Međutim, uprkos ovoj neobičnoj stabilnosti, ponuda partija je šarenolika i različite koalicije su u teoriji moguće. Ono što predstavlja promenu u odnosu na prethodne izborne cikluse je uravnoteženija podrška strankama, koja će značiti da će po prvi put u istoriji biti potrebne koalicije bar tri partije. Uz to što će broj partija za funkcionalnu većinu biti rekordan, vrlo izvesno će podrazumevati kombinovanje partija desnice i levice. Analiza političke ponude zato ima dodatnu važnost.

Ponuda na sistemskoj desnici

Ponuda na desnom spektru u Nemačkoj prilično je umerena. Razlozi za to su delom istorijske kontroverzne, a delom i pragmatični centrizam Angele Merkel koji je ublažio konzervatinu oštricu glavne stranke. Najveća partija, Hrišćansko demokratska unija, uz svoju sestrinsku stranku Hrišćansko-socijalnu uniju iz Bavarske, svakako predstavlja stranku kontinutieta i sigurnosti. U prethodnim mandatima je često bila manje popularna od kancelarke iz svojih redova, dok su brojne afere i ranjiv ovogodišnji kancelarski kandidat, Armin Lašet, oslabili njenu podršku.

U programskom smislu ova stranka nudi dobar menadžment statusa quo. Fiskalno konzervativna politika, dalji koraci ka evropskoj federalizaciji, ekološka transformacija sigurnim korakom i izbegavanje kulturološki kontroverznih pitanja su prepoznatljive programske stavke. U spoljnoj politici bi se podrazumevalo balansiranje između savezništva sa SAD-om i ekonomskim oportunizmom u saradnji sa Kinom i Rusijom.

Kancelarski kandidat Lašet u svojim izjavama bio je prilično blagonaklon prema vlasti u Moskvi, kao i prema sirijskom diktatoru Asadu i Komunističkoj partiji Kine. Hipotetički kancelarski mandat Lašeta značio bi dodatni pragmatizam u spoljnoj politici, iako je prostor za to danas nešto manji.

Osim demohrišćana, konzervativniji birači koji nisu spremni da glasaju za populiste, mogu da glasaju za liberalni FDP. Stranka slobodnih demokrata (FDP) politički je značajno manje pragmatična od demohrišćana i vrednosno je više puritanska. Ona se zalaže za protržišnu politiku, niže poreze, fiskalnu disciplinu, bržu digitalizaciju, kao i značajno veću vojnu potrošnju. Spoljnopolitički je prilično atlantistička, te se ni režim u Pekingu ni režim u Moskvi ne bi obradovali značajnijoj ulozi ove stranke u vladajućoj većini.

Ova stranka uspela je da se uspešno pozicionira i čak poboljša rezultat sa prethodnih izbora u anketama. Jedan razlog za to je popularan mladi lider partije, Kristijan Lindner, koji dobro retorski artikuliše političke pozicije liberala. Drugi razlog je kritika oštrih antiepidemijskih mera izolacije koje je vlada često sprovodila.

Demohrišćani i liberali bi programski bili najprirodniji partneri, ali ove dve partije će teško moći da sastave većinu. Realističnija bi bila koalicija sa trećom strankom (zelenima) ili da liberali uđu u koaliciju sa levim snagama (socijaldemokrate i zeleni). Ostali scenariji sa desnicom ne deluju trenutno izvesno.

Ponuda na sistemskoj levici

Kao što je slučaj i sa sistemskom desnicom, levica u Nemačkoj je mahom umerena. Iz ugla klasičnih socijalista ove partije čak mogu delovati više liberalno nego naročito levičarski. Ipak, njihove vrednosti (pre svega društvene) ih svakako u datoj ponudi svrstavaju na ovu stranu ideološkog spektra. U poslednjih 40 godina leve snage su bile stožer vlasti samo u dva mandata Gerharda Šredera (1998-2005). Ostali izborni ciklusi su mahom bili gubitnički, te su vlast činili demohrišćani sa liberalima, ali i demohrišćani sa socijaldemokratama kao manjim partnerom.

Danas deluje da se kolo sreće okrenulo u korist sistemske levice. Po poslednjim anketama, Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) po prvi put posle dugo vremena nalazi se na prvom mestu. Najvažniji razlog za ovo je mudar izbor umerenog kancelarskog kandidata, Olafa Šolca. Vicekancelar i ministar finansija, pokazao se kao pouzdan i kompetentan, što je u poređenju sa slabom konkurencijom bio dovoljan kvalitet. Dok birači očekuju kontinuitet i kompetentnost nivoa Angele Merkel, jedino Šolc uspeva da se predstavi kao adekvatan naslednik.

Iako su se socijaldemokrate od izbora novog rukovodstva pomerili ulevo, centristički kancelarski kandidat šalje potpuno različitu poruku. Olaf Šolc biračima nudi nešto slobodniju javnu potrošnju, nešto bržu ekološku tranziciju, nešto veću minimalnu satnicu (sa 9 na 12 evra) i nešto više evropske federalizacije. U suštini, nemački birači od SPD-a na ovim izborima dobijaju umereno levu varijaciju „merkelizma“. Za sada deluje da to daje rezultate u anketama.

Osim socijaldemokrata i Zeleni su uspeli da ostvare sasvim solidan proboj. Iako su od rasta socijaldemokrata upali u fazu stagnacije i blagog opadanja, rezultat će im biti bolji nego na prošlim izborima. Ova ekološka partija uspela je da svoju zelenu agendu spakuje u veoma umereno izdanje, koje je prihvatljivo različitim umerenim glasačima. Više ne predstavljaju radikalnu ili kontroverznu grupu, nego stranku bez koje će biti matematički nemoguće da se sastavi vladajuća koalicija.

Zeleni su u svojoj ponudi dosta ambiciozni. Oni se ne plaše većeg zaduživanja, žele da smanje štetne emisije za 70% i ukinu upotrebu uglja do 2030, najavljuju više evropske federalizacije, a stranka je retorski oštra u odnosu na Rusiju i Kinu. Koalicija koja bi uključivala i Zelene i liberale značila bi značajno pomeranje spoljnopolitičkog kursa ka proameričkim pozicijama. To trenutno deluje kao veoma izvesno.

Antisistemske snage

Povoljna ekonomska situacija, niska nezaposlenost i društvena stabilnost omogućili su da antisistemske snage u ovoj državi nemaju puno prostora. Populističke partije su ograničene na tek petinu biračkog tela u zbiru i uprkos isprobavanju različitih strategija napada na vlast, ne beleže veći politički proboj.

Jedine zone gde stranke ove vrste uspevaju da dođu do relevantnog nivoa podrške su osiromašene i deindustrijalizovane regije, mahom na Istoku Nemačke (bivša DDR). Ruralna i ekonomski devastirana Saksonija svakako je glavno uporište nemačkog populizma. Ovaj populizam ima dva formata.

Prvi i značajno potentniji format je desničarska Alternativa za Nemačku. Nakon izbora 2017. postala je parlamentarna na talasu antimigrantskog i antiislamskog sentimenta nastalog povodom izbegličke krize. Osim generalno ideosinkretičnog programa, stranku karakteriše društveni konzervativizam, evroskepticizam, protivljenje NATO-u, proruska spoljna politika i zalaganje za drastično ograničenje imigracije. Međutim, deluje da je stranka naišla na gornji limit podrške i moguće je da će imati niži rezultat nego na prethodnim izborima.

Osim Alternative za Nemačku, antisistemsku snagu predstavlja i Levica, kao stranka naslednica istočnonemačkih komunista. Ova partija predstavlja šarenoliku koaliciju bivših komunista iz DDR-a, koji (neobično) predstavljaju umerenije krilo stranke, sa mahom radikalnim levičarskim krugovima iz bivše Zapadne Nemačke. Ova stranka nudi dosta ambicioznu agendu javne potrošnje i oporezivanja velikih korporacija, ali kao veliki bagaž kod birača ima protivljenje NATO-u, evroskepticizam i mek stav prema Rusiji. Takođe će izvesno imati niži rezultat nego na prethodnim izborima.

Nemački izbori i umerena ponuda

Kao što se iz analize izborne ponude može videti, nemačke stranke nisu radikalne ili ideološki previše striktne u svojim programima. Takođe, veliki broj birača prilično je osetljiv na bilo koji vid radikalizma ili diskontinuiteta u odnosu na vlast Angelu Merkel. Zbog ovog sentimenta glasača može se reći da su tri najveće stranke (demohrišćani, socijaldemokrate i zeleni) prilično slične sa programima i da svaka pokušava da se postavi kao najumerenija. Liberalni FDP takođe je blizak ovom konsenzusu, ali sa nešto izraženijom svojom ideologijom.

Ovakvo političko pozicioniranje partija dosta će olakšati formiranje komplikovanih tročlanih koalicija, koje će biti nužne. U ovom momentu deluje da bi takozvana „semafor“ koalicija crvenih (socijaldemokrate), žutih (liberala) i zelenih (Zeleni) biti najizvesniji scenario, na čelu sa Olafom Šolcom kao kancelarom. Ukoliko se u naredne dve nedelje rejtinzi značajno ne promene, birači će moći da očekuju politički kontinuitet sa blagim skretanjem ulevo i u spoljnoj politici bliže Americi, a dalje od Rusije i Kine.

Za razliku od drugih država Zapada, gde izbori mogu značiti zaokret za 180 stepeni, u Nemačkoj će i ovaj izborni ciklus predstavljati tek blago političko pomeranje. Iako na čelu države posle 16 godina po prvi put neće biti Angela Merkel, njeno pragmatično nasleđe i način vođenja ove države, gotovo sigurno će opstati i bez nje.

Tekst je originalno objavljen na portalu Talas.rs 11.9.2021.

Objava Šta nemačke partije nude glasačima? se prvo pojavila na Novi treći put.

Posle skoro 50 godina na nemačkoj političkoj sceni se 2013. godine pojavila otvoreno desničarska i nacionalistička partija AfD. Primaran razlog osnivanja ove partije bilo je iskazivanje evroskepticizma koji je usmeren na kritiku „nestabilne“ ekonomske Evrozone, sa krajnjim ciljem ukidanja evra kao valute ili istupanja Nemačke iz ove zone. Međutim, AfD sa takvim programom nije uspevao da privuče mnogo pažnje glasačkog tela, što im nije donelo većeg uspeha na izborima održanim od njihovog osnivanja pa sve to 2017. godine.

Glavna prekretnica u razvoju ove desničarske stranke desila se 2015. godine, početkom migrantske krize. Islamofobni, antimigranski i rasistički stavovi postali su najzastupljeniji u političkom delovanju AfD-a. Kada je nemačka kancelarska Angela Merkel istupila sa jasnim stavom da će Nemačka prihvatiti migrante i započeti proces integracije, AfD je posto i jedna od glavnih antiestablišment partija sa fokusom na degradaciju politike vlade i demonizaciju kancelarke. Glavni program AfD-a 2017. godine svodio se na održavanje referenduma o napuštanju Evrozone, zabranu burki i obustavi izgradnje minareta, kao i procesuiranje kancelarske Angele Merkel zbog otvaranje granica za migrante sa Bliskog Istoka.

Sve eksplicitnija kampanja sa kontroverznim političkim porukama, pogotovo u istočnom delu zemlje, rezultirala je ostavarenjem trećeg mesta na izborima 2017. godine (12,6%) i ulaskom u Bundestag sa 94 predstavnika. Očigledno da je ova partija uspela da prikupi političku podršku u podeljenom nemačkom društvu, koje u tom momentu nije znalo šta da očekuje od velikog priliva migranata. Konstantna suočenost sa propagandom o potencijalnim rizicima koje društvo preuzima na sebe kreirala je osećaj direktne ugroženosti kako nacionalnog bića Nemačke tako i samih građana. Ipak, postavlja se pitanje da li je ovaj sentiment u potpunosti lokalan ili iza njega stoje i strani uticaji?

Rusija i Alternativa za Nemačku

Pored navedenih neliberalnih gledišta, koje mediji često interpretiraju kao fašističke i rasističke, ova partija nudi još jednu alternativu na nemačkoj političkoj sceni. Na polju spoljne politike AfD se izdvaja od ostalih partija po jednom pitanju, favorizovanju Rusije. Tokom svoje izborne kampanje 2017. godine pa sve do danas, AfD je zastupnik poboljšanja odnosa sa Rusijom. Ovu politiku propagira kroz glorifikaciju ruskog predsednika Vladimira Putina, kao lidera koji konstantno radi na produbljivanju nacionalne svesti kod Rusa i čuva „čistotu nacije“ kroz prezervaciju kulture i tradicije i antimigrantsku politiku.

Još jedna od predloženih alternativa trenutnoj mejnstrim politici Nemačke je da se Rusiji ukinu sankcije koje su uvedene posle ruske aneksije Krima, a kasnije nastavljenje posle niza kontroverznih političkih poteza Rusije kako u unutrašnjoj politici prema političkoj opoziciji, tako i u spoljnoj politici oličenoj u zauzimanja Istočne Ukrajine i podršci autoritarnom beloruskom predsedniku Aleksandru Lukašenku tokom velikih građanskih protesta 2020. godine.

Međutim, podrška Rusiji koja dolazi od AfD-a ne prolazi nezapaženo od stane ruskih političara, oligarha i trenutne vlasti, već ćesto biva nagrađivana. Obostrani interes je od 2015. godine produbio odnos ruskih vlasti i članova AfD-a. Koristeći meku moć i snagu medija, Rusija je u mnogo navrata podržala AfD prenoseći njihove propagandne sadržaje.

Pored toga, u mnogo navrata partijski zvaničnici su dobijali medijski prostor na ruskim kablovskim programima koju su glavni izvor informacija velike postsovjetske dijaspore u Nemačkoj, koja broji izmeću dva i po i tri miliona ljudi. Ovakvim potezima Rusija dobija glasnogovornika na nemačkoj političkoj sceni, koji će braniti i ujedno jačati ruski uticaj u Nemačkoj, a samim tim i destabilizovati nemačku vlast time što podržava stranku koja ljulja libarnalne društvene norme i slabi podršku zvanične evrointegracijske i promigranstke politike nemačke vlade.

Antimigrantski stavovi i ruski uticaj

Sa druge strane, potencirajući na ovoj „alternativi“ u spoljnoj politici, AfD dobija medijski prostor koji je stranci često uskraćen zbog radikalnih stavova koje propagiraju. Paradoksalnost u ovoj kooperaciji jeste da zastupljenost AfD-a u ruskim kablovskim medijima u Nemačkoj targetira upravo postsovjetsku imigraciju koja je od 2017. godine postala glavno uporište podrške ove partije.

Ono što povezuje AfD sa ovim delom biračkog tela prvenstveno jeste podrška Rusiji i zastupanje stava o ukidanju sankcija, ali i agresivna antiimigranska politika. Teza kojom se opravdava jaka podrška antiimigranskoj politici kod samih imigranata sa postsovjetskog prostora jeste da ova grupa stanovništva tvrdi da zbog religije i tradicije nemaju velike kulturološke razlike sa Nemcima i da su oni kao grupa dovoljno integrisani u nemačko društvo, što po njima nije slučaj sa migrantima iz zemalja Bliskog Istoka i Jugozapadne Azije.

Podršku koju uživa AfD od strane Rusije nije oličena samo u medijskoj sferi već i političkoj podršci visokih zvaničnika. Najviše pažnju je privukla izjava šefa ruske diplomatije Sergeja Lavrova, koji se 2017. godine pridružio ruskim medijima i optužio Berlin da „skriva pod tepih“ slučajeve migrantskog nasilja prema ruskoj dijaspori radi prikrivanja njihove neuspešne liberalne politike prema migrantima.

Ova izjava je usledila pošto se u medijima i na društvenim mrežama pojavila vest da je devojčica od trinaest godina iz ruske imigranske porodice oteta, a zatim silovana od strane nekoliko muškaraca koji po opisu izgledaju kao pripadnici tražioca azila sa Bliskog Istoka. Iako se ova vest pokazala kao netačna, u momentu stalnih nemira i rastuće islamofobije dala je podsticaj AfD-u da radikalizuje svoje akcije i pokrene talas protesta u nekoliko gradova pretežno na istoku zemlje.

Politička saradnja sa Moskvom

Još jedan vid koopearcije je izazvao dosta kontroverzi, kada je Markus Fronmajer, jedan od predstavnika AfD u Nemačkom parlamentu, 2019. godine bio u žiži javnosti posle još jednog od dokaza uske povezanosti Rusije i ove partije. Organizacija „The Dossier Centre“, koja istražuje politički uticaj Rusije na druge zemlje, otkrila je dokument koji datira iz aprila 2017. godine u kome AfD zahteva pomoć od ruskih vlasti tokom izborne kampanje, a zauzvrat obećava lojalnost ruskoj strani ukoliko njen kandidat uđe u parlament.

U dokumentu je tražena medijska podrška i materijalna pomoć, ali do danas nisu predočeni dokazi koju ukazuju da je Rusija finansijski podržala kampanju Fronmajera, što svakako ne opovrgava činjenicu o pokušaju Rusije da utiče na izborni proces u Nemačkoj.

Saradnja ove dve strane su se često svodile i na posete predstavnika AfD-a Rusiji ili aneksiranom Krimu. Tokom ovih poseta predstavnici stranke su često korišćeni kao sredstvo legitimizacije određenih političkih akcija na Krimu ili u Istočnoj Ukrajini. U tom svojstvu članovi AfD-a su prisustvovali ekonomskim forumima, ali i nadgledali ispravnost izbora i referenduma na ovoj teritoriji. Ovim potezima AfD se protivi ne samo spoljnoj politici Nemačke, već i zvaničnoj politici Evropske unije, u radu čijeg parlamenta takođe učestvuju, a čiji je stav da je Rusija narušila suverenitet Ukrajine i zbog čega je i daje pod ekonomskim sankcijama.

Navedene kontroverze su samo deo šireg spektra odnosa između ruskih vlasti i nemačke desnice. Upravo su zbog toga nemačke vlasti i bezbednosne strukure vodile istragu o odnosima AfD i Rusije, što je ponovo uslovilo zaoštravanje spoljne politike prema Rusiji. Cilj istrage je bilo dokazivanje upletenosti Rusije u unutrašnju politiku Nemačke kroz delovanje na jednu političku stranu, a samim im i na izborni proces, što bi na kraju dokazalo i ugrožavanje dugo čuvanog demokratskog poretka ove zemlje.

Nemački izbori 2021. i uticaj Rusije

Tokom predstojećih izbora odnosi sa Rusijom jesu jedna od najvažnijih pitanja spoljnopolitičke agende kandidata. Nesumljivo, AfD i dalje favorizuje Rusiju i poboljšanje odnosa, koje bi rezultiralo većom ekonomskom i političkom saradnjom, uz obavezno ukidanje sankcija. Sa druge strane Rusija se ponovo koristi svojim propagandnim metodama kako bi poljuljala podršku kandidatkinje Zelenih, Analene Berbok, koja propagira oštriju politiku prema Rusiji i potencira na ekološkim rizicima korišćenja fosilnih goriva, odnosno trenutnoj izgradnji gasovoda Severni tok 2.

Tokom predizborne kampanje, kroz ruske medije i određene stranice na društvenim mrežama bliske Rusiji, plasirana je vest da je kampanju Analene Berbok finansirao filantrop i biznismen Džordž Soroš, ali i da ona ima planove o implemetiranju izmena kurikuluma u školama tako da izučavanje Kurana postane obavezno za sve. Upravo se u finišu izborne kampanje očekuje veće angažovanje Rusije kada je u pitanje plasiranje dezinformacije i teorija zavere koji targetiraju stranku Zelenih i Analenu Berbobok.

Koristeći se metodama plasiranja propagandnog materijala, dezinformacija o liberalnim politikama, kao i kroz otvorenu podršku AfD-u, Rusija ne uspeva u da većoj meri utiče na trenute izborne predikcije. Jedino što dopunjuje angažovanje Rusije na ovom polju je to što AfD kroz svoje medijume prenosi i širi iste propagande i dezinformativne sadržaje ne bi li pridobili deo neopredeljenih ili „svežih“ glasača.

Neke analize su videle priliku za AfD da na ovim izborima ostvari još veći rezultat nego 2017. Godine, ali trenutne ankete o podršci političkim partijama u Nemačkoj stavljaju AfD na četvrto ili čak peto mesto, sa potencijalno slabijim rezultatom nego na prošlim izborima od 11%. Bitna razlika koja ne dozvoljava rast podrške AfD-u je sve uspešnija integracija imigranata i nepostojanje daljeg velikog influksa migranata u Nemačkoj. Nasuprot tome, AfD u ovom izbornom procesu kreira svoju kampanju oko kritike vlade o neefikasnom i neadekvatnom delovanju tokom COVID 19 pandemija i tokom popalava na jugu zemlje.

Prateći trendove podrške i potencijalnih rezultata izbora, 26. septembar nam neće doneti ništa novo kada su u pitanju odnosi Rusije i Nemačke, a samim tim i Rusije i nemačke desnice. Ostaje nam da vidimo do koje mere će propagandni uticaj ruskih medija i plasiranje dezinformacija uticati na rast popularnosti Alternative za Nemačku, koja u trenutnoj situaciji nema rešenje za ostvarivanje ozbiljnijeg rezultata na izborima kakav im je itekako potreban ukoliko žele da oforme, jedino moguću, nekoalicionu vladu.

Objava Ruski uticaj na ekstremnu desnicu u Nemačkoj se prvo pojavila na Novi treći put.

Međutim, posle niza ponižavajućih poraza, deluje da se kolo sreće okrenulo u korist ove stranke. SPD je ponovo prvoplasiran u anketama, posle dugo vremena, te ako se ovakav trend nastavi, nije isključeno da Angelu Merkel nasledi socijaldemokratski kancelar. Razlog ponovnog uspona socijaldemokrata su dve stvari, kancelarski kandidat Olaf Šolc i loša konkurencija.

Šolc kao kancelar? Zašto da ne

SPD je za svog kancelarskog kandidata odabrao aktuelnog vicekancelara i ministra finansija, Olafa Šolca. Uprkos nezadovoljstvu levog krila stranke, jer se ponovo radi o umerenom, centrističkom, političaru, najistaknutiji član vlade iz ove partije dobio je šansu. Iako u početku nije delovalo da ovaj izbor ima efekta, benefiti baš ovakvog izbora sada su sve jasniji. Olaf Šolc ima iskustvo vođenja Hamburga i državne kase, kao i pozicije prve osobe do Angele Merkel u vladi.

Osim ovog nezanemarljivog izvršnog iskustva, koje odaje utisak kompetentnosti, Šolc nije upadljiv kandidat. On nema harizmu koja se javlja jednom u milion slučajeva, poput Gerharda Šredera. Nema prirodnog šarma poput čuvenog Vilija Branta, ali ni dojam nesumnjivog autoriteta poput Angele Merkel. Čak suprotno, najčešće je poređen za robotom ili drvetom, jer ostavlja utisak osobe koja nema empatiju i ne pokazuje emocije.

Sa druge strane, u pitanju je stabilan i artikulisan političar, bez ozbiljnijih gafova, a sa kompetetnošću koja nije samo utisak, već zaista postoji. Kako su se njegovi konkurenti, poput demohrišćanskog kandidata Lašeta ili zelene kandidatkinje Berbok imali gafova u kampanji, stabilnost i kompetetnost pokazali su se kao jasne komparativne prednosti. Zato danas, Šolc uz sve mane nedopadljivosti, u anketama ima najveću ličnu popularnost. On trenutno ne hipnotiše mase svojom pojavom, ali ako se postavi pitanje: ”Šolc kao kancelar?”, u ovom momentu odgovor građana je “Zašto da ne”.

Šolc i konkurencija

S obzirom da se socijaldemokrate danas percipiraju kao partija starijih, koje je vreme pregazilo, stranka nema više popularan brend. Zato ne čudi, što se celokupna kampanja dosta personalizovala oko Olafa Šolca, koji je po poslednjim anketama duplo popularniji od oboje svojih izazivača. Razlog te razlike u popularnosti nije slučajan.

Kandidat demohrišćana, Armin Lašet, takođe nije najharizmatičniji političar. Dobrim delom se oslanja na nasleđe Angele Merkel, koja je zbog njegove slabe popularnosti, prinuđena da se priključi kampanji. Takođe, pokazao se i kao sklon gafovima.

Optužen je da je plagirao deo knjige napisane 2009, nije se snašao sa osnovnim novinarskim pitanjima u par situacija, a kamera ga je uhvatila kako se smeje tokom poplava iza predsednika Štajnmajera, koji se tada obraćao emotivnim porukama oštećenima u ovoj elementaroj nepogodi. To je odalo sveukupni utisak neozbiljnosti, naročito kada se očekuje da takav političar nasledi stabilnu i artikulisanu Angelu Merkel.

Na drugoj strani, zelena kandidatkinja Analena Berbok, krenula je vrlo odlučno u kampanju. Kada je nominovana za kancelarsku kandidatkinju, u aprilu i maju je postala najpopularnija političarka i ujedno je podigla partiju do prvog mesta u anketama. Ipak, ni sama se nije pokazala dovoljno otpornom na veće medijsko izlaganje. Optužena je takođe za plagijat, analiza njene biografije pokazala je određena preterivanja, a osim toga, postavljalo se i pitanje njenog iskustva. Sem poslaničke funkcije u Bundestagu, nije imala bilo koju važniju političku ulogu, a nema iskustva u izvršnoj vlasti.

Dok su negativni ciklusi vesti pravili štete Arminu Lašetu i Analeni Berbok, Olaf Šolc je stabilno prolazio kroz kampanju. Taj vid sigurnosti i predvidivosti, vrlo brzo se u komparaciji sa konkurentima, pokazao kao važan kvalitet. Uz dodatak kompetetnosti, kroz iskustvo u izvršnoj vlasti, utisak o Šolcu počeo je u julu sve više da se popravlja. Posledica je da je danas glavni slogan socijaldemokrata na izborima “Šolc će to rešiti”, koji bi trebalo da naglasi komparativnu prednost ovog kandidata u odnosu na njegove konkurente. U poređenju sa gafovima sklonom Lašetu i neiskusnoj Berbok, Šolc kao tehnokratski deus ex machina deluje uverljivo.

Može li Šolc do pobede?

Ovogodišnji nemački izbori su se pokazali kao jedni od najneizvesnijih u prethodnih 15ak godina. Za razliku od izbora na kojima se znalo da će Angela Merkel najverovatnije produžiti kancelarski staž, ovog septembra to nije slučaj. Početkom godine vodili su demohrišćani, u aprilu i maju su prednost imali zeleni, dok danas socijaldemokrate jure ka prvom mestu. Birači su evidentno neodlučni i vagaju između različitih naslednika Angele Merkel, koji ne deluju ni približno njenom nivou.

U ovoj trci, glavne tri partije imaju očigledne kvalitete i takođe očigledne hendikepe. Demohrišćani imaju nestabilnog kancelarskog kandidata, ali imaju stranku koja ima moć i donekle je “prirodna” biračima kao vladajuća. Zeleni imaju prednost istorijskog momenta, jer danas svi govore o važnosti adresiranja klimatskih promena, ali je kancelarska kandidatkinja takođe ranjiva tačka.

Socijaldemorkate pak imaju veoma istrošen brend stranke i oslabljenu partiju, ali imaju trenutno najboljeg kancelarskog kandidata. Birači će vagati verovatno do poslednjeg momenta, jer u anketama ima nezanemarljiv broj neodlučnih. Međutim, mogu se pouzdano tvrditi dve stvari.

Prva je da demohrišćane ne bi trebalo potcenjivati, jer uprkos slabog kancelarskom kandidatu, imaju partijsku mašineriju i više decenija stečeno poverenje prosečnog glasača. Drugo je da otpisane socijaldemokrate bi definitivno trebalo vratiti u ozbiljnije razmatranje. Ukoliko u narednih mesec dana Olaf Šolc ostane otporan na gafove, a njegovi protivnici ostanu neubedljivi, imaće ozbiljne šanse. Iz ugla istorije te partije, u pitanju bi bila zanimljiva ironija. Uspeh vansersijki harizmatičnog Šredera, ponovio bi vanserijski neharizmatični Šolc, što pokazaje da do kancelarskog mesta postoji više različitih puteva.

Tekst je originalno objavljen na portalu Nova.rs 30.8.2021.

Objava Da li Olaf Šolc vodi socijaldemokrate do pobede? se prvo pojavila na Novi treći put.

Kinesko-nemački odnosi su nastavili da napreduju i posle Denga; Đang, Hu i Si su svi odreda Nemačku smatrali za glavnog ekonomsko-strateškog partnera u Evropi. Kina je 2016. godine zamenila SAD na poziciji najvećeg nemačkog trgovinskog partnera, dok Kina već dugo vremena uvozi automobile, mašineriju, elektronske i farmaceutske proizvode primarno iz Nemačke.  Međutim, nedavna dešavanja na svetskoj sceni, od COVID-19 pandemije pa do demokratskih protesta u Hong Kongu i kršenja ljudskih prava u Sinđangu, prete da uzdrmaju ovo partnerstvo. Da li je razvod između Nemačke i Kine neminovan odlaskom Angele Merkel sa pozicije kancelara?

Novo lice Nemačke

Već 2. avgusta nemačka fregata Bajern otpočela je svoje šestomesečno putovanje, tokom kojeg će posetiti Rog Afrike ali i Hong Kong i ostvariti svoje pravo nesmetanog prolaza kroz Južno kinesko more. Bajern će biti prvi nemački ratni brod koji će uploviti u Pacifik posle punih 19 godina. Na ovakve poteze su se odlučile mnoge države u 2021. godini, u želji da signaliziraju jedinstvo između demokratskih režima i otpor sve agresivnijoj retorici koja stiže iz Pekinga. Ujedinjeno Kraljevstvo je poslalo nosač aviona HMS Kraljica Elizabeta koji će učestvovati u brojnim vojnim vežbama u regionu, i trajno će stacionirati dva ratna broda u Singapuru. Indija će se pridružiti sa četiri broda, zajedno sa australijskom mornaricom koja već duže vremena pokušava da stekne prekopotrebno iskustvo i pokaže zube Pekingu.

Ponašanje gore navedenih država u novonastalnoj geopolitičkoj situaciji se mogu smatrati manje-više očekivanim. UK pored svoje tradicionalnih interesa u Hong Kongu, preduzima i prve bitne korake neophodne za ostvarivanje “Globalne Britanije“, plana koji je zacrtan za četvrtu dekadu 21 veka. Azijske države gledaju da se, što kroz QUAD, što kroz bilateralne sporazume, suprotstave agresivnoj retorici i pozicioniranju jačajuće kineske vojske.

U ovakvom “ekosistemu”, odluka Nemačke izgleda u suprotnosti sa njenom tradicionalnom doktrinom: Nemačka dosta rezervisano koristi svoje vojne kapacitete, i sem blagih, simboličkih prekora KPK-a, ni Trampova ni Bajdenova administracija nisu mogle da privole Nemačku da zauzme oštriji stav prema Kini.

Manjak jedinstvene vizije

Upućivanje fregate u Južno kinesko more, stoga, predstavlja jednu ozbiljnu odluku, koja je već dvaputa odlagana i ukazuje nam na postojeći jaz između odlazeće kancelarke Angele Merkel i ministarke odbrane Anegret Kramp Karenbauer. Do sada je odnos ove dve strane (pasivnije i aktivnije Nemačke u spoljnopolitičkom smislu) počivao na kompleksnom ekvilibrijumu snaga, s tim da Karenbauer zauzima sve dominantniju poziciju kako se bližimo isteku mandata Angele Merkel. 

Karenbauer se već 2019. godine zalagala za ovakav manevar, ali je nemačka kancelarka uz pomoć COVID-19 pandemije uspela da odloži ovu akciju. Međutim i nakon konačnog isplovljavanja Bajerna ne možemo reći da je Karenbauer odnela prevagu. Najbolji primer neefikasnosti ovog kompromisnog rešenja može se videti u samoj planiranoj putanji nemačke fregate. Bajern je trebalo da prođe kroz vode Hong Konga, isto kao i njegovi anglosaksonski saveznici, ali posle toga je plan bio da uplovi u šangajsku luku, što je naravno, Kina odbila.

Ovo je školski primer “Merkelovanja“, odnosno pokušaja da se sedi na dve stolice i izbegne donošenje konkretnih odluka zarad očuvanja strateške autonomije. Iako zaštitni znak Merkelove Nemačke u poslednjih 15 godina, ova strategija je sada dosegla limite svoje efikasnosti, i ne treba očekivati da se ostane u nemačkom spoljnopolitičkom arsenalu posle izbora 26. septembra.

Pokušaj Angele Merkel da zadovolji svoje demokratske saveznice ali i strateškog ekonomskog partnera Kinu, ostavio je obe strane nezadovoljnim. Odluke zapadnih sila da korišćenjem prava o slobodnom prolazu garantovanom Konvencijom o moru, omogućava Si Đinpingu da dodatno zapali nacionalističke struje u Kini, fokusirajući se na uvek prisutne antiimperijalističke sentimente u kineskom društvu. Povlačeći paralele između trenutne situacije i  “veka poniženja Kine“, Opijumskih ratova i ere takozvane “gunboat” diplomatije, Si Đinping uspeva da simbolični i nedovoljno privrženi potez nemačke administracije iskoristi za sticanje jeftinih političkih poena kod kuće.

Kineski odgovor i budućnost odnosa

Kina trenutno ne zauzima bitno mestu u nemačkom izbornom medijskom prostoru ; građani su pre svega fokusirani na borbu protiv koronavirusa, sanaciju posledica nekadašnjih poplava i probleme unutar same Evropske unije. To ne znači da se o budućnosti i daljem toku nemačko-kineskih odnosa neće odlučivati na samim izborima. Iako postoji široki spektrum mogućih koalicija, ne treba očekivati opstanak postojećeg status quo odnosa.

Do radikalnijih zaokreta bi moglo doći u slučaju pobede “semafor koalicije” koju bi činili socijaldemokrate (SPD), liberali (FDP) i zeleni. Iako bi u ranijim godinama pro-biznis liberali predstavljali kočnicu u ovakvoj koaliciji, proces “otrežnjenja”  nemačkih ekonomskih giganata koji je počeo sredinom prošle decenije usled jačanja državnih preduzeća, uloge KPK-a i gušenja privatnog sektora u Kini, omogućio bi veću fleksibilnost ove koalicije i šansu da Nemačka započne proces odvajanja svoje ekonomije od Kine, ili makar Sinđang regiona gde KPK vrši teror nad lokalnom populacijom Ujgura.

Za razliku od SAD, Velike Britanije, Kanade i drugih država, Nemačka  još uvek nije uvela značajnije sankcije Kini povod kršenja ljudskih prava u njenoj najzapadnijoj provinciji. Dok su Sjedinjene države zabranile uvoz proizvoda od vune, promet robe iz Sinđanga u Nemačku je porastao za 143% u odnosu na prošlu godinu.

Kurs nemačko-kineskih odnosa će uveliko zavisi od izbornih rezultata “Zelenih” i “Crnih”. Vlade u kojima bi Zeleni imali veliku ulogu bi vršile veći pritisak na Kinu po pitanju ljudskih prava i ekologije, čime bi politika takve Nemačke bila daleko bliža trenutnom konsenzusu koji postoji između demokratskih država. Na drugoj strani, ukoliko demohrišćani zadrže relevantnu poziciju proces “tranzicije“ će biti umnogome blaži fokusiran na delimičnom odvajanju ekonomija ove dve države, i bližoj saradnji sa drugim tehnološkim gigantima u Pacifiku, Japanom i Južnom Korejom.

Objava Odnosi Nemačke i Kine nakon Merkel se prvo pojavila na Novi treći put.

Nemački birači su se pokazali kao konzervativni, umereni i ideološki ne naročito radikalni. Za razliku od Italije ili Francuske gde je obećanje o potpunoj promeni sistema bila glavna retorika svih stranaka, u ovoj državi tražio se dobar menadžer statusa quo. Angela Merkel je u potpunosti ispunjavala ta očekivanja, jer je nudila stabilnost, preuzimala popularne politike svojih protivnika i bila spremna za saradnju sa različitim strankama.

Međutim, nakon najave da se neće kandidovati za peti uzastopni mandat, javlja se evidentan liderski vakum. Kancelarka i danas ima visoku popularnost, sa čim se ne mogu naročito pohvaliti novi kancelarski pretendenti. Birači danas izvesno imaju identična očekivanja i postavlja se pitanje da li aktuelni kandidati mogu da ih ispune?

Izborna kampanja u Nemačkoj

Za razliku od nekoliko prethodnih izbornih ciklusa, na ovogodišnjim nemačkim izborima se pobednik zaista ne zna. Na osnovu ovogodišnjih anketa, glavne partije se periodično smenjuju na vrhu po rejtinzima. Najčešće su prvoplasirani bili demohrišćani, u aprilu i maju su privremeni proboj imali zeleni, dok sada socijaldemokrate dolaze blizu prvog mesta. Birači su definitvno nesigurni i primetno je da u talasima menjaju političko mišljenje.

Razlog za ovako dinamičnu promenu rejtinga je priroda ovih izbora i izborne kampanje. Prvi razlog je programska sličnost glavnih stranaka. Koliko god se kroz vreme programske razlike između umerenih stranaka na Zapadu smanjivale, na ovim nemačkim izborima gotovo da su najmanje. Nasleđe Angele Merkel da se pragmatično programski prilagođava javnom mnjenju, deluje da primenjuju sve partije koje ciljaju kancelarsko mesto.

Današnji glasač je siguran da ako izglasa demohrišćane, da će i oni brinuti o životnoj sredini, a da neće negirati LGBT prava. Takođe je siguran da ako izglasa socijaldemokrate, Nemačka neće nacionalizovati velike privredne gigante, a zna da će SPD voditi računa i o sentimentima konzervativnijih glasača. Ukoliko se odluči da svoje poverenje da zelenima, neće brinuti da će ekološke regulacije biti tolike da će ugušiti privredu, a zna i da spoljnu politiku neće voditi hipici.

Tri glavne partije u proseku nude ono što najvećim delom želi umerena većina birača. Dobar menadžment statusa quo sa nešto više ili manje umereno desnog, umereno levog ili umereno zelenog začina. To je donekle i očekivano, jer na sadašanjoj fragmentiranoj političkoj sceni, nema partije koja sama može sastaviti većinu. Od navedenih partija se očekuje da će koaliciono sarađivati, te je ideološki puritanizam u kampanji loša politička strategija, jer koalicione vlade podrazumevaju programski kompromis i prilagođavanje.

Ukoliko pitanje ovih izbora onda nije programsko, postavlja se šta je tema aktuelne kampanje? S obzirom da se velike debate ne vode recimo oko javnog duga, gde bi zeleni dozvolili malo više zaduživanja, a demohrišćani i liberali bi dug smanjili, arena političke borbe su ličnosti kancelarskih kandidata.

Kampanja za naslednika/cu?

Jedna od karakteristika ove izborne kampanje u Nemačkoj je velika fokusiranost na kancelarske kandidate i njihove personalne karakteristike. Debatuje se o njihovom iskustvu, obrazovanju, kompetentnosti da vrše kancelarsku funkciju, pa čak i tipu ličnosti. Kampanje su izrazito personalizovane, a prilično malo fokusirane na partije. Može se reći da su po ovoj karakteristici značajno “amerikanizovanije” nego u prethodnim izbornim ciklusima.

Da su ovi izbori pitanje ličnosti, a ne programa ili radikalnih preokreta, vidi se po reakcijama biračkog tela na različite situacije. Kada su zeleni lasirali svoju kancelarsku kandidatkinju, Analenu Berbok, ova partija je zabeležila odlučan rast. Demohrišani su bili u unutarpartijskom haosu i opterećeni sa nekoliko afera, a mlada kancelarska kandidatkinja je predstavljala dašak svežeg vazduha na političkoj sceni. Međutim, kako su pokrenuti ciklusi vesti koji su se kritički bavili njenom biografijom i sumnjama u odnosu na plagiranje, cenu toga u anketama platila je i ona i cela stranka.

Armin Lašet, koji ima iskustvo vođenja najmnogoljudnije savezne države, kao takav ostavlja utisak kompetentnog čoveka. Bez obzira na manjak konvencionalne harizme, glasanje za njega bi predstavljao kontinuitet vlasti Angele Merkel, kojom su glasači većinski zadovoljni. Sa druge strane, neoprezni gaf u julu ove godine poremetio je stabilnu prvoplasiranu poziciju cele stranke. Kobne poplave u julu pogodile su Nemačku i blizu 200 ljudi je poginulo u njima. Poslednje što bi jedan kanclearski pretendent želeo je da ispadne neempatičan prema žrtvama i bezobziran u odnosu na tešku situaciju.

Arminu Lašetu se desilo baš to, kada ga je kamera uhvatila kako se smeje u pozadini, dok je predsednik Štajnmajer slao poruke empatije i solidarnosti. Nakon ovog gafa, cenu je platio i lični rejting Lašeta i rejting cele partije. Takođe, na pitanje novinara o tri najvažnija pitanja ovih izbora, trećeg nije mogao da se seti. Koliko god ovo može delovati banalno, na visokopersonalizovanim izborima, svaka izjava se meri.

U ovoj seriji nezgodnih događanja za kancelarskog kandidata Lašeta i kandidatkinju Berbok, socijaldemokrata Olaf Šolc pokazao se kao dobitnik. Svojom stabilnošću i pouzdanošću, Šolc je kroz vreme zidao imidž tako da ga danas sve više građana može zamisliti kao novog kancelara. Dok je u julu zaostajao u ličnom rejtingu u odnosu na Lašeta, a u maju u odnosu na Berbok, danas ima lični rejting duplo bolji od oboje. Ovaj personalni rejting se po prirodi prelio i na partiju, te je i ona sa trećeg mesta iz jula, došla do deljenja prvog mesta sa demohrišćanima (ankete INSA).

Ovaj razvoj događaja je još jedna potvrda starog pravila, a to je da je politika veština relativne, a ne apsolutne snage. Za kandidata nije nužno da je: najobrazovaniji, najharizmatičniji ili najkompetentniji, već samo da je iz ugla birača bolji od ostalih u ponudi. Olaf Šolc nema naročitu harizmu, ima prilično rezervisane reakcije (neretko poređen sa robotom), ima solidno obrazovanje, kao i solidno iskustvo vođenja Hamburga i državnog resora finansija. On nema upadjive pozitivne karakteristike, ali nema ni kobne mane. Šolc nema visoka akademska dostignuća, ali nema ni optužbe za plagijat poput Analene Berbok. Šolc nema adut harizme, ali nema ni gaf smejanja tokom tragičnih poplava.

U aktuelnoj kampanji i sa sadašnjom konkrencijom, stabilnost i utisak kompetetnosti su dovoljan relativan kvalitet socijaldemokrate Šolca. Ukoliko održi nivo u narednih mesec dana, socijaldemokrate mogu biti optimistični.

Izbori i očekivanja građana

Biračko telo u Nemačkoj nikada uravnoteženije nije bilo podeljeno između stranaka. Dok je u prošlom sazivu broj parlamentarnih partija bio rekordan, danas taj veliki broj stranaka deli biračko telo dosta ujednačenije. Demohrišćani, zeleni i socijaldemokrate su trenutno uravnotežene snage, a odmah ispod su liberali sa solidnim rejtingom od oko 12%. Desničarska Alternativa za Nemačku je na niskim dvocifrenim procentima, dok je Levica na oko 6% do 7%. U istraživanjima se čak pojavljuje stranka Slobodnih glasača, ne mnogo daleko od cenzusa (oko 3%).

Ovoliko disprezivno raspoređena podrška glasača u posleratnoj Nemačkoj nije nikada viđena. To kao posledicu podrazumeva sastavljanje komplikovanih izbornih koalicija, koje će zbog parlamentarne matematike izvesno morati da budu tročlane. Kao što je navedeno, to podrazumeva kompromis oko programa i adaptiranje ostalim koalicionim partnerima. Zato i ne čudi izborni fokus na ličnosti kandidata, jer balansiranje između tri različita politička interesa, za budućeg kancelara predstavlja dobrim delom i test njegove lične sposobnosti.

Ono što se bez obzira na rezultat izbora 26. septembra može zaključiti je da će kancelarski naslednik ili naslednica Angele Merkel imati težak izazov. Prvi izazov je manjak političke moći, s obzirom da će izvesno biti podeljena između rekordnog broja koalicionih partnera. Drugi izazov je popuniti veliki liderski vakum koji popularna kancelarka ostavlja iza sebe. Treći izazov je ispuniti očekivanja glasača koji žele nastavak inkrementalnog i sigurnog napretka.

Osim nezadovoljnih glasača iz istočnonemačkih devastiranih regiona, poput Saksonije, većina biračkog tela ipak želi stabilne korake u istom smeru. Koliko god možda kampanja bazirana na ličnostima lidera, više nego na konkrentim politikama, delovala površno, ima jasan rezon. U ovom momentu nemačke glasače ne zanima da li je mačka bela ili crna, već da li lovi miševe. Odnosno, birače ne zanima da li će kancelar biti crni, crveni ili zeleni, već da li će isporučivati rezultate i biti kompetentan kada dođe kriza.

Trenutno ljudi vide taj potencijal u Olafu Šolcu, te bi najradije aktuelnu kancelarku zamenili njenim vicekancelarom. Nije iznenađenje za glasače koji ne vole rizik, ali se trenutna kampanja pokazala kao vrlo dinamična, da bi se iko mesec dana do izbora proglasio za pobednika. Rezervisane reakcije Šolca na skok rejtinga nisu samo pitanje prirode njegove skromnije ličnosti, već i autentičnog straha da u ovogodišnjoj neizvesnoj kampanji ništa nije sigurno.

Objava Izbori za nasledika/cu Merkel, manje za program se prvo pojavila na Novi treći put.

Dok Ukrajina, kao država u kojoj se desio neslavni incident u Černobilu 1986, planira da izgradi još par desetina elektrana ove vrste, Nemačka će ih po planu u potpunosti napustiti sledeće godine. Iako se u Zapadnoj Nemačkoj (i kasnije ujedinjenoj Nemačkoj) kroz celu poluvekovnu istoriju korišćenja ovog izvora energije desilo tek par manjih proizvodnih incidenata, vlade su od kraja devedsetih bile beskomprimisne u cilju da nuklearna energija ode u istoriju.

Trenutno u svetu gotovo da nema razvijene ekonomije koja razmatra takvu opciju, a na tako radikalan način ni u najavi. Čak i nakon japanskog incidenta u Fukušimi 2011, skepsa i nezadovoljstvo nuklearnom energijom bilo je privremeno, te se globalni kapaciteti dalje šire. Ono što se postavlja kao razumno pitanje je da li je Nemačka ispred svih i vidi nešto što ne vide drugi ili je u pitanju strateška greška?

Nemačka i nuklearna energija

Nakon Drugog svetskog rata ubrazno istraživanje nuklearne energije pomoglo je da ona dobija i komercijalnu ulogu, a ne samo onu koju je do tada imala u vidu prestižnog najrazornijeg naoružanja. Najrazvijenije industrijalizovane ekonomije su povećavale svoje energetske potrebe kao posledicu brzog posleratnog ekonomskog razvoja, te su inovacije u sferi nuklearne energije bile od koristi. Većina razvijenih ekonomija je tokom ’60. krenula sa korišćenjem nukelarnih elektrana, što se desilo i u Zapadnoj Nemačkoj.

Inicijativa za izgradnju što više nuklearnih elektrana u Evropi je intenzivirana tokom ’70. zbog naftne krize, koja je ovo fosilno gorivo učinila skupim. Nuklearna energija se tada pokazala kao jeftinija i pouzdanija alternativa, te su se države poput Francuske usmerile da se većinski upravo oslone na nuklearne reaktore kao izvor električne energije. Dok su se francuski gradići radovali kada su se nuklearne elektrane podizale u njihovim mestima i smatrali su to prestižom, u Nemačkoj je ta putanja bila dosta komplikovanija.

Iako je od ’70. udeo električne energije koja se u Nemačkoj proizvede kroz nuklearne reaktore rastao više decenija u kontinuitetu, sve vreme su bili nepopularno pitanje. Uprkos tome što je 2010. između četvrtine i petine struje proizvedene u Nemačkoj dolazilo iz ovog izvora, u jednoj od anketa BBC-a više od polovine građana je 2011. bilo za to da se one što pre zatvore. U drugim razvijenim ekonomijama taj procenat u istoj anketi nije dostizao ni četvrtinu ljudi, a u SAD i UK bio je ispod šestine.

Danas u Nemačkoj tek deset odsto električne energije dolazi iz ovog izvora, dok se taj procenat političkom odlukom uskoro ne približi nuli. U susednoj Francuskoj on i dan danas čini čak 70 odsto, sa sporom tendecijom pada do 50 odsto u 2035. po vladinom planu. Za ovu jedinstvenu nemačku poziciju oko nuklearne energije najviše bi trebalo zahvaliti Zelenima, kao političkoj snazi koja je u osnovi nastala iz redova antinuklearnih aktivista i koja je danas sve moćnija politička snaga.

Od protesta do mejnstrima

Kada su Zeleni kao stranka ušli prvi put u nemački Bundestag 1983, većina političkog establišmenta bila je u čudu. U skupštini ove države po prvi put su sedeli ljudi sa dugim kosama i bradama, alternativnog stajlinga. Lider ove stranke, Joška Fišer, ostao je upamćen po tome što je zakletvu davao u belim patikama, a ne formalnim cipelama. To što je ova ekološka snaga postala parlamentarna samo tri godine od svog osnivanja, dobrim delom svoje korene ima deceniju ranije.

Stranka je nastala kao koalicija različitih pokreta za ljudska prava, ekologiju, a među njima i veoma moćnog pokreta koji se borio protiv nuklearne energije. Početkom 1970. borci protiv nuklearnih elektrana bili su masovna pojava širom Zapadne Nemačke, a u svojim metodama borbe vrlo radikalna. Iako je skepticizam kada je reč o bezbednost nuklearne energije oduvek postojao, nekoliko nespretnih situacija ga je pretvorilo u masovni otpor.

Povod za dramatičan uspon Zelenih je svakako prvi masovniji i medijski primećeniji protest u varošici Vil u Baden-Vitenbergu. Od malobrojnog protesta lokalnih meštana i njihovih porodica protiv zidanja nuklearnog reaktora, ovo pitanje je brzo postalo nacionalna tema. Za to je najvećim delom zaslužna izrazito nasilna reakcija policije, koju je snimila televizijska kamera. Ponižavajući odnos policije prema farmerima, meštankama i lokalnim stanovništvom, brzo je proizveo erupciju antinuklearnih protesta, te je u Vilu uskoro bilo više desetina hiljada demonstranata.

U narednih nekoliko godina antinuklearni pokret je ojačao i sve agresivnije napadao bilo kakvu upotrebu ovog vida energije. Slični protesti su se raširili širom zemlje, te su i po odzivu učesnika dolazili do šestocifrenih brojeva. U nekoliko momenata, poput protesta u gradu Vakersdorfu, aktivisti su policiju napadali i molotovljevim koktelima.

Kada je nastala Zelena stranka u Nemačkoj 1980. ona je integrisala antinuklearni pokret i kroz aktiviste i kroz program. Jedna od glavnih programskih tačaka ove nove partije bilo je upravo ukidanje nuklearnih reaktora i protivljenje nuklearnom vojnom arsenalu. Ulazak brojnih uglednih ličnosti iz sveta kulture u novu ekološku partiju popularizovalo je ove ideje, te je nošenje nalepnica sa sloganima protiv nuklearne energije postalo moderno i deo popularne buntovničke kontrakulture. Ovaj sled akcija, izveden kao po udžbeniku propagandiste Edvarda Bernejsa, trajno je promenio stavove nemačkog javnog mnjenja, koje se od tada oštro protivi bilo kakvoj upotrebi nuklearne energije. Iako su i druge evropske države imale slične pokrete i inicijative, u britanskom slučaju čak i hronološki pre Nemačke, jedino je u Nemačkoj ovaj pokret svoje stavove uspešno lansirao u mejnstrim.

Zeleni na vlasti i nuklearna energija

Od momenta kada su Zeleni ušli u nemački parlament 1983, iz njega više nikada nisu izašli. Oni su uspeli da pronađu jaku bazu u urbanoj populaciji, iz koje su na svakom izbornom ciklusu crpeli od 2 do 3 miliona glasova. Bilo je pitanje vremena kada će postizborna matematika zelene učiniti nužnim partnerom za formiranje vladajuće većine. To se dogodilo 1998, kada je socijaldemokrati Gerhardu Šrederu zafalilo malo parlamentarnih predstavnika za većinu. 

Zeleni su sa svojih 47 poslanika postali deo parlamentarne većine po prvi put, te samim tim i dobili mesta u vladi i priliku da utiču na vladinu politiku. Taj uticaj je je dobrim delom značio jedno: nuklearnoj energiji će doći kraj. Deo koalicione politike bio je da nuklearne elektrane budu stavljene van upotrebe. To nije bila naročito radikalna pozicija tog vremena, s obzirom da su se i socijaldemorkate nakon katastrofe u Černobilu 1986. zalagali za gašenje svih nuklearnih reaktora u narednih 10 godina.

Međutim, ulazak Zelenih u vlast značio je definitivan kraj za upotrebu nuklearne energije, s obzirom na to da je ovo obećanje bilo jedno od glavnih programskih tačaka stranke u kampanji. Vlada kancelara Gerharda Šredera je ovo obećanje i pretvorilu u konkretnu politiku,  te je kroz kompromis stavljanje nuklearnih elektrana van upotrebe određeno da se izvrši u narednih 20 godina (tada definisano 2021). Ovu novu vladinu energetsku politiku više niko nije mogao da zaustavi. 

Iako su Zeleni od 2005. ispali iz vlasti, njihova politika prema nuklearnim elektranama je nastavila da živi. Demohrišćani Angele Merkel su pokušavali da dovedu u pitanje odluku, međutim svaku šansu da do promene dođe poništila je nuklearna katastrofa u Fukušimi 2011. Ona je na ulice izvela šestocifren broj demonstranata koji su se zalagali za ukidanje nuklearnih elektrana u panici da se slično može dogoditi i u Nemačkoj. Zeleni su u anketama zabeležili istorijske maksimume podrške, te je vlada u strahu odustala od svog pokušaja da proširi nuklearne kapacitete.

Poznata po preuzimanju popularnih političkih pozicija svojih protivnika u cilju slabljenja konkurencije, i kancelarka Angela Merkel, koja je po pitanju ukidanja nuklearnih reaktora bila skeptik, postala je zagovornik ove energetske politike. Postalo je jasno da će se reaktori ugasiti do zadatog roka, sa Zelenima u vlasti ili bez njih. Za razliku od svih ostalih bogatih država, jedino su u Nemačkoj po pitanju nuklearne energije svi političari zeleni kao posledica ovih neobičnih političkih okolnosti. 

Utemljena politika ili populizam

Tokom poslednjih deset godina udeo nuklearnih reaktora kao izvora proizvodnje električne energije pao je za čak 50 odsto.  Politika odbacivanja ovog energetskog izvora sprovodi se dosledno i jasno je da će želja javnog mnjenja i san zelenih aktivista biti ispunjeni vrlo brzo. U ovome Nemačka ostaje jedinstvena. Osim Belgije i Švajcarske koje planiraju sličnu politiku, ali postepenu, u svetu su trendovi suprotni. Rusija i Kina zidaju nove nuklearne reaktore, nekoliko ih je u izgradnji u SAD-u, dok države poput Poljske ili Ukrajine deluju u istom smeru.

Ono što javnu debatu o energetici u Nemačkoj razlikuje od ostalih država je što je narativ antinuklearnog pokreta postao nacionalni narativ o temi nuklearne energije i to se nije promenilo 50 godina. On kao aksiom uzima da je nuklearna energija najveća opasnost po bezbednost i zdravlje ljudi, te je glavni zadatak izboriti se protiv nje. Ovaj stav dodatno je potvrđen u percepciji nemačke javnosti kao aksiom zbog popularizovanje teme kroz masovne proteste, program parlamentarne partije, podrške poznatih ličnosti iz sfere umetnosti i kulture, te je na kraju postao i deo kontrakulture. Kako su i birači većinski prihvatili ovaj stav, tako su se i ostale političke partije oportunistički adaptirale tome.

Problem sa takvom postavkom i percepcijom javnosti o pitanju nuklearne energije je to što je narativ antinuklearnog pokreta neutemljen i dobrim delom populistički. On kao glavnu metu u borbi za čistije okruženje i ekološke ideale vidi nuklearnu energiju, te da kada se nuklearne elektrane ukinu da će veliki broj ekoloških problema biti rešen. Međutim, ovaj niz hipoteza nema naučno utemeljenje. 

Kroz 60 godina korišćenja nuklearne energije postojalo je samo nekoliko incidenata koji su alarmirali javnost, a to su Incident na ostrvu Tri milje 1979, Černobil iz 1986. i Fukušima iz 2011. Ukupne direktne i indirektne žrtve ovih incidenata manje su nego dnevne žrtve od posledica emisija spaljenog uglja. 

Naučnik Stiven Pinker problem u percepciji i strahu od nuklearne energije definiše kao problem ljudske percepcije opasnosti, koja je više anegdotalna nego statistička. Ljudi u percepciji opasnosti prioretizuju pojave za koje mogu vezati opipljive anegdote u odnosu na realne i statistički relevantnije opasnosti Iako od posledica spaljivanja uglja dnevno umre više nego od posledica nuklearne energije za svih 60 godina njene upotrebe, drugo se percipira kao veća opasnost zbog konkretnijih upečatljivih negativnih događaja. Kako je i sam naveo, nuklearne elektrane uprkos mitu, ne mogu da eksplodiraju, a njihov otpad je kompaktan, te sav nuklearni otpad nastao kroz 60 godina upotrebe ove energije u SAD-u, može da „stane u jedan Volmartov supermarket“. Nuklearna energija iz tog razloga spada u jednu od najčistijih i u većini država najisplativijih izvora energije, te cela kalkulacija antinuklearnog pokreta iz ’70 nema utemljenja i potpuni fokus na nju u borbi za čistiju energiju je potpuni i politički i ekološki promašaj.

O tome govore i podaci da iako je Nemačka u prethodnim decenijama gasila svoje nuklearne reaktore i uskoro će ugasiti i poslednje, da njeno umanjenje emisija ugljendioksida ide veoma sporo i da je i dan danas najveći evropski zagađivač. Ukoliko se ova država uporedi sa susednom Francuskom koja se oslanja sa 70% na nuklearnu energiju, razlika je velika. Francuski kvalitet vazduha je jedan od boljih u svetu i broj smrti od emisija ugljendioksida višestruko je niži, a i njemu najviše doprinose gasovi koji upravo dolaze iz nemačkih termoelektrana. Francuska je za nešto više od decenije kroz zidanje nuklearnih elektrana upravo smanjila emisije štetnih gasova, a po podacima Evropske komisije iz 2017, njena cena struje je skoro duplo niža sa porezima od cene struje u Nemačkoj.

Nemačka je kroz par decenija u potpunosti ugasila svoje nuklearne reaktore, a da nije imala realističnu alternativu u obnovljivim izvorima energije. Njene emisije su ostale relativno visoke, te po podacima Eurostata iz 2017. samostalno godišnje proizvede CO2 koliko Francuska, Italija i Češka Republika zajedno.

Promašena meta

Celokupna višedecenijska kampanja antinuklearnog pokreta i Zelene stranke u Nemačkoj se može opisati kao uspešna, ali sa potpuno promašenim ciljem. Aktivisti koji su se zalagali za ukidanje nuklearne energije još 1970. uspeli su da ostvare svoju konkretnu fiksaciju, ali cilj čistijeg okruženja je dobrim delom promašen, jer prvo i drugo nisu nužno povezani. Iako je tokom ’60. i ’70. znanje o ovom vidu energije bilo nešto šturije, te je pobuna i donekle mogla da bude opravdano, dosledno sleđenje istih pozicija, kada savremena nauka nakon pola veka iskustva negira te negativne pretpostavke, svakako nije.

Dok su ostale države nastavile da primenjuju ovaj način za popunjavanje svojih energetskih potreba, a neke i sa njima tako smanjivale emisije štetnih gasova (Francuska i Švedska), u Nemačkoj je ova tema ostala u raljama populizma. Savremenu nauku i prethodno empirijsko iskustvo pobedile su deplasirane apokaliptične teorije iz ’60. i slogani. Iako su u periodu vlasti demohirišćanke Angele Merkel i liberala Gvida Vestervelea postojale šanse da se kurs promeni, nesreća u Fukušimi je malerozno trajno zacementirala postojeće antinuklearno raspoloženje.

Kao posledica svega navedenog, Nemačka će kroz svoju ekološku tranziciju ići zaobilaznim putem, koji zahteva više vremena i više finansijskih sredstava, a paradoklasno i kratkoročno više zagađenja, jer su brze i kratkoročne alternative za nuklearnu energiju fosilna goriva. Nemački primer bi trebalo da stoji svakoj državi za negativan primer ekološke politike u kojoj prioritete definišu slogani i percepcija javnosti, a ne naučni dokazi i empirijsko iskustvo. U vremenu kada ekologija biva sve važnije pitanje, imati na oku populističke i antinaučne elemente u korpusu zelenih pokreta i inicijativa, biće naročito korisno. Prethodnih pola veka u Nemačkoj mogu biti odličan primer za poređenje i identifikovanje takvih opasnosti, jer je ukupno vreme za globalnu ekološku transformaciju ograničeno.

Tekst je originalno objavljen na portalu Ekologika.rs 18.06.2021.

Objava Da li je borba nemačkih zelenih protiv nuklearnih elektrana promašaj? se prvo pojavila na Novi treći put.

Dok su ranije u dublju analizu glasanja žena mahom ulazili samo politički stratezi, zbog interesa svojih kampanja, danas je to važnije pitanje u javnosti. Podaci iz različitih država govore da su žene na Zapadu imale velikog uticaja na to ko će u kojoj državi biti izabran, a da će ta uloga samo rasti.

Glasanje i žene

Od kad su se žene izborile za pravo glasa, zahvaljujući višedecenijskoj borbi sifražetkinja, važi percepcija da su žene bliže glasanju za leve i druge društveno progresivne partije. Od Amerike, preko Francuske ili Ujedinjenog Kraljevstva i Nemačke, žene su se u proseku više opredeljivale za demokrate, odnosno u Evropi za socijaldemokratske partije. Međutim, ta razlika nije bila velika.

Percepcija toga vremena je bila da zbog tradicionalnih rodnih uloga, muškarci i žene imaju različita životna iskustva. Različita proživljena iskustva formiraju različito shvatanje određenih problema i rešenja za njih. Zbog tradicionalne društvene uloge žena koja podrazumeva brigu prema ljudima iz njihovog okruženja, afiniteti njih kao glasačke grupe bili su bliži podršci državnim programima zdravstva, obrazovanja i socijalnog staranja, a manje različitim ratnim politikama i tržišnim merama.

Iz tog razloga, žene su bile sklonije da glasaju za stranke koje imaju politički program na liniji socijalne odgovornosti i širenja društvenih sloboda. Po pravilu su to bile stranke umerene levice, koje su uvek u svom sastavu imale i uticajno feminističko krilo. Desnici su bile sklone konzervativnije žene, čiji je broj opadao kroz vreme.

Jačanje i sve veći uticaj feminističkog pokreta, uključivanje ženskog ugla gledanja u popularnu kulturu i takozvani „kulturološki ratovi“ ovu razliku su dodatno proširili. Žene danas glasaju nezavisnije od muškarca iz svog okruženja, svesnije su svog identiteta i više se opredeljuju u skladu sa problemima svoje grupe. To se veoma brzo videlo i na biračkim mestima širom Zapada.

Koga glasaju žene?

Ono što u politici mahom ne važi je da će pripadnici određene grupe da uvek glasaju za pripadnika svoje grupe. Šansa da će imigrant glasati za lidera stranog porekla ili da će mlad čovek glasati za mladog kandidata, ne važi nužno. Takva je situacija i kod žena na Zapadu. Iako postoje studije koje pokazuju da su žene sklonije da glasaju ako je kandidat zapravo kandidatkinja, to je daleko od glavnog kriterijuma.

Ključan kriterijum kod žena predstavljaju političke pozicije tog kandidata ili kandidatkinje. Žene na Zapadu su spremne da brane svoja prava (poput reproduktivnih prava), da se mobilizuju protiv ultrakonzervativnih snaga na tvrdoj desnici i sklonije su glasanju za opcije koje su izdašnije sa javnom potrošnjom. Rod lidera ima manje uticaja.

Žene su u Francuskoj 2017. više glasale za Emanuela Makrona nego za njegovu protivkandidatkinju Marin Le Pen (68% prema 32%). Prva žena na čelu Britanije nakon Margaret Tačer, Tereza Mej, bila je izjednačena sa laburistom Džeremijem Korbinom među ženama ukupno (43% prema 43%). Kod žena mlađih od 25 godina je čak izgubila ubedljivo, gde je Korbin dobio čak rekordnih 70% na izborima 2017.

Postoje i suprotni primeri, gde je Hilari Klinton ubedljivo pobedila Trampa kod ženskih glasača sa 54% prema 41%, i to ravnomerno u preko 40 od 50 država. Međutim, na izborima prošle godine, stari beli muškarac Džo Bajden je povećao tu razliku i Trampa pobedio kod ženskih glasača sa 57% prema 42%. Angela Merkel je ka sebi privukla takođe ženske glasače, koji njenoj stranci desnog centra tradicionalno nisu bili skloni. Sa druge strane i ona je svoju partiju izmenila, tako što je prihvatila brojne politike svojih levičarskih protivnika.

Po pravilu, izrazita desnica, ima veliki problem da mobilizuje ženske glasače. Njihovi tvrdo konzervativnistavovi i oštar odnos prema imigraciji, svoju bazu nalaze većinski u muškarcima bez fakultetske diplome. Žene, a naročito one mlađe, za takve opcije značajno manje glasaju i često izlaze da glasaju protiv ovakvih stranaka. Primeri su brojni, od Amerike i Ujedinjenog Kraljevstva, pa do Švedske, gde je za tvrdu desnicu glasalo samo 12% žena, a čak duplo više muškaraca. U Americi je Trampovo pomeranje republikanca udesno, smanjilo podršku žena ovoj partiji i podiglo njihovu izlaznost.

Uticaj žena na izborne ishode

Danas žene na Zapadu glasaju značajno različito od muškaraca, što jeste promenilo izbornu dinamiku, ali još nije odlučujući faktor. Žene su pojedinačno najveća grupa birača, te su i samim tim vrlo heterogena grupa. Kategorije kao što su obrazovanje, etnička pripadnost, godine ili mesto življenja imaju takođe uticaja na njihovo opredeljivanje.

Istraživanja pokazuju da su starije žene konzervativnije i češće glasaju za desnicu, dok su mlađe ubedljivo za progresivne opcije. Tereza Mej svoju pobedu 2017. duguje dobrim delom penzionerkama. Iako je Tramp od Bajdena ubedljivo izgubio kod žena ukupno, uspeo je da pobedi među udatim ženama (51% prema 47%), a izgubi ubedljivo kod neudatih (63% prema 36%) ili afroamerikanki (90% prema 9%). Žene sa sela i iz malih gradova dale su veliku podršku Marin Le Pen, dok je kod onih iz Pariza bila veoma slaba.

Iz tog razloga bi posmatranje žena kao monolitnog glasačkog bloka bilo greška, ali različite grupe ženskih glasača zaista imaju uticaja na finalne rezultate. Ukoliko se sadašnji trendovi nastave i mlađe žene budu kroz godine sve uticajnije na izborne rezultate, tvrdo desne snage teško će doći do vlasti na Zapadu. Na najskorijim izborima bile su uticajne da spreče njihov uspon, ali ne glavne. Ako se sadašnji procesi nastave, ženski glasači će uskoro poslati izrazitu desnicu na Zapadu u političku istoriju.

Tekst je originalno objavljen na sajtu „nova.rs“ 19. aprila 2021.

Objava Zašto su glasovi žena sve važniji za izbornu pobedu? se prvo pojavila na Novi treći put.

Nakon gubitaka na regionalnim izborima u Baden Vitenbergu i Rajni-Palatinat i korupcionaških afera, deluje da sve više ljudi može da zamisli i vlast bez demohrišćana. Jedna od alternativnih opcija o kojoj se govori je upravo vladajuća koalicija iz Rajne Palatinat, nazvana „semafor koalicija“, po bojama partija koje je čine (SPD-crveni, liberali-žuti i Zelena stranka – zeleni). Glavni izazov za demohrišćane na izborima u septembru trenutno deluje da će biti upravo ove alternativne koalicije partija, koje isključuju njih kao dosadašnjeg stožera.

Vladajuće koalicije u Nemačkoj

Kada se posmatra istorija nemačke politike od 1945., koalicije postoje kao kontinuitet. Najčešće su u pitanju bile koalicije dve od neke od tri najstarije partije: demohrišćana (CDU/CSU), liberala (FDP) i socijaldemokrata (SDP). Kroz istoriju demokratije, države koje su imale koalicije na vlasti pokazale su se kao manje efikasne, ali bolje u nalaženju kompromisa između različitih delova društva. Takve države su manje sklone oštroj društvenoj polarizaciji od država sa samo dve jake stranke koje se takmiče, poput SAD ili UK.

Posleratna Nemačka je upravo simbol stabilnosti i kompromisa. U poslednjih 16 godina su demohrišani, na čelu sa Angelom Merkel, dominirali političkom scenom. Oni su bili stožer koalicije, kojima se pridruživao ili SPD u takozvanoj „velikoj koaliciji“ ili liberali sa kojima su imali više slaganja oko ekonomske politike. Nasleđe ovog perioda je stabilnost i predvidivost, kao i umerenost u spoljnoj politici. Angela Merkel je u svoj program često inkorporirala popularne programske crte konkurentskih partija, što joj je davalo na popularnosti, ali što je ujedno isključivalo preveliku ideološku polarizaciju između stranaka.

U periodu pre Merkel, od 1998. do 2005, vlast socijademokrate Gerharda Šredera i lidera zelenih Joške Fišera bila je drugačija. Dok se Merkel pokazala kao odlična menadžerka statusa kvo, Šrederove vlade bile su sklonije rizicima. Građanima u našem regionu svakako će u sećanju ostati prvo eksplicitno uključivanje Nemačke u neki ratni sukob tokom NATO intervencije 1999. U tom periodu u pitanju je bilo vrlo kontroverzno pitanje, a još manje očekivano od generalno pacifistički nastrojenih socijaldemokrata i zelenih. Nemačkim građanima će ostati takođe u sećanju velike ekonomske reforme Šrederovih vlada, kao i progresivni društveni iskoraci u sferi ekologije, imigracije, prava žena i LGBT zajednice.

Međutim, izbori u septembru mogu predstavljati nekoliko novina. Jedna od njih može biti upravo vlada koju čine više od dve velike partije i nepredvidivost koju takav koncept nosi. Jedna od opcija koje se javlja je i takozvana „semafor koalicija“.

Da li je moguće da na vlasti bude „semafor koalicija“?

Postoje dva ključna faktora koja daju prostor za ovakav razvoj događaja. Prvi je sve veći broj relevantnih partija u Nemačkoj kroz vreme. Od 1980-ih javili su se zeleni, nakon ujedinjenja i tvrdo leve snage u više formata, a nakon migrantske krize su u parlament ušli i tvdi desničari iz Alternative za Nemačku.

Ovaj skok broja parlamentarnih opcija umanjio je prostor za jednostavne koalicije između samo dve od tri najstarije stranke: CDU/CSU, SPD i FDP.

Socijaldemokratski kancelarski kandidat Olaf Šolc (levo) i njegov partijski kolega poslanik Štefan Cirke (desno)Angela Merkel je kroz pragmatizam i stalno programsko adaptiranje, uspevala da uđe u glasačke baze drugih stranaka i tako održava visoku podršku.

Od zelenih i socijaldemokrata privukla je ljude migrantskog porekla, Turke, žene i najumerenije glasače. Međutim, izvesnije je da naslednik Merkel u partiji to neće tako dobro znati i da će se deo ovih glasača vratiti partijama koje su im vrednosno najprirodnije. Poslednje ankete pokazuju dosta izbalansiraniju podršku između stranaka, te su šanse da vlast bude tročlana veće.

Drugi faktor je niz negativnih događanja po vladajuću partiju, koji joj je spustio rejting. Nakon solidnog poverenja na početku pandemije, loša realizacija vakcinacije i haotično snabdevanje medicinskom opremom, umanjilo je poverenje u CDU. Korupcionaške afere vladajućih poslanika takođe su doprinele tom padu. Afere poput poslova poslanika sa prodajom maski, primanje novca od azerbejdžasnkog režima ili lobiranje za povezane kompanije, bacile su dodatnu sumnju kod glasača.

Kada vlada ne isporučuje rezultate oko glavnog pandemijskog pitanja, a javlja se i korupcija, birači će biti spremni da više rizikuju. CDU je naročito ranjiv jer neće biti popularne Merkel da taj rezultat izvuče. Blago jačanje zelenih, socijaldemokrata i liberala bilo bi dovoljno da se sastavi vlada bez CDU-a. Sa druge strane, postoje i evidentna ograničenja za ovaj semafor ishod.

Rizici za veliku promenu

Iako je CDU na regionalnim izborima doživeo pad i ankete nakon njih su ga izmerile i na nacionalnom nivou, demohrišćane ne bi trebalo otpisivati. Ukoliko se smer pandemije promeni ka boljem i krene popuštanje mera, javiće se optimizam i opašće želja birača da rizikuju. Čak i da partija opadne sa rezultatom u odnosu na prošle izbore, to neće biti potpuni fijasko. Stranka nema adekvatnu lidersku zamenu za Merkel, ali u ovom momentu nemaju je ni druge stranke.

Koalicija CDU-zeleni, koja je do sada bila vlast u Baden Vitenbergu, trenutno deluje kao matematički najlakša i na nacionalnom nivou. S obzirom da zeleni imaju najveći koalicioni potencijal, verovatno će na njima biti odluka sa kim će ići u vladu. Ne bi se trebalo iznenaditi ako rukovodstvo ove stranke odluči da je lakše da im CDU bude jedini partner, nego da ulaze u prevelike eksperimente kroz „semafor koaliciju“.

Dok sa CDU imaju određena neslaganja, kompromis je moguć. Na drugoj strani, socijaldemokrate i liberali imaju vrlo različite interese. Liberali bi se trudili da svaki zeleni program koji bi opteretio privredu razvodne, a dodatne poreze i socijalne programe blokiraju. Iz tog razloga ne čudi skepsa lidera liberala, Kristijana Lindnera, prema ovoj mogućoj opciji. U ovom momentu, pet meseci pred izbore, moguće je dati tek rezervisano predviđanje. Koalicija koja bi isključivala demohrišćane je danas moguća više nego pre godinu dana ili dve.

Ankete govore da bi matematički bila izvodljiva, ali bi bile moguće i mnoge druge koje uključuju CDU. U narednom periodu je najvažnije pratiti kako će se vladajući demohrišćani snalaziti sa pandemijom. Ako se situacija poboljša i ako konsoliduju svoje redove, otpisivati demohrišćane bi bilo jednako otpisivanju Bajerna iz Minhena protiv prosečnog tima na domaćem terenu, nakon tek par kikseva. Neoprezno.

Tekst je originalno objavljen na portalu Nova.rs 04.04.2021.

Objava Da li će „semafor koalicija“ zameniti Merkel? se prvo pojavila na Novi treći put.

Objava Ko će biti evropski lider nakon odlaska Merkel? se prvo pojavila na Novi treći put.

Objava Zašto Nemačka ne ulaže (dovoljno) u vojsku? se prvo pojavila na Novi treći put.