Sa druge strane, bliskoistočne lidere koji su se nadali pobedi Donalda Trampa, sačekala je radio tišina. Netanjahu je 3 meseca čekao na svoj poziv i ostao bez prekopotrebne podrške Vašingtona tokom ključnih dana izborne trke, dok su Egipat i Saudijska Arabija u potpunosti zaboravljeni.

Bajden i Turska

Iste sudbine se pribojavala i Ankara. Erdogan je među prvima čestitao Bajdenu pobedu u novembru, i odmah potom imenovao liberalnog i harizmatičnog Murata Merčana za novog ambasadora Turske u Vašingtonu, signalizirajući da je Turska spremna za saradnju.

Do razgovora je konačno došlo 23. aprila, ali Erdogan nije imao razloga za slavlje, jer do poboljšanja odnosa nije došlo. Naprotiv, Bajden je saopštio turskom predsedniku da će tokom sutrašnjeg govora priznati genocid počinjen nad Jermenima u periodu od 1915-1917. od strane Otomanskog carstva.

Priznanje jermenskog genocida je bila stavka koja se nalazila na izbornoj agendi većine predsedničkih kandidata u poslednjih nekoliko decenija, ali je uvek magično gubila na važnosti po preuzimanju vlasti, zahvaljujući efikasnom turskom lobiranju u Kongresu. Pre Bajdena najbliži priznanju bio je Regan, koji je 1981. godine ovaj događaj nazvao genocidom, ali ubrzo je bio primoran da povuče i promeni izjavu pod pritiskom Ankare i Pentagona.

Pentagon je bio jedna od vodećih struja koja se protivila nedvosmislenom priznanju, pozivajući se na strateško partnerstvo između SAD i Turske koje bi bilo ugroženo takvim nepromišljenim potezom. Kakve se posledice mogu očekivati nakon Bajdenovog govora, koji će biti odgovor Turske i zašto su se SAD odlučile na ovakav potez?

Američko-turski odnosi prolaze kroz proces  nezaustavljive deterioriacije još od početka 21 veka. Odnosi su se blago popravili za vreme mandata Donalda Trampa, koji je štitio Erdogana od sankcija Kongresa usmerenih protiv kupovine ruskih S-400 sistema. Još bitnije, Tramp se nije mešao u Erdoganovo koketiranje sa autoritarizmom i postepeno preuzimanje svih poluga vlasti u Turskoj.

Međutim glavni problemi su i dalje ostali nerešeni: američka podrška SDF-u u Siriji, turska kupovina S-400 sistema i sudbina Fetulaha Gulena, čoveka koji se krio iza puča 2016, ako je verovati Erdoganu. Na kraju Trampovog mandata CAATSA sankcije su ipak stupile na snagu, dodatno komplikujući relacije između dve NATO države.

Mat Bajdena i Bliski Istok

Bajdenova odluka nam pruža uvid ne samo u njegovu viziju američko-turskih odnosa, već i na spoljnopolitičku strategiju njegove administracije, jer je ovde reč o jednom proračunatom potezu, a ne (samo) o ubiranju jeftinih političkih poena kod kuće. 

Upotrebom reči “genocid“ u svom govoru, Džo Bajden signalizira da SAD nastavljaju povlačenje sa Bliskog Istoka i fokusiranje na Pacifik i obuzdavanje Kine. Posmatrano kroz ovu prizmu, Bajdenov govor 24. aprila predstavlja samo još jednu u nizu odluka koje teže ka tom cilju.

Ukidanje logističke i finansijske podrške Saudijskog Arabiji u Jemenu, “bojkotovanje“ Netanjahua uoči izbora u Izraelu, skromniji diplomatski otisak u regionu (izostanak imenovanja specijalnih izaslanika za Siriju i Iran) i povlačenje američkih trupa iz Avganistana su bili neki od prethodnih koraka koje je Bajden preduzeo tokom prvih 100 dana kao šef SAD-a.  

Posledice američkog povlačenja iz regiona biće slabija pozicija Izraela i Saudijske Arabije, ali i gubitak turskog geostrateškog značaja koji predstavlja stub na kojem je balansirana saradnja između Ankare i Vašingtona.

Ovakva novonastala geopolitička pozicija omogućava Bajdenu da se grublje ophodi prema Erdoganu. CAATSA sankcije su nastavljene, a Turska je i konačno isključena iz programa za F-35 višenamenski lovac , koji je ujedno bio i najambiciozniji oblik saradnje između ove dve države na vojnom planu. Ovaj projekat je trebao da upumpa između 9 i 11 milijardi dolara u tursku vojnu industriju.

„Zicer“ za Kamalu Haris

Bajden ne samo da jača svoju poziciju kod kuće, koristeći ovo priznanje da se pozicionira kao zaštitnik ljudskih prava i demokratskih vrednosti, već i poziciju svoje potpredsednice Kamale Haris. Svestan svojih poznih godina i mogućnosti da bude predsednik samo jedan mandat, Džo Bajden priznanjem genocida nad jermenskom populacijom pomaže potencijalne izborne šanse Harisove 2024.

Velika većina jermenske dijaspore u SAD živi upravo u Harisovoj Kaliforniji. Snaga jermenske manjine jeste dobro organizovana mreža lobista (po uzoru na izraelski AIPAC) i to što što mogu uticati na izbore za Predstavnički dom Kongresa, budući da jedna trećina Amerikanaca jermeskog porekla živi u 5 distrikta (više od polovine Jermena živi u 20 kongresnih zona).

Bajden je situaciju iskoristio sa jačanje rejtinga kod kuće, ali i signaliziranje Kini da će status Ujgura ostati najvažnija meta njegovih retoričkih napada i pritisaka na KPK. Sa druge strane, očekivana reakcija Ankare je izostala.

Turska bez prostora za odgovor

Za sada jedini odgovor Turske je bilo pozivanje američkog ambasadora Dejvida Saterfilda na konsultacije sa ministrom spoljnih poslova Mevlutom Kavusogluom. Odgovor Ankare je iznenađujuće pitom s obzirom na sav diplomatski kapital koji je bio utrošen tokom decenija upravo na sprečavanje ovakvih izjava. Predsednički kabinet je ostao nem, ni Ibrahim Kalin (glavni savetnik sa državnu bezbednost) ni Redžep Erdogan nisu komentarisali Bajdenov govor.

Jednostavno, Turska se trenutno nalazi u nezavidnoj poziciji, čega je Bajden dobro svestan. Ekonomska kriza se produbljuje, lira je i dalje nestabilna, a treći talas COVID-19 pandemije je uništio turski turistički sektor. Da bi opstala, turskoj ekonomiji su potrebne strane investicije, pa i one iz SAD-a.

Erdogan nije u poziciji da prekine diplomatske odnose sa Vašingtonom, niti da ugrozi američke interese u regionu bez sabotiranja sopstvenih.

Loši odnosi sa EU takođe isključuju mogućnost da Brisel igra ulogu posrednika između Ankare i Vašingtona. Erdogan bi mogao da ponovo blefira  približavanje Rusiji, ali su male verovatnoće da bi Bajden zagrizao takav mamac, budući da Turska i Rusija sparinguju jedna protiv druge ne samo u Libiji i Siriji, gde obe sile uspevaju relativno uspešno da sarađuju uprkos različitim interesima, već i u Ukrajini, gde se Turska bori da sačuva balans snaga na Crnom moru, koji je krucijalan za njenu bezbednost. Dodatno udaljavanje od vodeće NATO sile ne bi bilo u interesima Turske.

Erdogan bi mogao da traži obustavljanje svih američkih misija iz Incirlik vojne baze u Adani, ili da pojača intezitet turskih operacija usmerenih protiv prokurdskih snaga u Siriji. Iako bi antiamerička retorika poslužila Erdoganu da dodatno zagreje svoju bazu glasača i potencijalno popravi svoj rejting, krhka turska ekonomija će najverovatnije primorati Erdogana da prećuti moralne lekcije od strane američke administracije.

Prva prilika za dijalog i oporavak bilateralnih odnosa biće u junu na NATO samitu. Lideri SAD i Turske će definitivno diskusovati i o trenutnim situacijama u Iranu, Avganistanu i UN koaliciji u Libiji. Američko povlačenje sa Bliskog Istoka, prirodno ostavlja Tursku i Iran kao vodeće sile u regionu, tako da i dalje postoji šansa da se pronađe neki okvir stabilne saradnje između Turske i SAD, makar po pitanju NATO interesa i planova delovanja.

Zaključak je da Turska nije u poziciji da prekine diplomatske odnose sa Vašingtonom, niti da ugrozi američke interese u regionu bez sabotiranja sopstvenih.  Sa druge strane, Bajden je platio minimalnu političku cenu za priznavanje jermenskog genocida i očigledno je svestan te činjenice.

Objava Zašto se Erdogan plaši Amerike? se prvo pojavila na Novi treći put.

Jačanje kineske političke moći, koja se iz ekonomske sfere prelila i na vojnu, podrazumeva i promenu paradigme. Vlast Komunističke partije Kine sve je asertivnija, a iz zvaničnih dokumenata izbacila je formulaciju da se radi o državi nužno orijentisanoj ka miru. Nakon brutalnog obračunavanja sa otporom u Hong Kongu, tajvanske vlasti i građani prilično su svesni da mogu biti sledeći na meti.

Kineski vladajući komunisti i dan danas sanjaju da pod svoju direktnu kontrolu stave ostrvo na kom vladaju naslednici njihovih neprijatelja iz građanskog rata. Kineski borbeni avioni periodično povređuju tajvanski vazdušni prostor, a Kina sprovodi i vojne vežbe u severnom i južnom delu Tajvanskog moreuza.

Za Tajvan glavno pitanje ostaje, da li bi u slučaju invazije mogli da računaju na ključnu pomoć zapadnih demokratija.

Gde je Tajvan danas?

Iako i na Tajvanu, kao i u Kini, većinsku populaciju čine Han Kinezi, evidentan je proces političke i kulturološke divergencije između ove dve države. Vlast u Pekingu koja je započela kao autoritarna i ekonomski socijalistička, danas je ostala autoritarna, ali sa kapitalističkim poretkom. Vlast na Tajvanu započela je kao autoritarna i kapitalistička, ali se demokratizovala i danas predstavlja jednu od najprogresivnijih država u Aziji.

Svaki dan postojanja progresivnog i demokratskog Tajvana je trn u oku jednopartijskoj diktaturi u Pekingu. Tajvan je dokaz šta je i Kina mogla da bude, da je njena politička elita donela drugačiju odluku.

Dok kineski autoritarizam dobija totalitarne karakteristike, kroz sve veću moć države i visokotehnološke alate za špijuniranja sopstvenih građana, Tajvan je u kontinuitetu u top 15 najdemokratskijih država u svetu. Dok Kina vrši prinudne sterilizacije ujgurskih žena u Sinkjangu, Tajvan po pravima žena deli 6. mesto na svetu (GII indeks) sa Norveškom. Razlika u primanjima muškaraca i žena na Tajvanu je 14% (kao u SAD), u Kini je preko 20%.

U poslednjim godinama, vlast u Pekingu sve više se okrenula od multietničkog socijalističkog društva ka etnonacionalizmu Han naroda, na štetu regionalnih i etničkih specifičnosti. Tajvansko društvo je od vrlo konzervativnog i autoritoranog društva, kroz modernizaciju po ugledu na Zapad, postalo bogato i progresivno društvo. Etničke manjine na Tajvanu imaju važno mesto, a LGBT brakovi su legalizovani.

Tajvansko društvo je danas bliže bilo kojoj zapadnoj demokratiji nego Kini, iako obe države imaju identičnu kulturološku osnovu. Međutim, zbog svog obima i ogromnog tržišta, režim u Pekingu bio je atraktivniji partner za saradnju SAD i saveznika, uprkos političkim razlikama. Glavni izazov u odnosu na poslednje promene u Kini ostaje budući pristup demokratskih država i da li će biti spremne da zbog političkog kapitala rizikuju jasne ekonomske benefite.

Tajvanu je potrebna odbrana

Za razliku od Japana, za čiju odbranu SAD garantuju, u slučaju Tajvana to nije situacija. S obzirom na intenzivno kinesko naoružavanje i pojačavanje mornaričkih kapaciteta, tajvanski odbrambeni kapaciteti gube na relativnoj snazi. Vojna doktrina na ostrvu bazirana je na proizvodnji što veće štete u slučaju kombinovanog napada iz vazduha i sa mora ili prilikom hipotetičkog iskrcavanja neprijatelja.

I bez direktnog iskrcavanja, kineska vazdušna i mornarička blokada ostrva može proizvesti ogromne štete. Trenutna kalkulacija vlasti u Pekingu je da bi uz trenutni odnos snaga, žrtve direktne invazije bile ipak prevelike. Takođe, ovim potezom bi svetsko tržište poluprovodnika, važnih za sve od moblinih telefona do električnih automobila, doživelo paralizu, jer je Tajvan najveći izvoznik ovog proizvoda. To svakako nije garancija da se ovaj vid napada neće desiti do kraja decenije.

Na ostrvu postoji osnovan strah da mogu biti predmet invazije od strane komšijskog autorkatskog režima. Odnos Kine prema Hong Kongu, Tibetu, manjinama Ujgura i Kazaka, taj strah je podigao na viši nivo. Osim vojne okupacije i ukidanja tajvanske razvijene demokratije i individualnih sloboda, u riziku bi bili i razvijeni tajvanski identitet, dijalekat i način života. Isto se desilo sa ostalim regionima i manjinama u Kini, te bi Tajvan teško mogao biti izuzetak. Naročito jer bi uspešna invazija predstavljala simbolički trijumf Komunističke partije Kine u odnosu na protivnike iz građanskog rata, sa kojima skoro ceo vek nisu „raščistili račune“.

Iz navednih razloga, ankete stanovništva govore da su građani zainteresovani za što intenzivnije političke i ekonomske odnose sa SAD (Pew Research Centre). Tajvan želi da ima podršku u odbrani od Kine, a iz priloženog je jasno vidljivo šta i zbog čega brani.

Pozicija demokratskih saveznika

Kako govore poslednje ankete u SAD-u, brzo raste procenat građana koji bi podržao oružanu odbranu Tajvana. Na drugoj stani, u gotovo svim zapadnim demokratijama primetan je oštar pad popularnosti Kine u stanovništvu od početka COVID-19 krize (Pew Research Centre). Taj procenat u političkoj i vojnoj eliti mnogo je veći, naročito u Japanu. Da se ne radi samo o rečima, primetno je i konkretno delovanje ostalih demokratija.

Vlada Borisa Džonsona uputila je u blizini Kine nosač aviona „Kraljica Elizabeta“ sa pratnjom, Kanada borbeni brod, a francuska mornarica podmornicu na nuklearni pogon. Japanskoj mornarici uskoro će se pridružiti i nemačka fregata, dok holandska vlada razmatra sličan potez. Australijska mornarica uveliko asisitra američkoj mornarici u Južnom kineskom moru.

Savetnik za Nacionalnu bezbednost Džejk Saliven (levo) i američki predsednik Džo Bajden (desno) u razgovoru u dvorištu Bele kuće Ovo pojačavanje pomorskog prisustva u kineskom komšiluku trenutno stoji kao upozorenje režimu u Pekingu. Kako se situacija razvija, u slučaju odluke o invaziji na Tajvan, moguće je očekivati koordinisan odgovor zapadnih sila. Iako je kineska mornarica najveća po broju brodova, značajno je inferiorna po tonaži i tehnologiji u odnosu na SAD, a naročito u odnosu na SAD sa ostalim demokratskim saveznicima.

U slučaju da postoji i najmanji rizik od direktnog sukoba sa zapadnim silama, kineska invazija se teško može očekivati. Iz navedenih razloga, u pitanju je politička odluka zapadnih sila i to da li su spremne na žrtve koje ta odluka nosi.

Zašto je odbrana Tajvana nužna?

Ukoliko se izuzme obim ekonomskih odnosa sa Pekingom, koji je naravno izrazito veliki, demokratije nemaju puno zajedničkog sa Kinom, a imaju mnogo sa Tajvanom. Komunistička okupacija Tajvana bila bi jak simbolički udarac po demokratije i njihovu meku moć.

Sa jedne strane, ostale demokratske države bi bile manje sigurne u odnosu na svoje autorkatske komšije i bile spremnije na ustupke i tolerantnije na njihovo siledžijstvo. Na drugoj strani, Kina bi dobila neki vid legitimizacije svog režima, a naročito svog vladajućeg jednopartijskog sistema kod građana.

Svaki dan postojanja progresivnog i demokratskog Tajvana je trn u oku jednopartijskoj diktaturi u Pekingu. Tajvan, koji se po svim kriterijumima može meriti sa zapadnim demokratijama, je dokaz šta je i Kina mogla da bude, da je njena politička elita donela drugačiju odluku. Autokratski režimi uvek će svoje ukidanje demokratije i otvorenog društva braniti time što su to „uvežene zapadne vrednosti“ koje su „imperijalistička podvala“.

Međutum, svaki dan postojanja demokratskog i progresivnog Tajvana, koji je po svakom kriterijumu uspešno društvo, dokaz je suprotnog. Nisu Han Kinezi „osuđeni“ na autokratiju, niti je demokratija alat nečije subverzije, već je napad na demokratiju najčešće izgovor autokratskih elita da legitimizuju svoje postojanje i gušenje sloboda građana. To primer Pekinga i Tajvana svaki dan dokazuje.

Dok god Tajvan postoji kao nezavisna država, Kina i ostale autokratije neće imati puno ideoloških alata. Iz tog razloga, na političkom i simboličkom nivou zapadne demokratije imaju dužnost da brane sebi srodnu državu od agresivnog autokratskog komšije. Ukoliko Tajvan dobije garancije da je bezbedan od kineske invazije, građani koji žive u demokratijama širom sveta osećaće se sigurnije za svoju bezbednost i način života.

Dok god Tajvan postoji kao nezavisna država, Kina i ostale autokratije neće imati puno ideoloških alata. Iz tog razloga, na političkom i simboličkom nivou zapadne demokratije imaju dužnost da brane sebi srodnu državu od agresivnog autokratskog komšije. Ukoliko Tajvan dobije garancije da je bezbedan od kineske invazije, građani koji žive u demokratijama širom sveta osećaće se sigurnije za svoju bezbednost i način života.

Ukoliko je i zapadnim silama stalo da njihovo političko uređenje bude glavna igra u gradu, delovanje po pitanju Tajvana je ne preporučeno, već nužno.

Tekst je originalno objavljen na portalu Talas.rs 06.04.2021.

Objava Da li će zapadne demokratije (od)braniti Tajvan? se prvo pojavila na Novi treći put.

Objava Zašto su Švedska i Finska nikad bliže NATO-u se prvo pojavila na Novi treći put.

Objava Šta Bajdenova administracija očekuje od NATO-a? se prvo pojavila na Novi treći put.