, svetska stvarnost danas je takva da su životi ogromnog broja ljudi praktično u rukama zdravstvenih stručnjaka i političkih lidera.

Prethodnih godina bili smo svedoci turbulentnog političkog života svuda u svetu. Politička pitanja, poput finansijske i migrantske krize, okupirala su kapacitete važnih svetskih institucija, a događaji poput Bregzita, odabira Donalda Trampa za predsednika SAD i rasta populista u svetu bili su samo posledica svih problema koji su se prethodno naređali.

Korona virus, kao možda i najozbiljniji problem sa kojim se planeta Zemlja suočava još od Drugog svetskog rata, može doneti potpuno novi politički poredak u svetu. Rigorozne mere karantina i obaveznog socijalnog distanciranja mogu izazvati revolt kod građana, čime bi cela stvar dobila jednu potpuno novu dimenziju. Ipak, za sada se čini da je efekat potpuno drugačiji.

U svetu u ovom trenutku postoji nekoliko tipova svetskih lidera. Oni poput Donalda Trampa i Emanuela Makrona nemaju najjasniju podršku unutar svojih zemalja, a države koje ova dvojica lidera vode specifične su po tome što su retko koji njihovi prethodnici imali bitno veću podršku. Sa druge strane, Angela Merkel je predstavnik lidera koji unutar svoje zemlje uživaju poverenje čak i od ljudi koji glasaju za potpuno suprotstavljene opcije.

Tako je, primera radi, rejting Donalda Trampa u 2019. godini bio u proseku oko 41%, dok je procenat onih koji ga ne podržavaju bio preko pola. Makronov rejting prethodne godine bio je u padu zbog demonstracija „žutih prsluka“ i nepopularnih reformi. On se kretao oko 30% u proseku, dok je tek krajem godine uspeo da se stabilizuje i poraste do 35%. Nemačka kancelarka Angela Merkel je, kada se izuzmu svetska ekonomska kriza, migrantska kriza 2015. i teroristički napadi u Nemačkoj 2016., imala konstantno visok rejting.

U ovoj krizi primećeno je da je Tramp uspeo da stabilizuje svoj rejting i približi ga polovini ispitanika. Međutim, sa ogromnim brojem novozaraženih svakog dana, poslednja merenja Trampa vraćaju ka proseku iz prošle godine. Makronov rejting značajno je porastao i po nekim merenjima je dostigao čak i 51%. Angela Merkel beleži „renesansu“ i trenutno je na oko 80%, što je blizu njenog ličnog maksimuma (teško je porediti podatke sa velikim razmakom zbog načina merenja podrške).

Što se Italije tiče, poznato je da je ova zemlja od Drugog svetskog rata imala preko 60 vlada i da su političke promene bile redovna pojava. Poslednja se dogodila nedavno, kada je desničarska Liga Matea Salvinija „izvisila“ iz vladajuće koalicije, a zamenjena Demokratskom partijom levog centra. Od tada je opozicija oličena u desničarima iz Lige, Italijanske braće i Berluskonijeve partije u kontinuitetu u blagoj prednosti prema istraživanjima. Međutim, i pored ogromnog broja mrtvih u ovoj zemlji, rejting premijera Kontea je viši nego ikada i porastao je tokom pandemije na 71% odobravanja.

Španski premijer Pedro Sančez jedan je od retkih političkih lidera, uz japanskog premijera Šinzo Abea, koji je tokom svetske pandemije izgubio popularnost. Tanka većina, uz veliki broj preminulih bili su preveliki zalogaj za Sančeza koji nije uspeo da okupi građane pod jednu zastavu („rally ’round the flag“ efekat – eksplozivan rast rejtinga političkih lidera usled kriza i ratova).

Poslednji u nizu primera je i premijer UK Boris Džonson, koji se nakon dva provedena dana na intenzivnoj nezi zbog korona virusa, konačno oseća bolje. Džonson je nakon velikog izbornog trijumfa sa kraja prošle godine i konačnog izlaska Ujedinjenog Kraljevstva iz Evropske unije obezbedio dobru političku poziciju za naredne četiri godine. Međutim, sa pojavom korona virusa pred njim su se našli novi problemi. Početna strategija stvaranja „imuniteta krda“, brzo je zamenjena strategijom karantina. Ovo pomalo čudno menjanje strategije u doba krize nije naišlo na odobravanje većine građana. Ipak, nakon par dana stabilizacije i objave da je sam premijer zaražen, njegov rejting počeo je naglo da raste i dostigao preko 60%. U ovom trenutku je još uvek rano da se govori o njegovom daljem političkom radu, jer se ne zna kakve će biti posledice virusa po njegovo zdravlje, a ni po rejting.

Ostali važni svetski lideri, poput Džastina Trudoa u Kanadi, Sebastijana Kurca u Austriji i Marka Rutea u Holandiji, takođe, beleže visok rast popularnosti i dodaju se u grupu političara koji sprovode strategije sa visokim odobravanjem građana.

Primeri sličnih kriza i kretanja rejtinga lidera

Vratićemo se na trenutak u istoriju i 11. septembar 2001. godine kada su pripadnici Al Kaide izvršili četiri teroristička napada u Sjedinjenim Američkim Državama. Tadašnji predsednik SAD bio je Džordž Buš Mlađi i kao primer efekta okupljanja pod jednu zastavu navodi se upravo rejting ovog političara u trenutku napada. 10. septembra 2001. godine rejting ovog lidera izmeren je na tačno 51%, a samo pet dana kasnije – 86%, da bi u narednim danima dostigao i tačno 90%. U trenutku kada se građani boje za svoju bezbednost, poverenje u državne institucije raste. Međutim, važno je napomenuti da je Buš Mlađi svoj predsednički mandat završio sa 34% podrške građana. I pored rasta nakon 11. septembra, invazije Iraka i hvatanja Sadama Huseina, Buš Mlađi nije uspeo da završi mandat sa velikom podrškom.

Slična situacija desila se i Baraku Obami nakon ubistva Osame bin Ladena, kada je rejting predsednika porastao za 6% za svega tri dana.

Sa druge strane, počeci kriza su uglavnom nepovoljno uticali na evropske lidere. Angela Merkel je svoju najnižu podršku doživljavala tokom terorističkih napada u Nemačkoj 2016. godine, kao i tokom migrantske krize. Ipak, popularna Mutti je uspela ove krize da prevaziđe i da očuva rejting u više mandata na veoma visokom nivou.

Kada je u pitanju bivši predsednik Francuske Fransoa Oland, poznato je da je pred kraj svog mandata njegova podrška iznosila svega 4%. Sa izuzetkom kratkoročnog rasta nakon napada na Šarli Ebdo, rejting ovog predsednika bio je konstantno opadajući, bez rasta, čak i tokom migrantske krize.

[click_to_tweet tweet=“Pandemija će ljudima pokazati zašto je važno imati prave ljude na vlasti. Glasajte za onoga koga želite u krizi, a ne za onoga ko će vas zabavljati kada je sve u redu. | “ quote=“Pandemija će ljudima pokazati zašto je važno imati prave ljude na vlasti. Glasajte za onoga koga želite u krizi, a ne za onoga ko će vas zabavljati kada je sve u redu.“]

Šta da očekujemo nakon korona virusa?

Posledice pandemije korona virusa još uvek su nesagledive i rano je govoriti o tome kako će svet izgledati za nekoliko meseci. Do pronalaska i upotrebe vakcine proći će još dosta vremena, a stavljanje virusa pod kontrolu biće težak posao. Osim zdravstvenog aspekta, treba voditi računa i o ekonomiji. Blumberg je pre dva dana dao predviđanje prema kojem će u SAD u narednih godinu dana 100% doći do recesije i to verovatno najgore od 1945. godine, a svedoci smo i najava da će do kraja krize nezaposlenost u SAD biti za 600% veća nego u februaru 2020.

Ekonomski slom SAD osetiće cela planeta, a najgore najave mogle bi sa sigurnošću da znače i kraj epizode Donalda Trampa na čelu SAD. Svetla tačka za Trampa u ovom trenutku je to što građani SAD sumnjaju da bi i njegov protivkandidat na predstojećim izborima Džo Bajden bolje upravljao virusom i budućom recesijom. Što se ostalih lidera tiče, trenutni rast rejtinga ne mora da znači da će situacija takva i ostati. Blagi pad populista u drugi plan usled pandemije, ne znači da oni neće ponovo doći u žižu javnosti kada se situacija barem malo stabilizuje.

Činjenica je da su umereniji lideri sa što konciznijim i jasnijim strategijama do sada pokazali bolje rezultate i u istraživanjima, ali i u borbi sa virusom. Citat sa početka teksta za sada predstavlja mišljenje javnog mnjenja, ali je mnogo faktora koji lako mogu da okrenu situaciju u kratkom roku.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Kako će korona virus uticati na svetske lidere? se prvo pojavila na Novi treći put.

Kada se pogledaju naslovne strane britanske i svetske štampe, akcenat je na velikom broju mandata koje je vladajuća partija osvojila na vanrednim izborima. Međutim, centralno pitanje jeste da li će velika parlamentarna većina značiti i prekopotrebnu stabilnost Ujedinjenog Kraljevstva? Iako je to realno očekivati, pred Borisom Džonsonom će se u ovom mandatu pojaviti nekoliko značajnih novih izazova.

Po prvi put u istoriji je većina poslaničkih mesta u Severnoj Irskoj pripala nacionalno nastrojenim partijama i onima koji se zalažu za unifikaciju sa Irskom i EU. Demokratska unionistička partija, sa snažnom porukom podrške UK, koja je u prethodnom sazivu imala 10 od 18 mesta u Donjem domu Parlamenta, ovoga puta je izgubila dva dodatna mandata i otvorila prostor da se u narednom periodu i u ovom regionu pokrene pitanje ostanka u UK. Kao i Škoti, građani Severne Irske su 2016. većinski glasali za ostanak u EU i u međuvremenu je ta opcija ostala u većini. Nakon veoma teških pregovora EU i UK o statusu Severne Irske i načinu funkcionisanja ove regije u tranzicionom periodu, rezultat izbora dolazi kao logičan sled okolnosti. Naredne godine biće ključne za razvoj ovog pitanja: još jedna zemlja koja želi da se otcepi od UK ili još jača integracija unutar Unije.

Osim rezultata u Severnoj Irskoj, u Škotskoj je vladajuća Nacionalna partija osvojila dodatna poslanička mesta koja sada daju svež mandat za raspisivanje drugog referenduma o nezavisnosti. Boris Džonson, za sada, deluje ubedljivo u nameri da ne dozvoli ovu mogućnost pozivanjem na rezultate prvog referenduma, ali pitanje je koliko će dugo uspeti da se nosi sa pritiscima koji dolaze iz vladajuće partije Škotske. Sa druge strane, Nikola Sterdžon, predsednica SNP najavljuje u najskorijem periodu održavanje referenduma. Iako su ankete pre izbora davale tanku većinu opciji ostanka u UK, vrlo je upitno kako će građani odgovarati na to pitanje sada kada je Bregzit izvesniji nego ikada pre. Podsećanja radi, ova zemlja je 2016. sa 62% podržala ostanak u EU i time bila ubedljivo najglasniji region u protivljenju Bregzitu. Situacija ni danas nije značajno drugačija, iako su ljudi podeljeni po pitanju toga da li im je značajnije članstvo u Evropskoj uniji ili ostanak u Ujedinjenom Kraljevstvu.

[click_to_tweet tweet=“Ono što je sigurno – UK će, konačno, imati stabilnu vladu sa jasnim kursom. Ipak, veliki broj izazova i turbulencija pojaviće se tek pošto se Bregzit isporuči. | “ quote=“Ono što je sigurno – UK će, konačno, imati stabilnu vladu sa jasnim kursom. Ipak, veliki broj izazova i turbulencija pojaviće se tek pošto se Bregzit isporuči.“]

Pored teritorijalnih problema sa kojima će se Džonson mučiti u narednom periodu, velika izborna pobeda mu je omogućila lak put do Bregzita. Sve probleme sa kojima se mučila Tereza Mej tokom svog mandata, kao i Džonson ovog leta i jeseni, sada padaju u zaborav. Široka većina omogućiće Džonsonu da do kraja januara sprovede Bregzit i da Ujedinjeno Kraljevstvo konačno napusti Evropsku uniju nakon tri i po godine provedene u začaranom krugu.

Poslednja, ali podjednako važna nepoznanica jeste i period koji čeka dve najveće opozicione partije. Već početkom naredne godine počeće trka za novo rukovodstvo Laburističke partije. Ono što se postavlja kao glavno pitanje jeste da li će Korbina naslediti neko njemu ideološki blizak ili neko sličniji Novim laburistima sa kraja prošlog veka. Ovo pitanje je od ključnog značaja za dalje pozicioniranje ove partije, ali i Liberalnih demokrata. Uz gubitak lidera, liberali su izgubili i glavnu političku poruku – ostanak u EU. Dodatni rizik za Džonsona može biti i novo rukovodstvo ovih partija ukoliko one pronađu odgovarajuće oružje i zaoštre diskurs za borbu sa vlašću. Treba detaljno ispratiti u kojem će pravcu da se kreću ove dve partije i sa kojih će ideoloških pozicija napadati Džonsona u narednih pet godina.

Ono što je sigurno – UK će, konačno, imati stabilnu vladu sa jasnim kursom. Ipak, veliki broj izazova i turbulencija pojaviće se tek pošto se Bregzit isporuči. Pitanje ostaje da li će Džonson imati snage za rešavanje tih pitanja nakon procesa Bregzita.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Šta Džonsonova pobeda znači za UK? se prvo pojavila na Novi treći put.

„Realna rešenja, a ne neostvariva obećanja“, pisalo je na kampanjskom autobusu bivšeg kongresmena Džona Dilejnija. U uključenju za CNBC objasnio je i svoj pristup politici. „Za bilo koji predlog je potrebno postaviti tri pitanja: Da li je ta ideja dobra? Kako ćemo to da platimo? Kako ćemo to da sprovedemo?“ U brojnim gostovanjima objašnjavao je po ovom modelu svoje planove od zdravstvene zaštite, preko zelene energije do infrastrukture.

Međutim, američki birači nisu naročito reagovali na to. Dilejni se u proseku kreće na oko 0,5% rejtinga u istraživanjima. Iako ovakav pristup može zvučati zdravorazumski i zapravo logičan, ovo nije nešto što je karakteristično za današnju američku politiku. Trendovi su čak suprotni i prelili su se na anglosaksonski svet.

Uspon demagoga

Da je američka politika slična politici kontinentalne Evrope, verovatno bi protivkandidati na američkim izborima bili neki ljudi poput spomenutog Džona Dilejnija sa levog centra i neko poput Džona Kejsika sa desnog centra. Bila bi to još jedna dosadna, ali racionalna i učtiva TV debata, dva kandidata između kojih vlada konsenzus oko 80% pitanja. Teme bi se ticale ekonomije, zaposlenosti i zdravstva. Tramp i Ted Kruz bi vrebali sa desnopopulističke strane, a neko poput Elizabet Voren ili Aleksandrije Okasio-Kortez bi vrebao sa levopopulističke strane. Umerene partije bi napravile vlast, a populisti bi ostali kao pretnja ili u najboljem slučaju kao manjinska podrška nekoj od umerenih partija.

Međutim, trendovi u anglosaksonskom svetu idu u suprotnom pravcu. Ekstremni ideološki polovi su blizu da u potpunosti zauzmu obe američke partije, a slična tendencija prelila se i na ostale. Debate su sve manje racionalne, a sve više bazirane na emocijama i verbalnoj agresiji. Konsenzus između partija gotovo da ne postoji, a polarizacija je takva da dolazi do uličnog nasilja sa smrtnim ishodima. Političke platforme su izgubile realnu crtu i sadašnji programi u suštini jesu spiskovi lepih želja bez merljivih stvarnih efekata. Neretke su i ekstremne reakcije na ekstremne predloge. Teoretičari zavere i lažne vesti imaju nesrazmerno veći uticaj danas nego ranije.

U takvim političkim okolnostima je neko sa realnom platformom i zdravorazumskim pristupom isto što su bili današnji populisti pre 15 godina. Retke i neobične pojave koje niko nije shvatao ozbiljno. Tako je danas percipiran neko poput Dilejnija ili Kejsika.

Nerealnost platformi

Na jednoj strani, aktuelni predsednik i njegova administracija sproveli su seču poreza najbogatijima koja je povećala javni dug za 10%, a efekat je procenjeni rast ispod 2% u narednim godinama. Budžetski deficiti su toliki, da po podacima poreske uprave SAD-a (IRS) ne bi moglo da ih nadoknadi oporezivanje svih prihoda preko milion dolara sa 100%. Tramp vodi i trgovinski rat koji košta građane SAD, a koji utiče na globalno ekonomsko usporavanje. Takođe, kinji tradicionalne saveznike. Podilazi i rasističkim sentimentima u društvu tako što poziva članice kongresa stranog porekla i druge boje kože da se vrate u „svoje zemlje“. Ima želju da u potpunosti ukine postojeće elemente državnog zdravstva čime bi ostavio nekoliko desetina miliona ljudi bez ikakve zaštite. Bavi se i potpunim negiranjem nauke u sferi klimatskih promena. Satanizuje čitave grupe imigranata kao kriminalce ili teroriste, a kao rešenje predstavlja srednjovekovni zid.

Na drugoj strani, opozicija ovom predsedniku su ljudi koji zastupaju planove gigantske redistribucije bez ikakvog finansijskog utemeljenja i upitnih efekata. Političari poput Sandersa ili Elizabet Voren žele da ukinu ceo sistem privatnog osiguranja i da ga zamene državnim „Medicare for all“ za koji ne nude održiv plan finansiranja. Ovako sastavljen plan, podigao bi već veliki američki javni dug za oko 1/3 u prvih 10 godina primene, a oduzeo bi privatno osiguranje od preko 100 miliona građana. Takođe, zloupotrebljavaju se klimatske promene kroz „Green New Deal“, koji u svojoj strukturi obuhvata najmanje zelenih mera i koji košta između 50.000 i 90.000 milijardi dolara u prvih deset godina primene i bio bi katastrofalan po javne finansije. Dobar deo političara sa ove strane ne gadi se upotrebe identitetske politike na oduran način. Jedini konsenzus koji imaju sa drugom stranom je protekcionizam i protivljenje slobodnoj trgovini. Na ekstreman napad na imigraciju, reaguju dekriminalizovanjem ilegalnog prelaska granice protiv čega je ubedljiva većina građana.

Dve ekstremne i sukobljene strane zastupaju u potpunosti suprotne i međusobno isključive verzije sveta, što ozbiljno razdire ovo društvo. Slična situacija prelila se i u UK, kao i Kanadu i Australiju, dok se države kontinentalne Evrope još drže kao relativno imune.

Gde je nestala realističnost?

Za početak, informisanje je vremenom fragmentisano i tribalizovano. Birači se informišu iz medija koji su visoko pristrasni i ljudi žive u svojim ideološkim mehurima, dok je rast internet informisanja omogućio lako širenje lažnih vesti koje dižu paniku i gađaju skrivene nesigurnosti kod birača. Većina savremenih birača nema uvid u realan svet izvan svog mikro kosmosa. Informisanje u onlajn svetu, koji je pretrpan i brz, svodi se na pojednostavljene poruke i slogane koje mediji prenose, te i nema vremena za ozbiljnu razgradnju demagogije.

Takođe, kod građana na Zapadu javio se neki vid „kosmopolitskog prezasićenja“, kako je to čuveni Entoni Gidens definisao. Ukoliko se pogledaju istraživanja koja obuhvataju različiti broj država širom sveta, može se videti potvrda ove teze. Po istraživanju YouGov iz 2017, vidi se drastična razlika u stavovima između država Zapada i „država u razvoju“ po pitanjima poput globalizacije, slobodne trgovine i imigracije. Dok je značajan broj građana na Zapadu skeptičan i pesimističan po ovim pitanjima više nego ranije, u državama u razvoju vladaju pozitivni stavovi i entuzijazam.

U svetu visokih rizika i velikih prilika, neodogovorni političari u prethodnim decenijama nisu građanima predočili rizike koji proizilaze iz ovih procesa. Mnogi političari nisu išli u susret globalnim promenama i ova društva nisu reformisana dok je za to moglo biti političke podrške. Građani razvijenih država Zapada navikli su na visok stepen beneficija uspostavljen na neodrživim osnovama i tokom boljih vremena, a vreme globalnog dinamičnog razvoja nije iskorišćeno za korekciju. Danas su te reforme naročito nepopularne među biračima, a ekonomije Zapada usporavaju i gube relativnu snagu u odnosu na Kinu, Indiju i druge velike ekonomije u razvoju.

U takvim okolnostima, političari koji se zalažu za zatvaranje u odnosu na svet ili koji gađaju ljudske nesigurnosti, imaju čist teren. Sa jedne strane, teme se sa ekonomije prebacuju na kulturološka i identitetska pitanja i te debate dele društvo i mobilišu ljude, a mogu trajati godinama bez ishoda. Sa druge strane, ako se razgovara o ekonomiji, razgovara se paternalistički i demagoški, gde se nesigurnim i zbunjenim građanima nudi neki vid nerealne zaštite kroz protekcionizam ili neodrživu „poklon ekonomiju“.

Anglosaksonski svet se pokazao značajno ranjivijim

Anglosaksonski izborni sistemi gde „pobednik uzima sve“ pokazali su se značajno više ranjivim na demagoge nego evropski proporcionalni sistemi. Ekstremi koji širenjem straha ili lažnim obećanjima zauzmu kontrolu nad jednom od dve stranke, što je najčešće slučaj u anglosaksonskim državama, onda imaju lakši pristup institucijama i kreiranju politika.

Fragmentisane i ideološki šarenolike partijske ponude u kontinentalnoj Evropi efikasno su suzbile rast populista i demagoga, te su u najrazvijenijim državama kontinentalnog dela Zapadne Evrope ili neutralizovani u opoziciji ili uništeni kroz manjinska partnerstva. Tramp, Boris Džonson i Džeremi Korbin zauzeli su komandne visove svojih stranaka u gotovo dvopartijskom sistemu i samim tim nametnuli svoj diskurs karijerističkoj većini u svojim strankama, gde izlazak iz jedne od dve stranke često znači kraj karijere.

Na drugoj strani, potpuna nefunkcionalnost italijanskog političkog sistema, onemogućila je i funkcionalnost populističke vlade. Takođe, kada Makron nije bio zadovoljan kretanjima u Socijalističkoj partiji, napravio je svoju stranku, privukao umerene kadrove iz obe stranke establišmenta i pobedio. U anglosaksonskim sistemima je ovaj scenario nemoguć i Makron bi verovatno bio prinuđen da zbog političkog opstanka trpi demagoško skretanje socijalista sa Benoa Amonom.

[click_to_tweet tweet=“U anglosaksonskim sistemima Makron bi verovatno bio prinuđen da zbog političkog opstanka trpi demagoško skretanje socijalista sa Benoa Amonom. | “ quote=“U anglosaksonskim sistemima Makron bi verovatno bio prinuđen da zbog političkog opstanka trpi demagoško skretanje socijalista sa Benoa Amonom.“]

Da li će se umerenost i realističnost vratiti?

U kontinentalnoj Evropi, desni populisti su mahom neutralizovani. Umerene partije izbegavale su kulturološke rasprave koje populisti kandiduju da bi zamaskirali negativne ekonomske efekte svojih mera. Izbori za Evropski parlament su potvrdili da ovi ekstremi zajedno ne predstavljaju ni petinu biračkog tela, te je okvir sa „oni osvajaju Evropsku uniju“ promenjen na „peta po snazi grupa u parlamentu“. Takođe, zbog rasvetljavanja konkretnih efekata njihovih mera, sami populisti blede, te su odustali od mera poput izlaska iz EU, izlaska iz Šengena i napuštanja evra, te više nisu tolika pretnja po sistem. Oni još mogu pobeđivati u devastiranim zonama, ali teško na nacionalnom nivou.

Na drugoj strani, u anglosaksonskim zemljama razlike se povećavaju i trenutna istraživanja govore da je utisak građana da građanski rat nikada nije bio bliži. Bregzit glasanje i izbor Donalda Trampa ogolilo je ranjivost anglosaksonskih sistema na demagoge, a umerene demokrate i umereni republikanci nazivaju se nekim vidom izdajnika od svojih ekstremnijih partijskih kolega.

Međutim, demagozi neće biti večna pojava ni u anglosaksonskom svetu. Redovni izbori za američki Kongres (Midterms) pokazali su da bez umerenih kandidata nema pobede. Od 40 izbornih jedinica koje su demokrate preuzele od republikanaca, 35 su preuzeli centristi poput Dilejnija. Iako medijima odgovara da prenose izjave Okasio-Kortez ili Elizabet Voren, sa njihovim pristupom demokate nisu pobedile ni u jednoj zoni gde žive umereni birači koji su ključni za pobedu. Čak naprotiv, umereni Beto O’Rurk umalo je u ultra crvenoj državi Teksas pobedio ultra konzervativnog Teda Kruza. Uz brojne pokušaje i greške, demokrate će verovatno biti prvi koji će jednog dana sa umerenom platformom pobediti republikance. U međuvremenu, demagozi će nastaviti svoju dominaciju u političkom polju, sa posledicama koje će se osetiti u narednim godinama.

Tekst je objavljen na portalu „Talas“ 04.09.2019.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Uspon demagoga u anglosaksonskom svetu se prvo pojavila na Novi treći put.

Naime, strategija vlade Borisa Džonsona predviđa izlazak iz EU 31. oktobra ove godine. Bivša premijerka Tereza Mej napravila je dogovor sa EU, koji je naknadno više puta odbijen u parlamentu UK i zbog koga je premijerka na kraju i podnela ostavku. Unija nije želela da revidira tačku prvobitnog sporazuma koja se odnosi na „backstop“, tj. na granicu sa Irskom. Džonson je tokom mandata svoje prethodnice, ali i tokom kampanje za njenog naslednika, više puta sebe predstavljao kao osobu koja će uspeti da omekša stav EU. Konstantno je ponavljao da će biti promene „backstop“ dogovora ili će uslediti no-deal. U neku ruku, to je poboljšalo diplomatsku poziciju UK u pregovorima, ali je sa druge strane naišlo na ogroman strah velikog broja Britanaca i Iraca.

Suspenzija parlamenta

Poslednja u nizu kontroverznih odluka Borisa Džonsona jeste „suspenzija“ parlamenta. Suspenzija podrazumeva prinudno pauziranje rada parlamenta u trajanju od pet nedelja sve do 14. oktobra. Sam predlog prekida rada parlamenta nije nesvakidašnji, jer se takvi procesi često dešavaju u UK. Ipak, razlog zbog kojeg je Džonson tražio suspenziju jeste nešto što za javnost predstavlja veliki problem. Naime, trenutna većina koja podržava vladu popularnog BoDžo-a dostigla je minimum od samo jednog poslanika više u odnosu na opoziciju. Dopunski izbori koji se održavaju u izbornim jedinicama kojima nedostaje predstavnik u parlamentu, doneli su velike dobitke ujedinjenoj pro-EU opoziciji. Liberalne demokrate, Nezavisni poslanici za promene i ostale pro-EU partije u dogovoru izlaze sa samo jednim kandidatom na dopunske izbore i na taj način najčešće odnose pobedu.

Osim toga, raste i broj konzervativaca koji ne podržavaju Džonsona i glasali bi za novo odlaganje Bregzita kako bi se sprečio no-deal izlazak. Kako bi sprečio mogućnost izglasavanja nepoverenja ili usvajanje zakona o obavezi odlaganja Bregzita, Džonson se opredelio za suspenziju parlamenta. Na taj način, Džonson je legalno urušio značaj najpoznatije institucije u kolevci moderne demokratije i potvrdio krizu anglo-američke političke demokratije. Da bi ovakav razvoj događaja bio moguć, bilo je potrebno odobrenje kraljice Elizabete II. Kako je poznat stav kraljevske porodice da se ne meša u pitanja ovog tipa, kraljica je odobrila zahtev.

Poslednja linija odbrane opozicije od ovakve odluke jeste sud. Sudovi u Škotskoj i Severnoj Irskoj su dobili žalbe na ovu odluku vlade i kraljice. Sud u SI je već obavio saslušanje i trebalo bi očekivati odluku u narednoj nedelji, mada je moguće da ona bude donesena i kasnije. Sudija u Škotskoj je odbio da donese presudu bez saslušanja, pa će tako obe strane u utorak argumentovati svoje pozicije. Protiv suspenzije je i bivši premijer Džon Mejdžor, koji će biti i saslušan. Očekivano je da odluka bude doneta sutradan, i ukoliko se donese odluka da je suspenzija ilegalna, vlada ima pravo žalbe, ali će odluka biti na snazi do donošenja konačne odluke. U slučaju da sud da svoje mišljenje da je potez vlade ilegalan, to bi moglo da preraste i u mnogo veći problem za kraljevsku porodicu.

[click_to_tweet tweet=“Džonson je legalno urušio značaj najpoznatije institucije u kolevci moderne demokratije i potvrdio krizu anglo-američke političke demokratije. | “ quote=“Džonson je legalno urušio značaj najpoznatije institucije u kolevci moderne demokratije i potvrdio krizu anglo-američke političke demokratije.“]

Potencijalni ishodi krize

Iako se sve čini da do nje ne dođe, suspenzija i dalje predstavlja najrealniju mogućnost. U tom slučaju poslanici opozicije će imati težak zadatak da u narednoj nedelji neutrališu opasnost od no-deal Bregzita. Prethodnih nedelja, više puta su se sastajali predstavnici svih relevantnih opcija koje se protive trenutnoj vladajućoj većini. Na te sastanke su bili pozivani i pojedini poslanici Konzervativne stranke koji su otvoreni protivnici no-deal izlaska, ali se oni nisu pojavljivali do sada. Naime, postoje dva načina da se spreči no-deal Bregzit 31. oktobra.

Prvi predviđa usvajanje zakona u parlamentu kojim bi se Džonson obavezao da zatraži odlaganje Bregzita. Oko ovoga postoji konsenzus svih relevantnih anti-no-deal snaga unutar parlamenta. Iako je vlada ta koja određuje koje su teme o kojima se raspravlja u parlamentu, dobra stvar za opoziciju je i to što je spiker Džon Berkou otvoreno protiv suspenzije i uradiće sve što je u njegovoj moći da se taj scenario izbegne. Jedan od mogućih načina je pozivanje „SO24“, prema kojem poslanici mogu da zatraže debatu na određenu temu koja presudno utiče na zemlju. I pored toga što ovaj način ne može u mnogome da poremeti vlast, postoji mogućnost da uz debatu spiker dozvoli i podnošenje amandmana. Na taj način vrlo je izvesno da bi opozicija izvojevala pobedu i odložila Bregzit.

Drugi način je glasanje o nepoverenju na kojem bi Džonson izgubio poverenje po svim trenutnim istraživanjima. Međutim, problem kod drugog načina nastaje u nastavku procesa. Nakon glasanja o nepoverenju počinje period od dve nedelje tokom kojeg bilo koji poslanik (uključujući i Džonsona, ponovo) može da obavesti nadležne da je prikupio većinu o čemu bi se glasalo. Ukoliko bude izglasan, pravi se nova vlada nacionalnog jedinstva. U suprotnom, nakon isteka dve nedelje, raspisuju se izbori koji bi se održali verovatno oko 25. oktobra, što je već izuzetno kasno za Bregzit. Postoje mogućnosti da se taj proces ubrza, ali i da se oduži raznim birokratskim sredstvima. Hipotetički, problem kod opozicije nastaje oko potencijalnog novog kandidata za premijera.

Ko bi mogao da bude privremeni premijer?

Lider tradicionalnih laburista Džeremi Korbin traži da on bude premijer vlade nacionalnog jedinstva koji bi odložio Bregzit, a potom raspisao vanredne izbore i novi referendum. Toj ideji protivi se Liberalno demokratska partija sa Džo Svinson na čelu. Ona smatra da Korbin ne uživa dovoljnu podršku naroda i da bi takav potez samo dodatno pogurao Konzervativce na narednim izborima. Ona predlaže Kena Klarka, konzervativnog poslanika koji je od 1970. godine u kontinuitetu član parlamenta. On se protivi no-deal Bregzitu i podržava glasanje o nepoverenju, a o Borisu Džonsonu je više puta imao mnogo toga da kaže. Čuvena je bila i izjava iz 2016. godine kada se zahvalio Majklu Gouvu što „nas je sve spasio od Borisa“ (Boris se povukao iz trke za predsednika partije).

Sam Ken Klark nije odbacio mogućnost ni da bude kandidat, niti da podrži Korbina, a istraživanja koja su odrađena na tu temu pokazuju da je Klark rezultatski neuporedivo bolje rešenje od Korbina. Ipak, malo je verovatno da će se na kraju i kandidovati. Veruje se da bi liberali, u slučaju da zakon o odlaganju Bregzita ne bude sprovodiv u delo, glasali za Korbina kao privremeno rešenje.

„Backstop“

Tačka spoticanja oko koje ne može da se postigne dogovor je, sada već čuveni, „backstop“. Uprošćeno, EU ne želi „tvrdu“ fizičku granicu između Irske i Severne Irske zbog svih sukoba koji su se u prošlosti dešavali na ovoj relaciji. Poznat je primer Good Friday Agreement-a iz 1998. godine kojim je u mnogome rešeno pitanje statusa Severne Irske. U ovom trenutku verovatno ne postoji osoba na svetu koja može da predvidi šta će se dogoditi sa „backstopom“ u slučaju no-deal Bregzita. Postoji ideja da se granica prebaci na morsku granicu između Velike Britanije i Irske, kao i ona manje popularna prema kojoj bi granica bila između VB/Irske i kopnene Evrope. Ovu drugu ideju konstantno odbacuje irska vlada, ali situacija je takva da su promene konstante.

Protesti

Juče su se širom zemlje održali protesti sa zahtevom da se povuče predlog o suspenziji parlamenta. Informacije govore da je na ulicama bilo više desetina hiljada ljudi. Na društvenim mrežama je viralan postao snimak poslanika Aleksa Čalka koji odgovara protivnicima suspenzije na pitanja.

Interesantne činjenice

Dok se razglaba o suspenziji parlamenta, visoki zvaničnik Majkl Gouv je najavio novih 100 miliona funti za marketinšku kampanju no-deal Bregzita. Kampanja sa radnim imenom „Spremite se“ biće orijentisana na sve kanale komunikacije kako bi što bolje pripremila sve društvene slojeve za realni ishod.

Istraživanja

Poznate britanske agencije za istraživanje javnog mnjenja imaju pune ruke posla ovih dana. Prema agenciji YouGov, tek 20% građana misli da bi najbolji premijer bio Korbin, dok duplo veći procenat to misli za Džonsona. Ostatak nije siguran. Ova informacija se podudara sa izjavom liderke liberala koja se ne slaže sa idejom da Korbin bude premijer prelazne vlade.

Kada bi se izbori održavali danas, konzervativci bi osvojili oko 33%, laburisti bi bili na 22%, nešto manje bi osvojili liberali, a Bregzit partija je u ozbiljnom opadanju i trenutno su na oko 12%.

Kada se meri broj onih koji misle da će 31. oktobra nastupiti no-deal Bregzit, ova brojka konstantno raste, ali i dalje tanka većina smatra da se to neće dogoditi.

Gotovo svi kandidati u kampanji za naslednika Tereze Mej govorili su da su sposobni da izbore novi dogovor sa EU, koja je konstantno odbacivala takvu mogućnost. Kada se meri broj onih koji smatraju da Boris Džonson može da izdejstvuje bolji dogovor, samo 19% misli da je to moguće, dok čak 67% ispitanika smatra da se to neće dogoditi. Još više zabrinjava činjenica da čak i glasači konzervativaca smatraju da su manje šanse da se izbori bolji dogovor. Zabrinjava i podatak da 55% stanovništva nema ni malo poverenja u Džonsonove odluke vezane za Bregzit. Kada je u pitanju suspenzija parlamenta, čak 47% građana je ne podržava, dok je svega 27% „za“. Dodatni problem predstavlja i ogroman broj onih koji su protiv među leave i konzervativnim glasačima.

Kako bi se objasnila situacija u kojoj čovek koji ni za šta nema podršku većine stanovništva vlada suvereno – treba se pozabaviti brojkama Džeremija Korbina. Na pitanje „ko bi bio bolji premijer – Korbin ili Džonson“, čak 89%, odnosno 78% glasača Konzervativne, tj. Bregzit partije bira Džonsona. Sa druge strane. 68% laburista je za Korbina, a liberalima su ponuđeni kandidati gotovo izjednačeni (Džonson 12%, Korbin 18%). Ova razlika postaje još očiglednija kada se postavi pitanje „da li podržavate Džonsonov ili Korbinov pristup o Bregzitu?“.

Za kraj izdvajam istraživanje po kojem bi 48% cele populacije radije izašlo bez dogovora iz EU, ali da Korbin ne postane premijer. Sa druge strane, samo 35% bi radije videlo Korbina na mestu premijera, ali sa novim EU referendumom.

Zaključak

Kada se svemu prethodno nabrojanom doda i istraživanje prema kojem opada broj onih koji misle da je Tereza Mej najodgovornija za Bregzit, a rapidno raste broj onih koji misle da je to Boris Džonson posle svega mesec dana njegove vladavine, postavlja se pitanje kako će izgledati britanska politička scena kroz dva meseca. Ono što je trenutno sigurno, to je da će naredna nedelja u parlamentu biti više nego interesantna i doneće nam mnogo informacija koje bi mogle da daju sliku o tome da li će i kako UK napustiti EU 31. oktobra.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Legalno urušavanje demokratije se prvo pojavila na Novi treći put.

Politička scena u ovoj državi, kakvu smo poznavali više decenija, jeste u ozbiljnoj krizi. Od Bregzit referenduma, svako sledeće glasanje na svim nivoima vlasti, manifestovalo je ove nove trendove. Iako su se trendovi iz SAD-a u UK-a često prelivali, amerikanizacija nije u prethodnim talasima bila ovoliko dubinska.

Odumiranje politike „klasnog rata“

Česta je želja i evociranje „klasnog rata“ u politici, kod levičarskih političara i leve akademije. Međutim, u svetu, kao i u UK, ovakvo posmatranje scene već je dubinski arhaično i putem ovakvog gledanja na politiku se sve teže mogu izvući validni zaključci. Tradicija da radnički i siromašniji slojevi glasaju za Laburističku partiju, a bogatiji za Konzervativnu partiju, te da je glavna društvena borba na klasnom frontu, danas je u potpunosti nestala.

Ukoliko se pogledaju rezultati parlamentarnih izbora i izbora za Evropski parlament, može se primetiti značajna konvergencija u glasanju između grupa ljudi različitog bogatstva. Poslednji parlamentarni izbori su pokazali da su obe glavne partije postale izjednačene u svim kategorijama stanovništva po ekonomskim klasama. Iako bi se intuitivno moglo pretpostaviti da će naglašavanjem ogromne javne potrošnje od strane Korbina, a konstantna „politika štednje“ konzervativaca, produbiti klasni element u glasanju, to se nije dogodilo. Procesi, naprotiv, idu u suprotnom smeru. U najvišoj klasi profesionalaca i menadžera (AB), obe stranke su bile na oko 40%, kao i u najsiromašnijoj klasi nezaposlenih i rutinskih zanimanja (DE) sa sličnim rezultatom od oko 40%. Ekonomska klasa više nije glavni pokazatelj za koga će neko glasati, što je ranija bila karakteristika u UK.

Promene u biračkom telu

Dok raste broj najbogatijih koji glasaju za laburiste, a najsiromašnijih koji glasaju za konzervativce, ključne tačke opredeljivanja se menjaju. Novi dominantni indikatori su: etnička pripadnost, starost, mesto života, obrazovni nivo, kulturološka i identitetska pitanja. Na osnovu ovih kategorija, javljaju se dve potpuno različite koalicije birača, koje sve više liče na koalicije birača američkih republikanaca i demokrata, a sve manje na klasične evropske biračke koalicije. Unutar obe se mogu naći i bivši glasači laburista i bivši glasači konzervativaca.

Među etničkim manjinama, laburisti su 2017. osvojili čak 73%, a među mlađima od 24 godine isto 73%, sa značajno boljim rezultatom među mlađim ženama. Konzervativci su pak bili ubedljiviji kod populacije starije od 65 godina sa 63%. Urbani i univerzitetski centri su bili više naklonjeni laburističkim i liberalnim kandidatima, a manji gradovi i ruralna mesta konzervativnim i UKIP kandidatima. Među visokoobrazovanima su laburisti preuzeli primat, kod najniže obrazovanih konzervativci, dok su kod srednjih kategorija stranke bile izjednačene. Stavovi u sferi kulturoloških ili identitetskih pitanja, uključujući i pitanje Bregizta, takođe su oštro delili birače.

Koje su dve nove najveće grupe birača?

Prva velika grupa birača, koja ima slične interese, je grupa kojoj odgovaraju društveno progresivne politike i Britanija otvorenija prema svetu. Okosnicu ove grupe čini društveno progresivno stanovništvo, sa solidnim prihodima, koje živi u velikim gradovima i univerzitetskim centrima. Uz njih idu i mladi koji su u procesu sticanja visokog obrazovanja ili su iz obrazovnog sistema tek izašli, među njima više žena. Tu su gotovo konsenzualno etničke manjine i imigracija, čiji su pripadnici u proseku siromašniji, kao i značajan procenat seksualnih manjina. Ova grupacija birača je sklonija da podrži partije koje su za ostanak u EU, koje imaju kulturološki leve stavove i ekonomski relativno leve stavove. Po strukturi više liči na biračko telo demokrata u Americi, nego na tradicionalnu britansku levicu.

Druga velika grupa birača sa sličnim interesima je grupa koja želi Britaniju zatvoreniju prema svetu, protiv je aktuelnih društvenih kulturoloških trendova i sklonija je tradicionalnim društvenim normama. Okosnicu ove grupe čini značajan deo niže i srednje obrazovanih pripadnika radničke klase i preduzetnika iz manjih gradova na severu i iz centra Engleske. Većinski su muškarci. Uz njih, u ovu grupu spadaju i bogatiji slojevi stanovništva iz manjih gradova, ali i većina penzionera. Ova, takođe, velika koalicija birača, sklonija je da podrži partije koje su za izlazak iz EU, koje žele da povrate tradicionalne društvene norme i koje nisu nužno ekonomski leve, ali nisu gadljive na protekcionizam. Po strukturi više liči na biračko telo republikanaca u Americi, nego na tradicionalnu britansku desnicu.

Tradicionalne partije i loša adaptacija

Izbori za Evropski parlament su pokazali šta se može dogoditi laburistima i konzervativcima ukoliko se ne adaptiraju na nove podele u biračkom telu. Sa jedne strane, liberalne demokrate su ozbiljno oštetile laburiste u velikim urbanim centrima koji su glasali za ostanak u EU. Nakon izbora, ova stranka dolazi i do vodećih mesta u anketama. Na drugoj strani, nova stranka Najdžela Faraža, Bregzit partija, ozbiljno je trijumfovala u odnosu na konzervativce u suprotnom biračkom telu.

Obe glavne partije su na EP izborima zajedno osvojile tek oko 22,4% naspram 82,4% sa parlamentarnih izbora 2017. Iako je izlaznost bila znatno niža u odnosu na parlamentarne izbore, ankete nakon EP izbora pokazuju da su ovi trendovi opšti. U odnosu na ove trendove, dve glavne partije ne odgovaraju adekvatno i pod rizikom su da liberali ili bregzitovci Faraža preuzmu dominaciju na sledećim parlamentarnim izborima.

Sa jedne strane, Džeremi Korbin pokušava da sa starim socijaldemokratskim pristupom iz 70ih u 2019. objedini dve raznorodne biračke grupacije. Sa izuzetkom specifičnih okolnosti 2017, laburistima u ovom metodu ne polazi za rukom. Vrlo je teško objediniti radničku klasu i sindikate društveno konzervativnijih stavova i sklonijih izlasku iz EU sa urbanom kosmopolitskom srednjom klasom sa društveno progresivnim stavovima i pro-EU stavovima. Takva neodređenost u istraživanjima košta laburiste osipanja radničkih birača ka Bregzit stranci, a urbane srednje klase ka liberalima.

Na drugoj strani, konzervativci imaju problem zbog brzog rasta udela progresivnih birača među bogatima i visokoobrazovanima u velikim urbanim centrima. Takođe, iako su pridobili nezanemarljiv procenat niže obrazovanog i radničkog stanovništva, partija je i dalje suviše fiskalno konzervativna, ekonomski liberalna i elitistička za ovaj sloj stanovništva. Partija spolja deluje i da je slaba, podeljena i nesposobna da isporuči Bregzit.

Amerikanizovana budućnost scene

Britanska politička scena se brzo menja i sve više dobija američke oblike. Osim opisane promene koalicija birača, sama politička komunikacija sve više poprima američki prizvuk. Kratke i oštre izjave, identitetska politika u sferi roda, etniciteta i seksualnosti, malo razrađenih detaljnih politika i rešenja, dosta nerealnih predloga i ignorisanja njihovih merljivih negativnih efekata, ultra agresivni grassroot aktivisti na mrežama i na terenu, skupovi sa puno pompe i malo sadržajnih govora, čak i latentno nasilje.

Da bi okoštale stare partije izbegle da budu pregažene od novih stranaka ili starih stranaka koje nisu nikada bile okosnica vlasti, mogu se predvideti sledeće promene:

1. Laburisti će verovatno žrtvovati tradicionalne radničke birače konzervativnijih stavova sa severa Engleske i iz Velsa. Sve će biti teže pridobiti konzervativne i evroskeptične radnike, a da partija zadrži društveno progresivnu agendu koju zastupaju nove mlade aktivističke i biračke snage. Igrati na radnike, po cenu odlaska urbanih birača ka liberalima, je vrlo rizična strategija, dok suprotna može lakše da uspe. Ono što je problem – Džeremi Korbin nije lider koji personifikuje takve nove trendove.

Prototip predsednika za ovakve okolnosti je neko poput Sadika Kana. On je neko ko odlično komunicira sa etničkim i seksualnim manjinama, mladima, visokoobrazovanima i često praktikuje identitetsku politiku, jasne pro-EU stavove i američki stil medijske političke komunikacije.

2. Konzervativci će verovatno odustati od pokušaja da u velikim urbanim centrima dobiju mandate u duelima sa liberalima i laburistima. Ne bi li ostvarili uspeh u drugoj koaliciji birača, njihov pristup će verovatno biti društveno konzervativniji, „narodskiji“, nacionalistički i više usmeren ka anti-EU politici. Neko poput Borisa Džonsona može igrati ulogu takvog lidera i njegov izbor za predsednika konzervativaca može popraviti kratkoročno rezultat ove stranke.

Ono što može biti problem konzervativcima je što je u ovoj grupi izrazito uspešan Najdžel Faraž i izlazak obe stranke na izbore sa sličnim pristupom može oštro podeliti glasove i laburistima podariti vlast bez njihovog naročitog truda. Međutim, isporučivanje Bregzita od strane Džonsona može definitivno poraziti i konceptualno obesmisliti Faraža i njegovu novu partiju, te i od operacionalizacije ovog glavnog državnog pitanja dosta može zavisiti.

[click_to_tweet tweet=“Obe glavne partije su na EP izborima zajedno osvojile tek oko 22,4% naspram 82,4% sa parlamentarnih izbora 2017. | “ quote=“Obe glavne partije su na EP izborima zajedno osvojile tek oko 22,4% naspram 82,4% sa parlamentarnih izbora 2017.“]

Društveni rizici i rešenja

Rizik ovog novog trenda, koji trenutno zaobilazi kontinentalnu Evropu, su ozbiljne društvene podele. Borba za potpuno suprotne i međusobno isključive vizije društva mogu biti razarajuće u odnosu na društvene odnose. Ogromna društvena podela u SAD-u dovela je i u nekoliko mesta, poput Šarlotsvila, do ozbiljnih fizičkih sukoba sa smrtnim ishodima. Ovakva dubinska kulturološka pitanja iz tog razloga mogu oštro podeliti čitave porodice, gradove i razne društvene grupe.

Da li će se određeni umereni političar po modelu deus ex machina pojaviti i uspeti da prevaziđe oštre podele u britanskom društvu, ostaje veliko pitanje. Liberali uspevaju da dobro poentiraju u jednoj od dve koalicije birača, a da mahom izbegavaju da vode kulturološke ratove na američki toksičan način. Iz tog razloga, po britansko društvo, pobeda liberala može biti korisna i možda solidna prilika da se izbegnu negativni efekti amerikanizacije scene. U ovom momentu, amerikanizacija možda može biti korisna jer menja okoštalu političku scenu i ometa stare uvrežene interese, ali je glavno pitanje za buduću analizu da li ono što dolazi umesto te scene može biti neto negativno ili neto pozitivno za britansko društvo.

Tekst je objavljen na portalu „Talas“ 05.07.2019.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Amerikanizacija britanske politike se prvo pojavila na Novi treći put.

Dosadašnju vlast su činile dve najveće grupe sa parlamentarnom podrškom liberala, a najveća promena nakon ovih izbora biće to što narodnjaci i socijalisti neće imati natpolovičnu većinu. Da bi formirali buduću vlast, moraće da potraže partnera, najverovatnije, u liberalima ili u Zelenima, a vrlo moguće da će birati i široku koaliciju centra u kojoj bi bile sve četiri grupe.

Osim pomenutih grupacija, ozbiljniji pad su zabeležile i grupe levičara (GUE/NGL) i konzervativaca i reformista (ECR), dok je deo partija iz bivše grupe slobode i direktne demokratije (EFDD) zabeležila gotovo identičan rezultat kao i 2014. godine, ali će zbog dela uslova koji postoji za formiranje grupe (minimum 25 mandata iz 7 različitih zemalja) koji se odnosi na broj različitih zemalja iz kojih poslanici dolaze, verovatno ostati razdvojena.

Nedavno završeni izbori jesu pokazali trendove političkih kretanja u Evropi, ali pojedini procesi koji se odvijaju na nacionalnom nivou mogli bi da donesu nova iznenađenja već do kraja tekuće godine. U nastavku teksta pozabavićemo se važnim izborima koji nas očekuju do kraja 2019. godine, a koji mogu doneti jasniju sliku razvoja političke ponude u budućnosti.

Parlamentarni izbori u Grčkoj

Nakon ubedljivog poraza vladajuće Sirize na izborima za EP, premijer Grčke Aleksis Cipras je raspisao vanredne izbore za nacionalni parlament. Iako su ovi izbori svakako morali biti održani do kraja godine, Cipras je zbog pada svoje podrške i rasta podrške Kirjakosa Micotakisa i njegove Nove demokratije odlučio da ih raspiše odmah po objavljivanju prvih rezultata evropskih izbora. Iako je nakon više decenija spora između Grčke i BJR Makedonije problem konačno rešen, Cipras se ne može pohvaliti nekim značajnim rezultatima u sferi ekonomije. Nezaposlenost u zemlji danas je znatno niža, ali i dalje na veoma visokih 18%. Osim toga, ne može se reći da postoje drugi značajni rezultati, jer je javni dug i dalje na oko 180% BDP-a, životni standard se nije osetno poboljšao, a javni dug je, iako pod stalnom kontrolom, na ogromnih 395 milijardi dolara.

Kada su u pitanju istraživanja javnog mnjenja, još od pobede Sirize na vanrednim izborima u drugoj polovini 2015. godine, ova partija se uvek kotirala kao drugoplasirana. Nova demokratija je na ekonomskim temama, kao i na Prespanskom sporazumu uspela da mobiliše svoju staru bazu birača koju je na kratko izgubila. Danas, istraživanja pokazuju upravo ono što su pokazali i izbori za Evropski parlament – oko 35% za ND i oko 25% za Sirizu. Ako se u obzir uzme i činjenica da se na izborima raspodeljuje 250 mandata, a da dodatnih 50 dobija prvoplasirana partija, može se reći da je glavno pitanje ovih izbora – hoće li ND imati samostalnu većinu ili ne.

Da bi se ovo desilo, oni će morati svoju bazu da čuvaju do 7. jula za kada su zakazani izbori. Ukoliko Siriza uspe da spusti rejting Nove demokratije na 30-ak posto do samih izbora, a istovremeno se dogodi da veliki broj partija pređe cenzus koji je u Grčkoj na 3%, može se dogoditi da ND ne uspe u nameri da dobije samostalnu većinu. U tom slučaju bi moglo da dođe do problema: koalicioni potencijal.

Partije koje u ovom trenutku mogu da se nadaju cenzusu, osim Nove demokratije, Sirize i levocentrističkog KINAL-a, smatraju se gotovo nemogućim partnerima za koaliciju. Ekstremno desničarska Zlatna zora koja nema gotovo nikakav problem sa neonacizmom i Komunistička partija marksističko-lenjinističkog usmerenja svakako da nisu partneri sa kojima bismo mogli da vidimo neku od mejnstrim partija u koaliciji, a podrška im se kreće oko 11% u zbiru i nijedna od ove dve partije ne bi trebalo da ima problema sa prelaskom cenzusa. Osim njih, cenzus potencijalno mogu da imaju partija desnice i proruskog usmerenja Rešenje za Grčku i levičarski pokret Janisa Varufakisa, MeRA25, koji je na nedavno završenim izborima za EP imao 2,99%. Kako ni ove dve partije nisu preterano realni partneri mejnstrima, vrlo je upitno kako bi izgledao proces kreiranja buduće vlasti ukoliko Nova demokratija ne bude imala dovoljan broj glasova za samostalnu većinu.

U svakom slučaju, ovi izbori predstavljaće još jedan test za evropsku levicu nakon što su izbori za EP pokazali da je ova grupa u opadanju. Loš rezultat Melanšona u Francuskoj, Podemosa u Španiji, Levice u Nemačkoj i Sirize u Grčkoj mogu biti znak da je levica kakvu danas poznajemo na pragu izumiranja i da će biti potrebno približavanje centru koje je uglavnom rezultiralo pozitivnim rezultatom gde god se dešavalo.

Pokrajinski izbori u Nemačkoj

Iako se u poslednje vreme često govori da će Nemci ove godine ponovo izaći na parlamentarne izbore zbog potencijalnog povlačenja socijaldemokrata iz velike koalicije ili zbog odlaska Angele Merkel u evropske institucije, ono što će se sigurno dogoditi su tri regionalna izbora. Prvo će se glasati u Brandenburgu i u Saksoniji, a zatim i u Tiringiji. Ono što je karakteristično za ove tri pokrajine jeste da su to jedine tri regije gde je Alternativa za Nemačku osvojila više od 20% na parlamentarnim izborima 2017. godine, a u Saksoniji je čak bila i prva sa 27%.

Ovi izbori biće svojevrsni test za desničarski AfD: njihova pojava bila je pokretač desničarskih pokreta u Evropi, ali nikada nisu uspeli da prebace 15-ak procenata na izborima, čak ni u periodu najvećih migracija koji je bio najpogodniji za rast populista. Talas koji je pogodio ostale države, u Nemačkoj je izostao i Alternativa nikada nije uspela da zabeleži ekstremno dobar rezultat na nivou cele Nemačke.

Ovogodišnji pokrajinski izbori mogli bi još jednom da pokažu krizu ove partije. Slab rezultat na izborima za EP, nedovoljno dobar rezultat na regionalnim izborima u Bremenu, Hesenu, Bavarskoj i Donjoj Saksoniji, nedostatak prepoznatljivog i harizmatičnog lidera, kao i nedostatak tema na kojima lako može da se poentira biće veliki problem za ovu partiju. Ukoliko na ovogodišnjim izborima AfD ne zabeleži višestruko bolji rezultat od onog koji je ostvarila na saveznim izborima pre dve godine, a sva istraživanja govore da to ne može da se dogodi, vrlo je upitno kako će izgledati rezultat ove partije na nekim narednim izborima. Problem populista u globalu jeste to što je stvorena atmosfera da se od njih svaki put očekuju pobede i veliki pomaci, a to se u realnosti dešava retko. Takva je situacija i sa AfD: još jedna nedovoljno dobra izborna godina mogla bi da znači i trajno gubljenje podrške za ovu partiju.

Kada su ostale partije u pitanju, SPD nastavlja da beleži konstantni pad podrške od neuspešnog pokušaja Martina Šulca iz 2017. godine, kada je imao cilj da pretekne koaliciju CDU/CSU. Na konto SPD, rast u kontinuitetu beleže Zeleni, koji se danas po nekim istraživanjima čak pojavljuju i na prvom mestu na nivou cele Nemačke. Koalicija CDU/CSU, iako u padu u odnosu na ranije rezultate i sa promenjenim liderima, ipak je uspela da ublaži pad i istraživanja im daju između 25 i 30 procenata.

[click_to_tweet tweet=“Problem populista u globalu jeste to što je stvorena atmosfera da se od njih svaki put očekuju pobede i veliki pomaci, a to se u realnosti dešava retko. Takva je situacija i sa AfD: još jedna nedovoljno dobra izborna godina mogla bi da znači i trajno gubljenje podrške za ovu partiju. | “ quote=“Problem populista u globalu jeste to što je stvorena atmosfera da se od njih svaki put očekuju pobede i veliki pomaci, a to se u realnosti dešava retko. Takva je situacija i sa AfD: još jedna nedovoljno dobra izborna godina mogla bi da znači i trajno gubljenje podrške za ovu partiju.“]

Izbori za novog lidera Konzervativne partije

Premijerka Ujedinjenog Kraljevstva Tereza Mej je nedavno najavila svoj odlazak sa mesta predsednika Konzervativne partije i premijera UK. Nagli pad podrške premijerke i njene partije koji je ovekovečen najslabijim rezultatom na bilo kojim nacionalnim izborima ikada gde su konzervativci osvojili nepunih 9% i svega 4 od 73 mandata, pokreće novu eru britanskog političkog života. Duopol konzervativaca i laburista trenutno deluje kao istorija, a dve najjače partije na nedavno završenim izborima su liberalne demokrate i Bregzit partija Najdžela Faraža. Ove dve partije su na izborima za EP osvojile 50% glasova i skoro dve trećine mandata. Istraživanja javnog mnjenja na nacionalnom nivou trenutno daju gotovo podjednak broj glasova mejnstrim laburistima i konzervativcima, liberalima i partiji Najdžela Faraža.

O novom lideru konzervativaca i budućem premijeru već se uveliko nagađa već nekoliko meseci. Za glavnog favorita slovi Boris Džonson, bivši gradonačelnik Londona i bivši ministar spoljnih poslova. Iako je Džonson jedan od najzaslužnijih za to što su građani UK 2016. izglasali Bregzit, on je odbio tada da preuzme kormilo od Kamerona i prepustio je tu ulogu Terezi Mej, koja je u referendumskoj kampanji zagovarala opciju ostanka u EU. Džonson važi za „tvrdog bregzitovca“, harizmatičnog lidera i izvesno je da bi kratkoročno doneo neophodnu energiju konzervativcima.

Dugoročno gledano, Konzervativci moraju da analiziraju evropske trendove i da procene buduće kretanje dešavanja u UK. Ogroman broj ljudi se zalaže za nove parlamentarne izbore čim bude odabran novi lider Konzervativne partije. Osim toga, podrška opciji ostanka u EU konstantno raste, pa se često spominje opcija održavanja drugog referenduma o Bregzitu. Kada analiziramo trendove u evropskim državama, primećuje se pad podrške partija na desnom centru koje su skrenule previše udesno. Primer su Republikanci u Francuskoj i partija Silvija Berluskonija u Italiji. Republikanci su pokušali da se odvoje od centra, koji je zauzeo Makron, tako što su pokušali da uđu u biračko telo Marin Le Pen i Nikole Dipona-Anjana. U tome nisu uspeli i zabeležili su katastrofalan rezultat. Berluskoni je pokušavao konstantno da pravda Salvinija tokom kampanje, a više puta je čak izrazio i želju da na nivou EU bude napravljena desna koalicija u kojoj bi bili i EPP i EAPN.

Slična situacija mogla bi se desiti i u UK. Skretanje ka desnici i ulazak u biračko telo Najdžela Faraža rezultiralo bi potpunom gubitku „remain“ glasača, a preoteti „leave“ glasače od Bregzit partije bio bi pakleno težak zadatak. Umereniji lider mogao bi dugoročno da donese više dobrog Konzervativnoj partiji. Mogućnost da se prilagodi svakom ishodu Bregzita, bio to izlazak sa ili bez dogovora ili eventualni ostanak u EU, bila bi pogodnost u odnosu na Bregzit stranku Najdžela Faraža koja nakon procesa Bregzita faktički ostaje bez jedinog cilja koji ima i biće jako teško da se dalje pozicionira u skladu sa novim okolnostima.

U centru je u ovom trenutku gužva, ali je primetna fluktuacija glasača. Laburisti i dalje ne zauzimaju jasan stav po pitanju Bregzita i to ih je koštalo gubitka dela glasova koji je otišao pro-EU liberalima i Zelenima. Međutim, u slučaju da labursti počnu da zagovaraju opciju ostanka u EU ili barem novog referenduma, lako bi im se ti glasovi vratili. S obzirom na tu situaciju, deluje da bi se konzervativci lakše snašli u takvom okruženju gde bi na osnovu istorijskog značaja bili konkurentniji.

Izbor novog lidera će u mnogome odrediti budući značaj Konzervativne partije. Ukoliko vanredni izbori budu održani ove godine, vrlo je izvesno da konzervativci neće dati novog premijera. Za tu situaciju im je jako bitno da se dobro pozicioniraju i da zauzmu jasniji stav o budućnosti zemlje. Kao najjači protivkandidati Borisu Džonsonu spominju se Dominik Rab, koji je takođe „tvrdi bregzitovac“, Majkl Gouv, nešto umereniji u svojim stavovima, Džeremi Hant, umereni političar koji se zalaže za što mekši Bregzit, Sadžid Džajvid, umereni političar koji je zamenio Terezu Mej na poziciji ministra unutrašnjih poslova nakon što je ona postala premijer, Met Henkok, umereni ministar zdravlja, Rori Stjuard, verovatno i najumereniji u svojim pro-Bregzit pretenzijama, i Andrea Lidsom, doskorašnja bliska saradnica Tereze Mej, koja se takođe zalaže za sigurni Bregzit.

Izbori za predsednika Konzervativne partije funkcionišu po sledećem principu: svaki od kandidata mora da obezbedi podršku barem 8 poslanika za učešće u trci. Nakon toga, u prvom krugu, svi kandidati koji dobiju manje od 17 glasova poslanika Konzervativne partije ispadaju iz trke. U drugom krugu, svi koji osvoje manje od 33 glasa poslanika ispadaju iz trke. Ukoliko takvih ne bude, onaj kandidat sa najmanje glasova ispada. Ova runda se ponavlja dok ne ostanu dva kandidata od kojih članstvo Konzervativne partije bira lidera.

Sve su šanse da će Boris Džonson biti jedan od kandidata s obzirom na široku podršku „tvrdih bregzitovaca“ u parlamentu koji su pod kontrolom Džejkoba Ris Moga. Iako jedan od glavnih favorita, teško je zamislivo da drugi kandidat bude Dominik Rab s obzirom na slične stavove, već je realnije da to bude neko od umerenijih kandidata kao što su Džajvid, Hant i Gouv. U svakom slučaju, činjenica da Džonson u generalnoj populaciji i među konzervativnim poslanicima važi za favorita, ne mora nužno da znači da ima podršku članova Konzervativne partije.

Zaključak

Izbori za EP doneli su nam rast modernog centra (ALDE), levog centra (Greens/EFA), kao i desnih populista (EAPN). Nakon izbora koji su prethodno pomenuti u tekstu, videćemo kakva je budućnost evropske levice, desnih populista u Nemačkoj i šire, kao i britanske političke ponude. Trenutni trendovi ukazuju na to da u skorijoj budućnosti možemo očekivati sve slabije rezultate levice kakvu danas poznajemo, pad populizma u skladu sa nedostatkom izvanrednih rezultata i manjkom tema na kojima je lako poentirati, kao i kraj duopola mejnstrim partija u mnogim državama.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Tri važna izbora do kraja godine se prvo pojavila na Novi treći put.