Aktuelni politički odnos snaga u bivšoj Zapadnoj Nemačkoj šalje poruku “želimo sve isto ili slično”, dok u Istočnoj Nemačkoj poruka je “želimo promenu što pre”.

Istočnonemački pesimizam

Kada su se pre tri decenije ujedinile dve Nemačke, sličosti su sem jezika i etniciteta građana bile minimalne. Zapadna Nemačka je bila ekonomski jaka, demokratska i tehnološki moderna. Istočna Nemačka je bila ekonomski slaba, autoritarna i tehnološki prilično zaostala. Nakon preko 1000 milijardi transferisanih sa Zapada na Istok, demokratizacije i modernizacije, situacija je bolja.

Bruto domaći proizvod po glavi stanovika Istočne Nemačke je skočio čak četiri puta od ujedinjenja, dok je kod zapadnih komšija taj broj skočio samo duplo. Nezaposlenost je od 1990. do danas u regionima bivše DDR pala sa skoro 15% na 7%. Koliko god ti brojevi i dan danas zaostajali za Zapadnom Nemačkom, vidljiva je konvergencija i istočni regioni se danas po BDP po glavni stanovnika na nivou proseka Italije.

Međutim, ovaj napredak ne budi preveliki optimizam među građanima .

Regioni bivšeg DDR-a danas više teže glasanju za antisistemske partije, nego što žele da nagrade sistem za ekonomske transfere. I dan danas, pet najsiromašnjih regiona u ovoj državi su ujedno i pet lendera koji su bili u sastavu Istočne Nemačke. Oni su i dan danas za oko trećinu slabiji od nacionalnog proseka po bogatstvu po glavi stanovnika, a od bogatih zapadnih regiona, poput Bavarske ili Baden-Vitenberga, skoro duplo. Da li je samo to razlog nezadovoljstva?

Bunt u Istočnoj Nemačkoj

Nezadovoljstvo nemačkih birača iz istočnih krajeva zemlje dosta je kompleksna pojava, te obuhvata i ekonomska i društvena pitanja. Prvi razlog nezadovoljstva je svakako pitanje ekonomske nejednakosti, jer su uprkos napretku, plate i penzije značajno niže na Istoku. Ta razlika stvara odnos koji neretko istočnonemački političari opisiju kao status “građana drugog reda”.

Osim toga, unutar samih istočnonemačkih regiona, postoje unutrašnje razlike. Dok veliki gradovi napreduju solidno, varoši i ruralni krajevi platili su cenu tranzicije. Najveća uporišta desničarske Alternative za Nemačku su mali gradovi i sela uz poljsku ili češku granicu, koji su ekonomski devastirani i iz koje se ljudi masovno iseljavaju ka velikim gradovima. Propali rudarski kompleksi, takođe su izvor nezadovoljstva, koje se najčešće kanališe ka desničarskoj Alternativi za Nemačku.

Zato se neretko dešava da u velikim istočonemačkim gradovima stranke poput demohrišćana ili socijaldemokrata imaju uspeha, a da već u prvom manjem mestu Levica i Alternativa za Nemačku budu ubedljivo dominatne stranke. Primer za to je recimo Tiringija, u kojoj su u glavnom gradu regiona, Erfurtu, na vlasti socijaldemokrate kao stožer, a da su u svakom manjem gradu četvrta ili peta stranka po snazi.

Uz ovaj vid velikog nezadovoljstva van velikih gradova, koji nisu zabaležili napredak i beleže iseljavanje, postoji i problem političkog predstavljanja. Osim dosadašnje kancelarke, mali broj političara na važnim funkcijama je dolazio sa Istoka. Bogati zapadni regioni su mahom bili baze vladajućih stranaka, te su samim tim i uspeli da više uspešnih političara lansiraju do pozicije ministara i drugih važnih političkih funkcionera. S obzirom da su problemi dva dela Nemačke različiti, a Istok je po broju stanovnika znatno manji, uticaj na državnu politiku bio je znatno manje politički efikasan.

Naravno, ne bi trebalo zanemariti i autoritarne sentimente koji su ostali iz prethodnog poretka. Dok je Zapadna Nemačka od 1945. bila demokratska i pod procesom denacifikacije, Istočna Nemačka je skoro pet decenija bila surova komunistička diktatura pod nadzorom tajne službe Štazi. Uz autoritaran poredak, država je takođe ostala prilično etnički homogena. Dok su još 1970-ih različite etničke grupe migrirale ka zapadnim regionima i tu popunjavale deficite radne snage, DDR je ostala prilično zatvorena i ka spolja i ka iznutra. Posledica toga je dosta homogenije i zatvorenije društvo, koje je imalo značajan otpor prema imigraciji iz drugih delova sveta od 2014. do 2018.

Politički trendovi sa Istoka

Ukoliko se analiziraju politički trendovi u istočnim krajevima Nemačke, primetno je da antisistemske snage već dugo vremena imaju važnu ulogu. Početkom 2000-ih oko četvrtine glasova u različitim regionima bivšeg DDR-a prikupljala je Levica. Ova partija, kao nasledinica istočnonemačkih komunista, uspevala je da se nemetne ko alternativa vladajućim (poreklom zapadnonemačkim) strankama. 

Uprkos jakom antisistemskom i antikapitalističkom sentimentu, nikada nije uspela da na nacionalnom nivou ostvari jak rezultat. U Zapadnoj Nemačkoj postojala je skepsa prema ovoj stranci, te je tek na momente dolazila do niskih dvocifrenih rezultata na nacionalnom nivou.

Na drugoj strani, od svog nastanka 2013, desničarska Alternativa za Nemačku pokazala se kao dosta potentnija snaga. Od 2017. do danas, uspela je da dosta bolje mobilizuje antisistemske glasače širom Istočne Nemačke, ali i da bude relevantna snaga na Zapadu. Svojim političkim pozicijama uspela je da privuče brojne bivše levičarske glasače, ali i da mobilizuje najkonzervativnije delove društva i tako bude stalno na dvocifrenim rezultatima. Zbog ovoga je pet najuspešnijih rezultata ove stranke u pet ujedno najsiromašnijih regiona, koji su ujedno pet regiona Istočne Nemačke.

Sa istorijske distance gledano, Istočna Nemačka je ostvarila veliki napredak i od komunističke parije stigla je do nivoa Italije. Međutim, taj uspeh se pokazao kao ispod očekivanja i tako proizvedeno nezadovoljstvo neće lako nestati. Istok još eokonomski zaostaje, konzervativniji je, manje je politički predstavljen, a brojni ruralni regioni su devastirani.

Dok god trendovi ne budu govorili da će se ova situacija promeniti ka željama ovog dela Nemačke, do tada će Istok biti i ostati rezervoar antisistemskog raspoloženja. U ovom momentu trendovi ne deluju ka smeru afiniteta bivšeg DDR-a. Sve liberalnija, više multietnička, urbana i tehnološki naprednija Nemačka nije ona koja se uklapa u viziju aktuelnih glasača Levice ili Alternative za Nemačku. Što se više razlika između realnosti i očekivanja na Istoku bude povećavala, to ćemo u ovoj državi kao celini, imati praktično dve paralelne političke realnosti i scene, kao da zid do kraja nije ni pao.

Tekst je originalno objavljen na portalu Nova.rs 22.09.2021.

Objava Zašto je Istočna Nemačka postala izvor populizma se prvo pojavila na Novi treći put.

Posle skoro 50 godina na nemačkoj političkoj sceni se 2013. godine pojavila otvoreno desničarska i nacionalistička partija AfD. Primaran razlog osnivanja ove partije bilo je iskazivanje evroskepticizma koji je usmeren na kritiku „nestabilne“ ekonomske Evrozone, sa krajnjim ciljem ukidanja evra kao valute ili istupanja Nemačke iz ove zone. Međutim, AfD sa takvim programom nije uspevao da privuče mnogo pažnje glasačkog tela, što im nije donelo većeg uspeha na izborima održanim od njihovog osnivanja pa sve to 2017. godine.

Glavna prekretnica u razvoju ove desničarske stranke desila se 2015. godine, početkom migrantske krize. Islamofobni, antimigranski i rasistički stavovi postali su najzastupljeniji u političkom delovanju AfD-a. Kada je nemačka kancelarska Angela Merkel istupila sa jasnim stavom da će Nemačka prihvatiti migrante i započeti proces integracije, AfD je posto i jedna od glavnih antiestablišment partija sa fokusom na degradaciju politike vlade i demonizaciju kancelarke. Glavni program AfD-a 2017. godine svodio se na održavanje referenduma o napuštanju Evrozone, zabranu burki i obustavi izgradnje minareta, kao i procesuiranje kancelarske Angele Merkel zbog otvaranje granica za migrante sa Bliskog Istoka.

Sve eksplicitnija kampanja sa kontroverznim političkim porukama, pogotovo u istočnom delu zemlje, rezultirala je ostavarenjem trećeg mesta na izborima 2017. godine (12,6%) i ulaskom u Bundestag sa 94 predstavnika. Očigledno da je ova partija uspela da prikupi političku podršku u podeljenom nemačkom društvu, koje u tom momentu nije znalo šta da očekuje od velikog priliva migranata. Konstantna suočenost sa propagandom o potencijalnim rizicima koje društvo preuzima na sebe kreirala je osećaj direktne ugroženosti kako nacionalnog bića Nemačke tako i samih građana. Ipak, postavlja se pitanje da li je ovaj sentiment u potpunosti lokalan ili iza njega stoje i strani uticaji?

Rusija i Alternativa za Nemačku

Pored navedenih neliberalnih gledišta, koje mediji često interpretiraju kao fašističke i rasističke, ova partija nudi još jednu alternativu na nemačkoj političkoj sceni. Na polju spoljne politike AfD se izdvaja od ostalih partija po jednom pitanju, favorizovanju Rusije. Tokom svoje izborne kampanje 2017. godine pa sve do danas, AfD je zastupnik poboljšanja odnosa sa Rusijom. Ovu politiku propagira kroz glorifikaciju ruskog predsednika Vladimira Putina, kao lidera koji konstantno radi na produbljivanju nacionalne svesti kod Rusa i čuva „čistotu nacije“ kroz prezervaciju kulture i tradicije i antimigrantsku politiku.

Još jedna od predloženih alternativa trenutnoj mejnstrim politici Nemačke je da se Rusiji ukinu sankcije koje su uvedene posle ruske aneksije Krima, a kasnije nastavljenje posle niza kontroverznih političkih poteza Rusije kako u unutrašnjoj politici prema političkoj opoziciji, tako i u spoljnoj politici oličenoj u zauzimanja Istočne Ukrajine i podršci autoritarnom beloruskom predsedniku Aleksandru Lukašenku tokom velikih građanskih protesta 2020. godine.

Međutim, podrška Rusiji koja dolazi od AfD-a ne prolazi nezapaženo od stane ruskih političara, oligarha i trenutne vlasti, već ćesto biva nagrađivana. Obostrani interes je od 2015. godine produbio odnos ruskih vlasti i članova AfD-a. Koristeći meku moć i snagu medija, Rusija je u mnogo navrata podržala AfD prenoseći njihove propagandne sadržaje.

Pored toga, u mnogo navrata partijski zvaničnici su dobijali medijski prostor na ruskim kablovskim programima koju su glavni izvor informacija velike postsovjetske dijaspore u Nemačkoj, koja broji izmeću dva i po i tri miliona ljudi. Ovakvim potezima Rusija dobija glasnogovornika na nemačkoj političkoj sceni, koji će braniti i ujedno jačati ruski uticaj u Nemačkoj, a samim tim i destabilizovati nemačku vlast time što podržava stranku koja ljulja libarnalne društvene norme i slabi podršku zvanične evrointegracijske i promigranstke politike nemačke vlade.

Antimigrantski stavovi i ruski uticaj

Sa druge strane, potencirajući na ovoj „alternativi“ u spoljnoj politici, AfD dobija medijski prostor koji je stranci često uskraćen zbog radikalnih stavova koje propagiraju. Paradoksalnost u ovoj kooperaciji jeste da zastupljenost AfD-a u ruskim kablovskim medijima u Nemačkoj targetira upravo postsovjetsku imigraciju koja je od 2017. godine postala glavno uporište podrške ove partije.

Ono što povezuje AfD sa ovim delom biračkog tela prvenstveno jeste podrška Rusiji i zastupanje stava o ukidanju sankcija, ali i agresivna antiimigranska politika. Teza kojom se opravdava jaka podrška antiimigranskoj politici kod samih imigranata sa postsovjetskog prostora jeste da ova grupa stanovništva tvrdi da zbog religije i tradicije nemaju velike kulturološke razlike sa Nemcima i da su oni kao grupa dovoljno integrisani u nemačko društvo, što po njima nije slučaj sa migrantima iz zemalja Bliskog Istoka i Jugozapadne Azije.

Podršku koju uživa AfD od strane Rusije nije oličena samo u medijskoj sferi već i političkoj podršci visokih zvaničnika. Najviše pažnju je privukla izjava šefa ruske diplomatije Sergeja Lavrova, koji se 2017. godine pridružio ruskim medijima i optužio Berlin da „skriva pod tepih“ slučajeve migrantskog nasilja prema ruskoj dijaspori radi prikrivanja njihove neuspešne liberalne politike prema migrantima.

Ova izjava je usledila pošto se u medijima i na društvenim mrežama pojavila vest da je devojčica od trinaest godina iz ruske imigranske porodice oteta, a zatim silovana od strane nekoliko muškaraca koji po opisu izgledaju kao pripadnici tražioca azila sa Bliskog Istoka. Iako se ova vest pokazala kao netačna, u momentu stalnih nemira i rastuće islamofobije dala je podsticaj AfD-u da radikalizuje svoje akcije i pokrene talas protesta u nekoliko gradova pretežno na istoku zemlje.

Politička saradnja sa Moskvom

Još jedan vid koopearcije je izazvao dosta kontroverzi, kada je Markus Fronmajer, jedan od predstavnika AfD u Nemačkom parlamentu, 2019. godine bio u žiži javnosti posle još jednog od dokaza uske povezanosti Rusije i ove partije. Organizacija „The Dossier Centre“, koja istražuje politički uticaj Rusije na druge zemlje, otkrila je dokument koji datira iz aprila 2017. godine u kome AfD zahteva pomoć od ruskih vlasti tokom izborne kampanje, a zauzvrat obećava lojalnost ruskoj strani ukoliko njen kandidat uđe u parlament.

U dokumentu je tražena medijska podrška i materijalna pomoć, ali do danas nisu predočeni dokazi koju ukazuju da je Rusija finansijski podržala kampanju Fronmajera, što svakako ne opovrgava činjenicu o pokušaju Rusije da utiče na izborni proces u Nemačkoj.

Saradnja ove dve strane su se često svodile i na posete predstavnika AfD-a Rusiji ili aneksiranom Krimu. Tokom ovih poseta predstavnici stranke su često korišćeni kao sredstvo legitimizacije određenih političkih akcija na Krimu ili u Istočnoj Ukrajini. U tom svojstvu članovi AfD-a su prisustvovali ekonomskim forumima, ali i nadgledali ispravnost izbora i referenduma na ovoj teritoriji. Ovim potezima AfD se protivi ne samo spoljnoj politici Nemačke, već i zvaničnoj politici Evropske unije, u radu čijeg parlamenta takođe učestvuju, a čiji je stav da je Rusija narušila suverenitet Ukrajine i zbog čega je i daje pod ekonomskim sankcijama.

Navedene kontroverze su samo deo šireg spektra odnosa između ruskih vlasti i nemačke desnice. Upravo su zbog toga nemačke vlasti i bezbednosne strukure vodile istragu o odnosima AfD i Rusije, što je ponovo uslovilo zaoštravanje spoljne politike prema Rusiji. Cilj istrage je bilo dokazivanje upletenosti Rusije u unutrašnju politiku Nemačke kroz delovanje na jednu političku stranu, a samim im i na izborni proces, što bi na kraju dokazalo i ugrožavanje dugo čuvanog demokratskog poretka ove zemlje.

Nemački izbori 2021. i uticaj Rusije

Tokom predstojećih izbora odnosi sa Rusijom jesu jedna od najvažnijih pitanja spoljnopolitičke agende kandidata. Nesumljivo, AfD i dalje favorizuje Rusiju i poboljšanje odnosa, koje bi rezultiralo većom ekonomskom i političkom saradnjom, uz obavezno ukidanje sankcija. Sa druge strane Rusija se ponovo koristi svojim propagandnim metodama kako bi poljuljala podršku kandidatkinje Zelenih, Analene Berbok, koja propagira oštriju politiku prema Rusiji i potencira na ekološkim rizicima korišćenja fosilnih goriva, odnosno trenutnoj izgradnji gasovoda Severni tok 2.

Tokom predizborne kampanje, kroz ruske medije i određene stranice na društvenim mrežama bliske Rusiji, plasirana je vest da je kampanju Analene Berbok finansirao filantrop i biznismen Džordž Soroš, ali i da ona ima planove o implemetiranju izmena kurikuluma u školama tako da izučavanje Kurana postane obavezno za sve. Upravo se u finišu izborne kampanje očekuje veće angažovanje Rusije kada je u pitanje plasiranje dezinformacije i teorija zavere koji targetiraju stranku Zelenih i Analenu Berbobok.

Koristeći se metodama plasiranja propagandnog materijala, dezinformacija o liberalnim politikama, kao i kroz otvorenu podršku AfD-u, Rusija ne uspeva u da većoj meri utiče na trenute izborne predikcije. Jedino što dopunjuje angažovanje Rusije na ovom polju je to što AfD kroz svoje medijume prenosi i širi iste propagande i dezinformativne sadržaje ne bi li pridobili deo neopredeljenih ili „svežih“ glasača.

Neke analize su videle priliku za AfD da na ovim izborima ostvari još veći rezultat nego 2017. Godine, ali trenutne ankete o podršci političkim partijama u Nemačkoj stavljaju AfD na četvrto ili čak peto mesto, sa potencijalno slabijim rezultatom nego na prošlim izborima od 11%. Bitna razlika koja ne dozvoljava rast podrške AfD-u je sve uspešnija integracija imigranata i nepostojanje daljeg velikog influksa migranata u Nemačkoj. Nasuprot tome, AfD u ovom izbornom procesu kreira svoju kampanju oko kritike vlade o neefikasnom i neadekvatnom delovanju tokom COVID 19 pandemija i tokom popalava na jugu zemlje.

Prateći trendove podrške i potencijalnih rezultata izbora, 26. septembar nam neće doneti ništa novo kada su u pitanju odnosi Rusije i Nemačke, a samim tim i Rusije i nemačke desnice. Ostaje nam da vidimo do koje mere će propagandni uticaj ruskih medija i plasiranje dezinformacija uticati na rast popularnosti Alternative za Nemačku, koja u trenutnoj situaciji nema rešenje za ostvarivanje ozbiljnijeg rezultata na izborima kakav im je itekako potreban ukoliko žele da oforme, jedino moguću, nekoalicionu vladu.

Objava Ruski uticaj na ekstremnu desnicu u Nemačkoj se prvo pojavila na Novi treći put.

Dosadašnju vlast su činile dve najveće grupe sa parlamentarnom podrškom liberala, a najveća promena nakon ovih izbora biće to što narodnjaci i socijalisti neće imati natpolovičnu većinu. Da bi formirali buduću vlast, moraće da potraže partnera, najverovatnije, u liberalima ili u Zelenima, a vrlo moguće da će birati i široku koaliciju centra u kojoj bi bile sve četiri grupe.

Osim pomenutih grupacija, ozbiljniji pad su zabeležile i grupe levičara (GUE/NGL) i konzervativaca i reformista (ECR), dok je deo partija iz bivše grupe slobode i direktne demokratije (EFDD) zabeležila gotovo identičan rezultat kao i 2014. godine, ali će zbog dela uslova koji postoji za formiranje grupe (minimum 25 mandata iz 7 različitih zemalja) koji se odnosi na broj različitih zemalja iz kojih poslanici dolaze, verovatno ostati razdvojena.

Nedavno završeni izbori jesu pokazali trendove političkih kretanja u Evropi, ali pojedini procesi koji se odvijaju na nacionalnom nivou mogli bi da donesu nova iznenađenja već do kraja tekuće godine. U nastavku teksta pozabavićemo se važnim izborima koji nas očekuju do kraja 2019. godine, a koji mogu doneti jasniju sliku razvoja političke ponude u budućnosti.

Parlamentarni izbori u Grčkoj

Nakon ubedljivog poraza vladajuće Sirize na izborima za EP, premijer Grčke Aleksis Cipras je raspisao vanredne izbore za nacionalni parlament. Iako su ovi izbori svakako morali biti održani do kraja godine, Cipras je zbog pada svoje podrške i rasta podrške Kirjakosa Micotakisa i njegove Nove demokratije odlučio da ih raspiše odmah po objavljivanju prvih rezultata evropskih izbora. Iako je nakon više decenija spora između Grčke i BJR Makedonije problem konačno rešen, Cipras se ne može pohvaliti nekim značajnim rezultatima u sferi ekonomije. Nezaposlenost u zemlji danas je znatno niža, ali i dalje na veoma visokih 18%. Osim toga, ne može se reći da postoje drugi značajni rezultati, jer je javni dug i dalje na oko 180% BDP-a, životni standard se nije osetno poboljšao, a javni dug je, iako pod stalnom kontrolom, na ogromnih 395 milijardi dolara.

Kada su u pitanju istraživanja javnog mnjenja, još od pobede Sirize na vanrednim izborima u drugoj polovini 2015. godine, ova partija se uvek kotirala kao drugoplasirana. Nova demokratija je na ekonomskim temama, kao i na Prespanskom sporazumu uspela da mobiliše svoju staru bazu birača koju je na kratko izgubila. Danas, istraživanja pokazuju upravo ono što su pokazali i izbori za Evropski parlament – oko 35% za ND i oko 25% za Sirizu. Ako se u obzir uzme i činjenica da se na izborima raspodeljuje 250 mandata, a da dodatnih 50 dobija prvoplasirana partija, može se reći da je glavno pitanje ovih izbora – hoće li ND imati samostalnu većinu ili ne.

Da bi se ovo desilo, oni će morati svoju bazu da čuvaju do 7. jula za kada su zakazani izbori. Ukoliko Siriza uspe da spusti rejting Nove demokratije na 30-ak posto do samih izbora, a istovremeno se dogodi da veliki broj partija pređe cenzus koji je u Grčkoj na 3%, može se dogoditi da ND ne uspe u nameri da dobije samostalnu većinu. U tom slučaju bi moglo da dođe do problema: koalicioni potencijal.

Partije koje u ovom trenutku mogu da se nadaju cenzusu, osim Nove demokratije, Sirize i levocentrističkog KINAL-a, smatraju se gotovo nemogućim partnerima za koaliciju. Ekstremno desničarska Zlatna zora koja nema gotovo nikakav problem sa neonacizmom i Komunistička partija marksističko-lenjinističkog usmerenja svakako da nisu partneri sa kojima bismo mogli da vidimo neku od mejnstrim partija u koaliciji, a podrška im se kreće oko 11% u zbiru i nijedna od ove dve partije ne bi trebalo da ima problema sa prelaskom cenzusa. Osim njih, cenzus potencijalno mogu da imaju partija desnice i proruskog usmerenja Rešenje za Grčku i levičarski pokret Janisa Varufakisa, MeRA25, koji je na nedavno završenim izborima za EP imao 2,99%. Kako ni ove dve partije nisu preterano realni partneri mejnstrima, vrlo je upitno kako bi izgledao proces kreiranja buduće vlasti ukoliko Nova demokratija ne bude imala dovoljan broj glasova za samostalnu većinu.

U svakom slučaju, ovi izbori predstavljaće još jedan test za evropsku levicu nakon što su izbori za EP pokazali da je ova grupa u opadanju. Loš rezultat Melanšona u Francuskoj, Podemosa u Španiji, Levice u Nemačkoj i Sirize u Grčkoj mogu biti znak da je levica kakvu danas poznajemo na pragu izumiranja i da će biti potrebno približavanje centru koje je uglavnom rezultiralo pozitivnim rezultatom gde god se dešavalo.

Pokrajinski izbori u Nemačkoj

Iako se u poslednje vreme često govori da će Nemci ove godine ponovo izaći na parlamentarne izbore zbog potencijalnog povlačenja socijaldemokrata iz velike koalicije ili zbog odlaska Angele Merkel u evropske institucije, ono što će se sigurno dogoditi su tri regionalna izbora. Prvo će se glasati u Brandenburgu i u Saksoniji, a zatim i u Tiringiji. Ono što je karakteristično za ove tri pokrajine jeste da su to jedine tri regije gde je Alternativa za Nemačku osvojila više od 20% na parlamentarnim izborima 2017. godine, a u Saksoniji je čak bila i prva sa 27%.

Ovi izbori biće svojevrsni test za desničarski AfD: njihova pojava bila je pokretač desničarskih pokreta u Evropi, ali nikada nisu uspeli da prebace 15-ak procenata na izborima, čak ni u periodu najvećih migracija koji je bio najpogodniji za rast populista. Talas koji je pogodio ostale države, u Nemačkoj je izostao i Alternativa nikada nije uspela da zabeleži ekstremno dobar rezultat na nivou cele Nemačke.

Ovogodišnji pokrajinski izbori mogli bi još jednom da pokažu krizu ove partije. Slab rezultat na izborima za EP, nedovoljno dobar rezultat na regionalnim izborima u Bremenu, Hesenu, Bavarskoj i Donjoj Saksoniji, nedostatak prepoznatljivog i harizmatičnog lidera, kao i nedostatak tema na kojima lako može da se poentira biće veliki problem za ovu partiju. Ukoliko na ovogodišnjim izborima AfD ne zabeleži višestruko bolji rezultat od onog koji je ostvarila na saveznim izborima pre dve godine, a sva istraživanja govore da to ne može da se dogodi, vrlo je upitno kako će izgledati rezultat ove partije na nekim narednim izborima. Problem populista u globalu jeste to što je stvorena atmosfera da se od njih svaki put očekuju pobede i veliki pomaci, a to se u realnosti dešava retko. Takva je situacija i sa AfD: još jedna nedovoljno dobra izborna godina mogla bi da znači i trajno gubljenje podrške za ovu partiju.

Kada su ostale partije u pitanju, SPD nastavlja da beleži konstantni pad podrške od neuspešnog pokušaja Martina Šulca iz 2017. godine, kada je imao cilj da pretekne koaliciju CDU/CSU. Na konto SPD, rast u kontinuitetu beleže Zeleni, koji se danas po nekim istraživanjima čak pojavljuju i na prvom mestu na nivou cele Nemačke. Koalicija CDU/CSU, iako u padu u odnosu na ranije rezultate i sa promenjenim liderima, ipak je uspela da ublaži pad i istraživanja im daju između 25 i 30 procenata.

[click_to_tweet tweet=“Problem populista u globalu jeste to što je stvorena atmosfera da se od njih svaki put očekuju pobede i veliki pomaci, a to se u realnosti dešava retko. Takva je situacija i sa AfD: još jedna nedovoljno dobra izborna godina mogla bi da znači i trajno gubljenje podrške za ovu partiju. | “ quote=“Problem populista u globalu jeste to što je stvorena atmosfera da se od njih svaki put očekuju pobede i veliki pomaci, a to se u realnosti dešava retko. Takva je situacija i sa AfD: još jedna nedovoljno dobra izborna godina mogla bi da znači i trajno gubljenje podrške za ovu partiju.“]

Izbori za novog lidera Konzervativne partije

Premijerka Ujedinjenog Kraljevstva Tereza Mej je nedavno najavila svoj odlazak sa mesta predsednika Konzervativne partije i premijera UK. Nagli pad podrške premijerke i njene partije koji je ovekovečen najslabijim rezultatom na bilo kojim nacionalnim izborima ikada gde su konzervativci osvojili nepunih 9% i svega 4 od 73 mandata, pokreće novu eru britanskog političkog života. Duopol konzervativaca i laburista trenutno deluje kao istorija, a dve najjače partije na nedavno završenim izborima su liberalne demokrate i Bregzit partija Najdžela Faraža. Ove dve partije su na izborima za EP osvojile 50% glasova i skoro dve trećine mandata. Istraživanja javnog mnjenja na nacionalnom nivou trenutno daju gotovo podjednak broj glasova mejnstrim laburistima i konzervativcima, liberalima i partiji Najdžela Faraža.

O novom lideru konzervativaca i budućem premijeru već se uveliko nagađa već nekoliko meseci. Za glavnog favorita slovi Boris Džonson, bivši gradonačelnik Londona i bivši ministar spoljnih poslova. Iako je Džonson jedan od najzaslužnijih za to što su građani UK 2016. izglasali Bregzit, on je odbio tada da preuzme kormilo od Kamerona i prepustio je tu ulogu Terezi Mej, koja je u referendumskoj kampanji zagovarala opciju ostanka u EU. Džonson važi za „tvrdog bregzitovca“, harizmatičnog lidera i izvesno je da bi kratkoročno doneo neophodnu energiju konzervativcima.

Dugoročno gledano, Konzervativci moraju da analiziraju evropske trendove i da procene buduće kretanje dešavanja u UK. Ogroman broj ljudi se zalaže za nove parlamentarne izbore čim bude odabran novi lider Konzervativne partije. Osim toga, podrška opciji ostanka u EU konstantno raste, pa se često spominje opcija održavanja drugog referenduma o Bregzitu. Kada analiziramo trendove u evropskim državama, primećuje se pad podrške partija na desnom centru koje su skrenule previše udesno. Primer su Republikanci u Francuskoj i partija Silvija Berluskonija u Italiji. Republikanci su pokušali da se odvoje od centra, koji je zauzeo Makron, tako što su pokušali da uđu u biračko telo Marin Le Pen i Nikole Dipona-Anjana. U tome nisu uspeli i zabeležili su katastrofalan rezultat. Berluskoni je pokušavao konstantno da pravda Salvinija tokom kampanje, a više puta je čak izrazio i želju da na nivou EU bude napravljena desna koalicija u kojoj bi bili i EPP i EAPN.

Slična situacija mogla bi se desiti i u UK. Skretanje ka desnici i ulazak u biračko telo Najdžela Faraža rezultiralo bi potpunom gubitku „remain“ glasača, a preoteti „leave“ glasače od Bregzit partije bio bi pakleno težak zadatak. Umereniji lider mogao bi dugoročno da donese više dobrog Konzervativnoj partiji. Mogućnost da se prilagodi svakom ishodu Bregzita, bio to izlazak sa ili bez dogovora ili eventualni ostanak u EU, bila bi pogodnost u odnosu na Bregzit stranku Najdžela Faraža koja nakon procesa Bregzita faktički ostaje bez jedinog cilja koji ima i biće jako teško da se dalje pozicionira u skladu sa novim okolnostima.

U centru je u ovom trenutku gužva, ali je primetna fluktuacija glasača. Laburisti i dalje ne zauzimaju jasan stav po pitanju Bregzita i to ih je koštalo gubitka dela glasova koji je otišao pro-EU liberalima i Zelenima. Međutim, u slučaju da labursti počnu da zagovaraju opciju ostanka u EU ili barem novog referenduma, lako bi im se ti glasovi vratili. S obzirom na tu situaciju, deluje da bi se konzervativci lakše snašli u takvom okruženju gde bi na osnovu istorijskog značaja bili konkurentniji.

Izbor novog lidera će u mnogome odrediti budući značaj Konzervativne partije. Ukoliko vanredni izbori budu održani ove godine, vrlo je izvesno da konzervativci neće dati novog premijera. Za tu situaciju im je jako bitno da se dobro pozicioniraju i da zauzmu jasniji stav o budućnosti zemlje. Kao najjači protivkandidati Borisu Džonsonu spominju se Dominik Rab, koji je takođe „tvrdi bregzitovac“, Majkl Gouv, nešto umereniji u svojim stavovima, Džeremi Hant, umereni političar koji se zalaže za što mekši Bregzit, Sadžid Džajvid, umereni političar koji je zamenio Terezu Mej na poziciji ministra unutrašnjih poslova nakon što je ona postala premijer, Met Henkok, umereni ministar zdravlja, Rori Stjuard, verovatno i najumereniji u svojim pro-Bregzit pretenzijama, i Andrea Lidsom, doskorašnja bliska saradnica Tereze Mej, koja se takođe zalaže za sigurni Bregzit.

Izbori za predsednika Konzervativne partije funkcionišu po sledećem principu: svaki od kandidata mora da obezbedi podršku barem 8 poslanika za učešće u trci. Nakon toga, u prvom krugu, svi kandidati koji dobiju manje od 17 glasova poslanika Konzervativne partije ispadaju iz trke. U drugom krugu, svi koji osvoje manje od 33 glasa poslanika ispadaju iz trke. Ukoliko takvih ne bude, onaj kandidat sa najmanje glasova ispada. Ova runda se ponavlja dok ne ostanu dva kandidata od kojih članstvo Konzervativne partije bira lidera.

Sve su šanse da će Boris Džonson biti jedan od kandidata s obzirom na široku podršku „tvrdih bregzitovaca“ u parlamentu koji su pod kontrolom Džejkoba Ris Moga. Iako jedan od glavnih favorita, teško je zamislivo da drugi kandidat bude Dominik Rab s obzirom na slične stavove, već je realnije da to bude neko od umerenijih kandidata kao što su Džajvid, Hant i Gouv. U svakom slučaju, činjenica da Džonson u generalnoj populaciji i među konzervativnim poslanicima važi za favorita, ne mora nužno da znači da ima podršku članova Konzervativne partije.

Zaključak

Izbori za EP doneli su nam rast modernog centra (ALDE), levog centra (Greens/EFA), kao i desnih populista (EAPN). Nakon izbora koji su prethodno pomenuti u tekstu, videćemo kakva je budućnost evropske levice, desnih populista u Nemačkoj i šire, kao i britanske političke ponude. Trenutni trendovi ukazuju na to da u skorijoj budućnosti možemo očekivati sve slabije rezultate levice kakvu danas poznajemo, pad populizma u skladu sa nedostatkom izvanrednih rezultata i manjkom tema na kojima je lako poentirati, kao i kraj duopola mejnstrim partija u mnogim državama.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Tri važna izbora do kraja godine se prvo pojavila na Novi treći put.

Kada se u stranu sklone politički oportunistički i populistički plotuni desničara u pravcu migranata, ova tema će ostati kao jedno od glavnih pitanja i nakon ovogodišnjih izbora za Evropski parlament. Pitanje imigracije nije samo pitanje broja ljudi koji će doći na tlo Evrope, već i tema koja se prelama na ekonomsku, kulturološku i demografsku sferu.

U ovom momentu, na evropskoj političkoj sceni postoji mali broj konstruktivnih glasova o ovom fenomenu. Iako migranti više nisu goreće pitanje kao 2014. i 2015, imigracija neće ispariti kao tema u Evropi, čak će biti jedno od ključnih u budućnosti, a drastično će uticati na budući izgled političke scene.

Dosadašnji brojevi i teorije zavere

Dok u proevropskom mejnstrimu trenutno ne postoji predlog o sveobuhvatnom i dugoročnom rešavanju pitanja imigracije, na desnici divlja antimigrantski sentiment i teorije zavere. Njih karakterišu različite varijacije desničarske identitetske politike o pretnji zamenjivanja belih hrišćana ljudima sa drugih kontinenata, pre svega Bliskog Istoka i Afrike. Sa jedne strane političkog spektra inertnost i ignorisanje problema, a sa druge strane ultra populizam.

U Evropu je od rasplamsavanja migrantske krize 2014. do danas, po podacima UNHCR-a, došlo nešto više od 2 miliona ljudi. Od toga, čak milion 2015, a samo oko 100 000 u 2018. Za kontinent to predstavlja negde oko 0,3% populacije, koji teško demografski može promeniti bilo šta. Teorije o „Velikoj zameni“ i slični diskursi padaju pred konkretnim brojevima. Međutim, teoretičari zavere i dezinformacije su se u online borbi pokazali kao značajno efikasniji od UNHCR-a ili Evropske komisije.

Evropa neće postati „islamski kalifat“

Islamska populacija, koja se konstantno targetira od strane desnice, daleko je od uspostavljanja „kalifata“ u Evropi kako to tvrdi Mateo Salvini. Po procenama Pew Research Center-a za 2016. na prostoru EU+Norveška+Švajcarska muslimani čine 4,9% stanovništva. Najviše u Bugarskoj sa 11,1%, Francuskoj 8,8%, Švedskoj 8,1% i Austriji sa 6,9%. Domaći teoretičari zavera, poput Dejana Lučića, često će spomenuti formulacije poput „Islamska Republika Nemačka“, iako u Nemačkoj muslimani čine tek 6,1% populacije ili samo 4,8% u Italiji. Takođe, retko će spomenuti Rusiju, gde populacija ove religije ima daleko veći udeo, od oko 10% u ukupnoj populaciji.

Uz optimistične procene srednjeg nivoa imigracije po Pew Research Center-u, islamska populacija 2050. može činiti tek 11,2% populacije EU+Norveška+Švajcarska. To znači da situacija u kojoj islamska populacija preuzima Evropu nema činjenično utemeljenje. Čak i da se ceo Bliski Istok sutra preseli u Evropu, islamska populacija ni tada ne bi bila većina, a kamoli uz osrednje ili niže trendove imigracije.

Imigracija ka Evropi – izvestan trend

Kada odbacimo desničarsko širenje straha među stanovništvom zarad više glasova na biračkim mestima, imigracija u pravcu Evrope iz njenog bližeg okruženja će se nastaviti. Evropska populacija u poređenju sa njenim najbližim okruženjem stagnira, a naš kontinent je značajno ekonomski razvijeniji.

Na početku 20. veka, Evropa je imala oko 400 miliona stanovnika, dok je za ceo vek broj stanovnika uvećan na tek oko 750 miliona. Na drugoj strani, Afrika je za isti period udesetostručila svoju populaciju sa oko 130 miliona na blizu 1,3 milijarde i nastavlja svoj rast. Bliski Istok je od 1950. povećao svoju populaciju sa 92 miliona na preko 350 miliona stanovnika, uz predviđenu stagnaciju tokom 2020ih.

Evropske stope fertiliteta među najnižima su u svetu, uprkos možda globalno najvećim državnim beneficijama za rađanje. Stopa od 2,1, koja predstavlja minimum za zamenu sadašnjih stanovnika novim, nema nijedna evropska država po podacima Svetske banke iz 2016. U Subsaharskoj Africi fertilitet je na 4,8, a na Bliskom Istoku 2,8. Na drugoj strani, životni vek Evropljana među najvišima je u svetu i ide od 71,5 u Ukrajini do 83 u Švajcarskoj.

Ukoliko uzmemo u obzir da se ekonomsko zaostajanje ovih regiona u odnosu na Evropu neće skorije preduprediti, uz moguće klimatske promene, u budućnosti se mogu očekivati novi migrantski talasi ka Evropi. Ti talasi neće moći da promene demografiju Evrope, ali ne postoji aktuelna sveobuhvatna strategija koja se odnosi na ovaj budući izazov. U trenutnom opticaju postoji bodljikava žica nacionalista i ad hoc ponašanje proevropskog šireg centra.

Važnost imigracije i nepopularnost reformi

Ukoliko uzmemo faktor da će bejbi bum generacija uskoro masovno odlaziti u penziju u Evropi, javlja se veliki broj konkretnih problema o kojima ima malo konstruktivne debate. U državama Evropske unije nastajaće sve veći manjak radne snage, a penzioni fondovi će postati nemogući za stabilno finansiranje. Jedno rešenje je da se godine za odlazak u penziju dodatno pomeraju u skladu za produžetkom životnog veka. Postavlja se pitanje da li bi radnici bili produktivni sa 67 ili 68 godina, a i ove mere su poprilično politički nepopularne.

Na drugoj strani, tek par miliona migranata koji su došli u Evropu i koji mogu popuniti samo deo sadašnje i buduće potražnje, izazvali su pravi potres na evropskoj političkoj sceni. Iako se imigracija pokazala kao višestruko ekonomski korisna već u srednjem roku za države koje su primile nove stanovnike, pokazala se i kao kratkoročno prilično nepopularna.

Prirodnoj skepsi ljudi prema strancima bile su od pomoći i lažne vesti, poput dezinformacija da je kriminal skočio zbog migranata. U državama koje se koriste kao primeri, recimo Italiji i Nemačkoj, stopa kriminala zapravo beleži istorijske minimume po državnim podacima.

Međutim, ovakve okolnosti i realni izazovi stvaraju veliki problem u Evropi, u kojoj sve više vladaju kulturološki desni i ekonomski levi populizam, a manje politika utemeljena na činjenicama i dokazima. Sa jedne strane, Evropljani se zastrašuju da ne prihvate imigraciju koja bi popunila nedostatak, a svako pomeranje godina za odlazak u penziju ili korekcija nivoa državnih beneficija nailazi na populističke plotune.

Evropsko stanovništvo je i tradicionalno naviknuto na visok nivo socijalnih beneficija. Ono što je problem sa datim modelom beneficija je što je uspostavljen u periodu velikog populacionog buma, gde je veliki broj radnika uplaćivao doprinose, a manji broj ljudi koristio beneficije. Savremeni evropski demografski trendovi su obrnuti i ovaj model je već sada neodrživ. Svaka minimalna korekcija dovodi do masovnih pobuna, naročito u državama poput Francuske i Italije. Iz tog razloga, vođenje realne politike biće prilično kompleksno u budućoj Evropi. Stanovnici ovih država neće ni reforme ni imigraciju.

[click_to_tweet tweet=“Čak i da se ceo Bliski Istok sutra preseli u Evropu, islamska populacija ni tada ne bi bila većina, a kamoli uz osrednje ili niže trendove imigracije. | “ quote=“Čak i da se ceo Bliski Istok sutra preseli u Evropu, islamska populacija ni tada ne bi bila većina, a kamoli uz osrednje ili niže trendove imigracije.“]

Imigracione dileme Zugzwang centra

Iako će populiste na vlasti verovatno stići realnost njihove demagoške politike, oni mogu napraviti značajnu štetu po budžete i javno mnjenje u međuvremenu. Na drugoj strani, proevropski centar ima srednjoročno sužen manevarski prostor. Pustiti imigraciju i rizikovati dolazak populista (Merkel i Leven) ili vršiti reforme koje bi apsorbovale efekte negativnih populacionih trendova i takođe rizikovati dolazak populista zbog socijalnog nezadovoljstva (Renci, Makron, Rute).

Evropski širi centar (levi centar, desni centar i centar) se nalazi u situaciji koja se u šahu zove „Zugzwang“. Ova situacija podrazumeva nepovoljan položaj igrača koji je na potezu, jer će bilo kojim sledećim potezom pogoršati svoj položaj i više bi mu odgovaralo da potez propusti, što nije moguće. Iako ova imigraciona dilema nije alarmantna, zbog privremenog zatvaranja migrantskih ruta, ona stoji kao pitanje na koje će političari centra morati da nađu odgovor i dugoročnu strategiju.

Glavni zadatak proevropskih snaga nakon izbora za Evropski parlament je da se pronađe manevarski prostor za rešenje i stvori sveobuhvatna strategija za buduće migrantske talase. Sa jedne strane mora postojati i taktika kako se boriti protiv desničarskih lažnih vesti, teoretičara zavera i dezinformacija u sferi imigracije. Dok god neometano koriste ovo oružje, populisti će lako uspeti da generišu podršku u kriznim situacijama širenjem straha.

Paralelno sa tim, Evropska unija mora efikasnije kontrolisati svoje spoljne granice, a da države na nacionalnom nivou reformišu svoju imigracionu politiku i politike integracije. Kanadski model poena i jasnih kriterijuma može biti dobar primer.

Ukoliko partije članice EPP, PES i ALDE u budućnosti budu ignorisale ovaj problem ili se budu tek reaktivno ponašale u odnosu na krize, populisti će dobiti novu šansu. Iako na ovogodišnjim izborima za Evropski parlament evroskeptični desničari neće osvojiti većinu, već tek oko četvrtine mandata, to ne znači da tokom hipotetičkog sledećeg haosa ne mogu bolje da iskoriste priliku. Jedan od glavnih izazova za države članice Evropske unije biće upravo balansiranje između spoljnog faktora novih migrantskih talasa, unutrašnjih reformi za 21. vek i populističke opozicije koja će čekati sledeću šansu.

Tekst je objavljen na portalu „Talas“ 08.05.2019.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Evropa neće postati islamski kalifat – ali migracije jesu izazov za budućnost se prvo pojavila na Novi treći put.