Objava Ko je „izdao“ Trampa? se prvo pojavila na Novi treći put.

Američki izborni sistem

Prvog utorka nakon prvog ponedeljka u novembru, građani SAD biraju svog novog predsednika. Kod elektorskog izbornog sistema u SAD je važno razumeti nekoliko ključnih stvari:

1) Pobednik u ukupnom zbiru glasova građana ne mora biti i pobednik izbora. Četiri puta u istoriji se događalo da predsednik SAD postane kandidat koji je osvojio manji broj glasova građana zbog bolje raspoređenosti glasova po državama. Dva najsvežija primera su Donald Tramp, koji je na prethodnim izborima imao manje glasova od Hilari Klinton, kao i Džordž Buš Mlađi koji je 2000. izabran za predsednika uprkos manjem broju glasova od Ala Gora.

2) Sve savezne države, osim Mejna i Nebraske, funkcionišu po principu pobednik nosi sve. To znači da pobednik u ukupnom zbiru glasova građana u toj državi dobija sva elektorska mesta. Sa druge strane, Mejn i Nebraska pobedniku u ukupnom zbiru daju po dva sigurna elektorska mesta, dok preostala dva u Mejnu, odnosno tri u Nebraski, raspoređuju pobednicima po kongresnim distriktima.

3) Elektorski kolegijum se sastoji od 538 članova. Kao što svaka od 50 saveznih država ima po dva senatora, tako svaka država daje i po dva člana elektorskog kolegijuma. Osim toga, svaka savezna država, u zavisnosti od svoje veličine, bira i određeni broj članova Predstavničkog doma Kongresa. Primera radi, Kalifornija kao najveća država daje 53 člana Donjeg doma, dok Vajoming daje samo jednog. U ukupnom zbiru, broj članova Donjeg doma Kongresa je 435. Isto toliko članova savezne države delegiraju i u elektorski kolegijum na predsedničkim izborima, sa malom razlikom što na ovim izborima nije važno kako je koji kongresni distrikt glasao (sa izuzetkom Mejna i Nebraske), već pobednik na nivou cele savezne države dobija sve elektorske glasove za tu državu. Za kraj, Okrug Kolumbija dobija tri predstavnika u elektorskom kolegijumu i na taj način se stiže do magičnih 538 članova. Pobednik predsedničkih izbora je onaj kandidat koji obezbedi barem 270 elektorskih glasova.

Najvažnije teme za građane

Građani SAD su čak i po pitanju najvažnijih tema izuzetno podeljeni. Prema najnovijem istraživanju agencije YouGov, građani i dalje temu zdravstvene zaštite ocenjuju najvažnijom (njih 26%), dok se odmah iza po značaju nalazi ekonomija (21%). Ni jednu drugu temu građani ne smatraju ni približno važnom kao prethodne dve.

Kada se dublje pogleda u demografsku strukturu, situacija se poprilično razlikuje po grupama. Tako je značaj ekonomije najmanje važan za najobrazovanije i za najmanje obrazovane delove stanovništva, dok je tema zdravstvene zaštite kod ovih grupa raspoređena tako da je najmanje obrazovani smatraju najvažnijom, a najobrazovaniji i dalje manje nego ostale grupe. Najviši nivo obrazovanja donosi i mnogo veću pažnju temama poput klimatskih promena i obrazovanja.

Prema godinama, ekonomija je najvažnija tema za ljude u drugoj polovini svog radnog veka. Penzioneri i najmlađi punoletni su najmanje zainteresovani za ovu temu. Kada je u pitanju zdravstvena zaštita, stariji od 45 godina ovu temu stavljaju ubedljivo na prvo mesto sa oko 30%. Osim ove dve teme, primetno je veliko interesovanje mladih za obrazovanje (17%) i za građanska prava i slobodu (14%).

Hispano-amerikanci su najviše zainteresovani za ekonomiju, dok je među afro-američkom populacijom tema broj jedan zdravstvena zaštita. Nedavni protesti u SAD doveli su temu građanskih prava među afro-amerikancima na visoko drugo mesto po važnosti (22%).

Ipak, najvažnije je poznavati kako su ove teme raspoređene po značaju među određenim glasačkim grupama. Čak 34% onih koji se izražavaju kao Trampovi glasači kažu da im je ekonomija najvažnija tema, dok je samo 13% onih koji to govore za zdravstvenu zaštitu. Osim ovih tema, primetan je visok nivo onih kojima je važna tema spoljne politike (14%), imigracije (13%) i poreza (10%).

Bajdenovi glasači, potpuno suprotno, sa 35% ocenjuju zdravstvenu zaštitu najvažnijom temom. Ekonomija je tek na 11%, dok je tema klimatskih promena i građanskih sloboda, takođe, visoko pozicionirana (16% i 12%).

Crvene, plave i ljubičaste države

Istorijski gledano, pobednik izbora se unapred zna u određenim saveznim državama. Crvene države su sve one u kojima građani najčešće biraju republikanske kandidate za svoje predsednike. U ove države istorijski spadaju Alabama, Aljaska, Arizona, Arkanzas, Džordžija, Ajdaho, Indijana, Kanzas, Kentaki, Luizijana, Misisipi, Misuri, Montana, Nebraska, Severna Karolina, Severna Dakota, Oklahoma, Južna Karolina, Južna Dakota, Tenesi, Teksas, Juta, Zapadna Virdžinija i Vajoming.

Plave države, sa druge strane, označavaju sve one u kojima demokratski kandidati uglavnom pobeđuju. To su Kalifornija, Konektikat, Delaver, Okrug Kolumbija, Havaji, Ilinois, Mejn, Merilend, Masačusets, Mičigen, Minesota, Nju Hempšir, Nju Džerzi, Novi Meksiko, Njujork, Oregon, Pensilvanija, Roud Ajland, Vermont, Vašington i Viskonsin.

Ljubičaste, swing, države su one najinteresantnije za posmatranje. Države u kojima pobednik najčešće varira i u kojima birači nisu naklonjeni ni jednoj od partija. U ove države ubrajamo: Kolorado, Floridu, Ajovu, Nevadu, Ohajo i Virdžiniju.

Kako stvari trenutno stoje u swing državama, pobednik izbora je upitan jedino u Ajovi i u Ohaju, dok u preostalim ubedljivo vodi Bajden. Međutim, veliki je broj crvenih i plavih država u kojima može doći do promena. Zbog svoje veličine i minimalne razlike prema istraživanjima, najviše pažnje privlače Teksas, Arizona, Džordžija, Severna Karolina, Mičigen, Pensilvanija i Viskonsin.

Teksas

Ova višedecenijska crvena država i druga najveća savezna država u SAD mogla bi da bude bojište najvažnije izborne bitke. Trenutna istraživanja pokazuju apsolutnu izjednačenost dva kandidata, pri čemu se Bajdenov rejting kontinuirano poboljšava. Ova zemlja je u prethodnih nedelju dana zabeležila skoro 60.000 novozaraženih od korona virusa i trenutno je savezna država sa najvećim brojem novozaraženih nakon Floride i Kalifornije.

Što se tiče stanja ekonomije, ova država trenutno stoji bolje od nacionalog proseka, barem kada je nezaposlenost u pitanju (8,6% prema 11,1%). Demografski gledano, primetno je kontinuirano opadanje broja belih ljudi u Teksasu, pa je tako ova populacija danas 10% manje zastupljena nego pre 50 godina, dok je broj hispano-amerikanaca povećan za isto toliko u istom periodu.

Kada se svemu ovome priroda i to da 35% građana Teksasa sebe smatra umerenim biračima, a 23% liberalnim, Bajdenove šanse dodatno rastu jer sva istraživanja govore da će on ovog puta biti kandidat za kojeg će većina umerenih birača glasati.

Arizona

Još jedna od crvenih država u kojoj je u prethodnim decenijama od demokrata pobeđivao samo Klinton 1996. godine. Arizona važi za jednu od zemalja koja je najviše pogođena drugim talasom korona virusa i sa izuzetkom grada Njujorka, ima najviše otkrivenih slučajeva u odnosu na broj stanovnika do sada.

Nezaposlenost u ovoj saveznoj državi, takođe, se nalazi ispod nacionalnog proseka i primetno je ponovno aktiviranje ekonomije. Demografski gledano, ova zemlja ima slične trendove kao i Teksas i dugoročno gledano je verovatno da Arizona u narednim izbornim ciklusima prestaje da bude crvena država. Istraživanja u ovom trenutku daju nešto manje od 5% prednosti Džou Bajdenu, ali je primetno i da se ta razlika u poslednjim danima topi.

Džordžija

Jedna od saveznih država u kojoj je najviše puta u prethodnim nedeljama dolazilo do promena u vođstvu. Na momente se čini da Tramp gubi, ubrzo se pojave istraživanja u kojima ponovo vodi, pa ponovo sve ispočetka. Definitivno je da će borba za Džordžiju biti jedna od najneizvesnijih. Nezaposlenost je daleko ispod nacionalnog nivoa i to trenutno pomaže Trampu da napravi razliku i odmakne se od Bajdena.

Kada je u pitanju korona virus, Džordžija spada u prosečnu državu kada je u pitanju broj zaraženih i preminulih, mada je primetan iznadprosečni rast novozaraženih u prethodnim danima. Demografski gledano, Džordžija je još jedna od zemalja juga gde republikanci standardno dobro stoje, ali je i jedna od država sa procentualno najvećom populacijom afro-amerikanaca, koji su ogromnom većinom demokratski glasači.

Severna Karolina

Iako se pre nekoliko nedelja činilo da će Džo Bajden bez problema ostvariti pobedu u ovoj saveznoj državi, Tramp je uspeo da poboljša svoj rejting i da u pojedinim istraživanjima pretekne svog rivala. Kada se pogleda prosek, deluje da Bajden i dalje ima minimalnu prednost u ovoj državi.

Nezaposlenost je i u ovoj državi na nivou znatno nižem od nacionalnog nivoa, pa se čini da će to za Trampa biti bonus. Zdravstvena situacija, iako pod kontrolom i u nacionalnom proseku, poslednjih dana beleži veliki broj novih slučajeva i to bi moglo da bude problematično na duži rok.

Mičigen, Viskonsin i Pensilvanija

Ove tri zemlje severa donele su Donaldu Trampu pobedu protiv Hilari Klinton 2016. godine. Nešto više od 10.000 glasova više u Mičigenu, 45.000 u Pensilvaniji i 23.000 u Viskonsinu bili su dovoljni da Tramp preotme 46 elektorskih glasova od demokratskog kandidata. Da je Hilari Klinton tada pobedila u ove tri savezne države, danas bi bila predsednica. Na taj način je republikanski kandidat pobedio u Mičigenu i u Pensilvaniji prvi put posle skoro 25 godina, a u Viskonsinu posle skoro 30 godina.

Epidemiološka situacija u ovim državama nalazi se u proseku celih Sjedinjenih Država, ali je smrtnost nešto viša u Pensilvaniji i Mičigenu. Nezaposlenost u Mičigenu i u Pensilvaniji beleži višu stopu nego na nacionalnom nivou, dok je u Viskonsinu svedena na 3% manje nego na nivou SAD. Ankete trenutno predviđaju glatku pobedu Bajdena u sve tri države, ali iskustvo nas je naučilo da ove savezne države treba ispratiti sa posebnom pažnjom.

Ajova i Ohajo

Ajova, iako ne spada u red saveznih država koje nose veliki broj elektorskih glasova, nedeljama unazad važi za najneizvesniju državu. Po proseku pojedinih portala, kao što je FiveThirtyEight, ova savezna država je trenutno, uz Teksas najneizvesnija za predviđanje pobednika. Osim toga, nalazi se u proseku po broju novozaraženih, ali i po broju ukupno zaraženih i preminulih od korona virusa do sada. Po broju nezaposlenih, i Ajova je ispod nacionalnog proseka i to je dodatni vetar u leđa za birače Donalda Trampa da mu daju glas i ovoga puta.

Ohajo – država za koju važi da ko je osvoji, pobeđuje na izborima. Tako je barem bilo na svim izborima u prethodnih 50 godina. Situacija je trenutno veoma ujednačena, kandidati se smenjuju u vođstvu i deluje da neće biti promena do samog dana izbora. Nezaposlenost u ovoj državi nalazi se tačno tamo gde je i nacionalni prosek, kao i broj zaraženih od korona virusa. Demografski gledano, ova država bi trebalo da pripadne republikancima, međutim, teritorijalno pripada regionu u kojem demokrate beleže bolje rezultate. Videćemo da li će i ovoga puta Ohajo pokazati i ukupnu volju Amerikanaca.

[click_to_tweet tweet=“U ovom trenutku deluje da Bajden ima veći broj osiguranih elektorskih glasova, tako da će Tramp biti taj koji će juriti pobede u neizvesnim, ljubičastim državama. | “ quote=“U ovom trenutku deluje da Bajden ima veći broj osiguranih elektorskih glasova, tako da će Tramp biti taj koji će juriti pobede u neizvesnim, ljubičastim državama.“]

Zaključak

Predstojeći izbori u SAD mogli bi biti jedni od najuzbudljivijih i najneizvesnijih. Dvojica nepredvidivih kandidata, globalna pandemija, kulturni ratovi, najveća nezaposlenost od Velike depresije, impičment,… To su sve uzroci koji dovode do toga da sto dana pred izbore, niko ne može sa sigurnošću da kaže ko je favorit.

Iako kladionice i istraživanja daju prednost Džou Bajdenu, naredna 3 meseca mogu ozbiljno da poremete trenutni odnos snaga. U ovom trenutku deluje da Bajden ima veći broj osiguranih elektorskih glasova, tako da će Tramp biti taj koji će juriti pobede u neizvesnim, ljubičastim državama.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Koje savezne države će odrediti pobednika izbora u SAD? se prvo pojavila na Novi treći put.

Flojdovo ubistvo poteglo je ponovo pitanje položaja manjinskih grupa unutar Sjedinjenih Država, a u narednom tekstu videćemo kako su pojedine društvene grupe glasale na prethodnim izborima i kako ponašanje predsednika Trampa može uticati njegov, ali i na rejting njegovog demokratskog protivkandidata Džoa Bajdena.

Najznačajnije teme za građane

Istraživanje agencije YouGov sa početka COVID-19 krize ove godine pokazalo je da je za 22% građana SAD zdravstvena zaštita najznačajnija tema. Nešto manji broj njih je označio ekonomiju, penzioni sistem i zaštitu životne sredine kao ključne teme. Korona virus i aktuelni protesti su, osim ogromnog otpuštanja i broja zaraženih i preminulih u SAD, doveo i do velikih promena u javnom mnjenju građana. Istraživanje iste agencije sa početka juna govori nam da je došlo do još veće koncentracije glasova oko teme zdravstvene zaštite (26%) i ekonomije i poslova (20%), ali i do, potpuno očekivano, rasta značaja teme građanskih prava (rast od 300% u odnosu na april).

Takođe, postoje i velika razmimoilaženja po ovim pitanjima od strane republikanskih i demokratskih glasača. Za republikance je tema ekonomije i dalje ubedljivo tema broj jedan i to sa preko 30% glasača koji kažu da im je to najvažnija tema. Demokrate, pak, ovu temu stavljaju tek na četvrto mesto sa 10%. Sa druge strane, tema građanskih prava je demokratama na 14% po značaju i očekivano je da će u narednom periodu dodatno rasti, dok je kod republikanaca u „donjem delu“ po značaju sa svega 6%.

Stoga, ponašanje predsednika Trampa ne treba puno da čudi. Produbljivanje građanskih sukoba prikrivanjem empatije i dodatnim zaoštravanjem odnosa prema demonstrantima jasan je znak da se Tramp na ovaj način obraća svojoj čvrstoj bazi kako bi prikrio velike poteškoće sa kojima se američka ekonomija trenutno suočava, uz minimalne gubitke na konto sukoba usled nejednakih građanskih prava.

Društvena podeljenost američkog biračkog tela

Dok se broj konzervativnih birača u SAD kontinuirano smanjuje kako vreme odmiče, tako se broj liberalnih birača povećava. Istraživanje agencije Pew Research Center pokazuje da se broj tvrdih republikanaca od 2002. godine do danas umanjio za 4%, dok je u istom periodu procenat tvrdih demokrata stagnirao. Sa druge strane, broj onih koji se ubrajaju u blage glasače demokrata/republikanaca ili u nezavisne glasače porastao je za 6% i to mahom demokratskih glasača. Ovo je jasan pokazatelj da se snaga republikanaca sa trenutnom političkom ponudom smanjuje i da će biti potrebno određeno ideološko pomeranje kako bi partija bila konkurentna ubuduće.

Iako se ova teza može dovesti u pitanje budući da je Tramp 2016. godine pobedio Hilari Klinton, treba imati u vidu da je pobeda Trampa ostvarena dobrom teritorijalnom raspoređenošću glasova i anti-sistemskim pristupom. Hilari Klinton je 2016. godine u ukupnom zbiru glasova imala 2% više od Donalda Trampa, ali je zbog elektorskog načina glasanja Tramp pobedio zahvaljujući tesnim pobedama u Pensilvaniji, Mičigenu i Viskonsinu.

Takođe, Tramp je tada predstavljao osobu koja je uživala veliku nacionalnu popularnost i prepoznatljivost, borca protiv establišmenta i „čoveka koji će raskrstiti sa lošim sistemom“. Na taj način, osim standardne republikanske baze, uspeo je da mobiliše generalno manje zainteresovane društvene grupe, ali i da demobiliše pojedine grupe koje su istorijski bile odane demokratama. Tako je Tramp 2016. uspeo da spusti Hilari Klinton među mladima do 29 godina na 55% u odnosu na 60% koje je Obama osvojio 2012. ili čak 66% iz 2008. Osim toga, anti-sistemskim pristupom uspeo je da pridobije većinu belih radnika, ljudi sa nižim obrazovnim nivoom, a čak i pojedine grupe sa levog spektra. Tako je uspeo da dobije podršku od preko 50% među ljudima sa maksimalno završenom srednjom školom, što je poslednji put pošlo za rukom Bušu mlađem 2004. godine.

Ovog puta nije realno očekivati da će Tramp imati uz sebe sve prethodno nabrojane grupe. Načinom na koji pristupa protestima, korona virusu i recesiji koja sledi, on je pokazao manjak interesovanja da obuhvati širi spektar birača od tradicionalno desno orijentisanih konzervativaca. Istorijski ekonomski uspesi koje je SAD beležila, prvenstveno na polju nezaposlenosti, brzo su pali u vodu i trenutno je nezaposlenost veliki problem sa kojim se suočavaju. Istovremeno, predsednik je rastrzan između otvaranja zemlje i što bržeg oporavka ekonomije i vođenju računa o zdravlju ljudi i održavanju zdravstvenih mera na visokom nivou. Na sve to, manjak empatije prema demonstrantima dodatno smanjuju Trampu prostor za manevrisanje sa nezavisnim biračima.

Poslednje istraživanje agencije YouGov pokazuje nam da velika većina (53%) građana misli da su se sa dolaskom Trampa na vlast rasni odnosi pogoršali, naspram samo 17% onih koji misle da su odnosi poboljšani. I po ovom pitanju jasno se uočava razlika između konzervativnih glasača republikanaca i liberalnih demokratskih glasača. Ona grupa koja će svakako predstavljati prekretnicu, nezavisni glasači, uklapaju se u prosek i mogu biti velika prepreka Trampu za reizbor. Takođe, preko polovine ispitanika se ne slaže sa načinom na koji se Tramp do sada nosi sa protestima. Veliki je i broj republikanaca koji podržavaju mirne demonstracije i ne odobravaju izvođenje vojske na ulice.

Teritorijalna podeljenost američkog biračkog tela

Tradicionalno su birači republikanaca koncentrisani na jugu i na srednjem zapadu, dok su demokrate jače u zapadnim državama i na severoistoku. Prema trenutnim istraživanjima, na severoistoku Tramp trenutno vodi samo u Pensilvaniji, a ta prednost varira od istraživačke agencije i uglavnom ne prelazi 2-4% prednosti za nekog od kandidata. Na srednjem zapadu, situacija za Trampa trenutno nije dobra. Osim Mičigena i Viskonsina gde ima blagi zaostatak u odnosu na Bajdena, Tramp gubi i u drugom distriktu Nebraske, Ohaju i Minesoti, a tradicionalno demokrate pobeđuju i u Ilinoisu.

Zapad tradicionalno zbog nedostižne prednosti demokrata u Kaliforniji (najvećoj zemlji) pripada Demokratskoj partiji. Tako bi trebalo da bude i ovog puta, s tim da prema trenutnim istraživanjima čak i generalno crvena Arizona pripada Bajdenu.

Najinteresantnije je trenutno na jugu gde su dve od četiri najveće zemlje (Teksas i Florida) postale gotovo potpuno ujednačene u podršci kandidatima. U Floridi Bajden čak trenutno i vodi, dok su kandidati u Teksasu u potpunosti izjednačeni prema poslednjim anketama. Ukoliko se ovakav trend dugoročno nastavi, demokrate će imati realne šanse da pobeđuju u svih deset najvećih saveznih država na osnovu čega bi mogle obezbediti 256 elektorskih glasova samo na osnovu tih država (270 je potrebno za pobedu na izborima).

[click_to_tweet tweet=“Protesti u krupnom planu u odnosu na loše upravljanje korona virusom i ekonomskom recesijom koja sledi Trampu mogu doneti benefite u vidu malog uticaja koji tema ima na njegove glasače. | “ quote=“Protesti u krupnom planu u odnosu na loše upravljanje korona virusom i ekonomskom recesijom koja sledi Trampu mogu doneti benefite u vidu malog uticaja koji tema ima na njegove glasače.“]

Zaključak

Donald Tramp imaće puno problema da obezbedi sebi drugi mandat. Odsustvo normalnih uslova za vođenje kampanje i susretanje sa tri goruća problema predstavljaće ogromnu prepreku za preskakanje. Naspram sebe ima protivnika, koji i pored obavljanja potpredsedničke funkcije u dva mandata, prema mišljenju većine građana nema istaknute liderske sposobnosti. Bajdenu se zamera starost, nedovoljna preduzimljivost i iskorišćavanje trenutne situacije. Ipak, u odnosu na Hilari Klinton Bajden je bolji kandidat po više parametara.

Bajden će imati veću podršku afro-amerikanaca i zbog Baraka Obame kojem je bio potpredsednik i zbog trenutne situacije. Osim njih, Bajden je prihvatljiviji kandidat za umerene i nezavisne birače nego što je to bila Hilari Klinton.

Za sada, ubistvo Džordža Flojda na Trampove šanse za reizbor nije značajno uticalo, a naredne nedelje pokazaće nam pravac u kojem će se protesti kretati. Izostanak organizatora može dovesti do brzog završetka protesta, kao i do neželjenih sukoba koji ih mogu kompromitovati i ispostaviti se povoljnim po Trampa. Uz to, tema protesta u krupnom planu u odnosu na temu lošeg upravljanja korona virusom i najavljenom velikom ekonomskom recesijom koja sledi Trampu može doneti benefite u vidu malog uticaja koji tema ima na njegove glasače.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Kako protesti u SAD utiču na predsedničke izbore? se prvo pojavila na Novi treći put.

Ova izjava Brajana Klasa, kolumniste jednog uglednog svetskog lista, privukla je mnogo pažnje prethodnih nedelja. Korona virus već mesecima okupira pažnju svih domaćih i svetskih medija, a još uvek niko ne zna kada i da li će se svet vratiti u prethodno, redovno stanje. Desetine hiljada preminulih i više od milion i po zaraženih ljudi širom sveta od novog virusa za koji, za sada, nema adekvatnog leka. Do pre svega nekoliko meseci prethodna rečenica zvučala bi kao radnja nekog izuzetno teškog filma. Ipak, svetska stvarnost danas je takva da su životi ogromnog broja ljudi praktično u rukama zdravstvenih stručnjaka i političkih lidera.

Prethodnih godina bili smo svedoci turbulentnog političkog života svuda u svetu. Politička pitanja, poput finansijske i migrantske krize, okupirala su kapacitete važnih svetskih institucija, a događaji poput Bregzita, odabira Donalda Trampa za predsednika SAD i rasta populista u svetu bili su samo posledica svih problema koji su se prethodno naređali.

Korona virus, kao možda i najozbiljniji problem sa kojim se planeta Zemlja suočava još od Drugog svetskog rata, može doneti potpuno novi politički poredak u svetu. Rigorozne mere karantina i obaveznog socijalnog distanciranja mogu izazvati revolt kod građana, čime bi cela stvar dobila jednu potpuno novu dimenziju. Ipak, za sada se čini da je efekat potpuno drugačiji.

U svetu u ovom trenutku postoji nekoliko tipova svetskih lidera. Oni poput Donalda Trampa i Emanuela Makrona nemaju najjasniju podršku unutar svojih zemalja, a države koje ova dvojica lidera vode specifične su po tome što su retko koji njihovi prethodnici imali bitno veću podršku. Sa druge strane, Angela Merkel je predstavnik lidera koji unutar svoje zemlje uživaju poverenje čak i od ljudi koji glasaju za potpuno suprotstavljene opcije.

Tako je, primera radi, rejting Donalda Trampa u 2019. godini bio u proseku oko 41%, dok je procenat onih koji ga ne podržavaju bio preko pola. Makronov rejting prethodne godine bio je u padu zbog demonstracija „žutih prsluka“ i nepopularnih reformi. On se kretao oko 30% u proseku, dok je tek krajem godine uspeo da se stabilizuje i poraste do 35%. Nemačka kancelarka Angela Merkel je, kada se izuzmu svetska ekonomska kriza, migrantska kriza 2015. i teroristički napadi u Nemačkoj 2016., imala konstantno visok rejting.

U ovoj krizi primećeno je da je Tramp uspeo da stabilizuje svoj rejting i približi ga polovini ispitanika. Međutim, sa ogromnim brojem novozaraženih svakog dana, poslednja merenja Trampa vraćaju ka proseku iz prošle godine. Makronov rejting značajno je porastao i po nekim merenjima je dostigao čak i 51%. Angela Merkel beleži „renesansu“ i trenutno je na oko 80%, što je blizu njenog ličnog maksimuma (teško je porediti podatke sa velikim razmakom zbog načina merenja podrške).

Što se Italije tiče, poznato je da je ova zemlja od Drugog svetskog rata imala preko 60 vlada i da su političke promene bile redovna pojava. Poslednja se dogodila nedavno, kada je desničarska Liga Matea Salvinija „izvisila“ iz vladajuće koalicije, a zamenjena Demokratskom partijom levog centra. Od tada je opozicija oličena u desničarima iz Lige, Italijanske braće i Berluskonijeve partije u kontinuitetu u blagoj prednosti prema istraživanjima. Međutim, i pored ogromnog broja mrtvih u ovoj zemlji, rejting premijera Kontea je viši nego ikada i porastao je tokom pandemije na 71% odobravanja.

Španski premijer Pedro Sančez jedan je od retkih političkih lidera, uz japanskog premijera Šinzo Abea, koji je tokom svetske pandemije izgubio popularnost. Tanka većina, uz veliki broj preminulih bili su preveliki zalogaj za Sančeza koji nije uspeo da okupi građane pod jednu zastavu („rally ’round the flag“ efekat – eksplozivan rast rejtinga političkih lidera usled kriza i ratova).

Poslednji u nizu primera je i premijer UK Boris Džonson, koji se nakon dva provedena dana na intenzivnoj nezi zbog korona virusa, konačno oseća bolje. Džonson je nakon velikog izbornog trijumfa sa kraja prošle godine i konačnog izlaska Ujedinjenog Kraljevstva iz Evropske unije obezbedio dobru političku poziciju za naredne četiri godine. Međutim, sa pojavom korona virusa pred njim su se našli novi problemi. Početna strategija stvaranja „imuniteta krda“, brzo je zamenjena strategijom karantina. Ovo pomalo čudno menjanje strategije u doba krize nije naišlo na odobravanje većine građana. Ipak, nakon par dana stabilizacije i objave da je sam premijer zaražen, njegov rejting počeo je naglo da raste i dostigao preko 60%. U ovom trenutku je još uvek rano da se govori o njegovom daljem političkom radu, jer se ne zna kakve će biti posledice virusa po njegovo zdravlje, a ni po rejting.

Ostali važni svetski lideri, poput Džastina Trudoa u Kanadi, Sebastijana Kurca u Austriji i Marka Rutea u Holandiji, takođe, beleže visok rast popularnosti i dodaju se u grupu političara koji sprovode strategije sa visokim odobravanjem građana.

Primeri sličnih kriza i kretanja rejtinga lidera

Vratićemo se na trenutak u istoriju i 11. septembar 2001. godine kada su pripadnici Al Kaide izvršili četiri teroristička napada u Sjedinjenim Američkim Državama. Tadašnji predsednik SAD bio je Džordž Buš Mlađi i kao primer efekta okupljanja pod jednu zastavu navodi se upravo rejting ovog političara u trenutku napada. 10. septembra 2001. godine rejting ovog lidera izmeren je na tačno 51%, a samo pet dana kasnije – 86%, da bi u narednim danima dostigao i tačno 90%. U trenutku kada se građani boje za svoju bezbednost, poverenje u državne institucije raste. Međutim, važno je napomenuti da je Buš Mlađi svoj predsednički mandat završio sa 34% podrške građana. I pored rasta nakon 11. septembra, invazije Iraka i hvatanja Sadama Huseina, Buš Mlađi nije uspeo da završi mandat sa velikom podrškom.

Slična situacija desila se i Baraku Obami nakon ubistva Osame bin Ladena, kada je rejting predsednika porastao za 6% za svega tri dana.

Sa druge strane, počeci kriza su uglavnom nepovoljno uticali na evropske lidere. Angela Merkel je svoju najnižu podršku doživljavala tokom terorističkih napada u Nemačkoj 2016. godine, kao i tokom migrantske krize. Ipak, popularna Mutti je uspela ove krize da prevaziđe i da očuva rejting u više mandata na veoma visokom nivou.

Kada je u pitanju bivši predsednik Francuske Fransoa Oland, poznato je da je pred kraj svog mandata njegova podrška iznosila svega 4%. Sa izuzetkom kratkoročnog rasta nakon napada na Šarli Ebdo, rejting ovog predsednika bio je konstantno opadajući, bez rasta, čak i tokom migrantske krize.

[click_to_tweet tweet=“Pandemija će ljudima pokazati zašto je važno imati prave ljude na vlasti. Glasajte za onoga koga želite u krizi, a ne za onoga ko će vas zabavljati kada je sve u redu. | “ quote=“Pandemija će ljudima pokazati zašto je važno imati prave ljude na vlasti. Glasajte za onoga koga želite u krizi, a ne za onoga ko će vas zabavljati kada je sve u redu.“]

Šta da očekujemo nakon korona virusa?

Posledice pandemije korona virusa još uvek su nesagledive i rano je govoriti o tome kako će svet izgledati za nekoliko meseci. Do pronalaska i upotrebe vakcine proći će još dosta vremena, a stavljanje virusa pod kontrolu biće težak posao. Osim zdravstvenog aspekta, treba voditi računa i o ekonomiji. Blumberg je pre dva dana dao predviđanje prema kojem će u SAD u narednih godinu dana 100% doći do recesije i to verovatno najgore od 1945. godine, a svedoci smo i najava da će do kraja krize nezaposlenost u SAD biti za 600% veća nego u februaru 2020.

Ekonomski slom SAD osetiće cela planeta, a najgore najave mogle bi sa sigurnošću da znače i kraj epizode Donalda Trampa na čelu SAD. Svetla tačka za Trampa u ovom trenutku je to što građani SAD sumnjaju da bi i njegov protivkandidat na predstojećim izborima Džo Bajden bolje upravljao virusom i budućom recesijom. Što se ostalih lidera tiče, trenutni rast rejtinga ne mora da znači da će situacija takva i ostati. Blagi pad populista u drugi plan usled pandemije, ne znači da oni neće ponovo doći u žižu javnosti kada se situacija barem malo stabilizuje.

Činjenica je da su umereniji lideri sa što konciznijim i jasnijim strategijama do sada pokazali bolje rezultate i u istraživanjima, ali i u borbi sa virusom. Citat sa početka teksta za sada predstavlja mišljenje javnog mnjenja, ali je mnogo faktora koji lako mogu da okrenu situaciju u kratkom roku.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Kako će korona virus uticati na svetske lidere? se prvo pojavila na Novi treći put.

Bajden je na taj način od apsolutnog favorita u aprilu 2019. godine, početkom ove godine po određenim istraživanjima slovio za tek trećeg kandidata po snazi. Mnogi su govorili da je centrizam propao i da je pitanje trenutka kada će se i sam Bajden povući iz trke. Stvari su se, ipak, izuzetno brzo preokrenule i u svega nekoliko dana, nakon sjajnog rezultata u Južnoj Karolini i u državama „super utorka“, Bajden je ponovo postao favorit. Za to vreme, Donald Tramp je imao lak posao da obezbedi nominaciju republikanaca, a suočavao se sa dva problema koja gotovo ni jedan bivši predsednik SAD imao ispred sebe.

Impičment

Sa procesom impičmenta Tramp se dobro snašao i iz celokupne situacije izašao, reklo bi se, jači nego pre pokretanja istog. Iako je ishod pokretanja ovog procesa bio jasan od samog početka s obzirom da demokrate nisu mogle okupiti dvotrećinsku većinu u Senatu, bilo je važno pratiti poruke i podršku javnog mnjenja. S obzirom da su anketari uglavnom postavljali dva pitanja, moglo se reći da ovaj proces donosi dobro i demokratama i republikancima.

Prvo pitanje odnosilo se na podršku građana pokretanju procesa impičmenta i to je ono u šta su se demokrate uzdale kao sopstveni adut. Drugo pitanje ticalo se same smene predsednika sa funkcije. Iako su Amerikanci u većini bili za pokretanje impičmenta, jasna većina za smenu nije postojala. Na taj način, obe strane su proglasile pobede – demokrate „jer su građani većinski podržali njihove argumente“ za pokretanje impičment procesa, a republikanci zato što su isti ti „građani bili odlučni da zaustave progon njihovog predsednika“. Ipak, istraživanja pokazuju da su građani koji glasaju republikance ili demokrate vrlo čvrsti u svojim stavovima, a da prevagu donose „nezavisni“ građani koji nemaju standardan algoritam glasanja.

Ono što je, zapravo, bilo važno u celokupnom procesu bilo je kretanje podrške Donaldu Trampu u izbornoj godini. Za sada se čini da je Tramp iz celokupnog procesa izašao jači i sa 41-42% odobravanja koliko je u proseku imao 2019. godine, sada je znatno bliži 45%, dok je procenat onih koji ga ne podržavaju tek nešto iznad polovine. Kada se još detaljnije pogleda geografska rasprostranjenost podrške Trampu, primećuje se da je u tri države koje su mu 2016. suštinski donele pobedu (Viskonsin, Pensilvanija i Mičigen) njegova podrška značajno opala u odnosu na te izbore, ali raste u odnosu na period pre impičmenta.

Korona virus

Kada je reč o korona virusu, u trenutku pisanja teksta broj preminulih u SAD stigao je do 1.000 ljudi, a broj zaraženih je 70.000 od čega je gotovo polovina u državi Njujork. Ova izrazito „plava“ država u kojoj demokrate godinama beleže pobede trenutno se suočava sa procenama da će tragedija biti veća čak i od one koja je zadesila Kinu, Italiju i Španiju.

Mlak odgovor predsednika Trampa na virus u startu je doveo do većih posledica sa kojima će se država neuporedivo teže suočiti danas. Šarlatanski pristup predsednika počeo je izjavama da je sve pod kontrolom i da je vakcina u izradi (podelio lažni članak), a nastavio se optužbama na račun imigranata koji unose virus u zemlju, poređenjem sa običnim gripom i lažima o dostupnosti testova. Konačno, 13. marta proglasio je vanredno stanje i počeo ozbiljnije da postupa sa pandemijom virusa. Ipak, do ovog trenutka čini se da je najviše mera predsednika posvećeno ekonomiji, a ne prevenciji i oporavku zaraženih.

Ovakav pristup Donalda Trampa za sada daje rezultate s obzirom da je Trampov rejting blizu onog sa početka mandata. Informisanje ljudi o apsolutnoj kontroli situacije, dok druge države zatvaraju svoje građane u kuće svakako može isključivo pozitivno uticati na rejting. Ipak, iz dana u dan je sve manji broj onih koji veruju u sposobnost Trampove administracije da se nosi sa korona virusom, o čemu dovoljno govori i činjenica da je veće poverenje svim drugim relevantnim institucijama u državi, uključujući i religijske institucije. Međutim, najgori dani tek se nalaze pred SAD. Narednih nekoliko nedelja biće ključno, ne samo za oporavak građana i procenu širenja virusa, već i za ekonomsku situaciju u ovoj zemlji, a samim tim i u celom svetu.

Kada se gleda značaj određenih tema za građane, ekonomija je u globalu tema broj jedan u SAD, a to je čak još više izraženo kod republikanaca i nezavisnih glasača. Između jedne trećine i jedne četvrtine glasača republikanaca bira ekonomiju kao temu broj jedan prilikom odluke za koga će glasati. I upravo zbog toga ne treba da čudi to što Tramp najveći deo svoje kampanje bazira upravo na promociji svojih rezultata u ovoj oblasti. Jedan od Trampovih omiljenih rezultata jeste najniža nezaposlenost u prethodnih 50 godina. Međutim, korona virus može u potpunosti da promeni Trampove prioritete u kampanji. Procene da će broj nezaposlenih u SAD na kraju krize biti oko 20% značio bi skok od 600% u odnosu na merenja iz februara. Samim tim, svi ekonomski rezultati bili bi poništeni u poslednjoj godini mandata.

Koordinacija sa saveznim državama

Osim neizvesne ekonomske situacije, Tramp ima problem i sa lošom koordinacijom sa pojedinim guvernerima koji imaju drugačiji pristup virusu. Jedan od primera je svakako Endru Kuomo, guverner države Njujork koji je u veoma kratkom periodu dobio nacionalnu pokrivenost i postao zvezda u SAD. Ovaj guverner u trećem mandatu zbog svojeg pristupa i zrelih političkih poruka pobrao je simpatije u celoj zemlji i za nekoliko nedelja enormno uvećao broj pratilaca na društvenim mrežama, ali i dobio medijsku pokrivenost čak i van svoje matične države. Jedno istraživanje pokazuje da je pokrivenost Trampovih konferencija za medije samo 3.5 puta veća od guvernera Njujorka.

Iako je podrška guverneru Kuomu u februaru merena sa 44%, veruje se da će naredno merenje pokazati ogroman skok u poverenju ovom demokrati koji je jedan od prvih visokih zvaničnika koji je podržao kampanju Džoa Bajdena. Razvoj situacije u ovoj zemlji svakako je pod velikim znakom pitanja i posledice koje ih očekuju u mnogome će promeniti političke snage.

Možda i najveći problem za Trampa predstavljaće to što će morati da brani svoj zdravstveni sistem koji će u narednom periodu biti na velikom testu. Popularne mere poput Medicare for all ili povratka na Obamacare sa određenim dodacima građanima zaraženim korona virusom predstavljaće neuporedivo prihvatljivije rešenje, jer troškovi lečenja ovog virusa mogu biti veći i od nekoliko desetina hiljada dolara.

[click_to_tweet tweet=“Šarlatanski pristup predsednika počeo je izjavama da je sve pod kontrolom i da je vakcina u izradi, a nastavio se optužbama na račun imigranata koji unose virus u zemlju, poređenjem sa običnim gripom i lažima o dostupnosti testova. | “ quote=“Šarlatanski pristup predsednika počeo je izjavama da je sve pod kontrolom i da je vakcina u izradi, a nastavio se optužbama na račun imigranata koji unose virus u zemlju, poređenjem sa običnim gripom i lažima o dostupnosti testova.“]

Zaključak

Predsednički izbori u SAD u ovom trenutku pali su u drugi plan iako se sam dan izbora bliži i kampanja bi uveliko trajala da situacija nije vanredna. Demokrate su, kako stvari stoje, uhvatile poslednji voz da odaberu favorita za predsedničku trku i na taj način izbegnu dodatne probleme koje bi predstavljao prolongirani rat levog i centrističkog krila ove partije. I pored toga, trenutna situacija im zbog nemogućnosti vođenja kampanje ne ide na ruku.

Sa druge strane, Donald Tramp se bori sa političkom borbom svog života – korona virus može mu doneti najteži poraz aktuelnog predsednika u SAD ikada, a može biti i prekretnica koja bi mu donela novi četvorogodišnji mandat. Nakon poraza republikanaca na midterms izborima 2018. godine upravo na temi zdravstva, mogla bi se nastaviti slična praksa i 2020. na predsedničkim izborima.

Kao i u ostatku sveta, političke procene su neizvesnije nego ikada, a stavljanje virusa pod kontrolu doneće nam jasnije obrise budućeg političkog poretka.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Trampova politička sudbina nakon korona virusa i impičmenta se prvo pojavila na Novi treći put.

Kada se pogledaju naslovne strane britanske i svetske štampe, akcenat je na velikom broju mandata koje je vladajuća partija osvojila na vanrednim izborima. Međutim, centralno pitanje jeste da li će velika parlamentarna većina značiti i prekopotrebnu stabilnost Ujedinjenog Kraljevstva? Iako je to realno očekivati, pred Borisom Džonsonom će se u ovom mandatu pojaviti nekoliko značajnih novih izazova.

Po prvi put u istoriji je većina poslaničkih mesta u Severnoj Irskoj pripala nacionalno nastrojenim partijama i onima koji se zalažu za unifikaciju sa Irskom i EU. Demokratska unionistička partija, sa snažnom porukom podrške UK, koja je u prethodnom sazivu imala 10 od 18 mesta u Donjem domu Parlamenta, ovoga puta je izgubila dva dodatna mandata i otvorila prostor da se u narednom periodu i u ovom regionu pokrene pitanje ostanka u UK. Kao i Škoti, građani Severne Irske su 2016. većinski glasali za ostanak u EU i u međuvremenu je ta opcija ostala u većini. Nakon veoma teških pregovora EU i UK o statusu Severne Irske i načinu funkcionisanja ove regije u tranzicionom periodu, rezultat izbora dolazi kao logičan sled okolnosti. Naredne godine biće ključne za razvoj ovog pitanja: još jedna zemlja koja želi da se otcepi od UK ili još jača integracija unutar Unije.

Osim rezultata u Severnoj Irskoj, u Škotskoj je vladajuća Nacionalna partija osvojila dodatna poslanička mesta koja sada daju svež mandat za raspisivanje drugog referenduma o nezavisnosti. Boris Džonson, za sada, deluje ubedljivo u nameri da ne dozvoli ovu mogućnost pozivanjem na rezultate prvog referenduma, ali pitanje je koliko će dugo uspeti da se nosi sa pritiscima koji dolaze iz vladajuće partije Škotske. Sa druge strane, Nikola Sterdžon, predsednica SNP najavljuje u najskorijem periodu održavanje referenduma. Iako su ankete pre izbora davale tanku većinu opciji ostanka u UK, vrlo je upitno kako će građani odgovarati na to pitanje sada kada je Bregzit izvesniji nego ikada pre. Podsećanja radi, ova zemlja je 2016. sa 62% podržala ostanak u EU i time bila ubedljivo najglasniji region u protivljenju Bregzitu. Situacija ni danas nije značajno drugačija, iako su ljudi podeljeni po pitanju toga da li im je značajnije članstvo u Evropskoj uniji ili ostanak u Ujedinjenom Kraljevstvu.

[click_to_tweet tweet=“Ono što je sigurno – UK će, konačno, imati stabilnu vladu sa jasnim kursom. Ipak, veliki broj izazova i turbulencija pojaviće se tek pošto se Bregzit isporuči. | “ quote=“Ono što je sigurno – UK će, konačno, imati stabilnu vladu sa jasnim kursom. Ipak, veliki broj izazova i turbulencija pojaviće se tek pošto se Bregzit isporuči.“]

Pored teritorijalnih problema sa kojima će se Džonson mučiti u narednom periodu, velika izborna pobeda mu je omogućila lak put do Bregzita. Sve probleme sa kojima se mučila Tereza Mej tokom svog mandata, kao i Džonson ovog leta i jeseni, sada padaju u zaborav. Široka većina omogućiće Džonsonu da do kraja januara sprovede Bregzit i da Ujedinjeno Kraljevstvo konačno napusti Evropsku uniju nakon tri i po godine provedene u začaranom krugu.

Poslednja, ali podjednako važna nepoznanica jeste i period koji čeka dve najveće opozicione partije. Već početkom naredne godine počeće trka za novo rukovodstvo Laburističke partije. Ono što se postavlja kao glavno pitanje jeste da li će Korbina naslediti neko njemu ideološki blizak ili neko sličniji Novim laburistima sa kraja prošlog veka. Ovo pitanje je od ključnog značaja za dalje pozicioniranje ove partije, ali i Liberalnih demokrata. Uz gubitak lidera, liberali su izgubili i glavnu političku poruku – ostanak u EU. Dodatni rizik za Džonsona može biti i novo rukovodstvo ovih partija ukoliko one pronađu odgovarajuće oružje i zaoštre diskurs za borbu sa vlašću. Treba detaljno ispratiti u kojem će pravcu da se kreću ove dve partije i sa kojih će ideoloških pozicija napadati Džonsona u narednih pet godina.

Ono što je sigurno – UK će, konačno, imati stabilnu vladu sa jasnim kursom. Ipak, veliki broj izazova i turbulencija pojaviće se tek pošto se Bregzit isporuči. Pitanje ostaje da li će Džonson imati snage za rešavanje tih pitanja nakon procesa Bregzita.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Šta Džonsonova pobeda znači za UK? se prvo pojavila na Novi treći put.

Ranije ove godine, u Turskoj je ujedinjena opozicija pobedila kandidate vladajuće Erdoganove partije u 11 od 30 najvećih gradova. Ovaj slučaj najjasnije se može povezati sa pobedom mađarske opozicije, jer dve zemlje u mnogim segmentima imaju sličnosti. Dugogodišnji autoritarni lideri, loši odnosi sa evropskim institucijama, blokada medija i slobodne misli, klevetanje političkih i nepolitičkih protivnika,… Sve su to stvari koje povezuju Tursku i Mađarsku u manjoj ili većoj meri. Od juče, povezuje ih i ujedinjena opozicija koja je zabeležila dobre rezultate na lokalu.

Zajednički nastup opozicije

Kao i u Turskoj, gde su umerene opozicione partije na čelu sa republikancima zabeležile pobede u važnim gradovima, i u Mađarskoj je viđen sličan model nastupa opozicije. Vodeći računa o prethodnim izbornim rezultatima i o raspoloženju birača o partijama u određenim sredinama, vešto su birani zajednički kandidati opozicije. Na taj način su u urbanijim sredinama prednost imali uglavnom kandidati liberalnog Momentuma ili Zelenih, a u manje urbanim socijalisti ili demokrate. Kada je u pitanju kandidat u Budimpešti, Gergelji Karačonji, on dolazi iz redova jedne od zelenih partija koje su bile deo zajedničkog poduhvata opozicije.

Da bi postao zajednički kandidat, Karačonji je morao da prođe kroz dva kruga selekcije. U prvom se takmičio sa kandidatom iz redova socijalista, a kasnije je, iako je prvobitno trebalo da odmeri snage sa Robertom Pužerom, odmerio snage sa kandidatima partija koje su najviše profitirale na izborima za Evropski parlament u maju. Pužer se povukao iz ujedinjene kolone i nastupio samostalno na izborima. Na taj način izgubio je podršku desničarskog Jobika koji je ostao veran podršci, ali ne i učešću u ujedinjenoj opoziciji u Budimpešti. Karačonji je bez većih problema u drugom krugu pobedio dvoje protivnika, demokrate i centriste. Ceo ovaj proces praćen je medijski, osluškivana je volja naroda i kandidati su lično birani.

Kada se pogledaju predizborne ankete, gotovo ni jedna nije predviđala pobedu opozicije, a građani su bili još manje uvereni u pobedu (gotovo 70% je mislilo da će Fides pobediti u Budimpešti). Dodatna prepreka za opoziciju bio je i Pužer koji je odvlačio solidan broj potrebnih glasova opoziciji. Ipak, izbegnut je Najderov efekat (Najder – kandidat na izborima u SAD 2000. godine za kog se veruje da je doneo pobedu Džordžu Bušu) i Karačonji je uspeo da pobedi Tarloša sa razlikom od 50-ak hiljada glasova, a procentualno sa oko 7% razlike. Jedan od potencijalnih razloga zašto je konačni rezultat toliko odstupao od predizbornih anketa može se potražiti u razvoju događaja u finišu kampanje.

Seks skandal na jahti

Poslednjeg dana kampanje na internetu se pojavio snimak Žolta Borkaja, gradonačelnika Đera i člana Fidesa, koji je učestvovao u orgiji na luksuznoj jahti, sa mladim devojkama, i to sve pod dejstvom narkotika. Borkaj, otac dvoje dece i član konzervativne partije, ovim potezom srozao je ugled svoje partije i izneverio ključne vrednosti za koje se partija zalaže. Liberalni Momentum je organizovao i akciju lepljenja plakata sa natpisom „državni novac, kokain, kurve“ kao kontru sloganu Fidesa „Bog, nacija, porodica.“ Iako je bilo više poziva, Borkaj je odbio da podnese ostavku i ostao je kandidat na izborima na kojima je, za čudo, i pobedio. Ipak, skandal je poremetio vladajuću strukturu u onim gradovima gde je bilo očekivano da borba bude neizvesnija. I pored toga što je bilo očekivano da opozicija uveća broj osvojenih gradova sa 3 na 7, ipak su Budimpešta i još dva grada došla kao poklon u finišu kampanje.

Grassroot kampanja

Još jedna od važnih činjenica vezanih za nastup opozicije na ovim izborima je i način vođenja kampanje. S obzirom da su u pitanju lokalni izbori, a i da ujedinjene partije imaju poprilične razlike u svojim programima, cilj je bio vezati se za lokalne teme kao što je loš kvalitet vazduha ili problem gradskog saobraćaja. Grassroot kampanjom opozicija se vezala za bottom-up pristup, prema kojem se svaka akcija vezivala za što manju teritorijalnu jedinicu. Kampanja „od vrata do vrata“, veliki broj gerila akcija, angažman lokalnih političara i targetiranje komunalnih problema doneli su sjajan rezultat.

[click_to_tweet tweet=“Poklanjanje vaučera od nepunih 30 evra penzionerima, kupovina glasova i deljenje letaka uz sendviče nisu preterano pomogli Fidesu da ublaži pad popularnosti na ovim izborima. | “ quote=“Poklanjanje vaučera od nepunih 30 evra penzionerima, kupovina glasova i deljenje letaka uz sendviče nisu preterano pomogli Fidesu da ublaži pad popularnosti na ovim izborima.“]

Zaključak

Poklanjanje vaučera od nepunih 30 evra penzionerima, kupovina glasova i deljenje letaka uz sendviče nisu preterano pomogli Fidesu da ublaži pad popularnosti na ovim izborima. I pored činjenice da je oko 80% medija pod direktnom ili indirektnom kontrolom vlasti, glas opozicije je dospeo do građana aktivnim učešćem u raznim akcijama i kampanjom putem društvenih mreža. Najnoviji trendovi u komunikaciji su udžbenički ispoštovani i u Turskoj i u Mađarskoj. Ova, uslovno rečeno, izborna pobeda opozicije predstavlja uvod u odlučujuću borbu koja se očekuje 2022. godine na parlamentarnim izborima. Tada će se Orban, nakon prvog poraza na izborima od 2010. godine, suočiti sa slobodnijim građanima, većim lokalnim otporom, a možda i sa, ponovo, ujedinjenom opozicijom.

Viktor Orban se po prvi put suočava sa defanzivom, kada su političke greške češća pojava i zasigurno treba očekivati postepeni pad popularnosti do samih izbora. Ipak, ekonomska situacija i trendovi idu na ruku Orbanu. Osim toga, zakoni mu dozvoljavaju da u velikoj meri utiče na raspored novčanih sredstava po teritorijalnim jedinicama što može predstavljati veliki problem za gradove pod vlašću opozicije. Ono što se postavlja kao jedino pitanje – hoće li Orbanov pad biti dovoljan da bi opozicija uspela da trijumfuje 2022?

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Zašto je Orban doživeo Erdoganovu sudbinu? se prvo pojavila na Novi treći put.

Naime, strategija vlade Borisa Džonsona predviđa izlazak iz EU 31. oktobra ove godine. Bivša premijerka Tereza Mej napravila je dogovor sa EU, koji je naknadno više puta odbijen u parlamentu UK i zbog koga je premijerka na kraju i podnela ostavku. Unija nije želela da revidira tačku prvobitnog sporazuma koja se odnosi na „backstop“, tj. na granicu sa Irskom. Džonson je tokom mandata svoje prethodnice, ali i tokom kampanje za njenog naslednika, više puta sebe predstavljao kao osobu koja će uspeti da omekša stav EU. Konstantno je ponavljao da će biti promene „backstop“ dogovora ili će uslediti no-deal. U neku ruku, to je poboljšalo diplomatsku poziciju UK u pregovorima, ali je sa druge strane naišlo na ogroman strah velikog broja Britanaca i Iraca.

Suspenzija parlamenta

Poslednja u nizu kontroverznih odluka Borisa Džonsona jeste „suspenzija“ parlamenta. Suspenzija podrazumeva prinudno pauziranje rada parlamenta u trajanju od pet nedelja sve do 14. oktobra. Sam predlog prekida rada parlamenta nije nesvakidašnji, jer se takvi procesi često dešavaju u UK. Ipak, razlog zbog kojeg je Džonson tražio suspenziju jeste nešto što za javnost predstavlja veliki problem. Naime, trenutna većina koja podržava vladu popularnog BoDžo-a dostigla je minimum od samo jednog poslanika više u odnosu na opoziciju. Dopunski izbori koji se održavaju u izbornim jedinicama kojima nedostaje predstavnik u parlamentu, doneli su velike dobitke ujedinjenoj pro-EU opoziciji. Liberalne demokrate, Nezavisni poslanici za promene i ostale pro-EU partije u dogovoru izlaze sa samo jednim kandidatom na dopunske izbore i na taj način najčešće odnose pobedu.

Osim toga, raste i broj konzervativaca koji ne podržavaju Džonsona i glasali bi za novo odlaganje Bregzita kako bi se sprečio no-deal izlazak. Kako bi sprečio mogućnost izglasavanja nepoverenja ili usvajanje zakona o obavezi odlaganja Bregzita, Džonson se opredelio za suspenziju parlamenta. Na taj način, Džonson je legalno urušio značaj najpoznatije institucije u kolevci moderne demokratije i potvrdio krizu anglo-američke političke demokratije. Da bi ovakav razvoj događaja bio moguć, bilo je potrebno odobrenje kraljice Elizabete II. Kako je poznat stav kraljevske porodice da se ne meša u pitanja ovog tipa, kraljica je odobrila zahtev.

Poslednja linija odbrane opozicije od ovakve odluke jeste sud. Sudovi u Škotskoj i Severnoj Irskoj su dobili žalbe na ovu odluku vlade i kraljice. Sud u SI je već obavio saslušanje i trebalo bi očekivati odluku u narednoj nedelji, mada je moguće da ona bude donesena i kasnije. Sudija u Škotskoj je odbio da donese presudu bez saslušanja, pa će tako obe strane u utorak argumentovati svoje pozicije. Protiv suspenzije je i bivši premijer Džon Mejdžor, koji će biti i saslušan. Očekivano je da odluka bude doneta sutradan, i ukoliko se donese odluka da je suspenzija ilegalna, vlada ima pravo žalbe, ali će odluka biti na snazi do donošenja konačne odluke. U slučaju da sud da svoje mišljenje da je potez vlade ilegalan, to bi moglo da preraste i u mnogo veći problem za kraljevsku porodicu.

[click_to_tweet tweet=“Džonson je legalno urušio značaj najpoznatije institucije u kolevci moderne demokratije i potvrdio krizu anglo-američke političke demokratije. | “ quote=“Džonson je legalno urušio značaj najpoznatije institucije u kolevci moderne demokratije i potvrdio krizu anglo-američke političke demokratije.“]

Potencijalni ishodi krize

Iako se sve čini da do nje ne dođe, suspenzija i dalje predstavlja najrealniju mogućnost. U tom slučaju poslanici opozicije će imati težak zadatak da u narednoj nedelji neutrališu opasnost od no-deal Bregzita. Prethodnih nedelja, više puta su se sastajali predstavnici svih relevantnih opcija koje se protive trenutnoj vladajućoj većini. Na te sastanke su bili pozivani i pojedini poslanici Konzervativne stranke koji su otvoreni protivnici no-deal izlaska, ali se oni nisu pojavljivali do sada. Naime, postoje dva načina da se spreči no-deal Bregzit 31. oktobra.

Prvi predviđa usvajanje zakona u parlamentu kojim bi se Džonson obavezao da zatraži odlaganje Bregzita. Oko ovoga postoji konsenzus svih relevantnih anti-no-deal snaga unutar parlamenta. Iako je vlada ta koja određuje koje su teme o kojima se raspravlja u parlamentu, dobra stvar za opoziciju je i to što je spiker Džon Berkou otvoreno protiv suspenzije i uradiće sve što je u njegovoj moći da se taj scenario izbegne. Jedan od mogućih načina je pozivanje „SO24“, prema kojem poslanici mogu da zatraže debatu na određenu temu koja presudno utiče na zemlju. I pored toga što ovaj način ne može u mnogome da poremeti vlast, postoji mogućnost da uz debatu spiker dozvoli i podnošenje amandmana. Na taj način vrlo je izvesno da bi opozicija izvojevala pobedu i odložila Bregzit.

Drugi način je glasanje o nepoverenju na kojem bi Džonson izgubio poverenje po svim trenutnim istraživanjima. Međutim, problem kod drugog načina nastaje u nastavku procesa. Nakon glasanja o nepoverenju počinje period od dve nedelje tokom kojeg bilo koji poslanik (uključujući i Džonsona, ponovo) može da obavesti nadležne da je prikupio većinu o čemu bi se glasalo. Ukoliko bude izglasan, pravi se nova vlada nacionalnog jedinstva. U suprotnom, nakon isteka dve nedelje, raspisuju se izbori koji bi se održali verovatno oko 25. oktobra, što je već izuzetno kasno za Bregzit. Postoje mogućnosti da se taj proces ubrza, ali i da se oduži raznim birokratskim sredstvima. Hipotetički, problem kod opozicije nastaje oko potencijalnog novog kandidata za premijera.

Ko bi mogao da bude privremeni premijer?

Lider tradicionalnih laburista Džeremi Korbin traži da on bude premijer vlade nacionalnog jedinstva koji bi odložio Bregzit, a potom raspisao vanredne izbore i novi referendum. Toj ideji protivi se Liberalno demokratska partija sa Džo Svinson na čelu. Ona smatra da Korbin ne uživa dovoljnu podršku naroda i da bi takav potez samo dodatno pogurao Konzervativce na narednim izborima. Ona predlaže Kena Klarka, konzervativnog poslanika koji je od 1970. godine u kontinuitetu član parlamenta. On se protivi no-deal Bregzitu i podržava glasanje o nepoverenju, a o Borisu Džonsonu je više puta imao mnogo toga da kaže. Čuvena je bila i izjava iz 2016. godine kada se zahvalio Majklu Gouvu što „nas je sve spasio od Borisa“ (Boris se povukao iz trke za predsednika partije).

Sam Ken Klark nije odbacio mogućnost ni da bude kandidat, niti da podrži Korbina, a istraživanja koja su odrađena na tu temu pokazuju da je Klark rezultatski neuporedivo bolje rešenje od Korbina. Ipak, malo je verovatno da će se na kraju i kandidovati. Veruje se da bi liberali, u slučaju da zakon o odlaganju Bregzita ne bude sprovodiv u delo, glasali za Korbina kao privremeno rešenje.

„Backstop“

Tačka spoticanja oko koje ne može da se postigne dogovor je, sada već čuveni, „backstop“. Uprošćeno, EU ne želi „tvrdu“ fizičku granicu između Irske i Severne Irske zbog svih sukoba koji su se u prošlosti dešavali na ovoj relaciji. Poznat je primer Good Friday Agreement-a iz 1998. godine kojim je u mnogome rešeno pitanje statusa Severne Irske. U ovom trenutku verovatno ne postoji osoba na svetu koja može da predvidi šta će se dogoditi sa „backstopom“ u slučaju no-deal Bregzita. Postoji ideja da se granica prebaci na morsku granicu između Velike Britanije i Irske, kao i ona manje popularna prema kojoj bi granica bila između VB/Irske i kopnene Evrope. Ovu drugu ideju konstantno odbacuje irska vlada, ali situacija je takva da su promene konstante.

Protesti

Juče su se širom zemlje održali protesti sa zahtevom da se povuče predlog o suspenziji parlamenta. Informacije govore da je na ulicama bilo više desetina hiljada ljudi. Na društvenim mrežama je viralan postao snimak poslanika Aleksa Čalka koji odgovara protivnicima suspenzije na pitanja.

Interesantne činjenice

Dok se razglaba o suspenziji parlamenta, visoki zvaničnik Majkl Gouv je najavio novih 100 miliona funti za marketinšku kampanju no-deal Bregzita. Kampanja sa radnim imenom „Spremite se“ biće orijentisana na sve kanale komunikacije kako bi što bolje pripremila sve društvene slojeve za realni ishod.

Istraživanja

Poznate britanske agencije za istraživanje javnog mnjenja imaju pune ruke posla ovih dana. Prema agenciji YouGov, tek 20% građana misli da bi najbolji premijer bio Korbin, dok duplo veći procenat to misli za Džonsona. Ostatak nije siguran. Ova informacija se podudara sa izjavom liderke liberala koja se ne slaže sa idejom da Korbin bude premijer prelazne vlade.

Kada bi se izbori održavali danas, konzervativci bi osvojili oko 33%, laburisti bi bili na 22%, nešto manje bi osvojili liberali, a Bregzit partija je u ozbiljnom opadanju i trenutno su na oko 12%.

Kada se meri broj onih koji misle da će 31. oktobra nastupiti no-deal Bregzit, ova brojka konstantno raste, ali i dalje tanka većina smatra da se to neće dogoditi.

Gotovo svi kandidati u kampanji za naslednika Tereze Mej govorili su da su sposobni da izbore novi dogovor sa EU, koja je konstantno odbacivala takvu mogućnost. Kada se meri broj onih koji smatraju da Boris Džonson može da izdejstvuje bolji dogovor, samo 19% misli da je to moguće, dok čak 67% ispitanika smatra da se to neće dogoditi. Još više zabrinjava činjenica da čak i glasači konzervativaca smatraju da su manje šanse da se izbori bolji dogovor. Zabrinjava i podatak da 55% stanovništva nema ni malo poverenja u Džonsonove odluke vezane za Bregzit. Kada je u pitanju suspenzija parlamenta, čak 47% građana je ne podržava, dok je svega 27% „za“. Dodatni problem predstavlja i ogroman broj onih koji su protiv među leave i konzervativnim glasačima.

Kako bi se objasnila situacija u kojoj čovek koji ni za šta nema podršku većine stanovništva vlada suvereno – treba se pozabaviti brojkama Džeremija Korbina. Na pitanje „ko bi bio bolji premijer – Korbin ili Džonson“, čak 89%, odnosno 78% glasača Konzervativne, tj. Bregzit partije bira Džonsona. Sa druge strane. 68% laburista je za Korbina, a liberalima su ponuđeni kandidati gotovo izjednačeni (Džonson 12%, Korbin 18%). Ova razlika postaje još očiglednija kada se postavi pitanje „da li podržavate Džonsonov ili Korbinov pristup o Bregzitu?“.

Za kraj izdvajam istraživanje po kojem bi 48% cele populacije radije izašlo bez dogovora iz EU, ali da Korbin ne postane premijer. Sa druge strane, samo 35% bi radije videlo Korbina na mestu premijera, ali sa novim EU referendumom.

Zaključak

Kada se svemu prethodno nabrojanom doda i istraživanje prema kojem opada broj onih koji misle da je Tereza Mej najodgovornija za Bregzit, a rapidno raste broj onih koji misle da je to Boris Džonson posle svega mesec dana njegove vladavine, postavlja se pitanje kako će izgledati britanska politička scena kroz dva meseca. Ono što je trenutno sigurno, to je da će naredna nedelja u parlamentu biti više nego interesantna i doneće nam mnogo informacija koje bi mogle da daju sliku o tome da li će i kako UK napustiti EU 31. oktobra.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Legalno urušavanje demokratije se prvo pojavila na Novi treći put.

Ko su predloženi kandidati?

Ursula fon der Lajen, trenutna ministarka odbrane Nemačke, jedna je od najbližih saradnica Angele Merkel od njenog prvog mandata. Započela je svoju visoku političku karijeru kao ministar za socijalna pitanja na nivou Donje Saksonije. Interesantno je napomenuti da je otac Ursule fon der Lajen bio najdugovečniji pokrajinski premijer Donje Saksonije (gotovo 15 godina), a na toj poziciji ga je nasledio Gerhard Šreder. Sa dolaskom Merkelove na čelo Nemačke, 2005. godine, fon der Lajen je brzo napredovala do saveznog nivoa, pa je bila ministar za socijalna pitanja i ministar rada pre nego što je došla na poziciju na kojoj se i danas nalazi. Odrasla je u Briselu, govori nemački, francuski i engleski jezik. Više puta do sada je istakla da bi volela da se EU federalizuje po modelu SAD, Nemačke ili Švajcarske. Takođe, izjasnila se pozitivno prema potencijalnom formiranju Evropske vojske. Majka je sedmoro dece.

Kada se pogleda popularnost političara u Nemačkoj, Ursula fon der Lajen se u najnovijoj anketi Špigla našla na devetom mestu, rame uz rame sa trenutnim premijerom Bavarske Markusom Zederom, a daleko iza predsednika Štajnmajera, Haika Masa i kancelarke Merkel. Ipak, fon der Lajen je niotkud iskočila kao kandidat za predsednika EK. Teški pregovori, u kojima je trebalo ispoštovati volju tri strane, za razliku od prethodnih situacija u kojima je uglavnom bilo dvoje partnera, doneli su i iznenađenje.

Manfred Veber, Frans Timermans i Margret Vestager važili su za favorite za tu poziciju nakon izbora na kojima su oni bili špicenkandidati, što bi se u prevodu moglo okarakterisati kao „kandidati za predsednika EK“. Veber, iako je bio kandidat Evropske narodne partije, koja je osvojila najveći broj mandata, u startu je izgledao kao najmanje realno rešenje. Kao dva glavna kandidata su se nametnuli Timermans, holandski socijaldemokrata i prvi potpredsednik EK u prethodnom mandatu i Vestager, harizmatična danska političarka, pripadnica liberalne grupacije. Ipak, očigledno je da EPP nije želeo da prepusti najvažnije mesto u EU partijama koje su osvojile manji broj mandata, pa je moralo da se pređe na alternativno rešenje.

Fon der Lajen je izrazito zahvalan kandidat za ovu situaciju s obzirom da je predstavnica EPP, iskusna je političarka sa širokim koalicionim potencijalom i jedna je od retkih koja se slaže sa glavnim tačkama Makronove vizije EU koje se odnose na federalizaciju i na stvaranje Evropske armije.

Jedini koji nemaju preteranih razloga za slavlje jesu socijaldemokrate koji bi u ovom slučaju ostali bez važnijih funkcija. Šarl Mišel, predloženi predsednik Evropskog saveta, trenutno je premijer Belgije i pripadnik liberalne grupe. Jedan je od ljudi u koje Makron ima najviše poverenja, a problemi koje ima na državnom planu da obezbedi novi mandat, mogli bi da budu prevaziđeni prelaskom u EU institucije. Svakako da je u pitanju scenario koji bi Makronu savršeno odgovarao.

Buduća predsednica Evropske centralne banke trebalo bi da bude Kristin Lagard, trenutna predsednica MMF. Naslednica Dominika Štros Kana u MMF važi za klasičnog fiskalnog konzervativca i mogla bi da donese novu energiju Evropskoj uniij u borbi protiv nerealnih rešenja poput onih koja predlaže Mateo Salvini u Italiji. Takođe važi za nekoga ko Makronu odgovara na toj poziciji.

[click_to_tweet tweet=“Najveći dobitnik ovakvog scenarija bio bi Makron i grupacija liberala. Pozicija predsednika Evropskog saveta, odgovarajuća osoba u ECB i verovatno najbolja moguća opcija na čelu predsednika EK svakako su tri velike pobede za liberale. | “ quote=“Najveći dobitnik ovakvog scenarija bio bi Makron i grupacija liberala. Pozicija predsednika Evropskog saveta, odgovarajuća osoba u ECB i verovatno najbolja moguća opcija na čelu predsednika EK svakako su tri velike pobede za liberale.“]

Mesto Visokog predstavnika prema pomenutom planu pripalo bi španskom socijaldemokrati Žozepu Borelju. On trenutno vrši funkciju ministra spoljnih poslova svoje zemlje, a svojevremeno je bio predsednik Evropskog parlamenta. Kao naslednik Federike Mogerini, očekuje se da Borelj preuzme na sebe pregovore Beograda i Prištine, a s obzirom na poziciju koju Španija ima prema Kosovu*, postoji mogućnost da njegovo imenovanje bude vetar u leđa Srbiji u pregovorima. Ipak, Borelj bi u tom slučaju predstavljao EU, a ne svoju zemlju, pa je teško reći koliko bi se njegova pozicija razlikovala u odnosu na poziciju Mogerinijeve.

Mesto predsednika EP za sada nije konačno određeno. Iako je bilo najava da će mandat biti podeljen između socijaldemokrate Sergeja Staniševa, bivšeg premijera Bugarske, i konzervativca Manfreda Vebera, neuspešnog špicenkandidata, krajem dana se ispostavilo da socijaldemokrate predložu Italijana Davida Marija Sasolija. Ono što može predstavljati pretnju za ceo predloženi plan, mogla bi da bude „pobuna“ zemalja Istočne Evrope u slučaju da ne dobiju ni jedno važno mesto u institucijama EU. Ipak, čini se da je zemljama Višegradske četvorke sasvim dovoljan razlog za slavlje činjenica da ni Timermans, ni Veber neće biti kandidati za predsednika EK.

Šta ukoliko EP odbije predlog?

Prema istraživanju EuropeElects, trenutna podrška pomenutom scenariju je na 330, dok je protiv istog 171 poslanik. Preostalih 250 poslanika, za sada je neopredeljeno. Da bi glasanje u parlamentu prošlo, potrebno je 376 glasova. U slučaju da većina ne bude obezbeđena, evropski lideri će imati na raspolaganju mesec dana da predlože nova rešenja.

Ko su najveći pobednici, a ko gubitnici ovakvog scenarija?

Na kraju, treba analizirati najveće pobednike i gubitnike u slučaju da ovaj scenario prođe glasanje u EP. Evropska narodna partija, uprkos najvećem gubitku mandata u odnosu na izbore 2014. godine, uspeće da zadrži mesto predsednika EK. Osim toga, može se reći da i polovina mandata predsednika EP i Lagard na mestu predsednice ECB donose dodatnu radost EPP-ovcima. Socijaldemokrate imaju najviše razloga da budu nezadovoljni. Iako je verovatno da će dobiti 2 mesta potpredsednika EK, mesto Visokog predstavnika i polovinu mandata predsednika EP, vrlo lako se može desiti da ova grupa ne pruži podršku predloženom rešenju.

Ipak, najveći dobitnik ovakvog scenarija bio bi Emanuel Makron i grupacija liberala. Pozicija predsednika Evropskog saveta, odgovarajuća osoba u ECB i verovatno najbolja moguća opcija na čelu predsednika EK svakako su tri velike pobede za liberale. Makronova ideja o federalizaciji i Evropskoj armiji, iako uporno odbijana u kampanji, ipak bi mogla da zaživi i da se pokrene u narednih pet godina. Osim pomenutih pozicija, Vestager će verovatno biti potpredsednik EK, tako da će čak i sa manje važne funkcije liberali imati uticaj kroz harizmu i popularnost ove političarke. U svakom slučaju, liberali će u ovom sazivu imati neuporedivo veći uticaj nego što je to bio slučaj prethodni put.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Da li je Makron nadmudrio EU? se prvo pojavila na Novi treći put.

Dosadašnju vlast su činile dve najveće grupe sa parlamentarnom podrškom liberala, a najveća promena nakon ovih izbora biće to što narodnjaci i socijalisti neće imati natpolovičnu većinu. Da bi formirali buduću vlast, moraće da potraže partnera, najverovatnije, u liberalima ili u Zelenima, a vrlo moguće da će birati i široku koaliciju centra u kojoj bi bile sve četiri grupe.

Osim pomenutih grupacija, ozbiljniji pad su zabeležile i grupe levičara (GUE/NGL) i konzervativaca i reformista (ECR), dok je deo partija iz bivše grupe slobode i direktne demokratije (EFDD) zabeležila gotovo identičan rezultat kao i 2014. godine, ali će zbog dela uslova koji postoji za formiranje grupe (minimum 25 mandata iz 7 različitih zemalja) koji se odnosi na broj različitih zemalja iz kojih poslanici dolaze, verovatno ostati razdvojena.

Nedavno završeni izbori jesu pokazali trendove političkih kretanja u Evropi, ali pojedini procesi koji se odvijaju na nacionalnom nivou mogli bi da donesu nova iznenađenja već do kraja tekuće godine. U nastavku teksta pozabavićemo se važnim izborima koji nas očekuju do kraja 2019. godine, a koji mogu doneti jasniju sliku razvoja političke ponude u budućnosti.

Parlamentarni izbori u Grčkoj

Nakon ubedljivog poraza vladajuće Sirize na izborima za EP, premijer Grčke Aleksis Cipras je raspisao vanredne izbore za nacionalni parlament. Iako su ovi izbori svakako morali biti održani do kraja godine, Cipras je zbog pada svoje podrške i rasta podrške Kirjakosa Micotakisa i njegove Nove demokratije odlučio da ih raspiše odmah po objavljivanju prvih rezultata evropskih izbora. Iako je nakon više decenija spora između Grčke i BJR Makedonije problem konačno rešen, Cipras se ne može pohvaliti nekim značajnim rezultatima u sferi ekonomije. Nezaposlenost u zemlji danas je znatno niža, ali i dalje na veoma visokih 18%. Osim toga, ne može se reći da postoje drugi značajni rezultati, jer je javni dug i dalje na oko 180% BDP-a, životni standard se nije osetno poboljšao, a javni dug je, iako pod stalnom kontrolom, na ogromnih 395 milijardi dolara.

Kada su u pitanju istraživanja javnog mnjenja, još od pobede Sirize na vanrednim izborima u drugoj polovini 2015. godine, ova partija se uvek kotirala kao drugoplasirana. Nova demokratija je na ekonomskim temama, kao i na Prespanskom sporazumu uspela da mobiliše svoju staru bazu birača koju je na kratko izgubila. Danas, istraživanja pokazuju upravo ono što su pokazali i izbori za Evropski parlament – oko 35% za ND i oko 25% za Sirizu. Ako se u obzir uzme i činjenica da se na izborima raspodeljuje 250 mandata, a da dodatnih 50 dobija prvoplasirana partija, može se reći da je glavno pitanje ovih izbora – hoće li ND imati samostalnu većinu ili ne.

Da bi se ovo desilo, oni će morati svoju bazu da čuvaju do 7. jula za kada su zakazani izbori. Ukoliko Siriza uspe da spusti rejting Nove demokratije na 30-ak posto do samih izbora, a istovremeno se dogodi da veliki broj partija pređe cenzus koji je u Grčkoj na 3%, može se dogoditi da ND ne uspe u nameri da dobije samostalnu većinu. U tom slučaju bi moglo da dođe do problema: koalicioni potencijal.

Partije koje u ovom trenutku mogu da se nadaju cenzusu, osim Nove demokratije, Sirize i levocentrističkog KINAL-a, smatraju se gotovo nemogućim partnerima za koaliciju. Ekstremno desničarska Zlatna zora koja nema gotovo nikakav problem sa neonacizmom i Komunistička partija marksističko-lenjinističkog usmerenja svakako da nisu partneri sa kojima bismo mogli da vidimo neku od mejnstrim partija u koaliciji, a podrška im se kreće oko 11% u zbiru i nijedna od ove dve partije ne bi trebalo da ima problema sa prelaskom cenzusa. Osim njih, cenzus potencijalno mogu da imaju partija desnice i proruskog usmerenja Rešenje za Grčku i levičarski pokret Janisa Varufakisa, MeRA25, koji je na nedavno završenim izborima za EP imao 2,99%. Kako ni ove dve partije nisu preterano realni partneri mejnstrima, vrlo je upitno kako bi izgledao proces kreiranja buduće vlasti ukoliko Nova demokratija ne bude imala dovoljan broj glasova za samostalnu većinu.

U svakom slučaju, ovi izbori predstavljaće još jedan test za evropsku levicu nakon što su izbori za EP pokazali da je ova grupa u opadanju. Loš rezultat Melanšona u Francuskoj, Podemosa u Španiji, Levice u Nemačkoj i Sirize u Grčkoj mogu biti znak da je levica kakvu danas poznajemo na pragu izumiranja i da će biti potrebno približavanje centru koje je uglavnom rezultiralo pozitivnim rezultatom gde god se dešavalo.

Pokrajinski izbori u Nemačkoj

Iako se u poslednje vreme često govori da će Nemci ove godine ponovo izaći na parlamentarne izbore zbog potencijalnog povlačenja socijaldemokrata iz velike koalicije ili zbog odlaska Angele Merkel u evropske institucije, ono što će se sigurno dogoditi su tri regionalna izbora. Prvo će se glasati u Brandenburgu i u Saksoniji, a zatim i u Tiringiji. Ono što je karakteristično za ove tri pokrajine jeste da su to jedine tri regije gde je Alternativa za Nemačku osvojila više od 20% na parlamentarnim izborima 2017. godine, a u Saksoniji je čak bila i prva sa 27%.

Ovi izbori biće svojevrsni test za desničarski AfD: njihova pojava bila je pokretač desničarskih pokreta u Evropi, ali nikada nisu uspeli da prebace 15-ak procenata na izborima, čak ni u periodu najvećih migracija koji je bio najpogodniji za rast populista. Talas koji je pogodio ostale države, u Nemačkoj je izostao i Alternativa nikada nije uspela da zabeleži ekstremno dobar rezultat na nivou cele Nemačke.

Ovogodišnji pokrajinski izbori mogli bi još jednom da pokažu krizu ove partije. Slab rezultat na izborima za EP, nedovoljno dobar rezultat na regionalnim izborima u Bremenu, Hesenu, Bavarskoj i Donjoj Saksoniji, nedostatak prepoznatljivog i harizmatičnog lidera, kao i nedostatak tema na kojima lako može da se poentira biće veliki problem za ovu partiju. Ukoliko na ovogodišnjim izborima AfD ne zabeleži višestruko bolji rezultat od onog koji je ostvarila na saveznim izborima pre dve godine, a sva istraživanja govore da to ne može da se dogodi, vrlo je upitno kako će izgledati rezultat ove partije na nekim narednim izborima. Problem populista u globalu jeste to što je stvorena atmosfera da se od njih svaki put očekuju pobede i veliki pomaci, a to se u realnosti dešava retko. Takva je situacija i sa AfD: još jedna nedovoljno dobra izborna godina mogla bi da znači i trajno gubljenje podrške za ovu partiju.

Kada su ostale partije u pitanju, SPD nastavlja da beleži konstantni pad podrške od neuspešnog pokušaja Martina Šulca iz 2017. godine, kada je imao cilj da pretekne koaliciju CDU/CSU. Na konto SPD, rast u kontinuitetu beleže Zeleni, koji se danas po nekim istraživanjima čak pojavljuju i na prvom mestu na nivou cele Nemačke. Koalicija CDU/CSU, iako u padu u odnosu na ranije rezultate i sa promenjenim liderima, ipak je uspela da ublaži pad i istraživanja im daju između 25 i 30 procenata.

[click_to_tweet tweet=“Problem populista u globalu jeste to što je stvorena atmosfera da se od njih svaki put očekuju pobede i veliki pomaci, a to se u realnosti dešava retko. Takva je situacija i sa AfD: još jedna nedovoljno dobra izborna godina mogla bi da znači i trajno gubljenje podrške za ovu partiju. | “ quote=“Problem populista u globalu jeste to što je stvorena atmosfera da se od njih svaki put očekuju pobede i veliki pomaci, a to se u realnosti dešava retko. Takva je situacija i sa AfD: još jedna nedovoljno dobra izborna godina mogla bi da znači i trajno gubljenje podrške za ovu partiju.“]

Izbori za novog lidera Konzervativne partije

Premijerka Ujedinjenog Kraljevstva Tereza Mej je nedavno najavila svoj odlazak sa mesta predsednika Konzervativne partije i premijera UK. Nagli pad podrške premijerke i njene partije koji je ovekovečen najslabijim rezultatom na bilo kojim nacionalnim izborima ikada gde su konzervativci osvojili nepunih 9% i svega 4 od 73 mandata, pokreće novu eru britanskog političkog života. Duopol konzervativaca i laburista trenutno deluje kao istorija, a dve najjače partije na nedavno završenim izborima su liberalne demokrate i Bregzit partija Najdžela Faraža. Ove dve partije su na izborima za EP osvojile 50% glasova i skoro dve trećine mandata. Istraživanja javnog mnjenja na nacionalnom nivou trenutno daju gotovo podjednak broj glasova mejnstrim laburistima i konzervativcima, liberalima i partiji Najdžela Faraža.

O novom lideru konzervativaca i budućem premijeru već se uveliko nagađa već nekoliko meseci. Za glavnog favorita slovi Boris Džonson, bivši gradonačelnik Londona i bivši ministar spoljnih poslova. Iako je Džonson jedan od najzaslužnijih za to što su građani UK 2016. izglasali Bregzit, on je odbio tada da preuzme kormilo od Kamerona i prepustio je tu ulogu Terezi Mej, koja je u referendumskoj kampanji zagovarala opciju ostanka u EU. Džonson važi za „tvrdog bregzitovca“, harizmatičnog lidera i izvesno je da bi kratkoročno doneo neophodnu energiju konzervativcima.

Dugoročno gledano, Konzervativci moraju da analiziraju evropske trendove i da procene buduće kretanje dešavanja u UK. Ogroman broj ljudi se zalaže za nove parlamentarne izbore čim bude odabran novi lider Konzervativne partije. Osim toga, podrška opciji ostanka u EU konstantno raste, pa se često spominje opcija održavanja drugog referenduma o Bregzitu. Kada analiziramo trendove u evropskim državama, primećuje se pad podrške partija na desnom centru koje su skrenule previše udesno. Primer su Republikanci u Francuskoj i partija Silvija Berluskonija u Italiji. Republikanci su pokušali da se odvoje od centra, koji je zauzeo Makron, tako što su pokušali da uđu u biračko telo Marin Le Pen i Nikole Dipona-Anjana. U tome nisu uspeli i zabeležili su katastrofalan rezultat. Berluskoni je pokušavao konstantno da pravda Salvinija tokom kampanje, a više puta je čak izrazio i želju da na nivou EU bude napravljena desna koalicija u kojoj bi bili i EPP i EAPN.

Slična situacija mogla bi se desiti i u UK. Skretanje ka desnici i ulazak u biračko telo Najdžela Faraža rezultiralo bi potpunom gubitku „remain“ glasača, a preoteti „leave“ glasače od Bregzit partije bio bi pakleno težak zadatak. Umereniji lider mogao bi dugoročno da donese više dobrog Konzervativnoj partiji. Mogućnost da se prilagodi svakom ishodu Bregzita, bio to izlazak sa ili bez dogovora ili eventualni ostanak u EU, bila bi pogodnost u odnosu na Bregzit stranku Najdžela Faraža koja nakon procesa Bregzita faktički ostaje bez jedinog cilja koji ima i biće jako teško da se dalje pozicionira u skladu sa novim okolnostima.

U centru je u ovom trenutku gužva, ali je primetna fluktuacija glasača. Laburisti i dalje ne zauzimaju jasan stav po pitanju Bregzita i to ih je koštalo gubitka dela glasova koji je otišao pro-EU liberalima i Zelenima. Međutim, u slučaju da labursti počnu da zagovaraju opciju ostanka u EU ili barem novog referenduma, lako bi im se ti glasovi vratili. S obzirom na tu situaciju, deluje da bi se konzervativci lakše snašli u takvom okruženju gde bi na osnovu istorijskog značaja bili konkurentniji.

Izbor novog lidera će u mnogome odrediti budući značaj Konzervativne partije. Ukoliko vanredni izbori budu održani ove godine, vrlo je izvesno da konzervativci neće dati novog premijera. Za tu situaciju im je jako bitno da se dobro pozicioniraju i da zauzmu jasniji stav o budućnosti zemlje. Kao najjači protivkandidati Borisu Džonsonu spominju se Dominik Rab, koji je takođe „tvrdi bregzitovac“, Majkl Gouv, nešto umereniji u svojim stavovima, Džeremi Hant, umereni političar koji se zalaže za što mekši Bregzit, Sadžid Džajvid, umereni političar koji je zamenio Terezu Mej na poziciji ministra unutrašnjih poslova nakon što je ona postala premijer, Met Henkok, umereni ministar zdravlja, Rori Stjuard, verovatno i najumereniji u svojim pro-Bregzit pretenzijama, i Andrea Lidsom, doskorašnja bliska saradnica Tereze Mej, koja se takođe zalaže za sigurni Bregzit.

Izbori za predsednika Konzervativne partije funkcionišu po sledećem principu: svaki od kandidata mora da obezbedi podršku barem 8 poslanika za učešće u trci. Nakon toga, u prvom krugu, svi kandidati koji dobiju manje od 17 glasova poslanika Konzervativne partije ispadaju iz trke. U drugom krugu, svi koji osvoje manje od 33 glasa poslanika ispadaju iz trke. Ukoliko takvih ne bude, onaj kandidat sa najmanje glasova ispada. Ova runda se ponavlja dok ne ostanu dva kandidata od kojih članstvo Konzervativne partije bira lidera.

Sve su šanse da će Boris Džonson biti jedan od kandidata s obzirom na široku podršku „tvrdih bregzitovaca“ u parlamentu koji su pod kontrolom Džejkoba Ris Moga. Iako jedan od glavnih favorita, teško je zamislivo da drugi kandidat bude Dominik Rab s obzirom na slične stavove, već je realnije da to bude neko od umerenijih kandidata kao što su Džajvid, Hant i Gouv. U svakom slučaju, činjenica da Džonson u generalnoj populaciji i među konzervativnim poslanicima važi za favorita, ne mora nužno da znači da ima podršku članova Konzervativne partije.

Zaključak

Izbori za EP doneli su nam rast modernog centra (ALDE), levog centra (Greens/EFA), kao i desnih populista (EAPN). Nakon izbora koji su prethodno pomenuti u tekstu, videćemo kakva je budućnost evropske levice, desnih populista u Nemačkoj i šire, kao i britanske političke ponude. Trenutni trendovi ukazuju na to da u skorijoj budućnosti možemo očekivati sve slabije rezultate levice kakvu danas poznajemo, pad populizma u skladu sa nedostatkom izvanrednih rezultata i manjkom tema na kojima je lako poentirati, kao i kraj duopola mejnstrim partija u mnogim državama.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Tri važna izbora do kraja godine se prvo pojavila na Novi treći put.